Istorija pokreta žena

Charmed · Malo ~ mače ~

Počeci - Deklaracija o pravima žena

Poziv za jednakim pravima žena i muškaraca postao je javan i glasan tek u građanskom društvu krajem 18. veka. Za to postoje mnogobrojni uzroci. Najpre je Deklaracija o opštim ljudskim pravima po principima prirodnog prava u Francuskoj i Sedinjenim državama dovela do toga da se postavio zahtev i o jednakim pravima muškaraca i žena.

Razvojem kapitalističkog produkcijskog rada mesto zaposlenja i mesto stanovanja sve više su bili odvojeni. Ovo je dovelo do nove definicije podele rada među polovima. Žena se definisala primarno kao supruga i majka, čiji je rad u porodici omogućavao i osiguravao uspeh muškarca van kuće. "Porodica" se posmatrala kao područje socijalne komunikacije i reprodukcije izvan sfere plaćene delatnosti, koje se zadržavalo samo za supružnika i decu. Žene su bile "rasterećene" rada u plaćenoj delatnosti, a za uzvrat tome žena je trebala u porodici da stvori privatno i intimno utočište, koje je harmonično dopunjavalo vanjski poslovni svet konkurencije za novac i moć.

Građansko društvo nije ženama dozvoljavalo da budu direktni konkurenti u proizvodnom procesu. One su jednostavno isključivane iz procesa donošenja mnogih ekonomskih, političkih, pa čak i privatnih odluka. Imale su ograničene mogućnosti školskog vaspitanja, nisu raspolagale svojom imovinom, nisu mogle potpisivati ugovore ili se zaposliti bez saglasnosti supruga. U socijalnom pravu pri razvodu i dobivanju starateljstva nad decom bile su izuzetno oštećene. Ali, zakonom je istovremeno bila stvorena osnova da se radnicama isplaćuju najniže plate, te da se njihov rad iskorištava. Ovakva situacija predstavljala je plodno tlo za prve javne zahteve za jednakim pravima i mogućnostima žena i muškaraca.

Charmed · Malo ~ mače ~

Francuska: "Povelja o pravima žene i građanke"

Žene su igrale veoma važnu ulogu u društvenim procesima promena koje je Francuska doživela u toku 18. veka. Ustanke koji su Francuskoj izbijali za vreme kriza u kojima je nedostajalo hrane uvek su vodile žene. Žene su za sebe napravile društvene niše iz kojih su uticale na kulturni, socijalni, politički i ekonomski život. U Parizu se pročulo za udruženja žena trgovaca i pralja zbog njihovih jasnih i glasnih zahteva. Mnoge žene borile su se rame uz rame sa svojim muževima na barikadama za vreme Francuske revolucije. Ipak, nada u jednak pravni položaj sa muškarcima nije se ispunila. Žene su ostale isključene iz objavljenih građanskih prava.

Pisac - žena Olimpe de Goge u ovakvoj situaciji formulisala je "Povelju o pravima žene i građanke". Ovaj dokument se usko vezao za "Povelju o ljudskim i građanskim pravima" objavljenu 1789. godine. Revolucionarno je u svakom slučaju konsekventno uvođenje žene u formulaciju pravnih članova:
"Žena ima pravo vršiti delatnosti u vlasti. Ona mora posedovati jednako pravo kao i muškarac da stane za govornički podijum."
Ona je precizirala sve pojmove u tekstu kod kojih nije jasno da li je pod time mišljeno i na žene. Tako je u celoj Povelji reči "čovek" ili "muškarac" zamenila rečima "muškarac i žena", te je uz svaku reč "građanin" dodala i "građanka".

Ovu Povelju ona je poslala Nacionalnoj skupštini na ratifikovanje. Deklaracija je u celoj Francuskoj, a i u inostranstvu vrlo brzo dostigla veliki ugled. Kao dodatak na nju objavljen je "Društveni ugovor između žene i muškarca" (analogno Rusoovom "Contrat Social"). De Goge je želela dosadašnji brak dopuniti Ugovorom baziranom na jednakopravnosti. Po njoj žena po osnovu materinstva koje joj je priroda omogućila ima jedno posebno značenje. Iz te činjenice ona je izvela posebna prava za ženu kao majku. Sa ovom revolucionarnom idejom ona je izazvala otpor Rusoa i njegovih pristalica, te otpor vodećih glava revolucije. Ovaj otpor našao je uporište u biološkoj ulozi žene i njenom isključivanju iz političkog života.

U doba strahovlade Olimpe de Goge je osuđena 1793. godine. Što se više konsolidovalo građansko društvo, to se više prava opet oduzimalo ženama. Žene su se rasplinile u različite interesne grupe i organizacije, i nisu više nastupale zajedno i zajednički se borile za ostvarivanje svojih prava. Tako su se najpre razbile nade u jednakopravnost. "Povelja o pravima žene i građanke" dugo je skupljala prašinu u arhivu i nije se pojavljivala na zvaničnim listama publikacija tog vremena. Tek u toku novog naleta pokreta žena ova povelja je otkrivena i tako je u svoj svojoj vrednosti postala svedokom istorije.

Charmed · Malo ~ mače ~

Ljudska prava

Prava žena

Olimpe de Goge (1748.-1793.)
"I pored svake intrige, i pored svih stranaka čije su strastvene borbe podelile Francusku, odabrala sam za sebe sasvim novi put, oslanjajući se samo na moje sopstvene oči, slušajući samo moj unutrašnji glas, usprotivila sam se tlačiteljima i svoj život žrtvovala Revoluciji."

Olimpe de Goge rođena je 1748. u Montaubanu u blizini Tuloza u južnoj Francuskoj kao Mari Goz. Njeno poreklo bilo je malograđansko. Iako je bila jednako pametna, kao i lepa, njenu inteligenciju nisu poštovali i unapređivali: gotovo da nije znala čitati i pisati, a kao neko poreklom iz južne Francuske nije znala govoriti ni čisti francuski jezik. Svoja dela kasnije je diktirala sekretarici.

Uprkos njenim mnogobrojnim manama: "pogrešan" pol, "pogrešno" poreklo loš odgoj, bez imetka i još pored toga udovica Mari Goz nije se želela prepustiti životu kakav ju je očekivao. Ona se sa jednim veoma skupim transportnim preduzećem preselila u revolucionarni Pariz, gde je sama sebi dala lepo aristokratsko ime "Olimpe de Goge", te stupila u kontakt sa obrazovnim krugovima i kulturnim društvima. Živela je od darova koje su joj davali njeni ljubavnici, koji su istovremeno plaćali i njene troškove, a klevetu da je BiiiiP prihvatila je kako bi ostvarila svoj san: Želela je postati pisac.

