Покрети у уметности

Charmed · Malo ~ mače ~

Фовизам

Фовизам је уметничка група основана 1905. у Паризу.

Фовистичка уметност

Главно обележје фовистичке уметности је жестина боја и деформација ликова. На сликама се примећује и одсутност перспективних закона. То је узроковало велики скандал због којег су и добили назив фаувес (дивље звери). Фовизам није била повезана уметничка група. Ти уметници су само једанпут заједно излагали. Из њихове ће уметности никнути немачки експресионизам.

Charmed · Malo ~ mače ~

Баухаус - школа конструкције

Кандински и Кле су били предавачи у државној школи за архитектуру и примењене уметности, под именом Баухаус (нем. 'Bauhaus'), коју је 1919. године у Вајмару у Немачкој основао архитекта Валтер Гропијус (нем. 'Walter Gropius') (1883. - 1970.). Разлог оснивања школе била је идеја о стварању удружења занатлија-уметника под управом уметника-предавача, у циљу заједничког истаживања професора и студената у примени нових техника, материјала и облика у архитектури, производњи намештаја и производњи употребних предмета. У Баухаусу су се одвијали столарски, ткачки, керамичарски, графички, и фотографски курсеви. Теорија изучавања процеса опажања и боја примењивана су у пракси. Програми по којима се радило у Баухаусу били су веома напредни за то време, а крајњи циљ је био развијање и ослобађање креативности студената. Институт, омаловажаван од стране академских кругова, сели се у Десау, а потом у Берлин, где га 1933. године укидају нацисти.

Као резултат, групног рада и климе великог ентузијазма, која је у Баухаусу владала од фазе пројектовања реализације, настају предмети од којих је потекао модерни индустријски дизајн.

Фотографија и графика у Баухаусу добијају крила. Експериментише се са небројеним могућностима фотографске камере: колажима, фотомонтажом, дуплом експозицијом, увећањима негатива и другим техникама које се данас користе. Типографска решења добијају модеран, уравнотежен и једноставан облик.

Сходно принципима функционалности пројектовани су објекти, намештај и употребни предмети. Естетска вредност предмета састојала се у фузији облика и функционалности. Целокупна продукција школе Баухаус обележена је максималном једноставношћу.

Charmed · Malo ~ mače ~

Поп арт

Поп арт у дизајну

Мода и уметност су јако утицале на дизајн производа и ниједан уметнички правац није имао такав снажан утицај на комерцијални дизајн као поп арт. Поп уметници као Енди Ворхол, Џаспер Џонс, Рој Лихтенштајн, Роберт Индијана су окренули свет уметности наопако цртајући свакодневницу и рециклирајући то као иронију, ирелевантну уметности. Енди Ворхол је јавно славио амерички конзумеризам у својим понављајућим сегментима призора икона популарне културе, "Кемпбел" супе или Елвиса Прислиjа. Иронично али произвођачи почињу употребљавати поп-арт у дизајну толико да је то постало део свакодневног живота са рецимо поштанском марком "LOVE" коју је створио Роберт Индијана.

Поп арт као умјетничка форма

Интегрисање умјетности у социолошки контекст, започето дадаизмом, представља и саму суштину умјетности Поп. Правац настаје практично у исто вријеме у САД и Енглеској. Његов главни циљ је уздизање наизглед баналних предмета и производа свакодневног модерног живота у Умјетност. Интересује се за естетске вриједности тог тривијалног репертоара индустријске револуције у модерном друштву, чија је вриједност, наизглед, само употребна и на који се послије и не обраћа пажња. Такозвана "фигурација" Поп арт-а, први пут се јавља у сјеверноамеричкој умјетности, када Роберт Рошенберг у својим "комбајн пејнтингс" користи инустријске производе, фотографије и комаде крпа. У то вријеме Џаспер Џонс прави слике чији је мотив "национални симбол", застава САД-а, алтеришући и мјењајући њихов препознатљиви колорит, играјући се ликовним формалистичким језиком, без наизглед, било каквих других претензија. Такође, слика реалистично, живим колоритом, конзерве пива "Кампбел", као ироничну антитезу абстрактном експресионизму.

