SOFIJA u MANDINIM klestima

Yak8dobar · Početnik Domaćeg.de

. Гоца и Сена су и раније имале одвојене изласке. Криле су од мене. Кад им је додијало тајно излажење, замолише ме да им то опростим, те да с њима кренем у шетњу, а успут да свратимо код Сенине сетре од стрица. Прихватила сам, све је боље од бомби и дављења у Дунаву. Сестра је доста старија, од рођења хрома у леву ногу. Храмала је видно, али није деловала ругобно. Жена која је чешће обилазила београдске пијаце, паркове и аутобуску станицу него што се код куће задржавала. Иначе, живела је у Каменичкој улици. Често је свраћала госте на коначиште. Две собе чији прозори гледају у зидове суседне страћаре, резервисане су за изнајмљивање. Бивало је уз коначиште и дневног бивака. Рационална вештица нудила је уз пристојну накнаду и женско друштво. Како сама није могла да буде забавна, прво је приволела своју сестру Сену да буде ''зечица'' за одстрел. Сена је са захвалношћу прихватила понуђен ''посао''. Видећи од ње и Гоца се латила. Одједном су се разликовале од других по џепарцу, у одевању, па и тихим издвајањем из друштва. Тога сам се ужасавала. Но, седела бих редовно са Мандом у кухињи. Злопатници се одмарају као у харему, а служе им и неке погодности чине Сена и Гоца. Разних дрипаца, људи са сељачким капама до наизглед углађене господе. Сви одреда, били су релативно млади и пуних буђелара.
У неком затишју Манда ме замоли да погледам те магичне одаје, по којима је била позната тајним муштеријама. Уз моје нећкање поведе ме да бих оценила како то и није лоше за паре које узима. Соба овећа, неугледна, са два кревета претрпана јорганима и јастуцима. Таман за три овакве. Уведе ме у импровизовану кабину од плишане завесе. Одатле се могао пратити улазак ''уморних'' путника, док се распремају и подешавају за удобност. Неки карирани прекривачи одавали су изглед пакленог склада. Светло пригушено, а кључ са унутрашње стране собе. Нема упадања без одобрења.
- Сачекај ме овде, сад ћу да се вратим - промрмља и нестаде.
За трен ока отварају се врата, а газдарица наглас прича:
- Ово ти је соба А категорије. Преуређена. Сва у свили. Немој много да се ценкаш, нећеш је више добити. Па, она је дотерана за добре муштерије и платише.
- Краво, не балегај, до јуче сам био гост у овој соби, о чему причаш? Нисам пао с Марса. Пусти ме да се одморим, па ми ваља ићи далеко. Ах видим да си и ''кабину'' преуредила.
Тад ми се кости заледише при помену кабине и од познатог гласа.
- Не занима ме, нећу ни да је погледам, доћи ће вечерас бољи ждребац од мене - заврши познати глас причу.
Врата се заквачише. Господин закључа и пође да успрема кревет према себи. Тај познати глас припада Урошу-Робији са Дорћола. Хоћу да свиснем. Познајем га. И он мене. Старији је и припада познатијим уличарима. Како да му објасним зашто сам се овде затекла. Да ми поверује. Он? Ни луд, поготово што је био интелигентан и веома дрзак. Пренеражена. Намагарчена. Каква вајда. Ја сам Манду тражила, не она мене. У готовој одузетости, помишљам: познаје ме, познаје и мог момка Сашу с којим повремено излазим. Наравно не на оваква места. Можда ће ме поштедети. Разумети. И опростити. Све, само да не морам... Истине ради, физички сам била невина уз младића коме није била намера да ме обешчасти и остави. Чувао ме за себе, за касније. Ја, ето, мимо своје воље њега нисам поштедела. Упала сам у замку какву сам изазвала. У ђаволско коло. Кајање стиже. Као и увек, последње. Гушим се. Размичем завесу док је Урош леђима окренут. У исти мах банусмо једно пред друго.
- Откуд ти овде? - просто пита.
Сагнуте главе и везаног језика нисам ни могла рећи ништа. Кроз рупу на патосу допирао је мирис земље. Отвори се, молим те, да упаднем у тебе.
- Нећу дуго да те чекам, овде је сваки минут скуп. Изгледа да је газдарица у А категорију урачунала твоје женске услуге. Вриснула бих, срамота ме одвратне Манде и својих, већ циничних другарица. Вриснула бих! Не смем од познаника, омодриће ме.
- Дођи, Софија, нећу ти ништа - позва ме по имену.
Ја одузета, онемоћала, парализована.
- Седи поред мене. Шта се тресеш, нисам џелат да ти ишчупам гркљан.
