Svi zmure pred depresijom

Iwan · Upućeni član

Japanci shvate da im je rođak depresivan tek kada postane neuredan, Portugalci kada počne da se svađa, a Havajci kada više neće da peva sa njima.

Bez obzira na tačku sveta na kojoj se nalaze, svi ljudi koji pate od depresije dolaze sa istim siptomima kod lekara. U mnogim kulturama njihovo okruženje jednostavno ne shvata ozbiljno simptome kao što su povučenost, tuga, nedostatak apetita, sumanute misli... Zabrinu se tek onda kada se u ponašanju njihovog rođaka pojavi nešto što u njihovoj kulturi nije uobičajeno.

- U jednom društvu je nedopustivo biti u depresiji, dok je u drugom to dozvoljeno - kaže Norman Sartorijus, savetnik za psihijatriju Svetske zdravstvene organizacije.

Na predavanju „Depresivni poremećaji u kontekstu kulture” u Zavodu za zdravstvenu zaštitu radnika železnice, Sartorijus je naveo da u nekim kulturama ljudi teško primećuju da je neko u depresiji. Navodi slučaj svoje pacijentkinje koja je imala 22 epizode depresije i jednu manije pre nego što je njena okolina primetila da sa njom nešto nije u redu.

- Kada je plakala, ljudi su komentarisali: „Pa šta, žene su histerične!” Kada je malo jela, svi su govorili: „Pa stara je, zato slabo jede!” Ali kada se skinula gola, izašla na trg i počela da viče, shvatili su da nešto nije u redu sa njom - priča Sartorijus.

Kultura nacije, odnosno društvena sredina, kako kaže, utiče na pojavu depresije, oblik bolesti, način traženja pomoći, izbor leka, granicu izlečenja, ali i ocenu uspeha lečenja. Društvo, bolesnik i medicina različito definišu depresiju, a Sartorijus kaže da je istina negde u sredini, gde se sve tri definicije poklapaju.

Psihijatrijska bolest, uglavnom, u svim društvima dovodi do slanja pacijenta psihijatru i izopštavanja iz društva. Polovina obolelih od depresije nikada je ne prepozna. Retko se iza reči kao što su „deca mi ne napreduju” ili „muž (žena) mi se promenio (promenila)” prepoznaje depresija. Gotovo se niko od onih koji ih izgovaraju ne obraća lekaru za pomoć.

- Kulturna sredina odlučuje na osnovu simptoma da li je kod depresivnog čoveka u pitanju bolest kada kažu: „Moraš kod psihijatra”, ili moralna slabost: „Saberi se, šta ti je”, posledica starosti: „Star je, ne treba ga lečiti”, ili nečega što mu se dogodilo: „Ma ništa, to je sigurno zbog...”. Često se može čuti: „Ma pusti ga, zabušant!” - ističe Sartorijus.

Kultura utiče i na oblik lečenja. - Ideja o tome šta pomaže veoma je važna. Kod nekih naroda isključivo injekcije „rade posao”. Sve što nije uštrcano, ne valja - kaže Sartorijus.

Značenje nuspojava kod uzimanja lekova je takođe veoma bitno. U Maliju, na primer, kad se muškarcu tresu ruke, to je znak velike seksualne moći. Tako da je ova nuspojava kod njih i poželjna. Veoma je važno voditi računa i o tome koliko društvo očekuje da će proći vremena između davanja leka i njegovog dejstva. U Japanu je nemoguće izmeriti to vreme, jer ako lek ne počne odmah da deluje, oni odmah traže drugi. U Africi ljudi očekuju da će lek sprečiti neku bolest ili je momentalno zaustaviti. Tako, na primer, ako neko dobije napad epilepsije, oni od doktora očekuju lek koji će im odmah pomoći. Ako im date lek posle napada kako bi sprečio drugi, oni to ne razumeju već ga bace govoreći: „Šta će mi kad je napad prošao!” - priča prof. Sartorijus.

Pacijent smatra da je izlečen na osnovu toga da li je terapijom postignuto ono što je on očekivao (na primer da nije stalno tužan). To, međutim, može biti daleko od onoga što lekar ili porodica pacijenta smatra da je izlečenje.

Jedna Sartorijusova pacijentkinja imala je višestruke halucinacije.

- Prvo je halucinirala da đavo dolazi kod nje, pri čemu je doživljavala orgazme. A zatim bi joj dolazio na rame mali crni pop koji ju je stalno korio zbog toga. Ona me je zamolila da, ako već ne mogu skroz da je izlečim, da joj bar sklonim onog popa - priča profesor.

U Indiji, na primer, ljudi ne očekuju mnogo što se tiče uspeha lečenja. Oni očekuju samo da pacijent ne napada nikoga. Za depresivnog čoveka je veoma važno da bude prihvaćen u društvu, a to zavisi i od toga do koje mere će ono dobro u čoveku kompenzovati ono što je loše.

Bolesnik očekuje da će mu lečenjem biti uklonjeni simptomi bolesti, da će ga zajednica prihvatiti iako ne funkcioniše kako se očekuje, a najteže od svega je što očekuje da će ga lečenje vratiti u bolje psihičko stanje.
Jovana Subotić (Blic)