Док су у Америци дадаистичке демонстрације против "Умјетности", чиниле ћелију зачетницу Поп арт-а, у Енглеској је то била аутоктона субкултура, чије су главне медије за распростирање чиниле рекламне плакате, жута штампа, илустрације научне фантастике и стрип.

Познати њујоршки умјетници уједно са својим колегама са западне обале, Клаес Олденбург, Рој Лихтенштајн, Енди Ворхол, Том Веселман, Џејмс Росенкуист, Вајне Тиебанд, и Едвард Руша, користе привлачне флуоресцентне боје, које модерни човјек лако препознаје са неонских реклама, комерцијалних центара и индустрије спектакла, полазећи од њихове "случајне егзистенције", трансформишући тако свакодневницу у један нови спектакл "супер стар".

Тако Клаес Олденбург производи гигантске пластичне телефоне, купатила, утичнице и прекидаче прави од платна и облаже их транспарентном пластиком, (дајући им карактер надреалистичког садржаја), такође ствара монументалне торте и сендвиче које послије излаже на трговима градова као "јавне скулптуре".

Веселманн слика Грејт Америкен Нудс, претварајући Пин-ап Гламур у обичне стилизоване амблеме.

Енди Ворхол проглашава конзерве супе и флаше кока коле "суперзвијездама" исто онолико као што су то и филмски идоли и звијезде рок-ен-рола.

Лихтенштајн указује на естетске вриједности вињета из стрипа пресликавјаући их на огромне табле техником ретикулације.

Умјетници са западне обале САД, покушавају да, преко надприродне репродукције штампе и плаката, објасне технике графичке пропагнаде и њене посљедице.

Енглески Поп арт са Дејвидом Хокнијем, Аленом Џонсом, Ричардом Хемилтоном, Питером Блејком, Питером Филипсом, Џимом Дином и Р.Б. Китајом, покушава да преко техника импровизације и спонтаности, прикупи елементе момента за властити креаторски репертоар.

Карактеристично за све умјетнике Поп арт-а је коришћење технике "колажа", преко којег се послије иронично пласира витални садржај модерног човјека, манипулисаног конзумистичким друштвом, социјалним фетишизмом, преко тривијалних идола и потребе за чистим разбацивањем.

Тако Поп-арт излаже околности једне цивилизације условљене индустијским напретком, критикује модерну меркантилистичку културу и уједно учествује у самом механизму.

"Поп арт жели, без икакве илузије, да ствари говоре саме за себе", изјавио је негдје Енди Ворхол.

Познати поп уметници

* Peter Blake
* Derek Boshier
* Patrick Caulfield
* Dimitrios
* Jim Dine
* Marisol Escobar
* Philip Guston
* Keith Haring
* Richard Hamilton
* Robert Indiana
* Jasper Johns
* Allen Jones
* Yayoi Kusama
* Roy Lichtenstein
* Peter Max
* Claes Oldenburg
* Eduardo Paolozzi
* Hariton Pushwagner
* Mel Ramos
* Robert Rauschenberg
* James Rosenquist
* Ed Ruscha
* Wayne Thiebaud
* Енди Ворхол
* Tom Wesselmann

Познати поп уметници на Балкану

* Саша Лошић
* Роберт Пешут Magnifico
* Душан Оташевић
* Рамбо Амадеус
* Идоли
* ТРИО Сарајево
* Звонимир Лончарић

Charmed · Malo ~ mače ~

Апстрактни експресионизам

Апстрактни експресионизам је углавном сликарски покрет. Основна тематика се садржи у изражавању емоција путем непредметних форми и произвољног колорита. За подлогу се користе платна великих (монументалних) димензија, јаки контрасти боја и слободни (гестуални) покрети четке и киста.

Појам апстактни експресионизам први је употријебио амерички критичар умјетности Роберт Коатис, 1946 године.

Покрет настаје у Њујорку (насеље Гринвич), средином четрдесетих година XX вијека. Другачија имена за апстрактни експресионизам су: сликарство акције (action painting) и Њујоршка школа. Био је то први умјетнички правац који је настао на америчком тлу. Прве манифестације покрета вежу се за сликара Аршила Горког, који под утјецајем умјетности надреализма и сликара као што су Ђоан Миро и Пабло Пикасо поставља базу форме и израза апстрактног експресионизма.

