Istorijat hrane i pica

sanjica_021 · *Doktorovo~slculence*

Istorija Coca-Cole

Milijarde mehurica se pretvara u dolare

Coca-cola je, izgleda, najveća savremena imperija, a njen glavni grad je Atlabta, u kojoj je Džon S. Pemberton 8 maja. 1886. godine prodao prvu čašu napitka spravljenog od sirupa i gazirane vode. Zato je u Atlanti 1996. godine održana i jubilarna olimpijada na stogodišnjicu moderne istorije ovih igara, a u čast ovog apotekara i njegovog osvežavajućeg napitka.

Premašila je stotu godinu, ali se i dalje dobro drži. Ona je danas više nego ikad, najveći pobednik na svetskom tržištu. Na njoj se ne vidi vreme koje prolazi, večito je mlada i to u njoj otkrivaju nove generacije.

SASTOJICI

Neverovatno ali istinito - sva gazirana pića na svijetu imaju istu formulu: 90% vode i 10% šećera. Voda i šećer su, dakle, osnovni sastojci i Coca-Cole, kojima se dodaje ugljeni dioksid, karamela, ortofosforna kiselina, prirodne arome i kofein, na osnovu formule koja je kao i svaki drugi industrijski proizvod, nepoznata javnosti ali poznata i odobrena od strane sanitarnih udruženja.

VODA mora da bude prečišćena na isti nači svugdje u svijetu kako bi Coca-Cola imala isti ukus ma gdje bila proizvedena.

ŠEĆERA u Coca-Coli ima 100 grama po litri. Uz pomoć kiselina, šećer se pretvara u glukozu i fruktozu. Za one koji ne žele da se odreknu omiljenog pića postoji i Diet Cola.

UGLJEN DIOKSID je gas koji omogućava da nam uz pomoć mjehurića brže prenese tipični ukus omiljenog pića

KARAMEL daje Coca-Coli tipičnu tamnu boju koja se postiže i uz minimalne količine

ORTOFOSFORNA KISELINA ima veoma važnu ulogu konzervansa. Ona je prisutna u prirodi, pre svega u jabukama i, osnovni je sastojak u pripremi sirupa.

KOFEINA u jednoj litri Coca-Cole ima 100 mmg. količina koja se može naći u jednoj šoljici bijele kafe.

PRIRODNE AROME su ustvari svi oni sastojci koji u kompleksu ekstrakta i prirodnih esencija čine srce formule Coca-Cole, takozvani slavni "Sedmi x", nepoznati sedmi element, industrijsku tajnu koja je najbolje čuvana u ovom veku. Cvjetovi, voće, listovi, korjenje... iz svake od njih možemo izdvojiti desetine hiljada različitih ekstrakata i esencija. A koje su arome koje Coca-Coli daju karakterističan slatko-gorak ukus? Tajna još uvek nije otkrivena.

ZANIMLJIVOSTI

*Malo ljudi zna da je limanke crvene boje, simbol Coca-Cole nastala kao "oruđe rata". dogodilo se to u vreme konflikta u Koreji gdje je bilo nemoguće ostaviti vojike bez omiljenog napitka, ali je isto tako bilo nemoguće slanje Coca-Cole u dotadašnjem pakovanju, u staklenim flašicama. Istraživači u kompaniji dali su se na posao i godinu dana kasnije predstvavili potpuno novo pakovanje: limenku koja se otvara bez otvarača, jednostavnim pritiskom prsta. Od tada je novo pakovanje započelo novi život: od šume do celog svijeta.

*Popularnost pića je čak i naučno izučavana putem istraživanja koje je objavljeno u Čikagu pedesetih godina: preko 400 anketiranih imali su pred sobom četiri slike tada najpoznatijih američkih proizvoda - flaša Coca-Cole, automobil Ford, Ronson upaljač i Parker penkalo. Čak 99,75% je prepoznalo marku Coca-Cole, 81% upaljač, 75% Ford, a tek 64% penkalo.

*Kralj faruk je u svom omiljenom noćnom klubu u Rimu želeo da mu na rezervisanom stolu svake večeri bude poslužena Coca-Cola sa ledom.

*Hajle Selasije je često zbog nekoliko flaša Coca-Cole slao specijalni avion iz Adis Abebe u Kairo.

