Velika seoba Srba

M@RCHELLO · MUSIC WIZZARD

Нека вам буде знано, да турски рат, на који смо нарушењем уговора и неправедно изазвати, по Нашем царском и краљевском званију, уздајући се у божју заштиту и праведност Наше ствари, само на ту цел водимо, да народе, који су нам правно потчињени, и који правно зависе од Наше споменуте краљевине Угарске, и све друге хришћане, из грозног турског робства отмемо, и пређашњој слободи, пређашњим повластицама и пређашњем савезу са телом, од којег зависе, повратимо, укинувши свако злоупотребљавање, и поправивши штету турским тиранством нанету, и повративши свакоме своје право. – Због тога све народе, који по свој Албанији, Србији, Мизији, Бугарској, Силистрији, Илирији, Мацедонији, Расији станују, и друге земље, које од предречене Наше краљевине Угарске зависе, и све друге народе, који под јармом турским стењу, благо опомињемо, да побожно и отачаској Нашој жељи одговарајући, у овој тако повољној прилици, када су турске снаге у толиким погибијама победним Нашим оружјем сатрвене, за своје спасеније и ослобођење и закон хришћански, сви на нашу страну пређу, против Турака на оружје устану, Нашој војсци по угодности и нужди, на заповест Наших војвода и генерала, који ће се наскоро са довољном и многобројном војском на бојишту појавити, придруже се, и њој по могућству рану и што јој друго за издржавање устреба, дају, и у свакој прилици притив обштег непријатеља на помоћ готови буду, (а речене Наше војводе даће им против нападаја од Турака сваку заштиту, и држаће свагде, као што смо озбиљно заповедили, точни војнички запт), - и да се Нашем законом господству својевољно поврате, ако оће да искусе Нашу милост и благонаклоност. – Обећавамо Вама свима предреченим народима и земљама, које су Нама као краљу Угарске правно подчињене и које ће се законито подчинити, задржавши поглавито слободу, повластице и права своје вероисповести и избора војводе, да ћете изузети бити испод сваког јавног терета и данка, али изузевши стара и обична пре сваког упадаја турског постојаштва права краљева и господе, и укинувши у овима свако злоупотребљење, турским господством уведено, осим у случају ратне нужде, где ћете за ваше собствено спасеније и одбрану, на начин добровољног данка, по могућтву давати нужне прилоге, да се војске Наше одржати, земља бранити, и ратни терет сносити могу. А кад се Турски јарам збаци, све ћемо у сталну форму и надлежни ред за будуће по жељи и на задовољство ваше довести, и повратити свакоме своје право и слободу вероисповести, повластица и слободе од терета, свима и свакоме поједино даћемо правицу, и свима ћемо дати најобилнија сведочанства милости, благонаклоности, благости, и отачаске Наше заштите. Осим тога обећавамо, поклањамо и уступамо, свима и појединим слободно притежавање добара, или покретни или непокретни, која год од Турака на својим границама одузели буду.

Радите дакле Бога ради, да повратите вероисповедање, спасеније, слободу, безбедност вашу, без страха пређите на Нашу страну, куће ваше и пољску радњу не остављајте, ваше другове позовите да вашим стопама следују, и прилику ову од Бога и од Нас вама дану, која се више никада повратити неће, употребите, ако ћете за себе, ако за синове ваше, ако најпосле за мило отачаство и спасеније да се састарате, у осталом вама свима и појединце јасно нудећи Нашу царску и краљевску милост.

M@RCHELLO · MUSIC WIZZARD

Дано у Нашем граду Бечу, 6 дана месеца априла, године 1690, Нашега краљевања, римскога 32. угарскога 35, а чешкога 34. Леополд /М.М/ Т. А. Хенр. гроф Стратман. На сопствену заповест пресвет. Царског и краљевског величанства; Стеф. Андр. пл. Варденбург.''

Читањем манифеста запажа се неколико ствари:

- На више места се подвлачи да се овај позив упућује свим народима који зависе од наследне Угарске круне, а нарочито Албанском народу. Дакле нема самосталне борбе ових народа већ само под окриљем аустријске војске и цара. Зато не чуди, што је деспот Ђорђе Бранковић, био ухапшен и затворен, без обзира што је био спреман да сакупи велику војску од српских бораца и да се бори против Турака. Та његова понуда је била одбијена јер је он истицао да је деспот целог Илирика, Србије, Мизије итд., а то није одговарало Аустрији.

- Кад рат против Турака буде готов особођена територија ће ући у састав аустријског царства и над народима са тих терирорија ће се примењивати царски закони. Дакле ништа неће бити од државне самосталности народа који се боре.

- Обећање о појави велике аустријске војске је чиста обмана јер ни тада а ни касније није било могућности за долазак велике аустријске војске због њених обавеза на другим фронтовима, највише у рату са Француском.

- Поред свега цар позива ове народе да не напуштају своје куће и пољске радове и све које знају позову да иду за њиховим стопама, а за све ово добиће његову ''царску и краљевску милост''.

Истог дана када је издао проглас, цар Леополд је упутио и писмо српском патријарху Арсенију III. Ово писмо у преводу Ј. Ђорђевића гласи:

''Леополд итд. итд. Частни, Одани, Љубазни! Више пута нам је достављено, колико вам на срцу лежи безбедност и напредак ствари хришћанске; са задовољством смо разумели, да сте о овоме изврсне доказе дали, идући на руку верноме покојном генералу Пиколоминију, док се тамо бавио. То исто себи и у напредак од особне вредности а особито од богопоштовања вашег обричемо, не сумњајући се, да ћете ви по оном уважењу, које од таможњег народа а особито код Арвенаса и Србаља имате, прилежно настојавати, да овом тако удесном од Бога даном приликом турски јарам, под којим су досад на плачевни начин стењали, збаце, и придруживши се Нашем оружју сваким начином потпомогну, да се варварско отоманско тиранство понизи и угаси. Учиниће заиста дело и Богу мило, а и Наше царске и краљевске милости достојно, коју милост као што вама благонаклоно нудимо, тако исто нећемо пропустити, даном приликом и живим доказима је посведочити. Дано у нашем граду Бечу, дана 6 месеца априла године 1690. Нашега краљевстовања, римскога 32, угарског 35, чешког 34. Леополд (М.П.) Т. А. Хенр. гроф Стратман. На собствену заповест пресветл. царско-краљевског величанства: Стеф. Андр. пл. Варденбург.''

Из садржаја писма се види да је цар већ до тада имао детаљне извештаје о личности и раду патријарха Арсенија.

