Razni mitovi i legende

woland · Početnik Domaćeg.de

Dani i noći

(legenda naroda Kititas)

U davna vremena, pre nego što je Veliki Duh doveo ljude na Zemlju, životinje su raspravljale o dužini dana i noći. Životinje koje su smatrale da svi dani u godini treba podjednako da traju izabrale su Žabu za svog predstavnika. Druga grupa je želela da dan bude duži od noći čitave godine. Njih je zastupao Medved. Rasprava je trajala mesecima dok se obe strane nisu dogovorile da bi to pitanje trebalo staviti na glasanje i jednom zasvagda odlučiti o trajanju dana i noći.
Sve životinje su se okupile i počela je žučna rasprava koja je prerasla u veliku svađu. Najglasnija i najtvrdoglavija bila je Žaba tako da je Medved izgubio strpljenje i besno se izdrao na nju:
„Poješću te živu!”
„Prvo me uhvati!”, nadmeno je odgovorila Žaba.
Medved je cepteo od besa. Pokušao je da je zgnječi svojom ogromnom šapom, ali Žaba se hitro izmigoljila i skočila u obližnju baru. Uvukla se u mulj, pa Medved nije mogao da je nađe. Tražio ju je satima dok se nije umorio i dok ga nije prošao bes. Predložio je Žabi da se dogovore. Pristao je da dan i noć traju po 12 sati naizmenično cele godine pod uslovom da on i njegovi sledbenici mogu da prespavaju hladnu zimu i, ukoliko Žaba pristane, da ih na proleće probudi. Žaba se složila i izašla iz mulja.
Od tada se mesec ranog proleća kada se medvedi bude iz zimskog sna zove Vauk Vaukus po zvuku žabljeg kreketanja. Do današnjih dana nijedan medved neće otići na spavanje u pećinu koja je daleko od bare. Da ne bi propustio buđenje i dolazak toplih dana.

woland · Početnik Domaćeg.de

Sunce i Mesec

(legenda naroda Snokualni)

U pradavna vremena dve mlade devojke ležale su u travi i posmatrale noćno nebo. Ugledale su dve zvezde padalice koje su zaparale nebo. Bila su to dvojica ratnika sa Neba koja su se spustila na zemlju da nađu sebi neveste. Videvši mlade devojke u travi, odlučiše da ih uzmu sa sobom i ožene se njima. Kad su devojke zaspale, mladoženje su ih usnule prebacile na Nebo svome Zvezdanom narodu. Ujutru su ih uzeli za žene.
Devojke su mirno živele sa svojim muževima među Zvezdanim narodom. Svaki dan išle su da kopaju korenje za ručak. Muževi su ih upozorili da ne kopaju previše duboko jer mogu da probuše rupu kroz koju će pasti na Zemlju.
Vreme je prolazilo, a mlade žene počele su da tuguju za svojim plemenom. Kopajući korenje, slučajno su otvorile rupu kroz koju se videla Zemlja i odlučile da pobegnu. U tajnosti su isplele dovoljno duge konopce od konoplje. Jednog jutra iskrale su se iz postelja svojih muževa i konopcima se spustile na Zemlju. Vratile su se svom narodu koji im se veoma obradovao.
Posle nekoliko meseci obe mlade žene rodile su sinove. Dečaci su rasli zajedno kao braća. Dok su još bili bebe, majke su morale da odu u šumu da sakupljaju bobice, a decu su ostavile rođacima na čuvanje. Njihovo odsustvo iskoristili su njihovi zvezdani muževi koji su iz osvete ukrali dečake i sakrili ih u duboku pećinu. Po povratku kući, očajne majke plakale su i zapomagale iz sveg glasa. Njihov vapaj čuo je Soko koji je video kuda su očevi odveli decu. Sažalio se na tugu majki, odleteo je do pećine i vratio dečake. Od tada je celo pleme budno pazilo na decu.
Godine su prolazile, deca su porasla i postala nerazdvojni prijatelji. Kad su se zamomčili, jedan od njih odlučio je da potraži oca. Dugo je lutao nebom, ali nije našao ni traga od oca. Ljutit i razočaran, pretvorio se u Sunce i ostao na nebu. Njegov prijatelj osećao se usamljeno, te je odlučio da mu se pridruži i pretvorio se u Mesec. I danas ova dvojica hrabrih mladića svakodnevno zajedno kruže oko Zemlje.