*Coca-Cola se nije zaustavljala ni pred jednom preprekom, čak ni pred nedostatkom sile gravitacije. NASA je u jednom eksperimentu na svemirksoj letjelici "Challenger" Odlučila da uključi i Coca-Colu. Bio je 12. jul 1985. godine, istorijski dan: po prvi put je na meniju astronauta bio poslužen soft-drink.

*Među najnovijim istraživanjima koje je objavljeno na univerzitetu Harvard koje pokazuje da je poslije riječi O.K., Coca-Cola druga najpoznatija riječ na svijetu.

ISTORIJA

Sve je počelo u Noksvilu, u Džordžiji, kada se 1833. godine rodio Džon S. Pember, slavni osnivač Coca-Cole. U to doba Kolt još nije izmisio pištolj, Morze telegraf, a Frojd se još nije rodio. Mladi Pemberton je sa diplomom hemije i džepu i mladom ženom uz sebe, krenuo u Kolumbus, gdje će otvoriti svoju radnju u kojoj će moći da eksperimentiše i pravi nove proizvode. Posle četvorogodišnjeg građanskog rata koji je za mnoge izgledao kao da je trajao deset puta duže, naš junak se našao bez igdje ičega i rešio da započne novi život u Atlanti, gdje je otvorio apoteku. Njegov najveći san je bio da stvori jedan originalan proizvod. Tako je već 1885. godine apotekar osmislio tonik, French Wine Cola, veoma sličan današnjoj Coca-Coli. Vremenom je Pemberton iz njega izbacio alkohol, dodao druge biljne esencije i tako dobio novi sirup bez imena, a koji je pre svega, lečio glavobolju.

Legenda je tako počela. U nedelju 8. maja 1886. godine u maloj apoteci u Atlanti prodata je prva čaša ovog neobičnog napitka koji se sastojao od sirupa i gazirane vode. Gospodin Robinson, Pembertonov partner, dao je ime napitku Coca-Cola Syrup and Extract ali se Pembertonu više sviđalo samo Coca-Cola.

U gradskim novinama je 29. maja 1886. godine prvi put objavljena reklama 'Coca-Cola Delicious' ! Refreshing ! Exilarating !' (Ukusna, osvežavajuća, uzbudljiva). Piće je bilo spremno, ali čini se ne i javnost. Prve godine prodato je samo 25 galona sirupa, tj. 13 čaša dnevno, svega po 5 ceti. Pemberton je potrošio više za reklamu nego što je zaradio od prodaje. Kako je već bio u poodmaklim godinama, počeo je da traži partnera da mu posao ne bi potpuno propao. Jedini koji je naslutio veliki potencijal Coca-Cole Ejza G. Kendler, mlad i ambiciozan trgovac iz Atlante. Posle Pembertonove smrti uspeo je da postane jedini vlasnik Coca-Cole. Kendler je otkupio čitavu opremu za proizvodnju napitaka i čudesnu tajnu formulu za samo 1200 dolara, plus 500 dolara koliko je dao za sahranu staroga apotekara.

Već 1890. godine napustio je sve ostale poslove kojima se bavio, da bi se dušom i tjelom posvetio uspehu napitka. Zajedno sa bratom i nekoliko prijatelja, 29. januara je osnovao društvo koje o dan danas postoji - The Coca-Cola Company.

Kendlerova vjera u proizvod ubrzo je bila nagrađena: poslovi su napredovali iz godine u godinu, tako da je već 1895 godine otvorio jednu radnju u Dalasu, a zatim u Čikagu, Los Anđelesu i Filadelfiji. Od 25 galona, koliko je prodao Pemberton, 1913. godine je prodato preko 6,5 miliona. Tri godine kasnije Kendler se povukao sa mjesta predsednika kompanije.

U istoriji Coca-Cole je bilo još ljudi koji su se pojavili u pravom momentu sa pravom idejom, reč je o dva mlada advokata, Benđžaminu F. Tomasu i Džozefu B. Vajthedu. Po priči Tomas je doživeo 'viziju' dok je bio na Kubi, gdje je otkrio flaše lokalnog gaziranog pića sa ukusom ananasa. Kada se vratio u zemlju njegov partner mu je u kazao na činjenicu da se Coca-Cola i dalje prodaje isključivo kao sirup. Sa Kendlerom su ugovorili sastanak sa prijedlogom da počne flaširanje pića. Trošak cijele operacije je bio samo 1 dolar, a Kendler je dvojici mladića dao pravo da flaširaju piće na teritoriji cjelog SAD-a. Samo je vizionar ili melagoman mogao da zamisli neverovatan uspjeh koji će The Coca-Cola Company doživeti u cijelom svijetu.

