Mitologija Starih Slovena

makedonce78 · Početnik Domaćeg.de

Slovenski panteon

Velikom seobom Starih Slovena, naših dalekih predaka, i njihovim doseljavanjem na naše prostore, donesena je jedna posebna kultura i religija. Vremenom se ona stapala sa starosjedilačkim narodima, a nakon primanja hrišćanstva stara vjera je sve više protjerivana i polako tonula u zaborav. Veliki dio raskošne slovenske mitologije je zauvijek zaboravljen. Ipak u svijesti naroda kroz nazive određenih mjesta i gradova, kroz stare legende, priče i pjesme, kroz neke spomenike i rijetke hronike stranih putnika sačuvani su neki tragovi. Ono što danas znamo sakupljeno je pomnim proučavanjem stručnjaka i većim dijelom svodi se na maglovite pretpostavke.
Sva vjera Starih Slovena i njen kult proizašli su iz prirode, što znači da su kao i većina paganskih naroda obožavali Sunce, Mjesec, zvijezde, munje, oblake, vatru... Zna se da su veoma često prinosili žrtve svojim božanstvima, hroničar Prokop Cezarec o tome kaže: "Ne znaju za sudbinu i ne dopuštaju da ona igra ikakvu ulogu u ljudskim stvarima. Kada im usled bolesti ili rata pripreti opasnost od smrti, oni se zavetuju, ako se spasu da će odmah prineti bogu žrtvu. I čim se spasu, oni to doista i čine i veruju da su tom ponudom bogu sebi život otkupili. Sem toga oni obožavaju reke, nimfe i druga božanstva i za vreme žrtvovanja oni gataju." Božanstva se nekada javljaju u ljudskom obliku da bi zadovoljili svoje erotske potrebe sa ženama i djevojkama (kao demon Trojan) što je česta pojava u svim mnogobožačkim religijama. Žene im se rado predaju jer se zna da najbolji junaci potiču od bogova, demona, zmajeva i vila.
Od životinja su poštovani vo, pijetao, zmija i vuk, jer se u njih vrlo često pretvaraju ova božanska bića. Geneologija slovenskih božanstava je vrlo neodređena i vrlo je teško obuhvatiti i dokazati. Nebo je bilo povrh svega i bogovi su obitavali na njemu, vjerovatno zato što se ono nije moglo uhvatiti ni dostići. Nebo je sve obuhvatalo i okruživalo, bilo je sveprisutno. Prema svim pronađenim izvorima nije sporno da su imali jedno panslovensko vrhovno božanstvo, međutim, različiti hroničari izdvajaju različite bogove tako da nije baš jasno da li je vladar slovenskog Olimpa bio Svarog, Perun ili Svetovid. U narednom dijelu ćemo navesti neka božanstva za koja je sigurno da su obožavana, kao i njihova osnovna svojstva i moći.

SVAROG - On je praotac svjetlosti i toplote, prastvoritelj neba pod čijim svodom se sve rađa i događa. Pored toga što je praotac zemlje i svjetlosti, on gospodari svim rodom i plodom na zemlji. On je vrhovni bestjelesni bog i prema tome nema dejstva na materijalni svijet, ali vrši ogroman uticaj na volju drugih bogova. Njegov sin je Dažbog, kralj Sunca, a pored toga njegova djeca su još i vatra, odnosno, oganj koji predstavlja Svarožića, zatim Mjesec i zvijezda Danica. Ostaje mutno da li je bog sunca bio Dažbog ili Svarožić.

PERUN - To je opštepoznati slovenski bog koji je poznat kao gospodar munje i groma, on je najviše spominjan bog i najviše se održao u folkloru. Predstavlja burno olujno nebo i grmljavinu (kao Zevs kod Grka ili Tor kod Germana). On je bog koji udara i krši, takođe označava i kišu. Ljetopisac Gvanjini opisuje kakva mu je pažnja bila pridavana: "U počast ovog idola goraše i noću i danju vatra naložena od hrastovih drva. Ako se nepažnjom slugu, koji je moraju čuvati, ova vatra ugasi, svi bi bez ikakve milosti bili osuđeni na smrt."

