Sremski Karlovci

pinkie · Prijatelj foruma

Smesten u Fruskoj Gori, na obali velike evropske reke Dunava, zivopisni grad Sremski Karlovci, na tranzitnoj relaciji izmedju Beograda i Novog Sada spaja Istok i Zapad.

Do Sremskih Karlovaca stize se lako zeleznicom, vodenim ili autoputem, a boravak u ovom gradu zauvek ostaje u lepom secanju.

Tragovi ljudi na ovom podrucju sezu cak do mladjeg kamenog doba. U rimskom periodu grad je posedovao utvrdjenje na Limesu, a najstariji pisani dokument, iz 1308. godine, pominje Sremske Karlovce kao kastel pod imenom Karom ili Karon.

U XVIII i XIX veku Sremski Karlovci dozivljavaju svoj veliki kulturno-duhovni uspon. Vec 1713. godine postaju sediste srpske pravoslavne Mitropolije, koja se nakon seobe iz Peci nalazila u manastiru Krusedol. Ubrzo, 1726. godine u gradu je osnovana i prva srednja skola, teolosko-gimnazijska obrazovna ustanova. U tom periodu pocinje da radi i bakarna stamparija Zaharija Orfelina. Prva savremena pozorisna predstava izvedena je 1734. godine u Sremskim Karlovcima. Zalaganjem karlovackog mitropolita Stefana Stratimirovica, u gradu je 1791. osnovana Prva srpska gimnazija, a potom 1794. godine i bogoslovija. Stratimirovic je zasluzan i za osnivanje Mitropolitsko-patrijarsijske knjiznice, Prve srpske crtacke skole i prvog srpskog naucnog drustva "Karlovacki krug". Danasnju zgradu karlovacke gimnazije podigao je prota Stefan Andjelic.

Saborna crkva Svetog Nikole podignuta je 1762. godine, a Patrijarsijski dvor 1894. godine. U prvoj polovini XVIII veka izgradjene su Gornja i Donja crkva, a Palata barona Rajacica "Ilion" datira iz druge polovine XIX veka. Malo izvan centra nalazi se i kapela Gospe od Mira koju su podigli karlovacki katolici 1817. godine, na mestu gde se nalazila kuca u kojoj je 1699. godine potpisan Karlovacki mir.

Iz 1811. godine potice gradska kuca, poznatija kao Magistrat, sa kojeg je 1848. godine proglasena odluka Majske skupstine o stvaranju Srpske Vojvodine.

magla 68 · ~Sremački bećarac~

Eto devojke to treba samo da imate o Karlovačkim taburašim to bi upodpunila sliku
karlovaca šteta ja ih mometalno nemam ali potrudiću se da ih nabavim samo kad budem
išao na sledeću luperajku pozdra Sonjica i Pinkije.

Radost · Početnik Domaćeg.de

kad sam u Srbiji u Petrovaradinu, majka mi ima tamo kucu, svaki drugi dan prolazim kroz sr. karlovce samo putem za Besku tetki, nisam nikada svratila jer mi se stalno zuri!?

Pantelija Topalović · Upućeni član

Dođite u Sremske karlovce Pantelija nudi pravo fruškogorsko vino....šteta onomad je bila Karlovačka berba grožđa...biće ih još zato svratite i uverite se u čari ovog prelepog kulturnoistorijskog mesta

Daca · ~Žena Sanjicinog švalera~

КАРЛОВАЧКА ГИМНАЗИЈА

Током XVIII века писменост у српском народу је била слабо раширена, изузев код свештеника, калуђера и имућних људи. Такво стање приметили су ондашњи митрополити који су често слали молбе аустријском двору, са намером да се дозволи оснивање школа у Сремским Карловцима. Аустријски цареви нису благонаклоно гледали на ове тежње, сматрајући да би школе штетиле војничком духу Срба.

Године 1728. митрополит Мојсије Петровић отвара школу у којој је предавао угледни руски учитељ Максим Суворов, по којем и школа добија име. Митрополит Павле Ненадовић основао је 1749. године Латинску школу, која се, после митрополитове смрти (1768), угасила, заједно са још неким школама које су у то време постојале у Сремским Карловцима (клирикална, славјано-јелинска, славјано-граматическа).