Prva flaša, koja se danas može vidjeti samo u muzejima, bila je jedina koja se tada proizvodila i zvala se "Hačinson". Poslije nje se pojavila cilindrična flaša sa romboidnom etiketom. Bendžamin Tomas je bio prvi koji je shvatio značaj karakteristike proizvoda, pozvao je svoje saradnike i rekao : "Morao da pronađemo flašu koju će svako da prepozna čak i u mraku, flašu koja će biti jedinstvena". Bila je to flaša koju je proizvela staklara The Root Glass Company iz Indiane. Flaša je podsjećala na žensku siluetu, verovatno inspirisanu dugim suknjama nošenim u tom periodu - takozvane hobbleskirts.

norskbgd · Početnik Domaćeg.de

Istorija pizze

Istorija pice na izvestan način stara je koliko i pronalazak peći, dakle seže u drevni Egipat 6.000 godina unazad. Postoje dokazi da su se prve peći koristele baš za pečenje hleba, a osnova svake pice je hlebno testo, do dana današnjeg. Da se neko dosetio da nešto na to hlebno testo stavi pre pečenja imamo potvrdu takođe u staroj egipatskoj civilizaciji, iz doline Nila i Eufrata, oko hiljadite godine pre naše ere.

No, nas će ovde zanimati, da tako kažemo, moderna istorija pice. Ono što čini osnovu današnje pice, a to su njeni osnovni sastojci - testo, maslinovo ulje, paradajz i sir, vodi nas na kraj osamnaestog veka. Puno ranije nije ni moglo jer je paradajz doputovao iz Amerike. Napulj je prestonica pice i danas, a tamo je moderna pica i rođena, bolje reći - tamo je stasala, a stasavala je nekoliko vekova, paralelno sa tradicijom kombinovanja raznih sastojaka koje su Napolitanci tokom čitavog Srednjeg veka stavljali na okrugle pogače. I sama reč pica (pizza) razvila se u Napulju, transformacijama imenice pezzo (komad, od komada testa). U to vreme, tačnije 1764. godine, pojavila se i prva picerija, što je godina koja se smatra početkom komercijalne upotrebe pice.

norskbgd · Početnik Domaćeg.de

Pizza u našim krajevima

Budući da je pica vrlo jednostavno i logično jelo, ne zahteva naročitu mudrost, mogao je da je izmisli bilo ko i bilo kad u bilo kojoj prilici, jednostavno stavivši na testo neke sastojke kad je bio gladniji i maštovitiji nego juče, korene pice nalazimo i u srpskoj kuhinji i šire na Balkanu u mnogim jelima, u raznim varijantama pit�, pogača, proje, palačinki i sl. Ipak, ovde nas sad interesuje ono što nam je stiglo direktno iz Italije, zajedno sa nazivom pizza.