Као и у надреализму теорије психоанализе Сигмунда Фројда и Карла Јунга су интелектуална и предметна основа. Надреализам стиже у САД-е преко умјетника који напуштају Европу због Другог свијетског рата, међу којима су Пит Мондријан и Макс Ернст, били најзначајнији за апстрактни експресионизам. Раскидање тих умјетника са 'традицијом' умјетности су инспирисале револуционарни нагон апстрактног експресионизма. Покрет се одржао на умјетничкој сцени све до појаве Поп арта, шездесетих година, омогућивши Њујорку да замјени Париз као свијетски центар умјетничких збивања.

Карактеристике представљања у апстрактном експресионизму су произвољни облици, линије, боје, текстуре и форме, не слиједећи природу ни реалност. Наизглед не постоји контрола, иако је сам процес сликања, који је од велике важности за апстрактне експресионисте, под директном контролом умјетника. Дозвољене су 'грешке' и случајно настале форме иду у прилог комплетног умјетничког доживљаја.

Апстрактни експресионизам се може назвати и егзистенцијалистичком умјетношћу, пошто се у дјелима тих умјетника константно појављује тражење идентитета и одговора на питања о људској егзистенцији. Личне, унутрашње психолошке борбе, спољашња спрега између човјека и природе и тражење духовне равнотеже, су основне идеје умјетника овог покрета. Серијско стварање слика и њихове подјеле на серије од стране њихових ствараоца, подкрепљује тезе ове врсте.

Главни представници

* Адолф Готлиеб
* Аршил Горки
* Барнет Њумен
* Вилем де Кунинг
* Жан-Пол Риопел
* Клифорд Стил
* Ли Краснер
* Марк Родко
* Роберт Мадервил
* Филип Гастон
* Франц Клeјн
* Ханс Хофман
* Џексон Полок

Charmed · Malo ~ mače ~

Футуризам

Футуризам је покрет почетком 20. века италијанског сликарства и скулптуре. Покренут је од књижевног манифеста којег је написао Филипо Маринети. Манифест је објављен у француским новинама Фигаро 1909. године.

Манифест каже да класична уметност није ни мало лепша од аутомобила и да би уметност требало да слави агресивност брзине и рата. Сликари предвођени Bocconijem израђују технички манифест који прихвата Маринетијеве идеје о сликарству. Bocconi и његове колеге Balla, Carlo Carra, Gino Severini и Luigi Russolo приказују сензацију покрета и употребљавају појам динамизам како би описали однос између објекта у покрету и његовог окружења, као што је јурећи аутомобил на путу који оставља вибрације које узрокују подрхтавање околних грађевина.

Charmed · Malo ~ mače ~

Надреализам

Надреализам (од франсуског surréalisme) или супереализам се базира на изражавању маште преведене из снова. У почетку се инспирише на теоријама психоанализе Сигмунда Фројда а касније и Карла Јунга. Као књижевни и умјетнички покрет, настао је у Паризу 1924. године, под покровитељством поете Андре Бретона. Бретон је аутор првог надреалистичког манифеста (Manifeste du surrealisme). Касније, 1930. и 1934. године, Бретон ће написати и други па и трећи манифест.

Надреализам наслијеђује дадаизам као покрет и привлачи многе дадаисте. Коријени надреализма као умјетничког покрета се налазе у сликарима као што су Паоло Учело, Вилијем Блејк и Одилон Редон. Књижевни коријени су француски пјесници Бодлер, Рембо и Аполинер.

Појам надреализам први је користио француски поета Аполинер, 1917 године. У програму за мјузикл Парада (1917), пише:

Аутори мјузикла су постигли јединство слике и плеса, између пластичних умјетности и мимике, постављајући основу за нову умјетност која тек треба да стигне. Ово ново јединство у мјузиклу Парада је нека врста надреализма, које сматрам почетном тачком за настајање нових умјетничких манифестација. У ваздуху се осјећа нова духовна инспирација која ће без сумње привући најбистрије главе умјетноости нашега доба. Можемо очекивати коријените промјене у умјетности вођене духом универзалности. Једноставно, природно је да умјетност напредује истим кораком као и наука и индустрија.