Доласком Леополда II на хабзбуршки престо, делимично се мења и политика аустријских царева према Србима који су живели на овом подручју. Овакву ситуацију користи митрополит Стефан Стратимировић и добија дозволу од бечког двора да се оснује гимназија у Сремским Карловцима. Захваљујући ангажовању митрополита и дарежљивости угледног карловачког трговца Димитрија Анастасијевића Сабова, који је приложио 20.000 форинти на име добротворног прилога, српски народ добио је прву гимназију у својој историји.

Настава у гимназији почела је 01.новембра 1792. године у згради бивше Латинске школе, приземној и ниској кућици облика слова „П”, у којој су се налазиле и учионице, али и станови за професоре и директора. Настава се одвијала на латинском и немачком језику, а због недостатка образованих људи међу Србима, први директори били су Чеси и Словаци. У оквиру Гимназије постојали су „Благодјејаније”, интернат за сиромашне ученике и Конвикт за децу имућнијих родитеља. Од школске 1852/53 у гимназију се, новим школским програмом, уводи српски језик као матерњи језик карловачких ђака.

Од 1873. године Карловачка гимназија добија право полагања испита зрелости, али само уз присуство државног школског надзорника. Од тада па до 1918. године гимназија носи име „Српска православна велика гимназија карловачка”.

Крајем XIX века, по жељи патријарха Германа Анђелића, његов брат, сремскомитровачки прота Стеван прикупио је 325.000 круна у злату за подизање новог здања Карловачке гимназије, чије је темеље осветио патријарх Георгије Бранковић 1890. године. Пројектант нове зграде био је мађарски архитекта Ђула Партош, по чијој замисли је, мешавином жуте и црвене боје на фасади, дочарано средњевековно црквено градитељство.

Од 1956/57, са оснивањем осмогодишње основне школе, гимназија има четири разреда. Истовремено у згради гимназије радила је и учитељска школа, а од школске 1990/91 године, Карловачка гимназија постаје класична филолошка гимназија.

СПОМЕН БИБЛИОТЕКА

Библиотека Карловачке гимназије је најстарија школска библиотека у Срба. Основана је исте године када и Гимназија и данас поседује око 18.000 књига. Дародавци ове библиотеке били су углавном директори Гимназије, професори, бивши ђаци, добротвори, патрони, научна друштва и установе, књижари и издавачи. Међу највреднијим књигама свакако спадају фототипско издање „Мирослављевог јеванђеља”, „Четворојеванђеље” из Мркшине цркве (1562), „Служабник” Вићенца Вуковића из 1554, затим дела Захарија Орфелина, прва издања Доситеја Обрадовића, Вука Караџића, Бранка Радичевића, „Историја” Јована Рајића и многе друге.

maucetung · Prijatelj foruma

Nevolim kada neko ko nije Karlovčanin pise o mom mestu,i mestu mojih predaka.Bilo bi najbolje da svako pise o svom mestu i da se stavljaju unikatne slike a ne slike skinute sa interneta.

jeka_ks · GiGijeva miljenica

ovo je prelepo mesto,budi mi prelepe uspomene,a i uvek me podseti na film Lajenje na zvezde!!! Very Happy

dameski · Prijatelj foruma

jako lep, miran, vedar gradic, svidja mi se

za odmor od buke je idealan

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Sremski Karlovci, srce i duša pravoslavlja u Srba kad su, i dok su, Turci držali pokorenu Srbiju, gradić sa desetak hiljada stanovnika u zagrljaju Fruške gore i Dunava i desetak kilometara udaljen od Novog Sada. Priča je duga, mestimično i surova, ali u istoriji zapisana.
A valjda je baš istorija htela da Sremski Karlovci postanu grad-muzej ostavljajući potomstvu mnoga srpska "verovali ili ne".
Ako niste znali, Sremski Karlovci se kroz mnogo stoleća postojanja uopšte nisu nazivali Sremski nego samo – Karlovci. Iako se grad nalazi u Sremu, dodatak Sremski dobio je posle ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca u Kraljevinu 1918. godine!
Kad u Srbiji nisi mogao da sastaviš dva pismena čoveka, u Karlovcima je 1791. otvorena gimnazija. I ne samo to: tada su u gradu već postojale dve osnovne škole. A još 1728. mitropolit Mojsije doveo je iz Rusije nekog Maksima Suvorova da uči karlovačku decu pismenosti. Suvorov je okupio 128 đaka iz cele mitropolije!