Olimpe de Goge pokušala je zaraditi za život kao autor pozorišnih komada. Godinama se borila za postavku svojih komada u konzervativnom i kralju podređenom teatru Comedi France. Već jedan od njenih prvih komada u Parizu je postao političko pitanje. U komadu "L´Esclavage des Nègres" obradila je ropstvo u kolonijama Francuske. Već nakon tri izvedbe gradonačelnik Pariza zabranio je predstavu. U novinama je de Goge bila ismejana.

Ogorčena napisala je: "Čemu ova predrasuda usmerena prema mom polu? Zašto se kaže, što sam više puta čula, da Comedi France ne bi trebala da postavlja komade žena na scenu? Ja sam žena, ne tako bogata ... zar ženama nikada neće biti dozvoljeno da na strahote sitomaštva odgovore nekim drugim sredstvom?"

Potaknuta revolucionarnim događanjima 1789. sve više se okretala prema politici. De Goge je bila redovan posetitelj sednica Nacionalne skupštine. Svoje ideje pretočila je u predloge socijalpolitičkih mera, koje je štampala o svom trošku i lepila kao plakate po Parizu. Na taj način je o njoj diskutovao celi Pariz.

Svojom "Poveljom o pravima žene i građanke" Olimpe de Goge bila je prva osoba koja je formulisala zaista opširna ljudska i građanska prava. Ova deklaracija je postigla veliki ugled u celoj Francuskoj, ali i u inostranstvu. Njen spis "Tri urneka ili dobrobit domovine" doveo je do njenog hapšenja. Ovo je dalo povoda da se u Olimpe de Guge prepozna pripadnica partije Girondista, koja je istovremeno (maj/juni 1793.) bila izbačena iz Konventa. De Goge je u svom spisu predložila referendum na kojem bi narod glasao o tri predložena oblika vladavine: "Republikanska vlada: jedna jedina i posredna, federativna vlada ili monarhija". Pored toga u decembru 1792. godine ona je javno, pre svega iz humanih razloga, stala u odbranu kralja. On je želela promenu društva, ali ne putem besmislenog nasilja, već putem reči, objavljivanjem spisa i apelima na zdrav razum. Time je ona - uprkos razlici između nje i Rusoa - ostala prava zastupnica prosvetiteljstva.

De Goge je došla pred tribunal Revolucije. Obe akcije, njen spis, te njen istup u odbranu kralja protumačeni su kao zalaganje za monarhiju. 3. novembra 1793. godine Olimpe de Goge je ubijena.

Olimpe nije osuđena samo kao pripadnica partije Girodionista, već i kao borac za prava žena. Dve sedmice nakon njene smrti u govoru vođe Šaumet drugim ženama njen primer je naveden kao primer upozorenja: "Setite se besramne Olimpe de Goge, ... koja je zanemarila obaveze u svom domaćinstvu, koja je želela politizovati i koja je počinila zločin. Sva ovakva nemoralna bića biće kažnjena paklenskom vatrom zakona... Želite li slediti njen primer? Ne, vi dobro osećate da ste interesantne i vredne poštovanja samo onda kada ste ono što je priroda želela da budete"
[objavljeno u Curier Republikan, 19. november 1793.]

Charmed · Malo ~ mače ~

"Povelja o pravima žene i građanke"
Olimpe de Goge
Prava žene

Čoveče, jesi li sposoban da budeš pravedan? Ovo pitanje postavlja ti jedna žena. Bar joj to pravo ne možeš oduzeti. Kaži mi, ko ti je dodelio tu vlast i moć, da potiskuješ i tlačiš moj pol? Tvoja snaga? Tvoji talenti? Posmatraj Stvoritelja u njegovoj mudrosti, prođi kroz prirodu u svoj njenoj veličanstvenosti, kroz prirodu kojoj se toliko diviš i kojoj se želiš približiti i pronađi tamo, ako možeš, bar jedan primer tiranijske vladavine. Idi životinjama, pitaj elemente, posmatraj biljke, da baci jedan pogled na krvotok prirode i pronađi dokaz kad ti dajem sredstva u ruku. Traži, istraži, nađi razliku među polovima u prirodnom poretku, ako možeš. Svugde ćeš je naći bez razlika, svugde ćeš naći da polovi rade u međusobnoj harmoniji u ovom besmrtnom delu. Samo je čovek za sebe promenio ovaj osnovni princip. Ekstravagantno, slepo, napuhan od silne nauke, degeneričan, on u ovom stoleću prosvetiteljstva i oštroumlja želi vladati despotski u svom neznanju nad jednim polom koji poseduje svu intelektualnu slobodu. On tvrdi da će profitirati od revolucije i zahteva svoje pravo na jednakost, da ne kažem ništa više.

Da se usvoji od strane Nacionalne skupštine na kraju ovog ili s početka novog legislativnog perioda.

Preambula

Mi, majke, kćerke, sestre, zastupnice nacije zahtevamo da budemo primljene u Nacionalnu skupštinu. Imajući u vidu neznanje, zaboravljanje ili nepoštovanje prava žena koji su jedini razlozi javne bede i korupcije vlade, odlučile smo da u svečanoj Povelji definišemo i objavimo prirodna, neotuđiva i sveta prava žene, kako bi ova Povelja svim članovim društva stalno bila pred očima i podsećala ih na njihova prava i obaveze: kako bi svako vršenje vlasti od strane žena kao i ono koje čine muškarci bilo mereno svrhom političkih ustanova, te time bilo i više poštovano; kako bi se obratila pažnja i kako bi se podržale građanke koje se žale na poteškoće u ostvarivanju osnovnih principa koji služe za održanje Ustava, dobrih običaja i dobrobiti svih u zajednici. Pol kojem pripada lepota hrabrosti iznošenja materinstva ovim priznaje i objavljuje, pod okriljem Svevišnjeg, sledeća prave žene i građanke.

Član I

Žena je rođena slobodna i ostaje jednaka muškarcu u svim pravima. Socijalne razlike mogu se opravdati samo blagostanjem zajednice.

Član II

Cilj i svrha svakog političkog zaključka je zaštita prirodnih i neotuđivih prava žene i muškarca. Ova prava su: sloboda, sigurnost, pravo na imovinu, a posebno pravo na otpor tlačenju.

Član III

Princip svake vladavine počiva u biti u naciji, a naciju čine zajedno muškarci i žene. Ni jedno telo, ni jedan pojedinac koji ne proizilazi iz naroda i nacije ne može biti na vlasti.

Član IV

Sloboda i pravednost sastoje se od toga da se drugima uzvrati ono što im pripada. Tako žena u ostvarivanju svojih prirodnih prava biva sprečena trajnom tiranijom koju provodi muškarac. Ova ograničenja moraju se ukinuti samim prirodnim zakonima i zdravim razumom.