Представници српског народа су веровали аустријским обећањима о помоћи, заштити и ослобођењу од турског јарма. Јер Аустријанци су били хришћани као и они. Ипак неки од њих су осетили да пре преласка на угарску територију треба истћи неке захтеве који ће Србима обезбедити основна првава у новој домовини. Ти захтеви су на Сабору у Београду изнесени у писменој форми. Епископ Исаија Ђаковић је био овлашћен да оде у Беч и изнесе захтеве Сабора. О његовој биографији се на жалост веома мало зна. Исаија Ђаковић је родом из Грабовца код Сланкамена, где је био свештеник, остао удов, закалуђерио се у Крушедолу и постао епископ јенопољски. Јенопољска епископија је била у саставу Пећке патријаршије. Патријарх Арсеније III је Исаију хиротонисао за епископа и Исаија је долазио у Пећ на традиционална годишња заседања Архијерејског Сабора. Ту је патријарх Арсеније имао прилике да се добро упозна са њим. На збору су били присутни патријарх, неколико епископа, више игумана и архимандрита, егзарси и ђакони, тисућници, капетани, подкапетани и судије. Збор је у шест тачака изнео своје ставове. Исаијана овлашћења је потписало пет епископа, седам игумана, четрнаест капетана и народних судија. Поред тога Исаија је носио захтеве представника српског народа и писмо упућено цару од стране патријарха. Захтеви Сабора су били следећи:

M@RCHELLO · MUSIC WIZZARD

- да народ има слободу веросиповести по закону источно-православне цркве.

- да има слободу бирања народног архиепископа, кога ће бирати црквено-народни Сабор. Да он има неограничено право да подиже и освећује нове цркве, и посвећује и поставља свештенике по градовима и селима и игумане по манастирима, као што је то био раније обичај и право у свим земљама и пределима где су живели и живе Срби, како они раније, тако и ови који ће се сада тамо уселити.

- да архиепископ, епископи, манастири, калуђери и мирски свештеници и остали духовни људи, као и црквене куће и имања, буду ослобођени плаћања десетка.

- да се световне власти (осим цара) не смеју мешати и пресуђивати спорове црквеним људима.

- да нико не може некога затворити, а ако неко учини неки преступ, да му суди архиепископ или епископ преко Црквеног суда.

- да се старе српске краљевске и царске задужбине, које су Турци присвојили, врате под управу српског архиепископа и црквених власти, како оне које су већ од Турака ослобођене, тако и оне које ће аустријска војска ослободити. Да архиепископ и епископи несметано и слободно могу обилазити цркве и манатире и да их у томе световне власти не смеју ометати.

Срби су чекали пуна два месеца на цареве писмене гаранције. Тек кад су их добили у виду Привилегије од 21. августа 1690. године, почели су прелазити Саву и Дунав.

Главни допринос издавању Привилегије од 21. августа 1690. године имао је епископ Исаија Ђаковић. Њега је у Бечу цар за кратко време примио два пута у аудијенцију. Исаија је цару предао писмене захтеве Сабора. Он даје усмено образложење цару. Цар је усвојио сва Исаијина образложења и наредио да се сви његови захтеви испуне и у виду званичног документа, Привилегије објаве народу у властима. Исаија Ђаковић је био добар дипломата, али и Аустрија се у то време налазила у критичном стању. Њена војска се пред Турцима повлачила на свим фронтовима, а Срби су Аустрији требали као добри војници.

Исиаја се нашао у Бечу са ухапшеним грофом Ђорђем Бранковићем, који је по ранијем споразуму са царем, почео радити на подизању устанка. У подношењу захтева цару Исаија је сарађивао са грофом Ђорђем Бранковићем. Срећом, пре него што је цар Леополд I потписао привилегију епископ Исаија је сазано за њену крњу садржину. Стога је он одмах поднео двору латински писану представку, написану уз помоћ грофа Бранковића. У тој предтавци Исаија истиче како је на аудијенцији у име православних на крајњој граници Угарске, Хрватске, читаве Расције и Јенопоља, поднео усмено цару извесне захтеве о слободном исповедању вере. Цар му је каже Исаија, усмено обећао да ће ове захтеве усвојити због досадашњих и будућих услуга које је очекивао од Срба. Пошто се епископ Исаија држао веома енергично бечки кругови су морали да попустите. Текст спремљене Привилегије проширен је реченицом, којом се власт српског народа проширује и на православне у Угарској и Хрватској. Оно место, наиме, где се каже да се повластице дају Србима где се год убудуће налазили, изостављена је и замењена речима: да Привилегије и повластице важе дотле, доклегод Срби сви скупа и појединачно, буду били верни цару. Текст привилегије од 21. августа 1690. године у преводу Ј. Ђорђевића гласи:

''Ми Леополд итд. итд.

Частноме, оданоме, Нама љубазноме Арсенију Чарнојевићу, Србаља источне цркве грчког обреда ахриепископу, епископима, и свима другима, црквеним и мирским сталежима, подкапетанима, најпосле целом обштинству истога грчког обреда и народа србскога, по Грчкој, Бугарској, Расији, Херцеговини, Далмацији, Подгорју, Јенопољу и осталим сајуженим местима и свима другима који ово буду читали, видили или слушали буду, Нашу царску и краљевску милост и свако добро.

M@RCHELLO · MUSIC WIZZARD

Не само из понизног писма, које нам у име вас свију подносе посланик Нама епископ јенопољски, Исаија Ђаковић, него још јасније из усменог његовог представљања најмилостивије примисмо вашу понизну захвалност, што смо из чељусти варварскога турскога тиранства отели и пређашњој слободи вратили, као и вечито обавезност, којом исповедате, да сте Нам ви и ваши потомци због толико учињеног добра обавезни, истина по дужности вашој, али на наше утолико веће задовољство, што признавши наше право, и себе и крило милости и благонаклоности Наше, као вашег господара и законога краља одавајући, с похвалном духа крепошћу изјављујете, да вам од сад под сенком Наше заштите ваља живети и мрети. Сматрајући не толико ово ваше Нама одвећ мило сведочанство и изјаву, примамо благонаклоно вас и све скупа и појединце у Нашу царску и краљевску заштиту, колико да се тим изредна ова намера у вашим духовима утврди, и синовима непрестано улива, и у свима случајевима стварним доказима све већма и већма ускрепи. Отачаски вас дакле позивамо, да против најжешћег душмана хришћанског имена и вашег гонитеља, под Нашом заштитом и под управом Наши војвода у оружје устанете, да одбијете неправде, невоље и беде, које су вам до сад најнеправедније и нејнемилостивије наношене бивале. А да би и ви узајамно благост и спас Наше владе и господарства већ на самом прагу осетили, ваше молбе с прирођеном нам благошћу одобравајући, милостиво смо закључили: Да по обичају Србаља источне цркве грчкога обреда и по пропису старога календара слободно опстојати можете, и да вам као до сада, тако и у напредак никоји црквени или мирски сталежи никакве досаде чинити не могу; и нека вам слободно буде, између себе, собственом влашћу из српског народа и језика постављати себи архиепископа, кога ће црквени и мирски сталеж између себе бирати. И овај архиепископ нека има слободну власт располагати са свима источним црквама грчког обреда, епископе посвећивати, свештенике по манастирима разређивати, где буде нужно цркве собственом влашћу зидати, по варошима и селима српске свештенике намештати: једном речи као и до сада, да буде поглавар над црквама грчког обреда и над обштинством исте вероисповести, и да има власт њима располагати, собственом влашћу црквеном, по повластицама, које вам дадоше пријемници Наши, некадашњи блажене памети краљеви Угарске, по свој Грчкој, Расији, Бугарској, Далмацији, Босни, Јенопољу и Херцеговини, као и Угарској и Хрватској где их фактично има, и уколико и докле Нама сви скупа и појединце верни и приврежени буду. Даље црквеним сталежима, као архиепископу и епископима, монасима и свакога реда свештеницима грчкога обреда у манастирима и црквама нека остане власт располагати, тако да нико у предреченим манастирима, црквама и резиденцијама вашим никаква насиља чинити не може; него од десетка, данка и квартира да буду ослобођени као и пре, нити да има ико од мирјана, осим Нас, над црквеним сталежим власт, кога затворити или заробити, него да архиепископ може такве од њега зависеће црквене људе, ако шта скриве, по праву црквеном или канонском казнити. Прилажемо даље и потврђујемо, да се грчког обреда цркве, манастири, и што к овима спада, као и добра, што архиепископу и епископима припадају, ма каква она била, као што су од пријемника Наши приложени, притежавати могу; а које је цркве непријатељ хришћанског имена Турчин од вас одузео, и те кад се освоје, заповедићемо, да се у ваше руке предаду. Најпосле кад архиепископ, или епископи ваши, кад нужда захтева, манстире и цркве по варошима или селима обилазе, или парохе и обштину поучавају, нећемо трпити, да им ико било од црвених људи, било од мирјана досаду какву чини.