woland · Početnik Domaćeg.de

Zašto detlić ima crvene grudi

(legenda naroda Skvomiš)
Nekada davno južni vetar duvao je tako jako svojim vrelim dahom da su mnoge životinje bile veoma nesrećne. Veverica je sazvala sastanak svih životinja da odluče šta im valja činiti. Posle duge rasprave odlučiše da pođu na jug i nađu dom južnog vetra.
Nakon dugog i teškog puta životinje su došle do podnožja strme, stenovite planine na čijem je vrhu bila velika tvrđava. Shvatile su da odatle duva južni vetar, ali planina je bila tako strma i visoka da nikako nisu mogle da se uspnu do tvrđave. Pokušavale su i pokušavale, ali nisu mogle da se popnu na vrh. To je uspelo samo Mišu jer je bio toliko mali da je neopaženo ušao u tvrđavu. Tamo je shvatio da južni vetar prave petorica braće. Primetio je, takođe, da su obesna braća do zuba naoružana mnoštvom lukova i strela.
Tiho i brzo Miš je pojeo strune na svakom luku. A kad su braća otišla na spavanje, napravio je duge merdevine od uvrnute konoplje i spustio ih niz planinu. Njima su se u tišini noći popele ostale životinje. Iako su se trudile da budu tihe, nespretni i teški Medved probudio je petoricu braće. Kada su videli da životinje nadiru u tvrđavu, braća su potrčala po svoje oružje, ali njihovi lukovi i strele bili su beskorisni. Morali su rukama da se bore protiv mnogo nadmoćnijih ljutih životinja. Nakon kratke borbe životinje su savladale četvoricu braće, ali peti je uspeo da pobegne. Do danas niko ne zna gde se krije. On i danas pravi vrući vetar, ali nema dovoljno snage da ikome naškodi.
Srećne životinje dogovorile su se da proslave pobedu. Zapalile su lukove i strele zarobljene braće i zaigrale oko vatre. Uživale su u plesu i svojoj pobedi. Samo Detlić nije želeo da igra. Zadovoljno je stajao ispred velike vatre satima gledajući u nju. Ostao je tako nepomičan toliko dugo da su mu prsa pocrvenela od toplote. Od tada detlići imaju crvene grudi

woland · Početnik Domaćeg.de

Slovenski demoni

Karakondžula

Karakondžule - Noćni demoni poznati u Makedoniji i južnoj Srbiji; to su isključivo ženski demoni koji se mogu opisati kao gruba veoma stara baba sa sa velikim noktima i sa gvozdenim zubima i (veoma često) rogovima. Karakondžule se pojavljuju u nekrštene dane i tada noću jašu čoveka po selu ili kroz reku i strašno ga fizički izmuče. Žene, međutim, maltretiraju na drugačiji način. Ponekad im izgrebu lice noktima ili ih bacaju s brda, ili ih udave u vodi. Predstavu o karakondžulama Srbi su primili pre svega od današnjih Grka. Kod njih su ti demoni muškoga roda καλικάντσαροι, noćni koboldi, ne bezuslovno zli, koji u povorkama dolaze među ljude u božićnoj sezoni i njima se o nekrštenim danima prinose i žrtve u kolačima. Izvesan božićni kolač u okolini Đevđelije, zove se karakondžul. Interesantan je nastavak priče jer su Grci karakondžule «pozajmili» iz religije balkanskih Slovena. Verovanje u demone koji se, u povorkama, javljaju ljudima postoji i danas u Srba – to su vučari. Značajno je da se i kalikancari javljaju u vučjem obliku o čemu svedoči varijanta njihovog imena λύκοκάντσαρος – likantrop. Oni su inkarnirane duše predaka, njih predvodi «hromi demon», koji je prvobitno bio naš vrhovni bog, čija se epifanija, kao što je poznato dešava o Božiću.

