Hiljadu i jedna noć

Charmed · Malo ~ mače ~

Priča o bajnoj Smaragdi i o Ališaru, Slavinome sinu
Odlomak iz tristadevedesete noći

Tada ga car uze za ruku i reče mu:
"Mnogo mi se sviđaš, o momče! Lep si u licu, a ja milujem lepolike. Sagni se i najpre mi noge istrljaj." I Ališar se saže i stade caru noge trljati.
Posle izvesnog vremena car mu reče: "A sada mi trljaj listove i butine."
I Ališar, Slavin sin, prionu da caru trlja listove i butine. I beše zapanjen i u isti mah zadivljen kada ih nađe nežne i gipke i belinom tako bele da im nije bilo premca. I on govoraše u sebi: "Međer su bela bedra u careva! I gle, nemaju ni jedne jedine dlačice na sebi!"
U tom času Smaragda (car) mu reče:
"O momčuljče-lepotanče sa rukama tako hitrim u veštini trljačkoj, produži svoje pokrete do moga pupka, prelazeći preko same srede."
Ali se Ališar izneneda zaustavi u svom trljanju i u prevelikoj zebnji izreče: "Izvini me gospodaru, ali ne umem da vršim trljačinu iznad bedara. Sve što znadoh to s tobom i učinih."
Na te reči Smaragda (car) uze govoriti veoma rasrđenim glasom i zavika: "Šta učini da od Alaha nađeš! Usuđuješ se da mi odrekneš poslušnost! Alaha mi, ako se samo malo uzjoguniš, ova će ti noć biti kobna i glave će ti doći. Pohitaj da mi se povinuješ i želju da mi zadovoljiš. A ja ću, s moje strane, od tebe da načinim mog prvog miljenika i naimenovaću te emirom nad emirima i velikim čelnikom nad vojvodama mojih vojski!"
Ališar upita: "Ne shvatam sasvim razgovetno šta hoćeš, o care? Šta sam dužan činiti pa da te poslušam? Smaragda (car) odogovri: "Odreši svoje šalvare i lezi ničice!"
Ališar zavika: "To nisam činio otkako sam živ! Ako, dakle, hoćeš da me prisiliš, da se s tim pomirim, zatražiću od tebe računa na danVaskrsa. Nego ti mene lepo pusti da izađem odavde i da se vratim na moj vilajet."
Ali Smaragda nastavi sa još većom srdžbom u glasu: "Naređujem ti da skineš šalvare i da legneš licem ničice, inače će ti ovog časa odleteti glava! Nego hodi, o momče, i pospavaj samnom! Nećeš se pokajati."
Tada Ališar sav očajan ne mogade ino, i pokori se. On spusti šalvare i leže licem ničice. A Smaragda ga smesta uze u naručje i popevši se na nj prući se koliko je dug preko Ališara.
Kada je Ališar osetio kako ga je car s tolikom neobuzdanošću zajašio preko leđa, on reče sam sebi: "Razbucaće me, tu mi spasa nema!" Ali ubrzo oseti lahorno nešto i mazno što ga milovaše poput svile i kadife, nešto prenežno, ali u isti mah i oblo, čiji je dodir bio mek kao pavlaka ali i čvrst, i on reče sam sebi: "Vala ovaj car ima kožu privlačniju, što je igde žena na svetu!"
I on očekivaše čas trepetni.
Ali nakon čitavog jednog sata što je u tom stavu proboravio ne oseti ničega ni grozovitog, ni što bi ga poput svrdla proburazilo, on vide kako se car odjedared skida sa njegovih leđa, pa se ispruži nauzako pored njega. I on pomisli: "Blagosloven da je Alah što nije dozvolio da mu se okrajak uspravi! Šta bi inače bilo od mene da je do toga došlo!"
I on dahnu dušom, a car mu prozbori: "Znaj, o Ališare, da mi je okrajak svikao i obikao da se diže samo kad mu se prstima pripomogne. Prema tome imaš prstima da ga spomogneš inače na tebi nema glave. Deder! Pruži ruku!"
I jednako ležeći na leđima, Smaragda dočepa ruku Ališara, sina Slavinog, i postavi je ljupko na okruglinu njene pripovetke. A Ališar, dodirnuvši samo, oseti oblinu uzdignutu kao da se na presto kakav ispela, i pretili kao da je kakva kokica, i vreliju no guša gugutkina, i žarkiju no srce strašću izgarano; i ta okruglina topila se prosto: slatka li je, bela li je, golema li je! I odjedared, on je oseti kako se ispod njegovih prstiju propinje kao mazga dirnuta u nozdrve, ili kao magarac koji je mamuzom udaren posred sredine leđa!
Kada je to opipao, Ališar, na granici zgranutosti, pomisli u svojoj duši: "Ovaj car ima pukotinu, tu sumnje nije! To je čudo najčudnovatnije od svih čudesa i čudotvorstva!" I Ališar, obodren tim pronalaskom koji ga je lišavao i poslednjih zebnji i oklevanja, odjedared, što se okrajka tiče, đipi u vis do krajnje granice izdiga!
Elem, Smaragda samo je čekala na taj čas. I odjednom ona pršte u smeh, što ju je grlo donosilo, i tako gromoglasan da bi pala na leđa da već nije ležala nauzako. I ona reče Ališaru: "Otkud to da ti ne poznaješ svoje robinje, o gospodaru moj ljubljeni?"
A Ališar još nije shvatao i on je upita: "Koja robinja i koji gospodar, o care našeg doba?"
Ona pak odgovori: "O Ališare, ja sam Smaragda, tvoja robinjica! Zar me po svim ovim znamenjima ne poznade?"
Na te reči Ališar se zagleda u cara nešto pažljivije i prepoznade u njemu svoju ljubljenu Smaragdu. On je uze u naručje i pritište je ljubiti sa najavećim izlivima radosti.
A Smaragda ga upita: "A sad, misliš se i dalje odupirati?"
A Ališar, mesto ikakvog odgovora, nasrnu na nju kao lav na ovcu, pa prepoznavši put, on sunu ovčarski štap u torbak sa namirnicama, i pohrli napred ne brinući se što je staza uzana. I došavši do nakraj puta, on ostade dugo uspravan i krut, kao kapidžibaša te kapije i imam tog mihraba.
A ona, sa svoje strane, nije ga napuštala ni za debljinu koliko s prsta, pa se s njima dizala, i njim se na kolena sprezala, strmoglavljivala se i uspravljala, i dahtala i svaki njegov pokret i nju je nosio. I milošta odgovaraše milošti, a vrtlogu vrtlog, i svakovrsna začikivanja i zadirkivanja, kačiperstva i sladosna prevejanstva. I oni odgovarahu jedno drugom takvim uzdasima i takvim kricima, da ono dvoje malih evnuha, privučeni cikom i podvriskivanjem, uzdigoše zavesu da vide nije li caru od potrebe dvorba njihova. I pred njihovim zgraženim očima pomoli se prizor gde njihov car leži nauznačke, a pokriva ga prisno sobom ono momče, u raznoraznim stavovima uzvitlanim, gde se na brktanje odgovara brektanjem, na juriš-potezanjem koplja, na isplet uresa iz mramora-udarom dleta, a na potrese-trešnjom...