Историјски гледано, надреализам настаје као дијалектички одговор на дадаизам.

Уметници укључени у (прву) Париску надреалистичку групу

* Луј Арагон
* Жан Арп
* Жорж Батај
* Андре Бретон
* Ђорђо де Кирико
* Жан Кокто
* Рене Кревел
* Салвадор Дали
* Рене Домал
* Робер Десно
* Пол Елијар
* Макс Ернст
* Давид Гаскојн
* Алберто Ђакомети
* Валентин Иго
* Мишел Лерис
* Рене Магрит
* Роберто Мата
* Ђоан Миро на каталонском језику; (Хуан Миро на шпанском језику)
* Андре Масон
* Пјер Навиј
* Мере Опенхајм
* Бенжамин Пере
* Жак Превер
* Мен Ре
* Филип Супо
* Тристан Цара
* Ив Танги
* Тојен
* Ремедиос Варо
* Ненси Кинар
* Андре Тирион
* Рене Шар

Српски надреалисти

* Салмон Мони се Були (Monny de Boully)
* Оскар Давичо
* Милан Дединац
* Младен Димитријевић (Димитрије Дединац)
* Љубиша Јоцић
* Ђорђе Јовановић
* Ђорђе Костић
* Слободан Кушић
* Душан Матић
* Бранислав Бранко Миловановић
* Растко Петровић
* Коча Поповић
* Петар Поповић
* Ристо Ратковић
* Марко Ристић
* Шева Ристић (Јелица Живадиновић)
* Душан Дуда Тимотијевић
* Александар Вучо
* Јулијана Лула Вучо
* Никола Вучо
* Ване Бор (Стеван Живадиновић)
* Радојица Живановић Ное

Charmed · Malo ~ mače ~

Минимализам

Минимализам или Минимална уметност (1960-1975), је уметнички покрет који одбацује у уметности, коментарисање друштва, лични израз уметника, наративне елементе или алузије на историју, политику или религију. Базира се на стварању предмета, слика и скултура чија је вредност искључиво естетског карактера. Минималисти су ограничили своје деловање на манипулацију елемената као што су боја, тонови, облици, линије и текстура. Први који је користио термин минимализам био је критичар Давид Булјук David Burlyuk у изложбеном каталогу уметника Џон Грахама John Graham на изложби слика која је одржана у галерији Dudensing Gallery (Њујорк, 1929). године). Касније, шездесетих година, то име је добио цели један покрет. Још неки називи за минимализам су: АБЦ уметност и редуктивизам. Овај покрет је резултат реакције на претенциозност апстрактног експресионизма и вуче коријене из поп уметности, кубизма и концептуалне уметности, а главна инспирација му је руска авангарда или конкретније, супрематизам Казимира Маљевича.

Покрет је родом из САД-а, а главни покретач је уметник Франк Стела Frank Stella. Његова изложба 'Црне слике' Black Paintings, одржана 1959 године у Музеју модерне уметности града Њујорка (МОМА), је била инспирација, многим уметницима, који су почели да напуштају експресију. Главни историјски догађај покрета била је изложба, одржана 1966 године у Њујорку, под именом 'Основне структуре' Primary Structures.

Прецизност уједно са геометријом и понављајучим декоративним шемама, равним и једнолично обојеним површинама са чистим и немешаним бојама, главне су одлике минимализма. База су геометријске, рационалне шеме, а индустијски материјали се користе за елиминисање евидеције 'ручног рада' уметника. Спољашњи изглед предмета је главни естетски квалитет минимализма.