woland · Početnik Domaćeg.de

Đavo

Đavo - Sotona, Lucifer iz hrišćanske dogmatike je protivnik Božji i neprijatelj ljudi - personifikacija greha i zla. Verovanje u njega, u modernom obliku, potiče među hrišćanskim narodima iz Novog zaveta; iz raznih eshatologija i apokalipsa. Đavo kakav se susreće i zatiče u našim narodnim verovanjima i umotvorinama, izgrađen je u novije vreme pod snažnim uticajem crkve. Uzroke ovoj pojavi treba tražiti u našoj staroj mnogobožačkoj veri. Na đavola su prenesene funkcije i mitovi koji su se ranije vezivali za našeg starinskog vrhovnog boga, za ovu transakciju postojali su jaki razlozi crkve, a oni se ogledaju u sledećem. Ličnost novozavetnog đavola, koji je protivnik Božji i izvor svakoga zla, «krvnik ljudski od početka», ali koji je u isto vreme veoma moćan, «knez onoga sveta», došla je crkvi kao poručena da – kako već nije mogla sasvim iskoreniti veru u starinskog vrhovnog boga – prebaci na đavola sve njegove funkcije i na taj način ga likvidira i onemogući. Isto se to dogodilo i sa germanskim Vodanom i slovenskim Crnobogom.

Đavolova ličnost jako je složena. Ni jedan drugi demon nije imao tako raznoliku istoriju; ni jedan drugi nije preopterećen tolikom nasledstvom iz stare vere. I dan-danas se naziva imenom nekadašnjeg našeg vrhovnog boga (V. Čajkanović): to je ime Daba, koje je hipokoristika od imena Dabog. Zajedničko slovensko ime za đavola (ruski čort, češčki čert, poljski czart, lužičko-srpski cart) prvobitno je bila epiklaza NE za đavola, nego baš za Daboga, koji je bog čaranja (par exellence). Đavo pokatkad može biti i «dobar» demon, ili bar «ne toliko crn kao što ljudi govore» - on velikodušno leči bolesnu ženu, uči ljude lekarstvu, nagrađuje čoveka koji mu je spasao život, održava datu reč čak i kad ne mora itd.

Po ovim svojim najvažnijim oznakama, đavo je zamenik našeg vrhovnog boga, pa otuda i potiče njegov udeo u kultu, naročito ako je reč o kakvoj nedozvoljenoj radnji, uvek se apeluje na đavolovu pomoć ili se (žrtvama, zaklinjanjima, molitvama) utiče na njega da barem ne smeta. Otuda verovatno i poslovica: «Uždi svecu jednu svijeću, a đavolu dvije». Đavo ima neke osobine i telesne karakteristike koje su na njega prenešene sa drugih demona. Na primer, kada se kaže da su «đavoli u noći jašili i zanosili putnike», može se reći da je to posao i vukodlaka i drugih noćnih demona, a kada đavo čini ljudima sitne prolazne pakosti, dosađuje im i «pravi komendiju», u osnovi znači da se radi o običnom šumskom demonu (a ne đavolu), kome zadovoljstvo čine nestašluci. Takvi demoni su bili grčki Sileni i Satiri i rimski Fauni (ili kod nas: Silvani), pa su čak neka spoljašnja obeležja identična: kozje noge, jarčeva brada, uši «kao u vola».

woland · Početnik Domaćeg.de

Veštica

Veštica je vrlo stari demon, poznata kod svih Slovena, prvobitno je bila preanimistički htonični demon, kao i vampir i ona je, dakle, po svojoj prirodi i funkcijama ženski korelat vampira. Veštice su, kao i vampiri, pretrpele velike promene od onih prvobitnih, pa do savremenih shvatanja i verovanja. One su prvobitno bile demoni samo jedne uže srodničke zajednice da bi kasnije bile žene koje koje u sebi imaju đavolski duh, koje noću izlaze iz groblja pa more decu. Za razliku od vampira koji uglavnom siše krv, veštica se hrani ljudskim srcima i džigericom.

Ove osobine i funkcije su izvorne i sve se mogu pronaći kod drugih indoevropskih naroda, naročito su srodne sa grčim i rimskim strigama (koje su se javljale u obliku noćnih ptica dok se veštice inkarniraju u leptira), ali reč veštica, sa osobenostima koje predstavlja, isključivo je slovenska i kao takva je zajednička za sve balkanske slovene.