Ми себи тврдо обећавамо, да ћете ви и ову Нашу најштедрију и најмилостивију концепцију свим трудом и силама заслужити, и вашу верност и приврженост непрестану, неокрњену чувати, и да је никакве буре порушити неће; у осталом вама свима и појединце потврђујемо најмилостивију Нашу царску и краљевску милост. Дано у нашем граду Бечу, дана 21, августа, године 1690., Нашега краљевања, римскога 33, угарског 36, а чешкога 34. Леополд. /М.П./ Т. А. Хенр. гроф. Стратман. На собствену заповест пресв. Царског и краљевског величанства: Андр. пл. Верденбург.''

Овом Привилегојом је извршена унификација Срба у Хабсбуршкој монархији. Патријарху је призната јуриздикција и над оним крајевима Балкана, на које је цар Леополд одувек претендовао. Успостављена је црквено-народна аутономија српског народа који се усељава у Угарску. Овом Привилегијом је у виду једног законско-правног документа, србима који су до тада третирани као обична бесправна раја, призната њихова националност и постојање као једног посебног народа.

M@RCHELLO · MUSIC WIZZARD

Исељени Срби и после добијања Привилегије нису одмах кренули за Угарску. Надали су се да ће се ратна срећа окренути и да ће моћи да се врате кућама. Повлачећи се испред Турака, аустријски команданти, нарочито Ветерани, уверавалки су народ и сеоске кнежеве да се они не повлаче, већ да само заузимају боље стратегијске положаје. То је било трагично и катастрофално за народ, а циљ је био да Срби и даље бране истакнуте положаје према Лесковцу, Прокупљу и Пироту, а да аустријска војска добије у времену и осигура своје повлачење без већих губитака. Тек када је Ветерани наредио да се уништи сва храна и покосе поља у целом округу Ниша, постало је јасно да се аустријска војска повлачи. Турци су половином августа 1690. допрли до Ниша и опсели га. Народ је у страху од турске освете, делом побегао за аустријском војском према Београду, а делом се склањао у непроходне планине и брда. Да би уништио ћесарова одметника Текелију коме се придружио и влашки кнез Бранкован, генерал Хајзлер је напао Текелију, али је поражен и заробљен. Макграф Баденски је на брзину сакупио од трупа у Србији нешто војске и појурио у Ердељ. Турци су то искористили и заузели Ниш 8. септембра. Затим су гонили аустријску војску која се повлачила и 24. септембра заузели су Смедерево. Затим су кренули ка Београду. После осам дана опсаде заузели су Београд 8. октобра 1690., а после су прешли Саву и Дунав и наставили напредовање.

Србима у збегу су се придружили и Срби из Срема и фрушкогорских манастира. Збег је стигао до Будима, Сентандреје и Коморана. Избеглицама су за прелаз служила два моста, први на Дунаву код Петроварадина, а други на Сави код Осијека. Аустријски генерал Аспермон, командант Београда, пребацио је све избеглице преко Саве све до самог освајања Београда од Турака. Једва је успео и сам да се спасе са три хиљаде војника. Повукао се до Осијека, Сигета и Будима, рушећи успут све тврђаве и војна утврђења.

Насељени Срби су се одмах нашли у врло тешком стању и положају. Мађари су у њима гледали само непожељне госте и правили су им пуно проблема.

Католичка црква, која је у то време била одлучујући фактор у Угарској и у Аустрији била je непомирљива према другим хришћанским концесијама, нарочито према православнима, које је одувек сматрала јеретицима и шизматицима.

Аустрија је сматрала, да су крајеви у којима Срби живе отети оружјем царске војске и да припадају царском дому, као patronium domus Austriae, а цело српско питање за њих је било austriaco-politica. Мађари те крајеве сматрају за саставни део regni Hungariae, а српско питање је њихово унутрашње питање provincialis hungarica. Они неће ни да чују ни за какве привилегије Срба и за њихов живот ван угарских закона. У најбољем случају признавали су нешто привилегија потомцима досељеника за време владе Леополда I, али никако онима који су касније дошли. Срби су за њих били држава у држави. Угарска дворска канцеларија и угарске жупанијске власти нису престајале протествовати против изузетног правног положаја српског народа. Тражили су упорно да се засебне војне крајине присаједине Угарској. Како су жупанијским властима на челу били племићи, то су се они свим силама трудилида војне крајине укину и слободне сељаке српске уведу у спахијско ропство. У Бечу се поступно попуштало Мађарима, војне крајине су се укидале, власт жупанија проширивала и Срби све више долазили под њихову власт. У целом XVIII веку Мађари нису престајали да Србе посмају као зле госте у својој рођеној кући и као оруђе Аустрије у борби против слободе Угарске.

Избеглице су примљене врло непријатељски због свог изгледа, одрпани, другог језика, без основних животних потреба и свако их се клонио. Сматрали су их олошем и немилосрдно гонили, тако да су се многи већ 1691. вратили назад.

Привилегован положај Срба и њихово издвајање, у односу на староседеоце, по датим правима из царске Привилегије, ослобађање плаћања десетка католичком свештентву и других намета, жупанијским Мађарским властима смета. Они имају сасвим други план са усељеним Србима, као незваним гостима: да од њих створе спахијско робље, да се укину, односно присаједине такозване Војне крајине, где су Срби уживали још изразитији привилегован правни положај и били директно под управом Ратног савета у Бечу и да их потпуно приведу унији са католичком црквом, јер православни ''шизматици'' не могу бити грађани Мађарске краљевине. И док су се аустријске и мађарске власти препирале око својих права, Срби су као жртве ове игре тешко страдали и падали под теретом неиздрживих патњи, без крова над главом, без средтава за живот, без регулисаног правног положаја у новодосељеним крајевима Угарске.