SVETOVID - Njegova proricanja su najizvjesnija, njegov hram je prvenstveno bio proročište kojem su svi godišnje prinosili otkupe u žrtvama. Ovaj bog je najsjajniji po pobjedama, sve slovenske pokrajine su ga poštovale i slale danak njegovom proročištu. Čak ni u ratu ništa nije smjelo uprljati ulaz u hram. Svetovid je onaj koji zna i vidi sve na svijetu. Njegov kip je opisivan kao idol sa četiri glave, dvije sprijeda a dvije s leđa; u desnoj ruci je držao rog, a u lijevoj luk. On vidi na četiri strane svijeta i njegov um nadmašuje sva vremena jer poznaje prošlost, sadašnjost i budućnost. Njegov raskošni hram pravljen je od rezbarenog drveta. Protivno opštem običaju, sveštenik koji je jedini imao pravo ući u svetilište nosio je jako dugu bradu i kosu, i nije smio disati dok je unutra da ne bi čovječijim dahom okužio božanstvo. Sveštenici Svetovida su tumačili proricanja i čitali sudbinu. Ovaj bog je svojim sljedbenicima davao svega u izobilju a za druge je bio bog rata i poraza (naročito prema hrišćanima). "Naročito poštovanje prema Svetovidu pokazivali su Sloveni na taj način što su godišnje po jednog hrišćanina, koga su kockom određivali, njemu žrtvovali," zapaža Spasoje Vasiljev. Vjerovalo se da Svetovid noću uzjaše bijelog konja i progoni dušmane Slovena.

TRIGLAV- On je oblačio polja travom i šume lišćem, takođe je vladao plodovima zemlje. Postoji očita sličnost između Triglava i Svetovida. On ima tri glave na kojima su povezane oči i usta povezom. Pretpostavlja se da bi to moglo da simbolizuje tri carstva (nebo, zamlju i pakao), a poveze je nosio da ne bi saznao ljudske grijehe. Triglav je takođe dobar prorok i prorokuje preko njemu posvećenog crnog konja. Tog konja niko nije smio da dotakne osim četiri žreca koja su ga pazila i jedan je uvijek išao za njim. Smatralo se da je Triglav izuzetno sklon ljudima.

VOLOS (Veles) - To je bog plodnosti, podzemnog svijeta i zaštitnik životinja odnosno stada i stoke. I on je bog ratnik.
STRIBOG - To je bog riječnih tokova i potoka nabujalih od kiše, bog vodenih i vazdušnih strujanja. On donosi hladne vjetrove, bure i nevrijeme, on je bog leda i mraza.

MOKOŠA - Zlo žensko božanstvo koje se često spominje uz ostale bogove. Vjerovalo se da ona obilazi kuće i nadgleda prelje. Njen kip je izgledao kao strašna nakaza sastavljena od različitih dijelova životinjskih. Ona označava muke i nevolje, ružna je i gadna i simbolizuje sve čovjekove strasti.

TROJAN - Vjerovalo se da u svakom starom i napuštenom gradu živi slovenski bog ili demon Trojan. Po narodnim pričama to je demonsko biće koje živi u zamku u šumi, a noću obilazi i obljubljuje djevojke i žene. Bojao se Sunčevih zraka jer su ga mogli spržiti.

RUDJEVID, JAREVID, PEROVID - Ova božanstava se uzgredno spominju kao bogovi sekundarnog značaja, to su lokalni bogovi. Ruđevid je imao sedam glava i osam mačeva (sedam je nosio oko pasa, a osmi u ruci) iz čega se jasno vidi da je u pitanju bog rata. Jarevid je bio bog srdžbe, jarosti i rata. Njegov štit koji je visio u hramu (prekriven zlatnim pločicama), niko nije smio dotaći, kad su išli u rat nosili su ga pred sobom uvjereni u pobjedu. Jedan zarobljeni njemački sveštenik im je pobjegao tako što je u hramu zgrabio štit i dok je bježao niko ga nije smio dotaći. Perevid je imao pet glava i svoj hram. Moguće je da su ovi bogovi varijante Svetovida zbog nastavka -vid, koji sadrže u imenima.