Član V

Zakoni prirode i razuma zabranjuju svako delovanje društva, koje ih može ugroziti. Sve što nije zabranjeno ovim mudrim i Božijim zakonima ne sme biti sprečeno ni ljudskim zakonima i ni jedan čovek ne sme biti prisiljen da učini nešto što prirodni zakoni ne propisuju.

Član VI

Zakon treba da bude odraz opšte volje. Svi građani i sve građanke treba lično ili putem njihovih predstavnika da učestvuju u stvaranju zakona. Zakon mora biti isti za sve. Svi građani i građanke, koji su pred zakonom jednaki, moraju imati jednake mogućnosti da razvijaju svoje talente, sposobnosti, vrline, te im mora biti omogućen jednak pristup svim službama i mestima javnog života.

Član VII

Za žene ne postoje nikakva posebna prava, one bivaju optužene, uhapšene i osuđene pred sudom u slučajevima koje zakon nalaže. Žene kao i muškarci podležu istim kaznenim zakonima.

Član VIII

Zakonom treba propisati samo kazne, koje su nezaobilazne i javne, a niko ne sme biti kažnjen, ako to nije po pravnoj snazi važećeg zakona, koji je pre počinjenog dela bio na snazi i koji se legalno provodi i nad ženama.

Član IX

Protiv svake žene koju se proglasi krivom, zakon se mora upotrebiti, i to ona zakonska kazna koja je propisana za počinjeno delo.

Član X

Nikoga se ne sme proganjati zbog njegovog mišljenja i stavova, čak iako se oni principijelno razlikuju od onih koji su opšteprihvaćeni. Žena ima pravo vršiti vladajuće funkcije. Ona mora imati jednako pravo kao i muškarac da drži javni govor, pod pretpostavkom da su njene izjave i radnje u skladu sa zakonom i da ne ometaju javni red i mir.

Član XI

Slobodno izražavanje mišljenja je jedno od dragocenih prava žene, jer ovo pravo garantuje očinstvo ocu njene dece. Svaka građanka prateći svoje slobode može sasvim slobodno reći: "Ja sam majka tvog deteta.", a da time ne priziva barbarsku osudu i ne skriva istinu. Međutim zakonom bi joj trebalo zabraniti iskorištavanje ove slobode, u slučajevima neistine i nanošenja klevete.

Član XII

Viša korist zahteva garantovanje prava žene i građanke. Ova garancija treba da služi kao prednost svima, a ne kao lična prednost onima koji su upoznati sa ovim pravima.

Član XIII

Porezi za održanje policije i upravni troškovi jednaki su za muškarca i ženu. Ukoliko žena učestvuje u izmirivanju svih obaveza i troškova, onda mora učestvovti i u podeli položaja u upravnim organima, u podeli rada i u podeli profita.

Član XIV

Građani i građanke imaju pravo da samostalno ili putem njihovih predstavnika odlučuju o potrebnosti uvođenja javnih dadžbina. Građanke se mogu obavezati principu plaćanja poreza iz sopstvenog imetka samo onda kada imaju učešća u javnoj upravi, te kad i na njih otpada deo trošenja poreza, odnosno kada su i one učestvovale u odlučivanju o visni poreza, njegovoj upotrebi i trajanju.

Član XV

Žensko stanovništvo koje plaća dadžbine državi jednako kao i muški deo stanovništva, ima pravo da u svako vreme od bilo koje državne javne institucije zatraži izveštaj o poslovanju.

Član XVI

Društvo u kojem nije zagarantovano ostvarivanje prava i u kojem ne postoji raspodela vlasti, nema ni važeći Ustav. Ustav nije punovažan ako većina individua koje predstavljaju naciju nisu sudelovale u njegovom stvaranju.

Član XVII

Imovina pripada i muškom i ženskom polu, zajednički ili pojedinačno. Svaka osoba ima sveto i nepovredivo pravo na imovinu. Imovina ne sme biti nikome oduzeta u smislu nacionalizacije, ukoliko to nije javna preka potreba, koja mora biti predviđena zakonom, ili naprasno proglašena (stanje elementarnih nepogoda) ali i onda pod uslovom pravedno donešene odluke.

Charmed · Malo ~ mače ~

Nacrt društvenog ugovora za supružnike
("Contrat social")
Olimpe de Goge

Mi, N.N. i N.N., želimo se sediniti do kraja našeg života i dok god traje naša zajednička naklonost jednog prema drugome pod sledećim uslovima: brigu o našoj imovini želimo da vodimo zajednički. U tom smislu zadržavamo pravo da tu imovinu prepišemo na svoju decu i one koje volimo. Oboje priznajemo da naša imovina pripada našoj deci bez obzira iz koje i kakve veze ta dece potiču, te da ta deca, bez razlika, imaju pravo da nose ime oca ili majke, koji ih priznaju; priznajemo zakon po kojem je kažnjivo izolovanje vlastite krvi. Obavezujemo se da ćemo u slučaju razrešenja braka podeliti našu imovinu i svojoj deci ostaviti jedan njen deo, deo koji je zakonski propisan. Ukoliko jedno od nas umre, a naša veza bude i dalje trajala, polovinu svoje imovine ostaviće svojoj deci. Ukoiko u našoj vezi ne budemo imali dece, a ipak se desi smrtni slučaj jednog od nas, preživeli partner je naslednik sve imovine, ukoliko umrli testamentom nije deo svoje imovine ostavio trećoj osobi.

Charmed · Malo ~ mače ~

SAD: "Declaration of Sentiment"

1848. u Seneka Fols u državi Nju Jork Elizabet Kadi Stanton i Lukrecia Mot sazvale su zasedanje na kojem je diskriminisanje žene po prvi put stajalo na dnevnom redu. Većina žena koja se sakupila na ovom zasedanju već se ranije angažovala u pokretu za prava crnaca. Pokret protiv ropstva ženama je samo probudio svest o tome da su i one same kao socijalna grupa diskriminisane. Žene u pokretu za prava žena između ostalog su zahtevale:

* pravo raspolaganja svojom imovinom i plate;
* pravo starateljstva nad decom u slučaju razvoda braka;
* poširene mogućnosti razvoda braka;
* bolje pravno i ekonomsko osiguranje za razvedene žene;
* bolji prisup obrazovanju i mogućnostima zaposlenja, kao i
* pravo glasa.