Прва и основна брига патријарха, била је да издејствује за свој народ посебну територију где ће се населити и подићи кров над главом

M@RCHELLO · MUSIC WIZZARD

Тај проблем се на иницијативу патријарха Арсенија III почео решавати већ првих дана преласка Срба у Угарску. Он никада није био коначно решен јер није било добре воље надлежних аустријских и Мађарских власти да се реши. Мудровало и одуговлачило јер су се укртшали разни интереси. Новодосељени Срби су требали и аустријском двору и мађарским жупанима. Првоме, као добри и опробани војници, који ће бранити границе од упадања Турака, а другима као бесправно робље, које ће обрађивати огромне спахијске поседе. Мађарским властима није одговарало да се Срби настане код Будима, Сент Андреје и Коморана јер нису хтели да трпе Србе у центру своје државе. Оне су радиле на томе да се Срби настане јужније. Аустријском двору није одговарало да се Срби населе у пределима војне границе јер су се бојале окупљања Срба на једном месту. Ипак Срби су се морали негде населити и морала им се пружити могућност стварања њихове животне егзистенције. Срби су желели да се ослободе својих лагумица и колиба и да се престану сматрати нежељеним гостима.

На упорна настојања патријарха Арсенија и касније подвојводе Јована Монастерлије, да се Србима додели стална земља за насељавање, Ратни војни савет, после више од три и године, издејствовао је код цара и објавио два царска решења, по овом питању. Прво је објављено у Бечу 10. маја 1694. и по њему се Србима додељује простор између Саве и Дунава. Друго решење је објављено 31. маја 1694. и по њему је Србима дозвољено насељавање у Коморанско поље и у део Славоније, у такозвану Малу Влашку.

Из ових царских решења се види да двору и цару још није јасно које земљиште Србима треба доделити за насељавање. Првим решењем се одређује терен између Саве и Дунава тј. Срем, где су и раније живели Срби и где је земља добра и плодна, а другим решењем их пребацује у Славонију, дакле ближе граници која је стално у опасности од турских упада. Ова царска решења неће бити релизована када о њима донесу свој суд царски саветници и језуити, којима се никако није свидело ово груписање Срба на једном месту. Вештим махинацијама ће и ова решења бити стављена ван снаге, а Срби се и даље потуцати с једног места на друго.

Одлука да се тражи земља Мала Влашка донета је на Сабору у Баји почетком 1694. године. То је била територија пакрачке епархије, густо насељена Србима још у XVI и XVII веку.

Сабор у Баји је одржан на иницијативу патријарха и Монастерлије. Сазван је без претходног обавештења и дозволе генерала Штаренберга. Ово је разбеснело генерала и власти. Они су мислили да је овај збор сазван у сврху договора да се Срби врате назад у Турску па су желели да спрече било какво окупљање, али нису успели. Одлучан став учесника збора разгневио је Дворски савет и генерала Штаренберга, те је Монастерлија морао да се пред овим правда. Двор је наредио да генерал Хајзлер пажљиво испита одлуке овог Сабора и настоји да свим средствима умањи у народу углед патријарха и подвојводе. Хајзлер је позвао патријарха и подвојводу у Беч на разговор по питању пресељења, али ови су прекинули те разговоре изјављујући, да се засад ово питање одлаже, а да они остају код свог захтева, да долази у обзир за насељавање само предложена област око Пожеге и Пакраца (Мала Влашка). Генерал Хајзлер је овим био увређен и тражио је да се ово питање реши силом. Ратни савет је углавном прихватио захтеве патријарха и подвојводе, апелујући на њих да изврше организацију овог пресељења, које би требало да се обави најдаље до октобра. Патријарх и Монастерлија су тражили да се сви Срби ставе директно под царску власт и да се ово пресељење сматра привременим док се не ослободе њихове раније територије и створе услови за повратак. Царском одлуком од 31. маја 1694. Србима је обећано да ће се тако поступити. Ипак је двор дао директиву генералу Хајзлеру, да све учини, да се изабере нека друга личност за подвојводу. У томе се није успело.

Патријарх је остао у Бечу до пролећа 1695. где је упорно тражио да се обезбеди несметана делатност његовим епископима, а њему обезбеде слободне канонске посете гдегод Срби живе.

Упоредо са борбом за добијање територије на којој ће се Срби настанити, патријарх Арсеније морао је да поведе и борбу за извршење и спровођење у живот повластица које су дате у првој Привилегији. Патријарх Арсеније је упућивао протесте и жалио се двору због неизвршавања Привилегије. Цар је обично поднете молбе и жалбе уважавао, усмено и писмено обећавао да ће наредити да се Привилегије поштују и извршавају, али је и даље ситуација остајала непромењена. Двор је за неспровођење обећања из Привилегије кривио мађарске жупанијске власти. Тако је стварао нетрпељивост између Мађара и Срба. Овим је постизао дуплу корист: с једне стране, избегавао је извршење датих обећања, која су се у датим ситуацијама морала изрицати, а чија реализација и спровођење у живот није била у интересу аустријске царевине и дворских планова, а с друге стране, изазивао је завист и непомирљивост мађарског племства и локалних власти, због српског привилегованог положаја и спутавао је експанзију мађарских сепаратистичких тенденција, у односу на аустријски двор. У нарочито осетљивим питањима и проблемима са досељеним Србима, двор се често солидарише са мађарима и толерише прећутно став мађарског племства и мађарских локалних власти, а да Србе тобож узима у заштиту. Ово се види када је реч о унији или када се осетило, да Срби показују кроз своје захтеве тенденцију, потпуног осамостаљења и националног јединства.

Иако је прва Привилегија била издата још 21. августа 1690., није прошло ни три месеца, патријарх се морао жалити и тражити њено извршење. 11. децембра 1690. двор је упутио још једну Привилегију, која је била намењена свештенству, војним и грађанским властима у којој им се јавља о привилегијама Срба од 21.августа 1690.

Још пре ове тзв. Заштитне дипломе од 11. децембра 1690., на захтев патријарха Арсенија III цар Леополд је 4. децембра 1690. издао једно ''Привилеђијално писмо''. Оно се односило на заштиту духовних лица, јер се аустријске и мађарске војне и цивилне власти нису придржавале Привилегије од 21. августа 1690.

Овако брза интервенција има својих скривених мотива. Пошто су Турци стално напредовали, требало је мобилисати Србе за борбу и поправку разорених тврђава и путева. Мобилизација је била поверена капетану Тодору Рупићу, али Срби су поставили услове: да добију одећу, обућу, плату, да буду изједначени са осталим војницима, да се испуне дате Привилегије и да се изврши избор војводе. На иницијативу патријарха Арсенија, Срби су сазвали Сабор у Будиму 12. односно 20. и 22. марта 1691. Цар је био о овоме обавештен од заповедника Будима генерала Ареја Зага и пристао на сазивање Сабора. Сабор је овластио епископа Исаију Ђаковића и он је добио од двора оверени препис баронске и грофовске титуле Ђорђа Бранковића. Њега је Сабор хтео да кандидује за војводу и тако га тако ослободи затвора. Двор није пристао на ослобођење грофа Ђорђа Бранковића, али је зато све остале услове Сабора прихватио и обећао нову Привилегију Србима. Избор војводе, односно подвојводе извшен је 6. или 7. априла. Изабран је Јована Монастерлију, пореклом цинцар из Коморанске породице, вероватно зато, што је био зналац страних језика, на првом месту мађарског. Патријарх Арсеније је био за Монастерлију, а у то време патријарх је живео у Коморану. Избором Монастерлије двор је био задовољан, јер на чело Срба није дошао популаран човек из редова избеглица, већ човек који са избеглицама није имао никакве везе. Двор је одмах потврдио овај избор, ослободио Монастерлију и његову кућу од свих пореза и узео је у заштиту. Већ 11. априла 1691. Леополд I је својим декретом потврдио избор Јована Монастерлије за вице војводу српског народа.