Тада сам поскочила са кревета ставивши руке на лице. Срамота ме њега - саме себе. Радије бих пристала, кад сам се срозала, на све, без бруталности, него да ми он држи придику. Али услове нисам могла постављати. Знала сам да неће рећи Саши. То ме је више понижавало. Мораћу сама да му признам. Ни Саша се није с њим дружио, јер овај познаје више затворских чувара него школских другова. Дати њему за непримљени новац што нисам Саши из љубави. Нисам ни могла. Он је толико срамежљив да кад бих се и понудила, побегао би од мене као од чудовишта. Све ми је тако грозно, страшно. И одвратно. Продајеш оно што нема цену. Светогрђе. Волиш неког ко ти не тражи ни један доказ љубави, а сав ти је посвећен, диви ти се. Чита омиљене стихове. И своје. И туђе. Очаран тобом, а ти пред њим невидљива наказа.
- Размишљај, размишљај шта си урадила. Ја сам претплату оставио, разлику ће неко од нас двоје да дода. Па ћеш да платиш кишобран, иако је сунце. Ко се у коло хвата, у ноге се узда. Оне ти неће помоћи. Нећу ти их развлачити. Велика је ово цена за тебе. Срам те било! Зар да се поваљам за паре са Сашином дроцом. Е, мој Саша! Нећу, нисам скот. Његову доброту не смем да повредим. Ја што плаћам, то сам украо. Не морам пет месеци да шетам сенком кестенова; да мислим колико сам заљубљен; колико је волим; колико ме воли. Волим је колико сам платио и воли ме колико је награђена. Чист рачун, дуга љубљав. Како треба да вреднујем; на шта ћу ти личити. Молим те, не слини и не јецај. Сузе ти неће утрети трагове поштења, њему се правдај до суза, воли га. Мене нећеш расплакати - застаде, па настави: - Него, како да се разиђемо без суза и плача. Дангубим с тобом, време ми је новац.
- Молим те...- нисам имала даха.
- Слушам те.
- Нисам дошла овде да оставим своје девичанство. Манда ме је увела у ову собу и начас оставила... ти си ме затекао. Немој, преклињем те, Саши да кажеш, стид ме је што сам жива. Видела сам и смрт, она је племенитија од свег овог. Ње сам са гнушала, а сад се живота гадим - зауставило ме јецање.
- Слушај ћурко! И глупачо! Ти си најебала што си таква. Да си била паметнија, не би се овде нашла. И мене си запањила. Постављам ти један једини услов. Није уцена. Одустао сам, при доласку, од плаћене услуге. Него брже боље носи свој химен да ти не пукне од стреса. Реци оном коњу Саши да те избуши док не прође рок употребе. Кад обајати, неће се ни њему допасти. То ти је онда осушена хрскавица. Знај да не можеш то да урадиш док ти не зађе дубље у суштину. Продаја магле није озакоњена трговина. Није ово Немачка и Холандија. Тамо за гулдене и марке бираш најбоље месо као у месари, ако имаш новац. Ако си мислила да продајеш само горњу промају, ватру без дима, то је само део укупног обима посла. Ту нећеш процветати. Ждребицо без мозга! Води рачуна шта ти је чинити. Не угледај се на Сену и Гордану. Оне су дебело уновчиле своје батаке и прозелене крушке и избријан пазух. Високом експлоатацијом. Оне могу да послуже уместо тунела кроз Авалу. Ситна си ти риба за њих, мада боље изгледаш. Кроз њих је прошла сва домаћа и међународна железница. Сав домаћи и међународни саобраћај. И скретничари. Њих возају шофери свих категорија. Као шлепере. Дуго и професионално. Зар су ти оне узор?
Боже, ја сам луда. Не знам ни шта радим ни ским се дружим. Зар сам толико без мозга. Врана је паметнија од мене. У праву је Пјетро. Да се он и даље пита, не бих ја Београд видела даље од прве пиљарнице.
- Ако су ти оне узор, марш напоље! Стоко неразумна. Зашто немаш реп да разгониш муве? Глава ти служи да изгледом опонашаш Венеру. Ни грчки митолошки горостаси јој не наудише. Мани се ћорава посла. Ово је посао за мангупе и пробисвете. Узми ове црвендаће без поговора. То је други услов. Нека ти буде опомена и успомена од мене да не срљаш странпутицом као оне. Као ја! Ја сам загризао, оне су загризле. Сад морамо да жваћемо. Док неко неког не поједе. Ко ће кога и кад, то ни ми не знамо. Кажи Манди да ћу још мало да одморим. Није те она к себи довела. Немој тражити кривицу у њој. Она је кучка и без овог. Њој ће се кости рападати. Њена кривица је у овом куплерају, а не у нужном смештају за придошлице у Београд који не могу да плате ''Метропол'' и ''Славију''. Другим двема немој ни у очи да погледаш. Нису достојне тога. Ни тебе. Никад, запамти, никад више се не враћај у ову бувару. `Ајд` здраво! Нисам те видео. Поздрави Сашу.

"Софијин вилајет"
Издавач: Аутор,
Београд,2004.