Iako pica nije bila nepoznata kod nas ni u devetnaestom veku, imamo naravno puno potvrda da se za nju znalo u Beogradu i između dva rata, ovo veoma popularno jelo, simbol XX veka, postalo je poznato kod nas tek sedamdesetih godina prošlog veka. Tada su se pojavile i prve picerije. Bila je to picerija restorana "Pod lipom", u Makedosnkoj ulici, a to je i dan-danas picerija i nije to prestajala da bude odonda, s tim da se u nju ne tako davno uselio američki lanac picerija - Pizza Hut. Vrlo ubrzo otvorila se i prva privatna picerija "MB" u tadašnjoj ulici Borisa Kidriča, današnjoj Beogradskoj (i taj restoran još uvek postoji). Usledilo je otvaranje velikog broja privatnih picerija i razvoj prvog lanca fast food picerija u Srbiji pod okriljem restorana brze hrane PKB. Toga više nema, što je šteta, jer su, paradoksalno, te pice bile u mnogo čemu kvalitetnije od onih koje se danas smatraju ekskluzivnim. Odnosno, kad je pica u pitanju, reč ekskluzivnost je vrlo problematična jer je ona oduvek bila hrana siromašnih, ali to joj, kao uostalom i mnogim drugim jelima koja su nastala iz siromaštva, nije smetalo da u izvesnim krugovima, kontekstima i varijantama bude tretirana kao delikatesa. U krajnjem, i prve naše picerije zapravo su bile ekskluzivna, fancy mesta. Ta tradicija takvog gledanja na picu i dalje negde živi kod nas, iako se pre svega vezuje za junk, fast food, brzu hranu. Iako je pica kod nas prilično odocnila u odnosu na zapadnu Evropu, što je zasigurno bio rezultat izolacije našeg društva u doba socijalizma, interesantno je da je kad je došla, došla u svom izvornom obliku, u punom sjaju, ugledajući se na najdublju i najčvršću italijansku tradiciju, kroz četiri elementarne i još uvek najpriznatije vrste pice na svetu. Bila je ujedno i vrlo dobra, bez zakidanja na sastojcima. Danas se takva pica, s tako kvalitetnim sastojcima, ne računajući privatna domaćinstva, nigde kod nas više ne pravi.

Naravno, pica je kod nas posle ovoliko godina prošla kroz proces prilagođavanja, koji je u nekim segmentima bio progresivan, čak revolucionaran, ali je mnogo češće išao u smeru negativnog prilagođavanja, u nekim varijantama i komičnog, zajedno sa opštim merama štednje osamdesetih i, naročito, devedesetih godina. Najpre je nestao lep običaj da se na picu stavlja pelat, ljušteni domaći paradajz, koji je najpre zamenjen razblaženim sokom od paradajza, zatim pasterizovanim paradajzom, pa koncentratom paradajza pomešanim s vodom, a u novije vreme i industrijskim kečapom, opet pomešanim s vodom. Sir nikad nije ni bio jača strana pica kod nas, ali je ranije bar korišćena optimalna moguća varijanta - najkvalitetniji domaći kačkavalj koji se najbolje topi, a kasnije je zamenjen svim i svačim, ponekad i lošim kajmakom, da bi se tek posle dvehiljadite pojavile neke retke picerije koje nude picu sa mocarelom (mozzarela), originalnim italijanskim sirom za picu, a neke domaće fabrike otkupile su licencu za proizvodnju ovog dosta jednostavnog i ne tako skupog sira, pa je moguće naći i domaću industrijsku mocarelu koja nije loša. Ostali sastojci su takođe krenuli da variraju, ali je zanimljivo da se polako ustalio model pice kod nas, koji se još uvek prenosi od usta do usta i čiji bi recept ukratko glasio otprilike ovako:

"Nema tu nikakve umetnosti: uzmeš brašno, prašak za pecivo, kvasac, to pomešaš i malo umesiš, pustiš da se malo digne, izvaljaš oklagijom u oblik kruga, sipaš koncentrat paradajza razblažen vodom i solju i pokriješ testo da se u tankom sloju što više oboji u crveno, dodaš malo jeftinog izrendanog kačkavalja, iseckanih šampinjona kojima je skoro istekao rok trajanja, najjeftinijih! Staviš neku lošu šunku, pospeš malo origana i nabodeš jednu maslinu u sredinu. Eto pice! Po želji stavljaš razne sastojke i svaki naplaćuješ oko pet puta više nego što košta. Picu sa svim sastojcima koje imaš nazoveš isto kao i piceriju - to je najskuplja pica, da bude tačno dva puta skuplja od najjeftinije - margerite. Ostale vrste pica prepišeš iz menija neke druge picerije. Nemoj voditi previše računa o tome kako se šta piše, ali stavljaj dupla slova ponegde da bi izgledalo kao da su nazivi na italijanskom."

U negativna prilagođavanja spada skoro potpuno odsustvo inače elementarnih, ali kod nas nesvakidašnjih sastojaka - bosiljka, ringlica (inćuna), artičoka pa čak i maslinovog ulja, ali tu su i pozitivna, npr. uvođenje novih sastojaka, naročito feferona, što su i mnoge picerije u Italiji, naročito na severu, rado prihvatile vremenom i takve pice stavile u svoju ponudu. One se u tim picerijama često i zovu pizza serba.

norskbgd · Početnik Domaćeg.de

Pivo - pice staro koliko i covek

Pivo, penusavi, iskricavi napitak u sebi sadrzi deo magije zbog koje se svakog minuta u svetu popije skoro 6 miliona litra. Dovoljan razlog da se njime malo vise pozabavi i da se o njemu nesto vise sazna.