После избора подвојводе извршена је мобилизација око 2 000 српских војника, којима је саопштено, да ће да се боре у својим четама против Турака, да би се вратили у своју стару Постојбину. Они су добили барјаке, трубе, и добоше и на челу са Монастерлијом кренули у мају 1691. у Осијек. Ту им се придружило још 10 000 Срба (6 400 пешака и 3 400 коњаника). Циљ је био да се заутави даље напредовање турске војске под Мустафом Ћуприлићем, који се налазио на Сави. Принц Баденски је кренуо према Београду. Код Земуна је приморан на повлачење према Фрушкој Гори. Ћуприлић га је гонио и 19. августа 1691. дошло је до сукоба код Сланкамена. Захваљујући великој храбрости и борбености Монастерлијиних војника, Турци су поражени и сам Ћуприлић је погинуо са око 20 000 људи. После ове битке Срби су добили царево признање, тј. своју другу Привилегију, 20. августа 1691. године, а Монастерлија неколико пустара у Полнанској жупанији. Ово је била прва и последња битка у којој су се Срби борили у својим посебним јединицама. Исте године заузет је Арад, под заповедништвом Субота Јовића, који је постао и заповедник Арада. Наде Срба да ће се после битке код Сланкамена вратити у своју стару постојбину и наставити борбе са Турцима, пропале су, јер је царска војска претрпела велике губитке, а претила јој је и опасност на фронту у Француској. Односи између патријарха Арсенија III и подвојводе Монастерлије нису били најбољи тј. нису се слагали у свему. Монаастерлија је претпостављао интересе двора интересима српског народа, што је патријарха повредило, те је молио Адама Фердвалија, епитрата српске цркве у Коморану, да обазриво утиче на Монастерлију да промени свој став, у чему је и успео. Они су убрзо постали сагласни: да се образују чисто српске јединице народне милиције, да се милиција не подвргне под команду аустријских генерала, да се Србима да издвојено место на граници према Турској где ће слободно живети по својим законима и обичајима.

Аустријски дврор је сутрадан, после битке код Сланкамена, доделио другу Привилегију, као одговор на захтеве изнете на Сабору у Будиму, крајем марта 1691. године, која им је обећана у месецу јулу исте године али се чекао одговарајући моменат да се иста обнародује да да подстрека Србима за даљу борбу против Турака, на страни аустријске војске.

M@RCHELLO · MUSIC WIZZARD

Прву Привилегију издејствовао је Сабор у Београду, другу Сабор у Будиму, а Сабор у Бају додељивање Мале Влашке за стално насељавање Срба. Зато су се Срби здушно борили да би одржавали своје Саборе.

Привилегија од 20. августа 1691. гласи од речи до речи као она од 21. августа 1690., изузимајући један додатак на крају, и неке врло незнатне промене у појединим речима у тексту. Додатак гласи:

''Употребићемо такође по могућтву сав труд, да победним нашим оружјем, божјом помоћу, споменути народ србски што пре у области или станишта, која пре тога имађоше, наново уведемо, и непријатеље оданде избијемо; и оћемо да под управом и располагањем собствени власти исти народ Србски заостати, и старе повластице од Нашега Величанства милостиво му дароване уживати и по својим обичајима без узнемиравања живити може. Осим тога одобравамо и то да ако би когод између њи грчкога обреда без утехе деце и сродника пременио, онда да цела такова срмија архиепископу и цркви, и исто тако, и кад који архиепископ и епископ умре, и такова цела сермија да припадне архиепископу. Најпосле, да сви од архиепископа, као од своје црквене главе, како у духовним, тако и у мирским стварима зависе, благобаклоно оћемо и заповедамо.''

31. маја 1694. године је после Сабора у Баји објављено царско писмо о насељавању Срба у Малу Влашку.

4. марта 1695. године издата је трећа Привилегија, поводом молбе патријарха да цар потврди новоизабране и постављене епископе на њиховим катедрама. Молбу за признање и потврду постављених епископа и њихово изједначавање са католичким бискупима, патријарх Арсеније је поднео цару 28. јуна 1694. године, али је цар потврду извршио тек 4. марта 1695. Претходно је о томе консултовао католичке бискупе, посебно кардинала Колонића. Они су оштро реаговали на ово патријархово писмо и захтеве, тврдећи:''као што небо не може да поднесе два Сунца, тако ни Печујска општина не може да поднесе два бискупа.'' Још рекли да патријарх Арсеније нема право да поставља бискупе, које припада само Папи. Он не може и не сме одвраћати Србе и Румуне од уније итд. Колонић и бискупи предлажу цару да великим обећањима придобије патријарха Арсенија за унију, а ако тр не успе, онда да се његова јуриздикција ограничи само на Србе око Сентандреје. Јегарски бискуп Фењеши је молио Мађарску канцеларију да обавести патријарха Арсенија да ако он и његови људи покушају да у његовој бискупији обављају своје функције, да ће бити спречени силом. Да не би вређао осетљивост Срба, двор није одмах ништа одређено рекао на ове изјаве католичког бискупа, али је подвојводу Монастерлију подредио генералу Гвиду Штаренбергу, војном заповеднику Славоније. То је неповољно одјекнуло код народних првака.

Превод Привилегије од 4. марта 1695. године, по Ј. Ђорђевићу гласи:

M@RCHELLO · MUSIC WIZZARD

Нашима вернима свима скупа и појединце, господи прелатима, баронима и магнатима, наиме пак будућем архиепископу острогонске, калочке и бачке цркве, речене Наше краљевине Угарске кнезу палатину: тако и грофовима, судини наше краљевине курије, као и врховном генералу горњи предела гореспоменуте Наше краљевине Угарске, и Наши краљевина Далмације, Хрватске и Славоније бану итд. Нашим тајним саветницима: даље местозаступнику Нашега личнога присустваи судовима и саветнику Нашем, као и Наши камара угарски и сепешке префекту, администратору и осталим саветницима; осим тога жупама и поджупанима, племићким судијама и јурасорима ма које горе жупаније споменути Наши краљевина Угарске, Далмације, Хрватске и Славоније; к томе свију наши градова заповедницима и подкапетанима, и осталим војничким официрима, како коњичког тако и пешачког реда, садашњима и будућима, ако скупа или појединце с овим писмом потражени буду; поздрав и милост Нашу.