Ništa od vojvodstva

I još nešto što možda niste znali: naziv "Vojvodina" nastao je u Karlovcima.
Sve se dogodilo 1848, za Evropu, a posebno Ugarsku, burne godine. U Ugarskoj je izbila revolucija protiv austrijske vladavine. U Karlovcima je 13. maja po starom kalendaru održana Narodna skupština. Ceo grad bio je na nogama, okupilo se, sa pridošlicama oko 15.000 ljudi. Skupština je otpočela u dvorištu Mitropolije. Mitropolit je sa govornice pozdravio delegate i narod, a zatim je u svečanoj Sali Karlovačkog magistrata pročitana odluka kojom se srpski narod preko Dunava proglašava za slobodan i nezavisan pod domom austrijskim i krunom ugarskom. Srem, Baranja i Bačka sa Distriktom bečejskim i Šajkaškim bataljonom i Banat sa Granicom i Distriktom kikindskim ozvaničeni su i imenovani – Srpskom Vojvodinom jer je cela teritorija postala srpsko vojvodstvo. Naravno, sedište se nalazilo u Karlovcima. Uz prasak pištolja i zvonjavu crkvenih zvona za vojvodu je izabran pukovnik Ogulinske regimente Stevan Šupljikac, dok je mitropolit Josif Rajačić imenovan za patrijarha!
Tako je u istom danu, pored imena Vojvodina, srpski narod, makar samo "preko Dunava", ponovo dobio patrijarha! Poslednji srpski patrijarh bio je Arsenije IV Jovanović – Šakabenta koji je umro iznenada u Beču pod neobjašnjivim okolnostima 1748. godine.
Srpska Vojvodina imala je svoju vladu – Glavni narodni odbor, ali vojvodstvo nije sastavilo nekoliko meseci. Mađarima ni na pamet nije padalo da dozvole državu u državi, pa su pritiskali što vojskom, što pretnjama patrijarhu Rajačiću koji se sklonio u Zemun. A onda, gorči deo priče: patrijarh je i bez pretnji preuzeo svu vlast u Glavnom odboru i polako prišao austrijskom dvoru pod čijom je vlašću bila i Ugarska. Narod je ostavljen na cedilu. U međuvremenu je vojvoda Šupljikac 27. XII 1848. iznenada umro u Pančevu! Kažu, nezgodno pao s konja! I tako je vojvodstvo propalo.