"Declaration of Sentiment" donešena je i slično kao "Povelja o pravima žene i građanke" De Gogeove uvezana sa Poveljom o nezavisnosti iz 1776. godine. Ova objava principa upućena je protiv dominacije muškaraca u svim sferama života. Premisa teksta Deklaracije je da su svi ljudi i muškarci i žene rođeni sa istim pravima na život, slobodu, stremljenje prema sreći i da je legitimni zadatak države osigurati im ostvarivanje ovih prava. Svi zakoni koji na bilo koji način žene stavljaju u podređen položaj proglašeni su nelegitimnim. Zaključeno je dvanaest rezolucija koje unapređuju jednakpravnost žena i muškaraca u privatnom, religioznom, ekonomskom i političkom kontekstu.
Iako su se deklaracija i stavovi njenih autora nešto promenili, oni ipak predstavljaju početak pokreta žena u SAD-u, koji je sa delovanjem počeo pre nego evropski pokret žena, te je tako predstavljao uzor Evropljankama.

Charmed · Malo ~ mače ~

"Prvi pokret žena" (1848.-1914.): Istrajna borba za politička i građanska prava

Kada se u 19. veku obrazovao pokret žena, prve feministkinje su se najpre borile za poboljšanje položaja u oblasti civilnog prava, te za otklanjanje njihove pravne nezrelosti (pravo na razvod, pravo na starateljstvo o deci, ukidanje starateljstva njihovog supruga nad njima samima itd.). U njihovim zahtevima pravo glasa je imalo podređenu ulogu. Doduše, vrlo brzo su imale i to gorko iskustvo. Bez prava glasa u javnom i političkom životu mogle su ostati samo na postavljanju molbi, koje su zavisile o dobroj volji njihovih muževa (punopravnih građana sa pravom glasa). Saveznici pokreta žena, već ustanovljene partije i organizacije podržavale su žene samo onoliko dugo dok je to bilo u njihovom sopstvenom interesu. Kada bi ti saveznici, partije i organizacije ostvarili svoje ciljeve žene bi ostajale same. Zbog toga se prvi pokret žena sve više i više koncentrisao na dobivanje prava glasa. Žene koje su se borile za svoja prava organizovale su se sve više u autonomnim organizacijama. Žene koje su ispred organizacija nastupale javno grubo se mogu podeliti u tri grupe:

"Umerene": Ovde se radilo o heterogenoj grupi saveza žena, čije su pripadnice zahtevale promene manjih mera, dakle korak po korak u okviru postojećih građanskih društava. Naglašavano je da je žena drugačija i da ima druge zadatke u društvu, za razliku od muškarca. U ovu grupu pripadala su npr. hrišćanska udruženja žena koja su se brinula o najsiromašnijim ženama, liberalna udruženja žena, kao i konzervativna. Zahtev za pravom glasa nisu postavljala sva udruženja žena koja su pripadala u ovu grupu, odnosno taj je zahtev ukoliko bi i bio postavljan, povlačen naglašavajući da žene još nisu dovoljno zrele kako bi dobile pravo glasa ili da se trenutno vladajuće osobe ne žele skinuti s trona, onosno zahtevalo se pravo glasa koje bi uključivalo i žene. Pravo glasa ne bi trebalo biti dodeljeno svima, već samo dobrostojećim građankama. Ali nakon militarizovanja i nacionalizovanja pred sami početak Prvog svetskog rata sve žene koje su pripadale u ovu grupu složile su se i podržale svoje pristalice u "odbrani" domovine.

"Radikalne": Ovo je relativno mala grupa građanki, koje su se zalagale za radikalnu promenu društva. One su bile pokretačka snaga borbe za pravo glasa. Ove žene naglašavale su jednakost muškarca i žene iz čega je proizilazilo da i muškarac i žena moraju imati jednaka prava. Radikalni pokret žena bio je mali pokret koji se nije osećao delom niti jedne partije. Neke od njih su ipak tražile kontakt sa socijalistički nastrojenim ženama. Neke od kampanja, npr. kampanja za pravo glasa, provedene su u saradnji sa ženama socijalističkog pokreta. Pripadnice radikalnog pokreta žena zalagale su se i za prava socijalno oštećenih žena, za prava radica i prostitutki. Pripadnice ove grupe za vreme Prvog svetskog rata osnovale su "Međunarodnu ligu žena za mir i slobodu", kojoj su pripadale žene svih zaraćenih nacija.

"Socijalistički": Ovde se radilo o relativno autonomno organizovanim grupama žena unutar socijalističkih, a kasnije i komunističkih pokreta. Osnova zahteva socijalističkog pokreta žena jednaka je zahtevima socijalitičkog pokreta, a to je ukidanje klasa i ukidanje privatnog vlasništva u oblasti produkcijskih sredstava. Jedna od istaknutih ličnosti socjalističkog pokreta žena bila je Klara Cetkin koja se kao i pripadnice njenog pokreta zalagala za ekonomsku nezavisnost žene kao osnovnu pretpostavku jednakopravnosti, te za ukidanje herarhije među polovima analogno ukidanju klasa. U središtu zahteva socijalističkog pokreta žena stajalo je izednačavanje plata radnica sa platama radnika (ista plata za isti rad i isti posao, otvaranje sindikata za žene itd.), a kasnije je uz to došao i zahtev za pravom glasa. Uspostavljanje međunarodnog Dana žena, 8. marta povezuje se sa socijalističkim pokretom žena:
"Zajedno sa političkim i sindikalnim organizacijama koje su bile svesne podele na klase, te sa proleterijatom u njihovim zemljama socijalistički pokret žena organizovao je obeležavanje Dana žena, koji u prvom redu služi promociji prava glasa žene."
[Rezolucija Druge međunarodne konferencije socijalističkog pokreta žena u Kopenhagenu 1910.]

Razvoj pokreta žena u nekoliko odabranih zemalja

SAD: Pokret žena razvio se iz pokreta za borbu protiv ropstva (abolicionizam), unutar kojeg je bilo mnogo organizovanih žena. One su svoje zahteve morale usmeriti protiv crkve, ali i protiv bogatih muških abolicionista. Ono što je tipično za pokret žena u Americi je sestrinstvo belih i obojenih žena. Do konflikta sa abolicionistima došlo je po prvi put kada je pravo glasa Ustavom bilo zagarantovano i crncima. U ustavne amandmane jednostrano je uvedena reč "male" (muškarac), tako da je isključivanje žena iz ovih promena bilo sasvim jasno. Pokret žena je pre toga postojao dosta autonomno u pojedinačnim saveznim državama. Ove pokrete su s početka podržavali muškarci Republikanske stranke, s kojima su se žene borile za prava crnaca. Nakon toga pokret za dodeljivanje prava glasa ženama osnovao je sopstvene organizacije "National Woman Suffrage Association" (NWSA) i "American Woman Suffrage Association" (AWSA), koje su se kasnije stopile u jednu. 1920. godine u Americi su žene dobile potpuno pravo glasa - okruglo 50 godina nakon njihovog obespravljivanja Ustavom.