Најпонизније је представио Величанству Нашем Арсеније Чарнојевић, Србаља грчкога обреда архиепископ, како је он пре много година, то јест одкако се води овај садашњи рат, који против заклетог непријатеља хришћанскоме имену још и сада букти, - успехом победног оружја нашег побуђеног, и јасним примером божијег благослова, који је Наше снаге крепио, нагоњен, - заједно са србским (рацким) народима који одавна стењаше у варварском сужањству, предузео да стресе јарам отоманскога тиранства, и на ту цел изјавио, не само, да су они и потомци њиови Нашем као законога краља праву, милости и благонаклоности подчињени, него и то, да су, - оставивши своје куће у Турској, и напустивши имање и сермију, из своје домовине прогнани у пределе Наше краљевине Угарске премештени, да би се најгрознијему непријатељу и даље светили за његову свирепост и њу поразили, - под сенком Наше заштите непрестано готови живети и умрети, и како је он овим особито врлим и племенитим делом од Нашега Величанства добио милостиве одпусте и дипломе, особито године 1690. и 91., издане, и слободе и преимућства, које се у њима садрже. По гласу ови писама обећано је, да ће се не само старо уважење истога архиепископа и обред српскога народа неповређено одржати, него да ће им се и потпуна слобода духовне управе, шта више и у мирским стварима ослобођење од свију терета и прилога, наиме пак од десетка допустити. – Покрај свега тога налазе се неки Наши верни становници обојега сталежа, који, не обазирући се на милостиву вољу и на допуштење Наше, усуђују се предпоменутога архиепископа и народ србски у прастаром упражњавању њиовога обреда узнемиравати, или у духовној управи на пут им стајати, или најпосле на давање десетка, који им не припада, принуђивати их, које не бива без њихове грдне погубе и штете, а с очигледном опасношћу Наше службе. Споменути архиепископ србски код Нашег Величанства у пристојној молбеници најпонизније моли, да би МИ, за боље одушевљење његове службе, њиова пређашња права милостиво одржати, достојанство архиепископа и његово уважење (ауторитет), да може постављати епископе својега обреда, потврдити, шаље епископима од свакога сметања слободну управу пастирскога званија допустити, најпосле целоме народу слободно свуда исповедање његовога обреда и уобичајено од десетка ослобођење наново допустити, и у овоме обзиру у Нашу краљевску заштиту и обрану милостиво их примити благоизволели.

M@RCHELLO · MUSIC WIZZARD

Којих понизна молбеница кад Нам је најпонизније предложена била, и кад смо у милостиво расуђење узели реченога народа србскога верне услуге, против обштега хришћанству непријатеља племенито принесене и обилном проливеном крвљу засведочене, и постојану њину приврженост и убудуће милостиво Нам обећавајући (до Нашег милостивог расположења и наредбе, коју ћемо по околностима временом издати), милостиво смо закључили: да и споменутоме архиепископу старо достојанство и власт епископе својега обреда постављати (будући му ово по праву и обичају истога његовога обреда припада) неповређена остане, и епископи, које је он поставио, и имено частни: Исаија Ђаковић, темишварски, јенопољски и архимандрит манастира Крушедола; Стефан Метохијац, горњокарловачки и зрињопољски; Јефтимије Дробњак, сегедински; Јефтимије Поповић, будимски и столнобеоградски; Јефтимије Тетовац, мохачки и сигетски; Спиридон Штибица, вршачки; и Јефрем Бањанин, великовардарски и јегарски (то јест, које Ми, силом овога писма налазимо да се могу примити и трпети), по одређеним им окружијама, - у којима се то јест, по вољи Нашега предворног војеног савета, населилио и сместило у довољном броју породица народа рацког или србског, који је, као што је споменуто, из јарма турскога сужанства у Нашу приврженост примљен, - да могу своја духовна званија без препрека оправљати, кривице исправљати и за кривице казнити, штоле и приходе црквене који им по обреду и старом обичају припадају примати, и своју дужност (али без икакве погубе Наши прелата и римокатоличке цркве) одправљати; најпосле и сав народ, који по Нашим градовима , варошима, границама и пределима то јест у местима, која су му преко комисије поменутог Нашег предворног војеног савета уступљена, ма где станује, без икаквога страха, опасности, и штете у телу и имању, и да може уживати пређашњу и још у старо доба, по гласу трећег члана, петога декрета краља Матије, и последњега чланка, другога декрета краља Владислава њима допуштену слободу од десетка, који десетак нека сам народ обећа и употребљава на препитавање и приход епископа свога обреда, и да им се никакве препоне не чине од стране Наши прелата и коморски званичника. За то, да би они у уживању предизложени слобода и ослобођења безбедније обстати, и да Нас дарованим благодејанијама бољма се усрећити, а чрез то у мрзост и раздражености, који против отоманског тиранства имају, већма се утврдити, и нама припадајући привржености и похвалну вољу служења племенито и постојано оджавати могли, нашли смо нужно, да њи све скупа, тј. архиепископа, епископе и србске народе, у новије доба из турскога сужанства отете, са свом породицом и добрима, и са свима стварима и свом сермијом њиховом у Нашу краљевску обрану и особиту заштиту и покровитељство примимо, шта више да их и вашој заштити, обрани и особитом покровитељству поверимо. Због тога верностима вашима, којима горе, свима скупа и сваком појединце овим писмом тврдо налажемо, благонаклоно препоручујемо и заповедамо, да ма када и колико год пута од предпоменутог архиепископа и њему потчињени епископа, о горе наведеном чему, сви скупа и појединце умољени будете, њи против свију незаконити и насилни нападача, узнемиритеља и оштетитеља, док ствари онако, као што је горе казано, стајале буду, заштичавати, покровитељствовати и бранити, и у горереченим допуштењима и концесијама Нашим чувати и одржавати сваким начином будете дужни и обавезни; уступајући вам потпуно и дајући у овом обзиру Нашу краљевску важност, што иште и право и правда: друкчије да не поступате. Ово кад се прочита, да се има показатељу вратити. Дано у нашем граду Бечу у Аустрији, дана 4 месеца марта, године господње 1695. нашега краљевања, римскога 37, угарскога и остали 40, а чешкога 39. Леополд /М.П./ Блазије Јаклин, епископ њитрански. Павле Медњански.

Патријарх Арсеније је и после Сеобе имао контакте са Русијом. С пролећа 1696. у Беч је допутовао руски посланик Коста Никитић Нефимонов у дипломатску мисију закључења трогодишњег савеза са Аустријом и Венецијом, против Турака. Патријарх Арсеније је одмах ступио у везу са послаником Нефимоновом и затражио помоћ и заштиту. Нефимонов је педантно водио своје записнике о свим својим разговорима у Бечу, о којима је слао цару извештаје у Москву, па је забележио и своје разговоре са патријархом Арсенијем.

Посланик Нефимовов је под датумом 10. мај 1696. записао, да га је посетио патријарх Арсеније, који је говорио о сукобу са католицима, о унији и многом другим проблемима који су мучили Србе у царевини. Патријарх му је споменуо и писма која је послао У москву по архимандриту Исаији. У разговору му је патријарх Арсеније најавио да ће послати у Москву једног митрополита или епископа, да проблеме српског народа изложи руском цару. Споменуо је посету патријарха Гаврила који је био у Москви пре 35 година када су велико господари дали даровну повељу (жаловану грамату) која је приликом разарања његове епархије изгорела, а нових слања није било. Говорио му је о свом постављењу пре 25 година и о томе како српске патријархе бирају њихови подвласни митрополити, а не свети васељенски патријарси и о тиме имају код себе стара правила. Са осталим извештајем и ова изјава патријарха Арсенија послата је у Москву још истог дана 10. маја 1696. поштом преко Варшаве. Непуних месец дана касније патријарх Арсеније је 6. јуна 1696. упутио руском цару Петру Великом писмо у коме моли утицај да се грофа Ђорђа Бранковића ослободи.