PRIPEGOLA (Podaga) - To je bog zlih djela, onaj koji sasvim uništava i razara, dakle bog razaranja i smrti (vjerovatno samo za svoje neprijatelje). On je zaštitnik poljskih radova i usjeva, bog lovaca i vremena. U jednoj poslanici arhiepiskopa Adelgota navodi se da Sloveni hrišćanima sijeku glave i prinose ih bogu Pripegali kao žrtvu. Pred hramovima drže pune pehare krvi jer se bogovima dopada hrišćanska krv.

CRNOBOG - To je Djavo ili bog zla. Sloveni su imali običaj da se na gozbama obređuju jednim peharom u ime bogova dobra i zla. Smatrali su da sve dobro dolazi od dobrog boga a sve loše od zlog. Crnobog je jedini koji stoji nasuprot drugim moćnim bogovima koji su skloni ljudima, jedini on im čini zlo.

MORANA - Boginja zime i smrti. Ona predstavlja mrtvu prirodu, hladni vjetar i snijeg. Sjećanje na Moranu ili Moru se očuvalo do danas u narodnim vjerovanjima.

VUKODLAK, BESOMAR - Vjerovalo se da zla duša koja uđe u vuka postaje Vukodlak. Ovo je bilo povezano sa vjerovanjem da se duše zlih ljudi poslije smrti pretvaraju u pojedine životinje - povampire se. Interesantno je vjerovanje našeg naroda da Srbin potiče od vuka. Vjerovanje u Vukodlaka je rasprostranjeno kod svih Slovena. Prema nekim hronikama, slovenski susjedi su bili ubijeđeni da se svi Sloveni u ponekad pretvaraju u vukove. Vukodlak izlazi iz groba, davi ljude po kućama i pije im krv. Može se provući kroz najmanju rupicu. Otkriva se tako što se prevodi vrani konj bez biljega preko groba jer on ne smije preći preko Vukodlaka. Kada ga pronađu izbodu ga glogovim kolcem i bace u vatru da sagori. Besomar je demon grozote i odvratnosti.

VESNA, DEVANA - Vesna je boginja koja se sa sigurnošću stavlja u slovenski Panteon. Ona predstavlja dolazak vedrog godišnjeg doba, proljeća. Ona svojom ljepotom označava svjetlost i jasnoću. I za Devanu se povezuju slična svojstva, i ona bi mogla biti boginja proljeća ili plodnosti.

VILE - Spomenici koji potiču još iz VI vijeka govore o tome da su Sloveni obožavali vile. One su niža mitska bića, prelijepe žene prekrasnog lica i stasa sa divnom do zemlje dugom crnom ili zlatnom kosom u kojoj leži sva njihova moć. One su vječito mlade i nose tanke prozračne haljine koje obično kriju kozje noge. Neke vile imaju i krila i sve veoma lijepo pjevaju. Vjeruje se da duše nesretno umrlih djevojaka postaju vile. Znaju odlično da liječe i vidaju travama, ali ako ih neko uvrijedi spremne su da čine zlo ljudima.

Interesantno je da su svi slovenski bogovi ujedno i bogovi rata. Oni su, u stvari, ratoborni zaštitnici kraja u kojem su najviše poštovani. Dobri su prema svojim poklonicima, ali su razjareni ratnici prema svim protivnicima svog naroda. Još jedna neobičnost vezana za slovenska božanstva je da su se po vjerovanju često pojavljivali među ljudima, uzimali su oblik prosjaka, putnika ili, kao što smo već naglasili, životinja. Mnogo slovenskih predanja i rituala prisilno je pretopljeno u hrišćanske obrede kojih se i danas pridržavamo. Zahvaljujući tome, ipak smo naslijedili nešto od onog iskonskog predanja naših predaka.

venom · Iskusni član

veoma dobar txt...

Astral Projection · Početnik Domaćeg.de

Postoje razne teorije o tome koji bog je praotac svih bogova kod starih slovena. Po nekima je Svarog, Perun, Svetovid.. A po nekima ROD. Rod je dvopolni bog koji je stvorio sve zato se religija zove Rodovjerje.. Svarog je bog neba i ima 2 sina a to su Svarozhicj i Dajbog. Dajbog je Bog sunca a Svarozhicj Bog vatre.

pinkie · Prijatelj foruma

Извори за Словенску митологију

Извори за Словенску митологију нису малобројни. Тешкоћа пак у стварању једне одређене Словенске митологије лежи у томе, што нам ни један извор не пружа довољан број података, да би из њих могли да добијемо слику наше митологије у опште и у целини њеној. Извори нам редовно описују само поједина божанства.