Prema, recimo, ruskim shvatanjima, veštice se mogu svrstati u dve grupe, dok se kod verovanja srba one mogu podeliti na tri grupe. U prvu grupu bi spadale veštice u najprimitivnijem i pravom (izvornom) značenju: to su ženski demoni manističkog porekla koje ustaju iz groblja u kojem žive preko dana, a noću napadaju ljude i decu i vade im srca ili džigericu, kojom se krane. U drugu grupu dolaze demonske žene, koje su ili sa rođenjem donele sposobnost da budu veštice ili su je stekle kasnije na taj način što ih je u zanat uputila kakva starija veštica. U treću grupu bi dolazile izvesne stare žene koje se nazivaju vešticama, ali koje nisu u pravom smislu veštice, nego su obične vračare.

Za odbranu od veštica najčešće su korišćene basme i utuci. Najjačim utukom se smatraju beli luk i glogovina. Često je upotrebljavan rog koji se palio («Vještici je najgrđi ovi smrad»), a u primorju se protiv sumnjivih veštica «bacaju rozi» (upiru ispruženi mali prst i kažiprst, dok su ostali prsti savijeni). Veoma efikasnim su se smatrali so i pokušaj stvaranja saveza sa vešticom upotrebom eufemizama. «Veštici koja uđe u kuću valja dati parče hleba po kome su posuta tri zrnca soli, pa ne može ništa nauditi». Da se veštici, preko soli, doista nudi izmirenje i savez, dokaz je i to što se ona ponekad, kada joj se nudi so, apostrofira sa rečju kuma. Osim reči kuma upotrebljavani su mnogi drugi eufemizami jer su ljudi prema njoj osećali veliki respekt i strah, a i samo ime veštica je eufemizam; pravo ime za nju nije poznato

woland · Početnik Domaćeg.de

Navi - Opšteslovenski demoni, a u mitologiji oni su oličenje smrti, Carstva mrtvih i gospodara Podzemlja, odnosno demona koji su nastali od duša mrtvorođene i nekrštene dece. U bugarskim predanjima zamišljani su u vidu ptica koje, uz zastrašujuće krike, u tamnim noćima obleću oko kuća i napadaju trudnice, dojilje i decu. Kod Srba i Hrvata nazivaju se nekrštenci ili nevidinčići, a zamišljani su kao velike ptice sa dečjim glavama. To su zli demoni koji napadaju nekrštenu decu i dojilje. Stočari posebno strahuju od nekrštenaca, koji kravama, ovcama i kozama oduzimaju mleko. U Ukrajini i Poljskoj zamišljani su u ljudskom ili životinjskom vidu, a nazivaju se poterčuk, odnosno latawiec.

Charmed · Malo ~ mače ~

Legenda o Crnom otoku

U turopoljskim šumama bilo je nekoć kao mravlja, ogromnih životinja. Nalikovale su na volove, samo su bile još jedanput tako velike. Dlaka im je bila crna, a rogovi dugi dva rifa. Životinje su se zvale turovi, po čemu danas Turopolje nosi svoje ime.

Na riječnom otoku stajao je grad, crn poput noći a u njemu živješe kralj turova. Bijaše ogroman i crn, oči mu bijehu kao baklje, a rogovi zlatni. Ime mu je bilo Urus, bog plodnosti. Jedne burne noći porastu mu rogovi do neba, dosegnu crne oblake, a vila oblakinja zapne mu o njih. On se zaljubi te je skine s oblaka i zarobi u gradu.

Živio je s njom u ljubavi te uskoro čitav otok preplaviše vile crnih kosa. Naga im je tijelesa pokrivao crni veo. Kad bi nastala noć, ljudi bi gledali kako se na mjesečini u srebrenim valovima Save kupaju, dok vjetar vijori njihovim crnim velima poput oblaka.

Svake godine izašao bi iz crnog boga bijeli nagi mladić. Tom su prilikom crne vile letjele svijetom tražeći mladu nevinu djevojku. Odjenule bi je u bjelinu i žrtvovale svojem bogu Urusu.

Još i danas stari ljudi toga kraja pričaju da otokom lete crne vile pa ga nazivaju "Crnim otokom".