M@RCHELLO · MUSIC WIZZARD

Боље је, вели, православнима живети под Турцима, јер ма да су давали порезу, опет насиља и гоњења у вери није било и имали су сваку слободу.'' Нефимонов даље извештава цара како је патријарх Арсеније изјавио, да ће послати у Москву руском цару, као своје изасланике митрополита Стефана београског и архимандрита Софронија, да и усмено цара о свему известе и како је 31. маја 1696. године, на дан светих Тројице код њега служио службу патријарх Арсеније и за царево здравље бога молиои много других прилика код њега бивао и о свима новостима и начину живота казивао и великог господара дела помагао. Зато му је посланик дао у самурима, сукну, књигама и новцима свега педесет рубаља.

Одговор од руског двора није стигао. Ситуација српског народа и његовог патријарха је међутим сваким даном све очајнија и Арсеније упућује своју најављену делегацију, митрополита Стефана Метохијца, пакрачког архимандрита Софронија, паторицу стараца и тројуцу слугу у Русију. Они крећу око 8. октобра и стижу у Кијев 20. новембра јер су највероватније путовали пешке.

Они су у Кијеву рекли да је пре њиховог преласка, код Београда била велика битка, у којој је изгинуло 7 000 аустријанаца, а 20 000 Турака је пало у ропство заједно са пашом, као и да су успут видели велике немире и побуне у Пољској. У Кијеву они су добили пратиоца мајора Бориса Анучина. Стигли су у Москву 26. децембра и код цара предали:

патријархову повељу патријархову од 7. октобра 1696. године упућену цару Петру Алексијевићу и препис Привилегије, која је дата патријарху из царске канцеларије, у којој се гарантује слобода православних и заштита од насилног унијаћења ( то јест Привилегија цара Леополда од 21. августа 1690. године)

Руси су пружили само моралну подршку и послали патријарху Арсенију помоћ у новцу, у самурима (150 рубаља), црквеним и сребрним позлаћеним сасудима, јеванђељу, књигама и одеждама итд. Тако ова мисија није испунила свој циљ.

У Беч су 1698. године из Русије на преговоре са Аустријом стигле три велике личности: генерал адмирал Франц Јаковељевић Мефарт, бољарин Тодор Алексијевић Головин и секретар саветски Прокопије Богдановић Возњицин. Њима су у одвојене посете 7. јула 1698. године дошли патријарх Арсеније, да моли за посредовање за опште црквено народне-ствари, и гроф Ђорђе Бранковић, да моли интервенцију за ослобођење.

У Бечу се најдуже задржао Возњицин, који је био делегиран да потпише мировни уговор у Карловцима 1699. Патријарх Арсеније је са Возњицином био у тесној вези. Возњицин је показивао велико интересовање за српску ствар. Све се ипак завршило на празним обећањима. Патријарх се много пута обраћао Возњицину за помоћ и интервенцију и то: 14. августа 1698. где је молио да му се изда пасош да путује у Москву, затим 5. октобра 1698. из Сечуја и 18. децембра из Сентандреје, по митрополиту Стефану Метохијцу у којима моли посланика за заступништво, јер је сада најпогодније време за помоћ њему и српском народу. И трећу молбу по протосинђелу Атанасију, који је сажето изнео шта се моли: најпре се моли интервенција да се све до сада царске привилегије дословце извршавају, да патријарх слободно уређује своју цркву, без сметње римске цркве, као једини старешина свих славено-сербских мирјана и клирика, и затим, да се издејствује да патријарх Арсеније, коме је аустријски цар обећао да ће се вратити у своју отаџбину чим она буде ослобођена од Турака, па пошто се то није десило, да патријарх над тамошњим народом својим влада и управља, у сврху чега се изражава нада у заштиту и помоћ цара Московског, те се још моли интервенција код аустријског цара, да се Србима додели земља за обрађивање. Својим писмом од 1. марта 1699., протосинђел Атанасије извештава посланика, како је патријарх у беди и невољи и како је кнез влашки послао 2 000 крупица соли, те се моли посланик да издејствује ослобађање царине на ову со, што је посланик и учинио. Такође је важно и писмо Арсенија Возњицину у коме га моли да пише тумачу турског посланика на Карловачком конгресу мира, грку Александру Маврокордату, да му Турци дају хатишериф да се може вратити на патријаршијски престо у Пећ, те да се Карловачким миром спасу Срби у Турској од силних намета и дација. Возњицин је успео да донесе 8. тачаку мировног уговора, која гласи: ''Црквама Божијим и манастирима грчке вере, ма где они у владавини султановој били, као и разним народностима: Грцима, Србима, Бугарима, Словацима и свима другима који су те вере, да се да потпуна слобода и самоуправљање (вољност) и да буду без икаквих оптерећења и излишних дација, а новонаметнути данци да се скину с њих и убудуће да не буду у томе принуђавани.'' Возњицин је 24. фебруара 1699. године прво усмено, а затим писмено упознао у Бечу вицеканцелара грофа Кауница о српским захтевима: ''Још у име његовог царског величанства молим о српском патријарху и народу њиховом, о коршћењу самоуправом, о месту и вери, о деспоту Ђорђу Бранковићу да буде ослобођен и отпуштен и да би им привилегије биле утврђене. Ова је молба о њима ради вере, а не ради другог чега, јер и царско величанство у својој држави, по молби цесарског величанства, чини римској цркви све по вољи.'' Већ 2. марта Кауниц је одговорио Возњицину, да Срби и српски патријарх уживају слободе, али и да би руски цар требао такву самоуправу и безбедност да да римокатолицима који живе у Москви. У погледу ослобођења Бранковића, Кауниц каже, да ће цар наредити да се поднесе писмени реферат о тој целој ствари, па ће цар, када се на делу увери, донети одговарајућу одлуку, а да је цар увек спреман, да жеље руског цара испуни.

M@RCHELLO · MUSIC WIZZARD

Српски игуман Григорије је као одличан зналац грчког језика био изабран од стране патријарха Арсенија, да помогне Возњицину у његовим тајним преговорима са Турском, преко грка Маврокодата. Резултат преговора је био закључење двогодишњег мира, на миовном Конгресу у Карловцима, а затим тридесетогодишњег мира на преговорима у Цариграду. После успешно извршене мисије игуман Григорије је отпутовао за Кијев и Москву, где је дошао да тражи награду за успешно обављени посао у корист руског двора. За време преговора је игуман стално био праћен од стране аустријских шпијуна, пошто ни Аустрији, а ни другим европским државама, учесницима на мировној конференцији у Карловцима, није одговарало да Русија закључи мира са Турском. Због великих заслуга, Григорије је у Русији био богато награђен великим прилозима и поклонима, у новцу и натури, а његовом арханђелском манастиру дата је повеља, на основу које се његовом манастиру има давати сваке седме године милостиња.

У међувремену Срби у Аустрији су се и даље патили и страдали.

Руски историчар Сергеј Сомојев, објавио је писмо команданта Титела Пантелејмона Божића, бољару Головину, у коме он моли руског цара да прими Србе, који пате од великих неправди у аустријској царевини, за своје поданике и под своју заштиту. Писмо је написано 25. новембра 1704. у време ужасног насиља над Србима у Ракоцијевом устанку.

1705. године избија велика криза и сукоб између патријарха и унијата у Печују, поводом чега је он сазвао Сабор у Сентандреји. Сабор је цар забранио, а патријарху је забранио употребу назива патријарха, и забранио је његово дописивање са Турском. Патријарх Арсеније се 25. октобра 1705. године жалио руском цару, преко епископа печујског Јефрема, којег је језуита Карло Хевенеши опзужио цару Јосифу, да је отишао у Русију и ако би се случајно вратио, да му се не дозволи повратак у Печуј.