Немих споменика има врло мало. Има их заправо доста, али не може да им се докаже оригиналност. Веродостојним немим споменицима сматрају се идоли у Прилвицу, идол Световида збручког, /L. Niederle: op. cit./ а нада све, по својој сигурности и новином важи, археолошки проналасци Световидова храма на месту старе Арконе. Проналаске ове открио је Карл Шухард, директор музеја у Берлину, а састоје се у рушевинама Арконе и из пиједестала статуе Световида, великог бога балтичких Словена.

Кад је реч о врелима, писаним на било којем словенском језику, на првом месту и по својој важности и сигурности долазе руска врела. Коликогод да су она важна, ипак су по броју својих података руска врела и сувише оскудна, и тешко да би се у недостатку забележака страних писаца, које су куд и камо бројније и детаљније, могло добити за Словенску митологију оно што се данас има. Међу руским врелима је најглавније и најопсежније врело Несторова хроника. Несторова хроника представља неоцењиву вредност не само за Словенску митологију, него и за старију руску историју.

Несторова хроника спомиње нам неколико пута некога Бога увек пре Перуна и свих других богова, као да га најважнијим држи и сам летописац, па Перуна, бога грома и Волоса, бога стада. Сем ових, које је летописац мање више посве тачно описао, Несторова Хроника нам спомиње и Дажбога, Стрибога, Семоргла и Мокошу, кад прича о идолима кнеза Владимира, а тризну и могилу, кад прича о кнегињи Олги.

Ипаћевски рукопис, даје нам нарочито за Сварога и Дажбога врло интересантних података. Он заправо и јесте извор за Сварогово првенство на Словенском Олимпу. Још важнији од Ипаћевског рукописа је епос "Слово о полку Игореву", који нам поново спомиње Дажбога, и ветрове, унуке Стрибогове. Да поменемо и Новгородску хронику, која нарочито потанко описује уништење светилишта и кипа Перунова. Сем ових најстаријих руских споменика, који су уједно и најпоузданији, има велики број споменика из XIV, XV, и XVI века, које је открио Грегор Крек, а који су исто тако веродостојни.

Чешки су извори куд и камо малобројнији а и несигурнији. Kosimus Pragensis, чешки хроничар XII века у погледу података о Словенској митологији, савршено је резервисан, па и кад мора да спомене неко словенско божанство, он употребљава класична имена. Из целог његовог списа "Fontes rerum bohemicarum" може се посве јасно за митологију разабрати само то, да су Чеси обожавали идоле. Далимилова хроника у стиховима не расветљује ништа од онога, што је наговестио Козма у својој хроници, која је Далимилу служила за узор, а из које је он много што шта и преписао. Из ње ипак разабирамо да су Чеси стан мртваца звали Нав. Ни Пулкавина хроника из XIV века не разликује се много од Козмине. Она нам открива један идол са три главе, кога су обожавали Словени и Саксонци. Идол се налазио у Бранденбургу.

Пољски извори још су мање поуздани од чешких. Галусова хроника, из почетка XII века, у опште и не говори о незнабожачком добу Словена. Хроника учитеља Вићентија, на длаку следи Галуса у погледу наше митологије. Коликогод да се архиепископ Длугош (Longinus) у свом делу "Historia Poloniae" трудио да изнађе словенске богове, а изнашао их је свега шест, и упоредио их са римским боговима, ипак се његовим исказима врло мало важности може и сме придати, јер је његова историја написана у XV веку, а Пољаци већ 965. године примају Хришћанство. Више до 400 година је и сувише велики размак у времену, да се ма шта поуздано може упамтити од старе вере. Са Длугошем би завршили споменике словенских хроничара. Тешко би било, ма шта одређеније рећи о Словенској митологији само на основу ових овде набројаних извора, док су нам несловенски извори, који су куд и камо одређенији и многобројнији, од неоцењиве вредности и неизрециве помоћи у томе погледу.