(skinuto sa neta)

stimi · Početnik Domaćeg.de

Asteci ,Maje,Inke-o njima sam i najviše čitao,također kultura starog Egipta...uglavnom fasciniraju me ove "mistične" kulture

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Živa voda za ponosnu Jelenu

Priča se da je u davno doba u Grahovskom polju, u Crnoj Gori, živela sirota Jelena, vez ikoga svoga. Othranila ju je i podigla neka samohrana udovica. Kad se zadevojčila, Jelena se nadaleko pročula lepotom i ponosom. Dolazili su mnogi momci i junaci, ali ih ona i ne pogleda i ne htede nijednog.
Glas o njenom stasu, licu i ponosu stiže i do Turaka. I jednoga dana dojašahe prosci i s te strane. Na čelu im beše mladi begović Omer, devojkački lep, visok i bled, sa bogatom i svečanom pratnjom. Čim ih je ugledala, Jelena oseti da ove prosce ne može i ne sme odbiti. Begović se ponašao oholo, nehajem mladog gospodara naviknutog da uvek dobije ono što želi. Prvi put se gorda i zanosna Jelena morala pokoriti; znala je da za begovića mora poći, milom ili silom. Ali iako je sve to osećala dobro i jasno, kad je stala pred njega nije zadrhtala. Ne pokrenuše joj se ni usne, ni obrve ni oči. Međutim, zadrhtao je Omer i stao gotovo nem pred lepotom stasite "kaurke". Znajući da joj lukavstvo može da bude jedini izlaz, ako ga uopšte ima, Jelena reče:
- Turčine, tvrdu ti veru dajem: ako mi sagradiš kuću u polju i u nju dovedeš vodu iz reke, poći ću za tebe i biću tvoja.
Na tome ostadoše.
Uzalud se Jelena nadala da Omer neće ispuniti uslov i da se voda ne može s tolike daljine dovesti u suvo i bezvodno polje. Ali, Omer je dve godine predano i uporno ukopavao u tvrdu zemlju zasmoljene borove cevi i voda zaista poteče zdravim, punim mlazom. Onda je od tesanog kamena sazidao lepu, čvrstu kuću i u kući bastijernu (rezervoar) za dovedenu vodu. Tako je podignut Džametovac, i lepa Jelena pođe za Turčina, nevesela, u tišini i bez glasa. Razigran i nasmejan, begović dovede nevestu novoj, sjajnoj kući. Već sutradan poveo ju je do bastijerne da joj se još jednom pohvali svojim delom i ljubavlju. Bio je zanesen sopstvenom srećom, i u tom zanosu nije primetio kad se Jelena povila, zagledala u prozračnu, polutamnu dubinu i kao da se odaziva nekom, samo njoj čujnom zovu – skočila u vodu.
Ruševine Džametovca stoje i danas, a živi i priča o nesrećnoj devojci, njenoj lepoti i ponosu.

[iz "Politikinog zabavnika" #1272/1976]

Lane86 · **~The last lady~**

Moj omiljeni mit... Cool

Ptica Feniks dospela je u grčke i rimske mitove iz Egipta. Tamo se zvala "boinu" (čaplja), a kako je boravila uz močvare, stari Egipćani su smatrali da je rođena iz vode, na koju su gledali kao na prapočetni element, i to sama od sebe, slično kao što se samo od sebe, prema njihovim shvatanjima, rodilo i sunce. Povezivanjem tih elemenata nastalo je verovanje da je ta ptica jedno od otelotvorenja sunca koje nakon vladanja svetom umire i uvek se iznova rađa, pojavljujući se u blještavoj svetlosti zore. U složenim egipatskim shvatanjima vlast sunca (a tako i kralja, čak i umrlog) obnavljala se u tridesetogodišnjim ciklusima, koji su simbolizovali ljudski vek. Iz boinua razvio se Feniks Grka i Rimljana. Smatrali su ga pticom koja je imala čudesnu moć da se svakih pet stotina godina u svom gnezdu spali, a iz pepela ustaje podmlađena za novi život. Tako je postala simbol uskrsnuća, koje su preuzeli hrišćani.