Engleska: Pokret žena u Engleskoj počeo je sa prvom reformom o pravu glasa 1832. godine. Ova reforma trebala je demokratizovati engleski parlamentarizam, ali je isključila žene iz odredbe o pravu glasa na opštinskom i parlamentarnom nivou, dodavanjem prideva "male" uz reč "persons". Organizovana i sveobuhvtna politička borba počela je 60-tih godina 19. veka. Nastajali su uticajni pokreti za dobivanje prava glasa, koji su pokušali dobiti pravo glasa za žene javnim radom i peticijama. Važan saveznik ovog pokreta bio je engleski filozof i poslanik u Donjem domu engleskog Parlamenta John Stuart Mill. Žene su najpre dobile pasivno i aktivno pravo glasa na nižim nivoima u opštinama i na nižim upravnim nivoima (od 1869.). "Moralni pokret" na čelu sa Josepine Batler okrenuo se protiv regulisanja prostitucije od strane policije. Po prvi put su se građanke založile za prava prostitutki. Nedugo nakon toga ova regulacija bila je ukinuta. Proleterke su se organizovale u "Women’s Trade Union Provident League". Kasnije su se i one uključile u borbu za dobivanje prava glasa. Tako da je pokret žena postao jedan od najvećih pokreta u Engleskoj pre Prvog svetskog rata. Pošto vlada nije reagovala na njihove molbe, žene se nisu suzdržavale od spektakularnih akcija i demoliranja. Njihova popularnost rasla je nakon hapšenja i zlostavljanja pripadnica pokreta koja bi usledila nakon ovakvih akcija. Prvi svetski rat predstavljao je zastoj pokreta žena.

Nemačka: Pokret za prava žena najpre je stajao u uskoj vezi sa Revolucijom 1848. godine. U periodu restauracije koji je usledio nakon Revolucije ženama su oduzeta osnovna prava, npr. pravo na članstvo u nekom udruženju ili pravo na redakcijski rad u nekom časopisu, kao i pravo na bilo koju vrstu političke delatnosti. Time je pokret žena dospeo gotovo do gašenja. Politička liberalizacija u 60-tim godinama 19. veka dovela je do osnivanja prvog udruženja žena (ADF) pod vodstvom Luize Oto-Peters 1865. godine. Ranije veoma jaka socijaldemokratija išla je ruku pod ruku sa pokretom žena, čija je organizatorica bila Klara Cetkin. Pod uticajem ovog pokreta žena socijaldemokrati su u svoj program preuzeli pravo glasa žena. Nakon izgubljenog rata u Nemačkoj je pravo glasa za žene uvedeno 1918. godine od strane socijaldmokrata.
Francuska: Veoma ograničeni uspesi pokreta žena za vreme Francuske revolucije u oblastima obrazovanja i porodičnog prava pobeđeni su od strane Jakobinaca 1793. godine, udruženja žena su zabranjena, žene su zakonski bile ograničene samo na domaćinstvo. Ova restriktivna politika nastavila se i u doba vladavine Napoleona I i utemeljena je u zakonu "Code Napoléon" koji je on izdao 1804. godine, tako da se o pokretu žena opet može govoriti tek nakon Revolucije 1848. godine. Udruženja žena koja su tada nastala kritikovala su najpre bračne zakone i pokušala dobiti pravo glasa putem peticija. Osim toga, nastao je veoma jak proleterski pokret pod uticajem ranih socijalista Čarlsa Furijera i Flore Tristan. Restauracija koja je provođena nakon Revolucije nije bila tako jaka, te nije u potpunosti ni mogla ugušiti rastući nastanak organizacija žena. Ipak, uspesi su bili veoma mali. Iako je Francuska bila prva zemlja u Evropi koja je uvela jednako pravo glasa za sve muškarce, pravo glasa za žene priznala je tek 1944. godine. Tek 80-tih godine 20. veka odstranjene su sve forme diskriminacije u civilnom pravu.

Primeri diskriminacije iz zakona "Code Napoléon" izdatog 1804.:

doba do kada se mora štititi žensko dete završava sa napunjenih 13 godina, nakon toga je dete "slobodno kao ptica";

Član 340 "la recherche de la paternité est interdite" pogodan je kako bi se zaštitili muški počinioci, a zavedene i prevarene devojčice prepustile bedi;

Suprug je zakonski staratelj svoje supruge i nije mu dozvoljeno da joj da generalnu punomoć; zarada i ušteđevina supruge su imovina supruga;

Majka nema nikakvo zakonsko pravo na svoju decu; niti jedna žena ne može postati član porodičnog Veća;

Žene mogu postati samo staratelji svoje sopstvene dece i unučadi;

Niti jedna žena ne može istupiti kao svjedok u civilnoj sudskoj parnici;

U slučaju razvoda braka supruga dozvoljava svom mužu da je ubije, ukoliko je zatekne u prevari sa drugim;

Žene su isključene iz svih građanskih prava; one nemaju ni aktivno ni pasivno pravo glasa na komunalnim i političkim izborima.

[iz: Lange, Helene/Bojmer, Gertrud (izdato): Priručnik Pokreta žena, Svezak 1: Istorija pokreta žena u različitim zemljama, Berlin 1901., S.366 i.s.]

Rezultati: Najvažniji zahtev pokreta žena - dobijanje prava glasa - konačno je usvojen. Ipak, nakon Drugog svetskog rata društveni fokus se opet pomerio prema materinstvu i porodici - deziluzionisani povratnici iz rata morali su imati nekoga da brine o njima, pad nataliteta morao se nadoknaditi. Oko 60 godina nakon toga ideje njihovih baka ponovo su prisutne u svakodnevnici današnjih žena.

Charmed · Malo ~ mače ~

"Novi" pokret žena (od 1969.):

"Ženi polovica sveta - muškarcu polovica kuće"

Kraj 60-tih godina bilo je doba pokreta studenata i pokreta za mir. Studenti su pravili letke i nacrte rezolucija, diskutovali i pravili demonstracije protiv "učaurenja koje traje 1000 godina" na univerzitetima, protiv malograđanštva i za samoodređenje. Studentice iz istih organizacija i istog pokreta davale su svoj doprinos i jednom drugom pokretu i to na taj način što su kuhali za svoje kolege, otkucavali spise i manuskripte, te čuvali decu. Kada su studentice ovu nejednakost stavile na dnevni red, bile su jednostavno zbrisane od strane svojih kolega - muških studenata. Njihovi zahtevi bili su apolitični, nejednakost među polovima bila je "manje bitna" tema, koja će se rešiti sama od sebe čim se reši situacija sa tadašnjom podelom na klase. Došlo je do rascepa. Studence su se počele autonomno organizovati u tzv. Veća žena. Nakon isključivanja od strane muškaraca htele su se intenzivno baviti položajem i ulogom žene.