Патријарх Арсеније III обратио се 29. октобра 1705. руском цару Петру I преко руског великана Головина и описујући страдања свога народа и православне вере у Аустрији, замолио његово заступнишво и интервенцију.

Говорећи о Сеоби Срба из Угарске у Русију и наводећи иницијативе у овом погледу, тителског капетана Пантелије Божића и официра Богдана Попвића, који је у име Срба из Арада и Сегедина молио цара руског Петра I да прими Србе у своју војску за рат против Турске, Јован Скерлић каже: ''1717. било је српских војних насеобина на северном Донцу; 1727. дошао је приличан број насељеника у Украјну. Но главна сеоба српска била је 1751., 1752. и 1753. године. Под пуковницима Иваном Хорватом, Јованом Шевићем, Рајком Прерадовићем и Текелијом, птишло је до 100 000 Срба у јужну Русију. И ту, на обалама Дњепра основали су ''Нову Србију'' и ''Славено-Сербију'', војничку крајину по угледу на границу у јужној Угарској, као неки бедем против кримских Татара. Тај пројекат за сеобу био је тако велики, да је царица Марија Терезија 1752. године морала издати нарочиту и врло строгу наредбу против исељавања, претећи смрћу на вешалима свакоме ко би људе мамио на сеобу или ко би без дозволе примао војно или грађанску службу у туђој земљи.''

После закљученог савеза између Русије, Аустрије и Млетачке Републике 1697. године руски цар Петар Велики посетио је Беч од 28. јуна 29. јула 1698. године. Он је дочекан са највећим почастима и жељом да га придобију за Унију. Патријарх Арсеније се такође налазио у Бечу и приликом посете Петра Великог замолио је руског посланика да цар Петар Велики интервенише на аустријском двору да се испуњавају Привилегије. Мало је вероватно да је овај то учинио, нити је примио патријарха, јер је стално био окружен језуитима. Посетио је катедралу језуита где га је поздравио Леополдов исповедник језуита Вомер, затим језуитску исповедаоницу на којој је чинодејствовао кардинал Колонић. Тога дана добио је обавештење о православнима и Србима. Каква су то била обавештења, с обзиром на то ко их је пружао, није тешко погодити.

M@RCHELLO · MUSIC WIZZARD

Кардинал Колонић, државни министар и први саветник цара Леополда, рођен у Коморану 26. октобра 1631. године пореклом је из Далмаације, и насељен је између Коморана и Беча (Градишћански Хрват). У својој 36. години (1667.) постао је бискуп у Њитри, 1670. у Винернојштату. 1672. постао је председник Мађарске дворске канцеларије, 1673. истакао се у одбрани Беча, организовањем снабдевања храном становништва у Бечу. 1685. постаје бискуп у Ђуру, 1691. надбискуп католички и кардинал, 1692. године државни министар и председник дворске коморе, а 1695. примас Мађарске. Био је верски фанатик који је много протестаната отерао на робију. Највећи ''стручњак'' за питање Срба и њихов највећи непријатељ. Умро је у Бечу 1707. године.

Унија се најбрже ширила на територији Хрватске, Славоније, Срема и Барање, или између Дунава и Драве. После повлачења Турака у ове крајеве су дошли католички мисионари који су имали подршку аустријских пограничних власти и угарских жупанијских власти.

И пре сеобе Срби су привођени у унију са католичком црквом. Сремски викар београдског митрополита, Лонгин Рајић, 1688. је прешао у унију. Игумани манастира Ораховице и Грабовца су дали изјаву да ће и они то учинити. 18.јанура 1690., 15 000 барањских Срба је свечано прешло у унију. Свечаност је одржана у језуитској цркви у Печују. Срби су се обавезали да признају: да је папа једини непогрешиви поглавар целе цркве Христове, да Дух свети исходи од Оца и Сина и да на другоме свету постоји пургаторијум-чистилиште. Чим је патријарх Арсеније сазнао за ширење уније у овим крајевима, он је одмах пожурио да упозна народ са Привилегијом, која гарантује Србима слободно исповедање православне вере. Прво је отишао у манстир Морчу, где су већ били унијатски свештеници, које је тамо поставила државна власт, а затим у Лепавину, о Божићу 1692. Патријарх се није бојао претњи власти и кардинала Колонића, ни унијатског епископа Исаије Поповића, који је обавештавао Загребачког бискупа и надлежне државне власти о акцији патријарха Арсенија. Народ је свугде примао патријарха са великом чашћу и поштовањем и обасипао га поклонима, много крупне и ситне стоке и 10 000 форината. Са тим поклонима се вратио у Сентандреју. Почетком јуна 1693. су Срби око Морче и Липовичана одржали збор и поручили епископу Исаији Поповићу, да се остави Загребачког бискупа, јер се може десити да једног дана изгину и он и калуђери. Исаија је о томе известио Загребачког бискупа и војног заповедника. Они су му саветовали, да моли од патријарха благослов да може служити и вршити дужност (ово је урађено из тактичких разлога).

Пошто су слабо познавали тадашњи састав и уређење Хабсбуршке монархије, патријарх, епископи и народне старешине мислили су, да је главно споразумети се са царем, док су угарско-хрватско племство, католички клер и жупанијске власти испустили из вида. Они ће брзо увидети своју грешку и из сопственог искуства схватити колико је тежак положај православних Срба у Хрватско-славонској војној граници. Када је после победе над Турцима код Хершања 12. августа 1687. Барања била очишћена од Турака, почет је рад на превођењу Срба у крило католичке цркве. По извештају језуите Пренталера, број тада покатоличених Срба износио је 15 000 душа. Заузимањем другог језуите, Фрање Раваса, извршен је 18. јануара 1690. у Печују свечан прелаз извесног броја Срба на католицизам. Тог дана, у присуству царског комесара, барона Тулија Миља од Прумберга, у Печују у цркви језуита, Јован Рајић, игуман манастира Ораховице у Горњој Славонији и Јефтимије Нагомировић, игуман манастира Грабовца, као и неколико свештеника и угледних Срба из Стоног Београда, Шимонторње, Сигета, Мохача итд. изјавили су да ће испунити оно што је у новембру 1689. обећано барону Прумбергу. Игуман Јован Рајић изјавио је у име свих Срба у Славонији и Срему, да прихватају унију са Римом... Тако је овај свечани чин изведен у име свих Срба у Барањи. Срби на то нису давали свој пристанак. Овај прелаз био је више формалан и језуита Равас није био тиме задовољан. Католицизам, писао је он кардиналу Колонићу, може се учврстити само ако се Срби прво путем уније приведу католичкој вери. Корист од овако силом спроведене уније могао се надати једино игуман Јован Рајић. 30. јануара 1690. године барон Тулије Миљо од Плумберга молио је цара, да игуману Јовану Рајићу и његовом брату Лонгину Рајићу да титулу бискупа. Ратни савет је прихватио овај предлог априла 1690. и цар је 15. априла исте годне наредио Угарској дворској канцеларији да изради бискупски патент за Јована, као награду за спроведени посао у Печују.