KO SAM, ŠTA SAM


Ko sam? Šta sam? Samo sanjalica

kojoj oko ispi magle let.

I svoj život uzgred, tužna lica,

ja proživeh uz ostali svet.



I s tobom se ljubim po navici -

mnogo puta već se ljubih s drugom,

k'o da krešem vatru po šibici,

nežne reči šapućem ti dugo.



"Draga moja", "mila", "znaj, doveka" -

duša hladna ostaje u svemu,

kad se darnu strasti kod čoveka,

nema više istine u njemu.



Zato moja dusa i ne preza

od ljubavi ledom zalivene,

ti si moja lutalica breza

sazdana za druge i za mene.



Ali uvek, tražeć' srodnu sebi,

mučeći se bez nežnosti pune,

nimalo se ne ljutim na tebe,

nimalo te i nikad ne kunem.



Ko sam? Šta sam? Samo sanjalica

kojoj oko ispi magle let,

i voleh te uzgred, tužna lica,

isto tako k'o ostali svet.

SVE ŠTO ŽIVI OŽILJAK IMA


Sve što živi ožiljak ima,

još iz detinjstva, poseban, ran.

Da nisam pesnik, ja međ' svima

bio bih hulja i lopov znam.



Mršav i rasta odveć malena,

međ' decom bio sam uvek heroj,

često, često nosa razbijena,

vrać'o sam se ja i pod krov svoj.



Uplašenoj majci, kad pred nju banem,

reč ceđahu usne krvavo-tmaste:

- Ništa, de! Spotakoh se o kamen,

a već sutra sve će da zaraste -



Pa i sada, kada se bez traga

onih dana krv vrela smirila,

nespokojna neka drska snaga

na poeme moje se izlila.



Na već zlatne literarne hrpe;

i u svakom retku što se vije

ogledaju se nekadašnje crte

kavgadžije, nemirka, delije.



Kao nekad imam hrabrost mušku,

al' nov korak moj se drukče sluša…

Dok mi nekad razbijaše njušku,

sada mi je sva u krvi duša.



Ne velim više majci okrvavljen,

već tom šljamu što cereć' se raste:

- Ništa, de! Spotakoh se o kamen,

A već sutra sve će da zaraste! -

PEVAJ, PEVAJ


Pevaj, pevaj! Na kletoj gitari

Prsti tvoji igraju i kruže.

Zagrcnuh se u dimu i jari,

Moj poslednji i jedini druže.



Nek ti oči na grivnu ne sleću,

Nit na svilu što blista beskrajno.

Tražio sam u toj ženi sreću,

A propast sam našao slučajno.



Nisam znao da ljubav duboka -

Zaraza je, da je kuga… strela.

Prišla je i zaklopljena oka

Banditu je pamet oduzela.



Pevaj, druže, nek se vrate dani

I negdašnje naše zore plam.

Nek poljupcem ona druge hrani,

Preživelo đubre, divni šljam.



Ah, zastani! Neću da je diram.

Ah, zastani! Ne kunem je ja.

Daj mi da ti o sebi zasviram

Na debeloj žici koja sja…



Blista mojih dana kube jasno,

U duši je još zlato starinsko.

Mnoge cure štipao sam strasno,

Mnoge žene u uglu sam stisko.



Na zemlji je još istina živa,

Opazih je i ja deč’jim okom:

Ližu kučku dok joj se sok sliva

Svi psi redom, na juriš i skokom.



Ljubomoran - zar da sam na tebe?

Zar ovakvog da me snađe jad?

Naš život je - postelja i ćebe

Naš je život - poljubac i pad.



Pevaj, pevaj! Ruke neka mašu:

Kobni zamah - kobi će doneti …

Čuj … nek idu svi u … pivsku flašu …

Nikad, druže, ja neću umreti.

HALJINA MODRA I PLAVE OČI


Haljina modra i plave oči
Lagao sam dragoj jedne noći
Draga pitala: "Mećava veje?
Spremiu postelju, peć se greje."


Odgovorih dragoj: "Neko sa visine
cvetovima belim pokriva daljine.
Postelju spremi peć se greje,
bez tebe u srcu mećava veje."