Primer Nemačke: Kao čas rođenja novog pokreta žena u Nemačkoj važi Prva Savezna konferencija žena u Frankfurtu na Majni, na kojoj se okupilo 450 iz 40 različitih organizacija žena. U pozdravnom govoru rečeno je: "Privilegovani još ni jedanput u istoriji nisu dobrovoljno odustali od njihovih prava. Zbog toga mi zahtevamo da žene postanu odlučujući faktor u dešavanjima. Žene se moraju same organizovati, uvideti njihove vekovima stare probleme i naučiti da predstavljaju vlastite interese."

Žene su bile organizovane u manje grupe i odbijale su članstvo u većim savezima i partijama, sa obzirom da nisu želele napraviti čvrste strukture moći. Feministkinje su u svojim zahtevima, idejama i načinom rada bile heterogene i radile su u svim oblastima društva (socijalnoj, kulturnoj, političkoj, naučnoj, medicinskoj itd.). Iako je jezgro pokreta žena ostalo nezavisno, kasnije su mnoge feministkinje unutar partija i državnih institucija promovisale ideju i brinule o provođenju interesa i unapređenja žena. Primeri nekoliko promena uslovljenih radom pokreta žene:

Svakodnevnica: Žene iz studentskog pokreta najpre su živele u zajednici sa njihovim muškim kolegama. U toku razvoja pokreta žena one su sve više i više organizovale svoje sopstvene zajednice u kojima su živele žene. Bile su site haotičnih kuhinja, praznih frižidera i želele promenu. Na ovaj način su pokušale isprobati nove forme "ženskog" življenja u zajednici. Žene su želele živeti, učiti, putovati i diskutovati zajedno sa drugim ženama.

A nisu samo studentice tražile nove načine života u zajednici. I kod drugih skupina žena porasla je potreba da zajedno tematizuju svoj položaj u društvu, porodici i poslovnom životu. Nastale su mnogobrojne grupe vlastitog iskustva u kojima se po prvi put pričalo o ličnim problemima, te strategiji političke borbe, ali i o strategiji borbe koja se dešavala kod kuće u porodici. Saznanje da su samo prividno privatni i lični problemi ustvari zajednički, tj. da nalikuju na probleme i drugih žena pružila je osnovu za stvaranje solidarnosti u grupi i solidarnosti svih žena, te za preispitivanje društvenih uslova situacije žena. Rečenica "Privatno je ujedno i političko" postala je misao vodilja pokreta žena.

Važna tačka njihovog rada bila je lektira. Simon de Bovoar "Drugi pol", Beti Friedan "Ludilo žene", Kejt Milet "Pol i moć", Alis Švarcer "Mala razlika i njene velike posledice" kao i istraživanja života žena i matrijarhata bila je lektira koji su čitale mnoge žene, što je dovelo do toga da se dostadašnji odnos među polovima stavi pod veliki znak pitanja.

Odgoj dece: U "feministkinje prvog sata" ubrajale su se mnogobrojne majke. One su osnivale "boravišta za decu" gde se vodila briga o deci, i temeljito su diskutovale o odgoju dece, o specifičnom propisivanju uloge muškarca i žene u detinstvu i o metodama odgoja bez represije - tzv. antiautoritativni odgoj je rođen. "Boravišta za decu" i slobodne škole razvile su se paralelno sa pokretom žena i bile povezane sa diskusijama o ulozi majke. Na ovo pitanje dece povezala se kasnije diskusija unutar pokreta žena.
Pravo na samoodređenje: U središtu javnih akcija stajalo je pitanje samoodređenja, i prava na samoodređenje žene i njenog tela. Borba za legalizovanje pobačaja počela je u mnogim zemljama i pratile su je žene iz svih slojeva društva. Sve je počelo u Francuskoj sa javnim apelom 344 žene za legalizovanje prekida trudnoće. Ovu akciju je u Nemačkoj ponovila jedna veoma važna protagonistica pokreta žena Alis Švarcer, koja je u Francuskoj radila kao dopisnica. Javni apel u Nemačkoj su potpisale 374 žene u starosnoj dobi od 21 do 77 godina, što je bilo objavljeno u novinskom magazinu "Štern" i koristilo kao veoma kontraverzan materijal za kasnije diskusije.

Sledeća bitna tema bilo je seksualno nasilje. Silovanje, seksualno zlostavljanje žene, kao i zlostavljanje u porodici, što je do tada spadalo u "privatnu sferu" i bilo tabu tema u društvu, stavljeno je na svetlo dana u svoj svojoj meri. U Holandiji, Engleskoj i Italiji održavale su se velike javne akcije pod motom "Opet ćemo osvojiti noć". Nastale su kuće za smeštaj odbeglih žena, uvedeni su SOS-telefoni i organizovane grupe za samopomoć. Žene su protestovale i vodile procese protiv pornografije i činjenice da se žena u medijima predstavlja kao niže biće.

Apel "Izvršila sam prekid trudnoće"
(6. juni 1971. godine u "Šternu")

Godišnje u Saveznoj Republici Nemačkoj oko 1 milion žena izvrši prekide trudnoće. Stotine ih umire, na desetine hiljada žena ostaju bolesne ili sterilne, zato jer te zahvate provode laici. Ukoliko to izvrši stručan lekar, prekid trudnoće je sasvim jednostavan zahvat. Žene koje imaju dovoljno novaca bez ikakve opasnosti vrše prekide trudnoće u zemlji i inostranstvu. Žene koje nemaju dovoljno novaca Paragrafom 218 prisiljene su da prekide trudnoće vrše na kuhinjskim stolovima i da se stave u ruke laika. Paragraf 218 ih proglašava zločincima i preti im zatvorom u trajanju od oko 5 godina. Uprkos tome, milioni žena se pod lošim uslovima odlučuju na prekid trudnoće. Ja pripadam u takve žene. - Ja sam izvršila prekid trudnoće. Ja sam protiv pragrafa 218 i za decu koja su željena. Mi, žene, od zakonodavaca ne želimo milostinju i reformu na rate. Zahtevamo bezuslovno ukidanje paragrafa 218! Zahtevamo opšte seksualno prosvetljenje i za sve slobodan pristup kontracepcijskim sredstvima. Zahtevamo pravo na prekid trudnoće čije će troškove snositi zdravstveno osiguranje.

