Radio-stanica u kuci, sarplaninci u dvoristu

Iwan · Upućeni član

Nedavno su javnosti predstavljeni rezultati najvećeg redovnog istraživanja slušanosti radija u Srbiji po poznatoj američkoj tzv. arbitronovoj metodi koju je pre četiri godine u domaću istraživačku praksu uveo ekspert radio-difuzije Dušan Mašić, savetnik za medije neprofitne nevladine organizacije „Ireks - ProMedia”.

Osim podrške i pomoći domaćim medijima, „Ireks” od 1998. naručuje sveobuhvatno istraživanje radijskog tržišta - „Koga sluša Srbija” - a sprovodi „Stratedžik marketing” na mamutskom, za Srbiju reprezentativnom (u etru deluje 800 radio-stanica) uzorku od 6.800 ljudi. Nedelju dana ispitanici vode dnevničke zabeleške o svom „radio životu”, a zatim se uočavaju i analiziraju trendovi i time dobija pouzdanija medijska ali i sociokulturološka i psihološka slika Srbije.

- Ne postoji politička želja da se radijski, medijski prostor u principu uredi, i zato je stanje u radio-difuziji ne samo pogubno po srpsko javno mnjenje i ekonomiju nego smo i za sve susede poput pirata Kariba ili onih iz Malezije. U etru je 800 radio-stanica od kojih 87 u Beogradu a pedesetak u Novom Sadu. Pritom, u Budimpešti ima sedamnaest stanica, čitava Engleska ima ih 250, u Kanadi je sedamdesetak a Australiji svega pedeset. U Srbiji postoji odsustvo svih standarda (ne plaćaju zaposlene, licence za muziku, legalne softvere, imaju kućno pravljenu opremu, opremu koja smeta drugima). Veliki problem predstavljaju ljudi koji imaju dve radio-stanice u kuhinji i tri šarplaninca u dvorištu, i time sprečavaju inspekciju u radu, ili kad se emituje 329 čestitki za jednu osobu - kada njih deset radi u stanici dva dana samo za jednog naručioca.

„To je zloupotreba javnog dobra, odnosno frekvencija koje i inače niko ne plaća”, kaže za „Blic” Dušan Mašić opisujući milje u kome je obavljeno istraživanje.

„Srbija i danas u principu sluša, ne bih rekao partijski, ali �piarovski� obojen radio program. Sa spiska najslušanijih dvadeset stanica u Beogradu četrnaest bi odmah izgubilo dozvolu za rad po Zakonu o radio-difuziji. Ne može stranka da ima svoju radio-stanicu, ne može javno preduzeće da je ima, ne može novinska kuća da ima i radio... Bez obzira na sve to, istraživanjem smo nedvosmisleno utvrdili koje su to ogromne budžetske radijske samoposluge u koje ulazi stotine i stotine starih i siromašnih ljudi koji pazare samo hleb i poneku sitnicu, a koje one manje ali dobro snabdevene prodavnice u kojima dvadesetak kupaca obnovi svoje mesečne zalihe. Radio je i dobar biznis, to najbolje znaju oni koji drže kompjuter u šupi i odatle emituju program”, ironičan je Mašić. Na pitanje da li bi Mile sa Čubure imao uspeha sa radio-stanicom, odgovara potvrdno: „Srbija još uvek sluša Mileta!”
M. Pavlović (Blic)