Postoje mnogi opisi ove legendarne ptice koja nikad nije bila viđena. Neki smatraju da je feniks prvobitni primer stvari koje se ne mogu videti (kao što je npr. Bog) već se samo mogu razumeti preko njihovih imena ili atributa. Neki opisuju feniksa kao pticu veličine orla; jednu polovinu tela čini orao a drugu polovinu fazan. Drugi kažu da feniks nalikuje čaplji, a treči da je ona zbir najlepših delova tela svih ptica sveta. Njeno ime potiče od grčke reči koja označava crvenu boju, jer se feniks vezuje za vatru i sunce. Opisan je kao zlatna ili šarena ptica. Neki kažu da feniks nikada ne jede. Drugi kažu da on samo pije jutarnju rosu. Mnogi veruju da ova ptica živi sama u Arabiji ili Etiopiji.. Ali se svi slažu da je to ptica ogromne lepote.

Najinteresantnija činjenica vezana za ovu pticu je da se ona smatra besmrtnom i da se ponovo rađa iz pepela svake tristote ili petstote godine. Kada se bliži kraj njenom životnom ciklusu, feniks skuplja aromatične trave, drvo i začine iz celoga sveta od kojih će načiniti za sebe lomaču ili gnezdo. Sedeći na gnezdu, on bi zapalio vatru mašući krilima ili uz pomoć sunčevih zraka. Kada njegovo staro telo sagori, feniks se ponovo rađa iz crva, svoje koštane srži ili iz jajeta koje bi ostalo u pepelu, pa bi zatim ponovo krenuo na svoj životni put od sledećih petstotina godina. Prema nekim legendama, ponovno rođeni feniks bi poneo svoje stare kosti u Grad Sunca u Egiptu gde bi ove bile sahranjene praćene specijalnim pogrebnim ritualima.

Po Jevrejskoj legendi feniksovo ime je Milkam. Prema tradiciji, pošto je Eva pojela zabranjeno voće, postala je ljubomorna na besmrtnost i čestitost drugih stvorenja u vrtu. Zbog toga je nagovorila sve životinje iz vrta da pojedu voćku sa zabranjenog drveta kako bi je pratile u njenom padu, sve je uspela da nagovori osim feniksa. Bog je nagradio feniksa tako što mu je dao utvrđeni grad gde će živeti u velikom miru sledećih 1000 godina. Na kraju ovog perioda od hiljadu godina, feniks bi sagoreo u vatri i bio ponovo rođen iz jajeta koje je posle njega ostalo u pepelu. Jedna druga jevrejska legenda kaže da na kraju svakog perioda od 1000 godina feniksovo telo se postepeno smanjuje, gubeći perje postaje mala beba feniks koja ponovo izraste u veliku pticu. U svakom slučaju za Anđela Smrti feniks je nedodirljiv.

U Egiptu je feniks poznat pod imenom Bennu ili Bynw. On je simbol Boga Sunca i povezan je sa Ozirisom, vladarem donjeg sveta. Oziris koji je i sam vaskrsao, predao je Bennu tajne besmrtnosti. U Egiptu je Bennu korišćen kao simbol za druge cikluse kao što su oni vezani za izlazak i zalazak sunca kao i za godišnje izlivanje Nila.

Svakih 500 godina, Bennu bi odletao u Sunčani Hram u Heliopolisu gde su ga svešteneci čekali da mu pomognu. Ptica bi zatim podigla veliku lomaču od začina, popela se na nju i dopustila sunčevim zracima da je sagore. Iz pepela bi se se rodio crvić od koga bi do kraja tog dana narastao odrasli Bennu.

Kineska ptica Feng-huang je najverovatnije ista ptica kao i feniks. Ona je napravljena od svih najpoželjnijih delova svih ovozemaljskih stvorenja: vrata zmije, glave ždrala, zmajevih pruga, repa ribe, oklopa kornjače, lastinog grkljana i petlovog kljuna. Ova ptica se može videti samo u mirnim i blagorodnim vremenima. Ponekad je prikazivana sa vatrenom loptom predstavljajući tako vezu sa suncem. To je carska ptica i naziva se "skerletnom pticom".