Protest žena bio je usmeren i protiv već ustanovljenog zdravstva. U autonomnim centrima za zaštitu zdravlja žena propagirani su samopregledi i prekidanje monopola lekarske dijagnostike i terapije. Društvo je imenovano uzrokom tzv. "ženskih bolesti". Ustanovljeni su tribunali protiv metoda i sredstava farmaceutske industrije koji su štetni po zdravlje žene i protiv lekara koji su bili neprijateljski raspoloženi prema ženama. Žene su bojkotovale izbore za miss i organizovale demonstracije protiv diktiranja ideala lepote.

Umjetnost i kultura: Širom sveta nastajali su projekti žena i projekti za žene; centri žena, izdavačke i novinske kuće, knjižare, radionice, savezi pozorišne grupe, kafići i kuće za odmor. Projekti žena i organizacije žena su se povezivali. Žene nisu bile zajedno samo iz političkih razloga, već su zajedno provodile i svoje slobodno vreme i zabavljale se.

Seksualna želja i ljubav: Pokret studentica kao jedno od svojih prvih pitanja postavio je pitanje seksualnog morala, te organizovao proteste na tu temu. Malograđanski odgoj koji je isključivao seksualno prosvetljenje posmatran je kao jedan od uzroka obrazovanja "autoritativnih karaktera". Zbog toga seksualni moral u spoju sa slabostima čoveka vodi do obrazovanja autoritativnih karaktera i fašizma. Seksualna sloboda slavljena je kao sredstvo emancipacije, zavisnost i tlačenje žena od strane muškaraca trebali su biti prekinuti. Pojavljivanje pilula za kontracepciju u ovo doba najpre je ženu oslobodilo straha od neželjene trudnoće i veoma je slavljeno. Ipak, stare tabue su i dalje značile zaštitnu zonu za ženu i trebalo ih je prekinuti.
Ono što je još više izazivalo bes kod žena, pored realnosti činenica protiv kojih se borio pokret studentica, bilo je seksualno prilagođavanje željama muškarca i raspolaganje muškarca ženom u smislu seksa. One su se zalagale za "oslobađanje ženske seksualnosti". Tadašnji rezultati istraživanja pobili su psihoanalitičku tezu vaginalnog orgazma (koji se kao mogao ostvariti samo penetracijom), te uništili tezu da žene muškarcima zavide na penisu. Istovremeno se razgovaralo o realnosti, seksualnosti i prisili na nepostojanje fantazija. Penis kao jedini organ za ispunjavanje ženske seksualne želje stajao je na raspolaganju, ali se razgovaralo o novim putevima zadovoljenja žene, pa su se oni i isprobavali. Tako su neke žene u ovom periodu otkrile svoju ljubav i sklonost ka ženama, pa su lezbejske grupe po prvi put ugledale svetlo dana.

Posao: Ekonomska situacija žene, posebno neplaćeni rad u kući iz čiste "ljubavi" prema porodici, te nejednako plaćeni isti rad i posao u zavisnosti od toga da li ga obavljaju muškarac ili žena, predstavljala je jednu od važnih tačaka rada feminističkih grupa. Bilo je negovano različito plaćanje u tipično muškim ili tipično ženskim zanimanjima. 1978. godine u Nemačkoj je po prvi put jedna radnica tužila firmu u kojoj je bila zaposlena, navodeći da ona za isti posao koji obavljaju njene muške kolege dobiva manju platu. Ova tužba bila je uspešna. Stotine takvih je usledilo nakon završetka sudskog procesa. Što se tiče teme rada u kući unutar međunarodnog pokreta žena iskristalisale su se dve struje:
"Unitaristkinje" su polazile od principijelne jednakosti muškarca i žene. Princip jednakosti mora i za muškarca i za ženu predstavljati iste uslove, to znači da žene moraju imati jednake šanse kao muškarci u poslovnom svetu, a polovinu domaćinstva mora da vodi muškarac. Pri odgoju dece muškarac i država se moraju uzeti u obzir jednako kao i žena. Unitaristkinje se bore protiv "mita majke". Između ostalih one su u Nemačkoj jako zastupljene. Slabost ovog stava nalazi se u činenici da se majčinstvo zapostavlja i odbija radi dobijanja istih poslovnih mogućnosti kakve ima muškarac. Osim toga, ovakvim stavom žena se prilagođava razmišljanjima i principima muškaraca.
"Diferencijalistkinje" polaze od principa različitosti između muškarca i žene. One su 70-tih godina zahtevale plaćanje rada u domaćinstvu. One odobravaju majčinstvo i u vezi majka-dete prepoznaju društveno kritički potencijal. Trudnoća, rađanje i odgajanje dece stavljaju se kao suprotan pol plaćenoj delatnosti, "logika majke" objašnjava se kao ženska moć, koja se mora unapređivati i sačuvati. Glavno uporište diferencijalističkog stava naći ćete u Italiji. Kao slabost ovog stava kritikuje se mistifikovanje tradicionalne podele uloga. Plaćanje rada u domaćinstvu ženu bi još samo više vezalo za kuću i porodicu. Odgovornost oca i društva u odgoju dece i vrednost ovih institucija za razvoj zdrave ličnosti deteta nije istraživana od strane zagovornica diferencijalizma.

Nauka: Polazeći od feminističke kritike nauke, sve se više pažnje poklanjalo istraživanju žena i sve je više naučnih radova i publikacija na temu Žena. Žene su istraživale istoriju i došle do saznanja o izuzetnim dostignućima žena, te su ovu polovicu istorije koja je bila nepoznata stavile na raspolaganje javnosti. Pod znak pitanja se nije stavljao samo sadržaj istraživanja, već i način i forma istraživanja, te su se uvodili novi načini i forme istraživanja novih sadržaja. Pre svega u Americi su izdvojeni budžeti i osoblje za tzv. "Women’s Studies". Danas su "Gender Studies" neodvojiv deo istraživanja, iako revolucionarizacija celokupnog istraživačkog rada nije uspela.

Rezultati:

* Porodično i bračno pravo pretrpelo je reforme u mnogim zemljama. Diskriminisanje i nejednakost koja je poticala iz građanske i delimično hrišćanske tradicije su ukinuti i prilagođeni realnosti. To se, na primer, u Nemačkoj ticalo odabira prezimena pri stupanju u brak (porodično prezime može biti muškarčevo ili ženino) bračno pravo (i muškarac i žena mogu jednakopravno imati zaposlenje, slika o "braku sa domaćicom" je ukinuta), brakorazvodno pravo (princip krivice je ukinut, uvedena je zaštita ženu), pravo na strateljstvo (dobrobit deteta je u prvom planu).
* "Razrešenje rokova" pri vršenju prekida trudnoće (dozvoljen prekid trudnoće do dvanaeste sedmice) uveden je u većini zemalja, pa tako i u SAD-u, Francuskoj i Italiji. Tako gde je postojalo razrešenje rokova i na samim počecima pokreta žena, branjeno je s uspehom od konzervativnih snaga koje su se zalagale za njegovo ukidanje (npr. Engleska). Nemačka je izuzetak. U Nemačkoj se razrešenje rokova dva puta označilo kao protivno Ustavu ("zaštita života" koja je propisana Ustavom), i to 1975. i 1995. godine. Danas u Nemačkoj važi faktor indikacije, što znači prekid trudnoće do 12 sedmice je dozvoljen samo u određenim slučajevima, trudnica je obavezna posetiti savetovanje pre prekida trudnoće.
* "Kvotiranje" kao dugoročno sredstvo kako bi se ženama osigurao pristup funkcijama na vlasti.
* Zakoni o zaštiti trudnica na radu (osiguranje radnog mesta).