Минимализам жели да посматрач ужива уметничко дело без дистракција композиције, тема и осталих елемената из традиционалне уметности. Материјали и начин на који је дело представњено су уједно и сама његова стварност или тематика и такође разлог самог постојања. Минимализам не претендује никакву другу симболику осим онога што се може видети у самом делу. Боја се не користи за изражавање осећања него за ограничавање простора. Апстрактни односи између различитих елемената требају да поведу гледаоца на размишљање и уједно су и сама срж тематике. Одбуцује се идеја из традиционалне уметности, да уметност треба да буде лични израз уметника. Иако постоји доста тога емотивног и подсвесног у минимализму, уметник минималиста одбацује осећања као принцип стваралаштва уметничког дела и сматра да је реакција на дело од стране гледоца од примарне важности.

Минимализам испитује природу уметности и њено место у друштву. Иако су неки критичари сматрали да је минимализам уметност која ће слабо утицати на даљи развој савремене уметности, не могу се негирати последице које је оставила на теорију и праксу пост-модерне.

Уметници минималисти

Карл Андре Carl Andre

Доналд Џуд Donald Judd

Кели Елсворт Kelly Ellsworth

Роберт Морис Robert Morris

Ад Реинхарт Ad Reinhardt

Роберт Смитсон Robert Smithson

Франк Стела Frank Stella

Сол Левит Sol Lewitt

Вaлтер де Мариа Walter De Maria

Charmed · Malo ~ mače ~

Концептуална уметност

Смер у Савременој уметности чији је главни аргумент да 'уметност' треба да постоји само као идеја и не као физички ентитет. За присталице овога покрета, идеја за реализовање неког уметничког дела или пројекта, значи више него његова реализација. Настанак и филозофија овог покрета се веже за европски покрет Дада, дело филозофа Лудвига Вингенсетејна и дело "створитеља" дадаизма Марсел Дишана Marcel Duchamp.

Покрет Concept Art се врло брзо претворио у интернационални, ширећи се са северноамеричког и европског континента на остале делове света. То је био најшири уметнички покрет двадесетог века, који се занимао за сам концепт уметности, друштво, политику, итд. Концептуални уметници су сматрали да уметност може бити: писани текст, публикација, представљена у неком одређеном сценарију (перформанс уметност), произведена следећи упуства уметника или било која идеја пренешена усмено, преко скица, фотографија, звука, видео записа, итд.

Концептуална уметност (1960-1975) почиње шездесетих година, а сам термин је први пут користио Хенри Флинт 1961. године у једној Флуксус публикацији. Термин је касније проширио значење уласком групе Art and Language (Уметност и Језик) коју је предводио Џозеф Косут Joseph Kossuth. Ова група је заговарала да Концептуална уметност настаје када анализа једног уметничког дела замењује само уметничко дело. Признање од стране публике је стигло 1967. године, када је Сол Левит Sol LeWitt искористио термин, у једној интерној публикацији, за дефинисање новог специфичног покрета. Концептуални уметници су се сложили око теорије да је процес осмишљавања и сазнање које долази стварањем уметничког дела важније него завршено уметничко дело. Прва изложба концептуалне уметности под именом Conceptual Art and Conceptual Aspects одржана је 1970. године у New York Cultural Center.

Задатак концептуалне уметности је да пренесе 'концепт', односно идеју посматрачу, одбацујући важност самог ствараоца, уметника. Концептуално дело користи текст за тај подухват, чак више него слику, цртеж или било коју другу технику. Покрет је негирао важност уметничке историјске традиције, као и вредност материјала и техника у уметничком делу. Тиме концептуална уметност доводи у питање саму њену природу.

Заговарачи концептуалне уметности верују да је њоме проширен хоризонт уметности и заустављено ширење меркантилизма, док је многи критичари сматрају веома претенциозном. Иако су многи концептуални уметници били заинтересовани за политичке и друштвене промене кроз уметничко деловање, чињеница је да су били више концентрисани на анализу и испитивање њене природе. Концептуална уметност је била одлична подлога за развијање нових уметничких форми као што су уметничка инсталација, перформанс, видео уметност, и у новије време, уметничке форме које користе информатику и роботику као подлогу.

Концептуални уметници

Џозеф Косут Joseph Kosuth

Ив Клеин Yves Klein

Ричард Лонг Richard Long

Кеитх Харинг Keith Haring

Пиеро Манцони Piero Manzoni

Сол Левит Sol LeWitt