Pivo je jedno od najstarijih pica poznatih coveku. Pice koje ga je pratilo kroz celu njegovu burnu istoriju i bilo svedok svih drevnih civilazija koje su nastajale i nestajale.
Od pamtiveka je bilo sredsvo za osvezenje i uzivanje, ali i hrana, pa i lek. Prinosilo se kao zrtva bogovima, koristilo se u religioznim obredima, ali ipak iznad svega bilo pice obicnih smrtnika. Pili su ga jos stari Sumeri i cuvali tajnu njegovog spravljanja. Kralj Hamurabi ga je uvrstio u svoj zakonik i trgovao njime sa svojim susedima. Faraoni su ga nosili sobom na svoj put u zagroban zivot, ali su njime pojili i radnike koji su gradili piramide, da bi za njega bili spremni. Pili su ga stari Grci, pre nego sto je vino osvojilo ovo podrucje. Rimljani su ga nasledili, a plemena koja su im oduzela sjaj nosila na sve svoje pohode. Ni jedan poznati ep nije spevan, a da mu u njemu nije posvecena duzna paznja. To je oduvek bilo pice koje je donosilo osvezenje, utoljavalo glad, davalo snagu i podsticaj, ali i umirivalo i opustalo.

Oduvek pili su ga bogati i siromasni, iz zlatnih putira i glinenih vrceva, da bi osetili njegova dragocena svojstva. Pilo se da bi se umoran tezak nakon teskog rada okrepio i povratio u zivot, ratnik dobio energiju za napore koji ga ocekuju, zedan napojio i osvezio, opterecen opustio i odmorio, bolesatan okrepio i razveselio, a onaj koji pati od nesanice lakse utonuo u san. Deluje kao hrana i kao lek. Ono utoli glad, ali i osnazi organizam. Smiruje nerve, a ozivi celo telo. Naravno mora se piti sa razumom i sa merom. Oni koji su se o to oglusili osetili su posledice. Ni jedno pijanstvo nije prijatno, a ono od piva se posebno dugo pamti. Ali to je prica za sebe.
U pocetku, spravljanje piva bilo je iskljucivo zensko umece. Zene su bile te koje su ga varile i prodavale, a ako bi izazvalo cudno ponasanje preterano revnih gostiju, zbog toga bile i spaljivane kao vestice. Slavu spravljanja dobrog piva, kasnije su preuzeli kaludjeri i cesto po njemu postajali daleko poznatiji nego po duhovnim tekovinama svojih manastira. Pivo je postalo unosna radinost, a umece njegovog spravljanja donosilo je ugled i prestiz. Na njemu su bogati postajali jos bogatiji, a siromasni su na njega trosili poslednju paru.

Spravjanje piva dugo je bilo obavijeno tajnom. Prenosilo se kolena na koleno i u sebi dugo nosilo nesto misticno. Danas u njegovom dobijaju vise nema tajni, ali trag misticnosti je ostao.