Pokret žena je u svim sferama društva imao uspeh koji se teško može prevideti - kako na institucionalnom nivou, tako i u privatnoj sferi, u suživotu različitih polova. Mnogi od zahteva, ipak, nisu prihvaćeni i nisu uspeli promeniti ništa u društvenim strukurama. Tim zahtevima danas se posvećuje pokret žena ostvarujući ih korak po korak (npr. razlozi za traženje i dobivanje azila za žene, registrovane zajednice homoseksualnih parova, kažnjavanje silovanja u braku itd.). Čak i nakon ugušivanja javnih akcija i jakih kontra-pokreta žene su osvojile osećaj samopoštovanja koji se više ne može zanemariti.

Charmed · Malo ~ mače ~

Današnje aktivnosti i zadaci međunarodnog pokreta žena

Ako su žene sa severa i žene sa juga na prve dve Svetske konferencije žena i na Forumima NGO-a koji su održani paralelno sa konferencijama 1975. godine u Meksiku i 1980. u Kopenhagenu bile konfrontovane, onda se za vreme Foruma u Nairobiju desilo izuzetno zbližavanje, koje se može povezeti sa preokretom unutar pokreta žena sa juga. Feministkinje juga povezale su se u krovnu organizaciju DAWN (Development Alternatives with Women for a New Era).

Zbog različitog nivoa razvoja feministkinje iz zapadnjačkih kultura postavljale su sasvim druga težišta od onih sa juga u borbi za prava žena u zemljama u razvoju i u zemljama u kojima vlada diktatura. Feministkinje zapadnjačkih industrijskih zemalja najpre su naglašavale neophodnost borbe za politička i građanska prava. Sa druge strane feministkinje iz zemalja u razvoju okosnicu svoga rada gradile su oko borbe za ekonomska prava i poziva na solidarnost. Dok je ženama iz zapadnjačkih industrijskih zemalja danas stalo do pomirenja između materinstva i poslovnog sveta, ukidanja podele uloga u socijalnoj sferi, te ukidanja ograničenih šansi za stvaranje karijere, žene u većini zemalja sveta još uvek se bore za svoje elemntarne potrebe: mogućnost školskog vaspitanja, učešće u javnom životu, zaštitu tela i života. Ovakve interesne razlike često dovode do razdvajanja pojedinačnih pokreta žena.

Danas žene koje se bore za svoja prava pokušavaju spoznati mnogostrukost njihovih problema i razlike među njima do kojih dolazi zbog različitih kulturnih tradicija, sociološko-ekonomskih i političkih uslova u pojedinačnim zemljama. I pored tih razlika međunarodni pokret naglašava zajedničke zahteve i bori se za njih. Globalna ekonomska kriza i zagađenje okoline su važne teme, uzimanjem tih tema u svoj program, kao tema koje se usko povezuju sa paradigmom ljudskih prava pokret žena bi mogao dobiti novu snagu.

Jedan bitan zadatak današnjeg pokreta žena je ostvarivanje i uspostavljanje prava žena kao čvrstog sastavnog dela univerzalno važećih ljudskih prava. Prava žena treba da stoje iznad religioznih i kulturnih običaja pojedinačnih zemalja. Osim toga mora biti omogućeno da se provedu međunarodne snakcije protiv država koje ne poštuju prava žena. Prve korake u ovom pravcu predstavlja "Sporazum o otklanjanju svake forme diskriminisanja žena", dokument u kojem su po prvi put ispisane klauzule protiv diskriminisanja, te program za ukidanje diskriminisanja. Na Svetskoj konferenciji o ljudskim pravima u Beču 1993. godine nasilje nad ženama je po prvi put u istoriji označeno kao povreda ljudskih prava.
U zaključnom protokolu sa Četvrte konferencije žena održane 1995. godine u Beijingu piše: " Prava žena su ljudska prava!" Pokreti žena širom sveta mogu se pozvati na Pekinšku povelju, sa obzirom da uz pomoć nje mogu gotovo u svim oblastima društva zahtevati konkretene akcije od svojih vlada.

Osim toga, moguće je uvesti i neke mogućnosti sankcionisanja. 1999. godine potpisan je "fakultativni protokol" na "Sporazum o otklanjanju svake forme diskriminisanja žena", koji omogućava individualne optužbe. To znači da žena koja trpi diskriminaciju u svojoj zemlji može od najvišeg gremija UN-a, Odbora za žene, zahtevati jednakopravnost. U međunarodnom Tribunalu za ratne zločine u den Hagu napravljen je izuzetan napredak po pitanju žena. To je prvi sud u svetskoj istoriji koji je silovanje žena u ratu osudio kao povredu ljudskih prava, odnosno kao zločin protiv čovečnosti.

U toku implementiranja ovih ugovora i akcionih programa jasno se primete poteškoće, sa kojima žene koje se bore za svoja prava jednostavno moraju računati. Okruglo 50 islamskih država, celi niz pretežno katoličkih država, te Vatikan, Libanon i Malta izrazili su veliku skepsu ka pasusu "pravo na seksualno samoodređenje", osim toga ove države su i odbile zahteve žena, da bi vlade trebale još jedanput razmisliti o kažnjavanju ilegalnih prekida trudnoće. Danas su religiozno motivisane konzervativne i fundamentalističke snage najveći neprijetelj univerzalnih prava žena. Žene su obespravljenje posebno u islamskim "Božijim državama" (Iran, Sudan itd.), te u drugim zemljama koje su poslednjih godina pod jakim uticajem fundamentalista, kao što su Alžir, Turska, Egipat. Ipak, i hrišćanski fundamentalisti imaju jak lobi, na primer u SAD-u, gdje se preti, ili se čak ubijaju lekari specijalizovani za vršenje prekida trudnoće, i to od strane radikalnih "zaštitnika života". Zbog toga je u svakom slučaju centralni zadatak boraca za prava žena i ljudska prava jedinstvena reakcija na fundamentalizam i nasilje širom sveta.

(uzeto sa neta)