Socijalna poezija

Manhattan · Psycho Killer

Dolap - Milan Rakić

Ja znam jedan dolap. Crn, glomazan, truo,
stoji kao spomen iz prastarih dana.
Njegovu sam škripu kao dete čuo.
Stara gruba sprava davno mi je znana.

Jedan mali vranac okreće ga tromo,
mlaksao davno od teškoga truda.
Vuče bedno kljuse sipljivo i romo,
bič ga bije, ular steže, žulji ruda.

Vranče, ti si bio pun snage i volje,
i dolap si stari okretao živo.
Tešila te nada da će biti bolje;
mlad i snažan, ti si slatke snove sniv'o.

Al' je prešlo vreme preko tvoje glave,
iznemoglo telo, malaksale moći;
poznao si život i nevolje prave,
i julijske žege i studene noći.

O, kako te žalim! - gle, suze me guše, -
oličena sudbo svih života redom,
tebe, braću ljude, i sve žive duše
jednake pred opštom nemonovnom bedom.

Podne. Ti bi vode. Ko će ti je dati?
Tu kraj tvojih nogu žuboreći teče.
Ali bič fijukne... Napred, nemoj stati
dok ne padne najzad spasonosno veče.

Podne. Ti si gladan. Ti bi trave hteo,
svuda oko tebe buja trava gusta,
i mirise njene ćuv donosi vreo.
Ali bič fijukne. Zbogom, nado pusta!

Ti si, kao i ja, od mladosti rane
osetio opštu sudbu što nas gazi,
i gladan i žedan provodio dane
sve u istom krugu, sve na istoj stazi.

Ti si, kao i ja, na julijskoj žezi,
dok žubori voda kraj tebe u viru,
sanjao o sreći, nagradi, i nezi,
sanjao o dobrom, zasluženom miru.

O, k'o zmija ljuta košuljicu svoju,
ostaviti bedu, nesreću i zlobu,
i udarce biča stečene u znoju,
i svemoćnu podlost i opštu gnusobu!

Pusti snovi! Napred, vranče, nemoj stati,
ne miriši travu, ne osećaj vir;
nagradu za trude nebo će ti dati:
mračnu, dobru raku i večiti mir!

Manhattan · Psycho Killer

U kvrgama - Milan Rakić

U kvrge su me bacili, o srama!
Da, to je bilo u prastaro vreme.
Jesam li bio kriv? i zašto? - tama
ćuti, i redom sva stvorenja neme.
U kvrge su me bacili, o srama!

Neko ih steže, a ne vidim ko je,
al' čujem kako škripe kvrge gnusne.
Pod silnom stegom pršte kosti moje,
i krv iz rana na mahove pljusne.
Neko ih steže, a ne vidim ko je.

Jauk i piska svuda oko mene.
U redovima crnim kvrge stoje,
u njima pište deca, ljudi, žene.
Neko ih muči, a ne znaju ko je.
Jauk i piska svuda oko mene.

Steži, o steži, nevidljiva silo!
I nemilosno kosti moje mrvi,
dok najzad moje ne prestane bilo,
i ne iscuri kap poslednja krvi!
Steži, o steži, nevidljiva silo!

O, kako ti se slatko smejem sada,
žrtva se ruga dželatu što kolje.
Zar to vrhunac mučenja i jada?
Zar ništa nisi izmislila bolje?
O, kako ti se slatko smejem sada!

Udri, i muči, i priteži jače,
al' znaj da neće preći moje usne
nijedna rečca što moli il' plače,
ni bapske kletve, ni slabosti gnusne!
Udri, i muči, i priteži jače! -

Al' dokle redom deca, ljudi, žene,
plaču i pište, bedni, pokraj mene,
i ropski kleče pred skrivenim stvorem,
vrh piske, kletve, i vapaja njini',
leteće mirno duh moj u visini,
k'o morska lasta nad širokim morem.