Izdalo ga srce

Kad su Turci nadirali sve do Beča Karlovci su im se našli na putu. Upali su u grad 1521. godine i sledećih 160 godina Karlovčani nisu mogli "da im vide leđa". Sve dok 1683. nije izbio Veliki austrijsko-turski rat. S manjim ili većim prekidima trajao je dugih šesnaest godina. Rat je okončan mirom potpisanim u Karlovcima 26. januara 1699.
Nije to bio samo mir. Prethodili su pregovori od 72 dana između Svete Alijanse i Turske. Alijansu su činile Austrija, Poljska, Venecija i Rusija, a prisutni garanti sporazuma bili su Engleska i Holandija. Rusija je brzo istupila i potpisala sa Turskom poseban sporazum, te su za pregovaračkim stolom ostali predstavnici četiri države.
Za mesto pregovaranja izabrana je drvena baraka na petnaestak minuta hoda od grada. Posebno za ovu priliku na baraci su otvorena četvora vrata kako bi pregovarači mogli da uđu istovremeno, bez prednosti za bilo koga! Takav način, kao i okrugli sto za pregovarače prvi put u svetu primenjen je upravo tada u Karlovcima!
Ruski poslanik Voznjenicin spavao je u Petrovaradinu i uredno vodio dnevnik o pregovorima iz koga se saznaju mnogi detalji. Deo arhivskog materijala o pregovorima prilikom sklapanja Karlovačkog mira nalazi se u Bolonji, u Italiji, kao zaveštanje grofa Ferdinanda Alojzija Marsilija koji je na karti povukao graničnu liniju između Turske i Austro-Ugarske. Između ostalog, granica je, delom, bila reka Dunav. Inače, Marsili je bio član austrijske delegacije koju je prevodio grof Šlik. Venecijanski poslanik umro je tokom pregovora! Sahranjen je ispred zgrade sa nadgrobnom pločom. Izdalo ga srce.
Kada su pregovori završeni i mir potpisan, a pregovarači se vratili kući, baraku čije je podizanje platio austrijski car Leopold I uzeli su benediktinci iz Petrovaradina i pretvorili je u bogomolju. Kapela se održala do 1814. kada je na njenom mestu sazidana nova, pa 1817. potpuno preuređena, a taj izgled zadržala je sve do danas. Ima polukružni oblik kao džamija i vrata na sve četiri strane. Naziva se kapela mira.

Građanin kao titula

Osim onih 160 godina pod Turcima, Karlovčani su vazda bili pod Austro-Ugarskom. Prvi put se pominju 1308. godine kao kaštel Karom. I danas postoje zidine iznad grada, skromni ostaci. Zatim su se, kao što je bio red u srednjem veku, ređali feudalci, vlasnici grada i okolnih sela, a prvi pisani podatak o naselju pod nazivom Karlovci navoid 1553. godine pesnik Antun Vrančić. Pominje silne karlovačke vodenice na Dunavu, vredno stanovništvo, srpsko, naravno, lepe kuće, vinogorja...
Tako bilo tako i ostalo.
Posle su se naselili Hrvati i Nemci, naročito ovi drugi, ali Karlovci su uvek bili naseljeni, pretežno srpskim življem, bogatim i vrednim. Doduše, vekovima je zvanični jezik bio nemački, ali smo u školi i službenim spisima. Pisalo se, mislilo i govorilo srpski. Što nije smelo pod Turcima u Srbiji, iskazivalo se u Karlovcima. Tu je bila duša srpstva. Tu i u okolnim fruškogorskim manastirima. Uostalom, 1701. godine u Karlovcima je bilo 400 srpskih, a samo 10 rimokatoličkih kuća.
Na narodno-crkvenom saboru 1713. određeno je da Karlovci postanu sedište Karlovačke mitropolije. Bivši Pašin konak preuređen je u mitropolitov dvor.
Ono što je Karlovčanima bilo uskraćeno sve do Prvog svetskog rata jeste organizacija vlasti i položaj. Za to se "brinula" Austrija, pa se početkom XVIII veka stanovništvo grada delilo na vojnike koji su potpadali pod vojnu upravu i samo ratovali i na egzempte. Ovi drugi svrstavani su u četiri grupe: nadničare, vinogradare, zanatlije i trgovce. Oni su, jednostavno, bili podložnici ili kmetovi u Dvorskoj komori i Beču praktično plaćali sve namete – od novca, robe do kuluka! Srećom, Austrijanci su dozvolili da gradom upravlja knez, naš čovek, birao ga je narod, i on se trudio da porez razreže pošteno.
Karlovci su bili podeljeni u pet mahala. Svaka mahala imala je svog starešinu, četvrtara.
Istini za volju, Austrija nije drala kožu s leđa Karlovčanima, te se grad razvijao. Carica Marija Terezija čak je Karlovcima dala položaj slobodnog vojničkog grada što je donosilo značajne privilegije. No, to nije dugo trajalo.
Centar grada nije izgledao kao danas. Na mestu česme zvane "Četiri lava" bio je bunar na vreteno s užetom, dubok oko 20 metara.
Prvog učitelja u Karlovcima Suvorova nasledio je takođe Rus – Emanuilo Kozačinski. Sa učenicima je spremio i 28. VIII 1734. godine izveo prvu pozorišnu predstavu u Srba i taj datum uzima se za dan osnivanja srpskog pozorišta.