Feng-huang živi u Kraljevstvu Mudrih koje se nalazi negde u istočnoj Kini. On pije najčistiju vodu i jede samo bambus. Kad god on zapeva, svi pevci sveta se pridruže njegovoj pesmi. Njegova koštana srž se smatra svetom hranom. Ova ptica je zaštitnica kineskih vladara. Mužjak Feng-huang simboliše sreću a ženka Feng-huang predstavlja caricu. Par Feng-huangova simbolizuje bračno blaženstvo. Pri začeću, ova izuzetna ptica daruje dušu embrionu u majčinoj utrobi. Taoisti su je zvali "cinober pticom".

Gde god da se nađe, feniks se povezuje sa uskrsnućem, besmrtnošću, pobedom nad svim nedaćama i zlim silama, zbog toga što izranja iz pepela. Tako je feniks postao omiljeni simbol na ranim hrišćanskim nadgrobnim spomenicima. U odeljku 25 -26 njegovog pisma Korinćanima, Sv Klement, rimski Biskup, podržao je legendu o feniksu kao potvrdu Hristovih moći da vaskrsava verujuće ljude. On citira Joba kad ovaj kaže: "Ti ćeš uzdići telo moje, koje je pretrpelo sve ove patnje".

Na mnogim mestima će se naći ptica feniks kako predstavlja Hrista. U mnogim zemljama se verovalo da u jednom vremenu živi samo jedan feniks. On se rađa sam od sebe i ne prati prirodne zakone reprodukcije. U Srednjem veku se verovalo da feniks vaskrsava iz mrtvih posle tri dana.

Često je prikazivan kao simbol Hrista, sa palminim drvetom (još jedan simbol uskrsnuća) ili kako nosi palminu grančicu (simbol trijumfa života nad smrću), ili kako nosi maslinovu grančicu (simbol mira koji Bog nudi ljudima).

Feniks simbolizuje ponovno rođenje, nadu, čestitost, brak, veru, postojanost, leto, večnost, besmrtnost, i svetlost. On je predstava kosmičke vatre iz koje je svet stvoren i u kojoj će skončati. Rimljani su oslikavali lik feniksa na novčićima i medaljama kao znak njihove želje da Rimsko carstvo traje večno. U ruskoj folklori Feniks je poznat isto kao Žar Ptica.

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Tri zaljubljene sestre

U Prčnju, u Boki Kotorskoj, i danas postoji kuća koja se zove "Tre sorelle" (tri sestre). To je tipična primorska kamena kula čiji prozori gledaju na more. Pa ipak, kod ove obične kuće ima i nešto neobično: svaka soba ima svoj krov i po jedan prozor koji gleda na more. Zapravo, sada samo onaj treći prozor gleda na more, pošto su druga dva zazidana.
U ovoj kući živele su, prema predanju, tri sestre: Filomena, Gracijana i Rina. Bile su nadaleko poznate po lepoti i čestitosti. A legenda ovako veli:
Tri sestre zagledale su se u mladog mornara Jerka Novanjanina. Mornarevo srce nije moglo odoleti toj ljubavi, ali nije moglo ni da se odluči za jednu od tri sestre. Konačnu odluku trebalo je doneti po njegovom povratku sa duge plovidbe.
Sestre su, svaka sa svog prozora, dočekivale i ispraćale sve brodove i pomorce ne bi li sačekale jednog jedinog mornara, svoju jedinu ljubav – Jerka. Zavetovale su se da će ga čekati dok su žive. Dogovorile su se još i to da ako neka od njih umre, preživele sestre zazidaće prozor pokojnice.
Mornar Jerko nije se vraćao sa plovidbe, a dve sestre su umrle čekajući ga svaka na svom prozoru. Tako su zazidani prozori Filomene i Gracijane, a prozor najmlađe Rine ostao je otvoren. Nije imao ko da ga zazida.
"Vakat kule po Primorju zida,
Vakat zida, vakat raziđuje" – kaže narodna pesma.
Ovog puta zemljotres je učinio svoje i u Primorju. Pa ipak je ona kula – "Tre sorelle" – odolela i vaktu i potresu, te i danas stoji kao nemi svedok velikih, nesrećnih ljubavi.

[iz "Politikinog zabavnika" #1456/1979]

Zamolio bih članove koji žive u blizini Prčnja da slikaju tu kuću i da ovde postave sliku. Mr. Green

Ja nisam ništa našao na netu...