Kada je tacno pivo nastalo tesko je utvrditi. Prvi pisani tragovi o spravljanju piva datiraju iz perioda 6000 godina p.n.e i poticu od Sumera koji su nastanjivali podrucje Mesopotamije, izmedju reka Tigar i Eufrat. Glinene tablice iz tog vremena ukazuju na to da je pivo bilo omiljeno pice, a pivari ugledni stanovnici dvora. Sumerska civilizacija se ugasila u 2.veku p.n.e., a Vavilon koji ju je nasledio, nastavio je tradiciju spravljanja piva. Kralj Vavilona Hamurabi (1728. do 1686. godine p.n.e.) poznat kao tvorac prvog pisanog zakona (Codex Hammurabi), koji je nadjen urezan u veliki kameni blok, regulisao je izmedju ostalog i uslove proizvodnje i prometa piva. Za to je ocigledno imao razloga, jer je vec tada u prometu bilo 20 razlicitih proizvoda tipa piva. Ovaj zakon bio je u upo-trebi vise od 1000 godina. U to vreme pivo obicno nije prodavano, vec se dobijalo zavisno od statusa, ili se menjalo za jecam. Seljaci su dobijali 2 l, sluge 3 l, a cinovnici i svestenici po 5 l na dan. Mada je bilo i vrlo trazena roba u trgovini. Zna se da je zajedno sa ostalom robom prelazilo put dug 1000 km do susednog Egipta.
Egipat je bio nista manje poznat proizvodjac piva. Artifakti nadjeni u grobnicama iz ovog perioda, pokazuju da je proizvodnja piva i hleba u to vreme bila ne samo razvijena vec i organizovana na komercijalnoj osnovi. Egipatsko pivo bilo je na daleko poznato, a majstori koji su ga spravljali toliko postovani da su dobili poseban hireoglifski znak. Njegova tajna bila je izmedju ostalog i u urmama koje su dodavane radi poboljsanja ukusa. Inace, jos jedan interesantan momenat vezan je za stari Egipat. Dugo se smatralo da je omiljeno pice ove drevne civilizacije bilo vino. Medjutim radi se u stvari o pivu, a zabuna je nastala zbog cinjenice da ga Herodot, cuveni putopisac toga vremena, u svojim zapisima naziva "vinom koje se dobija od jecma".

Za pivo su znali i stari Grci i Rimljani. Njihovo omiljeno pice bilo je vino, ali ono je bilo suvise dragoceno da bi ga bilo dovoljno. Zato je vino proglaseno picem bogova i pili su ga samo povlasceni. Pivo je bilo pice obicnog naroda, dostupno svima. Dionis se cesto poistovecuje sa bogom vina, medjutim, to je nepravda za pivo. Dionis je u staroj Grckoj bio zastitnik vinove loze, ali i zastitnik zabave i zastitinik i vina i piva.

Na Evropski kontinent pivo je preneto dolaskom Keltskih plemena iz Azije, priblizno 1000 godine p.n.e. Ona su neselila zapadnu Evropu: Spaniju, deo Francuske i Britanska ostrava. Germani su se pojavili nesto kasnije, naselivsi danasnju Nemacku, Holandiju i Skandinaviju. Svoja piva nazivali su peor, ili bior (odakle verovatbo potice danasnji naziv beer (bir). I oni su smatrali da je vino namenjeno bogovima, dok je pivo pice koje pripada obicnim smrtnicima. Bilo je toliko omiljeno da su ga opevali u svim svojim sagama i epovima. Najbolji primer je cuvena finska saga Kalevala u kojoj je pivu posveceno 400 stihova, dok je a celokupnom postanku sveta pripalo samo 200.

U Kini se 2000 godine p.n.e. proizvodilo pice koje je imalo karakter vina, ali se pravilo od prosa. Tek nesto kasnije pojavilo se pice slicnih svojstava, ali spravljano od pirinca. I na tlu danasnje Indije i Irana, proizvodila su se pice slicno pivu. Pridavana su im nadprirodna svojstva i cesto su koriscena u religioznim obredima.

Plemena severne Afrike proizvodila su pica slicno pivu od psenice. U juznoj Africi Bantu plemena proizvodila su slican napitak , ali od sirka i prosa koje se na tlu Afrike i dan danas zadrzao.

Americki kontinent znao je za pivo 3000 godine pre nego sto je sa Kolumbom dosao evropski uticaj. Proizvodilo se od zitarice koja je u tom podneblju dominirala, kukuruza. Inke u juznoj Americi proizvodile su ga davno pre nove ere, a Acteci i Maji koji su se pojavili kas-nije nastavili su tom tradicijom.

držte lopova · Zna tudju muku

Istorija Coca-Cole

coca-cola vs sinalko

Kad su 1945. Ameri sa saveznicima porazili Nemce i kad su počeli da slave u glavnom štabu, stiglo je obaveštenje tipa : Rat još nije gotov, treba do temelja spaliti fabriku Sinalko sokova, tek onda će rat biti gotov.
U toj fabrici nije bilo nikakvih vojnih ciljeva, ali je lobi coca-cole želeo da uzme primat na evropskom tržištu. To je i uradio. Fabrika Sinalka je bombardovana, a dok su se oni oporavili i stali na noge coca-cola je već uzela primat i postala piće broj 1 u svetu.