Bežanija "Kod tri Arapina"

Karlovčani su se delili i po socijalnom položaju, odnosno po imetku, na građane, kontribuante i privilegovana lica. Pravo građanstva nije bilo nasledno, već se sticalo po zasluzi. U gradu je taj naziv smelo da ima 160 lica! Kao da se radilo o akademiji nauka. Za građane nisu postojali telesna kazna i kuluk, oni su to mogli da namire novcem. Kontribuenti su bili poreske glave: seljaci, nadničari, siromašni trgovci, vinogradari. Na privilegovane ne treba trošiti reči: vojnici, plemići, sveštenstvo.
Kasnije se sve to promenilo, ali trebalo je izdržati.
Imali su Karlovčani još neke i to korisne, posebnosti: dozvolu za otvaranje zanatske radionice davala je naročita opštinska komisija i to tako što se drugom ne izdaje dozvola sve dok priv korisnik može da namiruje sve gradske narudžbine!
Kada se u Srbiji jedva čulo za ime lekarsko, Karlovci su 1770. dobili bolnicu na kraju varoši. Osam godina kasnije poslat im je hirurg, a svog čoveka lekara, doktora Jovana Živkovića, dočekali su 1786!
Prvo mesto na Balkanu u kome su deca vakcinisana protiv velikih boginja bili su Karlovci. Dogodilo se to 1802.
Prva apoteka u Karlovcima otvorena je 1807. godine. Petrovaradinski apotekar Karl Šams dobio je dozvolu od magistrata.
U karlovačkoj gimnaziji školovali su se mnogi znameniti Srbi, između ostalih i sinovi valjevskih knezova Alekse i Jakova Nenadovića. Sima Milutinović Sarajlija izbačen je na zahtev mitropolita Stratimirovića jer ga je ismevao u pesmi "Spomen karlovačkih godina". Pripomagao mu je Dimitrije Davidović, pa je i on morao kroz vrata! Branko Radičević je legenda Karlovaca.
Karlovački građani i livci zvona Jovan Fogarši i njegov kalfa Jovan Bota prvi su topolivci Prvog srpskog ustanka.
Posle propasti ustanka Karađorđeva porodica (žena, dva sina, tri kćerke i poćerka) smestili su se u Karlovcima u gostionici "Kod tri Arapina" vlasnika Timotija Sibinkića u donjem gradu. Timotije ih je krio i čuvao kao oči u glavi.
Čuvene su karlovačke berbe grožđa i večernja posela, poznati rogalj. Nepozanto je samo da je početak berbe određivala policija!
U domu Dimitrija Anastasijevića Sabova, jednog od utemeljivača Karlovačke gimnazije i najbogatijeg čoveka Karlovaca, nije manjkalo novca. Zgrada je lepa, ali je preprodajom iz ruke u ruku dospela do današnjeg vlasnika koji u prizemlju drži bakalnicu, dok je u drugom delu zgrade Udruženje penzionera. Najzad, Karlovce krasi centar sa Sabornom crkvom, Patrijaršijskim dvorom, zgradom Crkveno-narodnih fondova i Stefaneumom, internatom za bogoslove. Ikonostas Saborne crkve je biser baroka: ikone su radili Teodor Kračun i Jakov Orfelin.
I na kraju, Bogoslovski seminar, karlovačka bogoslovija osnovana 1791. najstarija je pravoslavna akademija uopšte posle Kijevske duhovne akademije!
Moglo bi o Karlovcima još da se priča. Da je posle ovog rata bio srez, pa se "smanjio" na opštinu i dogurao do – mesne zajednice! Sada ima "poseban kulturni status".

[iz "Politikinog zabavnika" #2286/1995]

Tepif · Početnik Domaćeg.de

Jako lep gradic, treba ga obici zbog kombinacije duhovnosti i mira (kao da vas je neko vratio u 19. vek). Da se ne bavim resavskom skolom vise na adresi