Страни хроничари, пишу са већом сигурношћу, са више знања и података, а што је најглавније, у већини случајева они пишу без икаквог колебања о вери Старих Словена. Међутим, и они као и Нестор, не могу да се покаткад уздрже од презрења према незнабожачким Словенима, и мржње према тим непокрштеним "дивљацима". Ако не сметнемо с ума, да је неколико њих платило главом своју мисију покрштавања, а међу њима и владика Јован, који је принесен на жртва Радгосту, како то вели А. Бременски; и ако водимо рачуна о томе, да је епископ Бернард испребијан враћен из Волиније; да су два претходника Сакса Граматика погинула међу Словенима, биће нам јасно од куда потиче та мржња према Словенима.

И ако је првом од страних хроничара Адаму Бременском, канонику Бременске катедрале, из XI века, принцип, да се у описивању Словена не задржава на незнабожачким стварима, ипак он у описивању града Ретре спомиње и храм, подигнут у част демона, од којих је први Радигост (quorum princeps est Radigast). Адам Бременски се ипак не устручава да призна и лепе особине Старих Словена. Најважнији извор за историју Словена у Средњем веку је Chronicon Slavorum, дело Холштинца Хелмолда, свештеника цркве у Либеку и пароха парохије у Бозау, око језера Плена, у земљи Словена Вагринаца. Главни предмет његове хронике је преобраћање Словена у хришћанство. Извори су му његов претходник А. Бременски, предање, приче славенских стараца, и лично искуство за време појединих мисионарских похода међу Словене. О вери словенској прича више од А. Бременског, са више података говори о култусу Црног бога, Провена и о идолу Подага, а затим о храму у Ретри, о богу Радгосту и богињи Полабљана Сиви, напокон о Световиду Арконском, чије име доводи у везу са именом корвејског калуђера Светог Вида.

Трећи хроничар Титмар, био је каноник у Магденбургу у XI веку. Причање своје почиње са IX веком. Он нам износи имена појединих светих места као што је света шума Жутибор (Zutibore), спомиње неку безимену словенску богињу, чију су слику Љутићи носили на својој застави. Зна да су Словени имали идоле, и описује и Радгоста и Ретру. Спомиње у храму међу многим другим идолима само Сварожића. Вели да сваки крај има своје божанство које штује.

Данац, Сакс Граматик, свештеник, у свом делу: "Gesta Danorum" даје нам једини докуменат о борби рујанских Словена са Данцима, о Аркони, о Световиду, његову храму и култусу и напокон о његову уништењу. Драгоцене податке даје и о Руђевиду, Поревиду и Поренуцију, затим о жртвама и пророштвима словенским. Уз Сакса ваља нам споменути Книтлинг Загу (историју Книдових потомака), која потврђује причање Саксово и допуњује га божанствима: Турипида, Пизамара и Црноглава.

Калуђер Ебо из Бамберга 1151. или 1152. године написао је своје дело: Vita Ottonis (Живот Отона). Њему се може веровати у оно што прича, али се ипак не сме заборавити да је и Ебо средњовековни калуђер. У I књизи с обзиром на нашу митологију пише, како је владика Бернар покрстио становнике града Јулина, и научио их да своје мртве сахрањују у гробља, а не по шумама или пољима; рекао им је да више не мећу штапове над гробовима; да не подижу храмове за идоле и да не врачају више. Жреци решише да убију владику, и донесоше један идол бога Триглава те га сакрише у шупљину једног дрвета. II књига Ебова прича нам како се народ површно покрстио, и како се на први традиционални празник вратио паганизму. Штетин и Јулин имађаху сваки по три планине: на највишој стајао је идол Триглава. По једној причи ти идоли имађаху одело и украсе. У Хозегеву (Гуцков) нашао је Отон величанствене храмове, који су коштали 300 таланата. Отон поруши идоле. Волови одвукоше све уништене идоле на ломачу. У Штетину описује Ебо неке високе пирамиде. Затим спомиње неку леску која је, изгледа, била посвећена.

Други биограф Отонов, Херборд, даје нам за Словенску митологију појединости, које су Ебу биле непознате. За Померанце вели да су вероломни и свирепи. "У њих је", вели, "било свештеника и храмова" (continae – fama). Задржава се на описима храмова и спомиње благо које припада храмовима. Један идол Триглава отео је владика из контина и послао га у Рим. Помиње неки храст и свети извор уз храм. Прича о некоме коњу и његовој важности при гатању. Један жрец, који је чувао ову животињу, није хтео да се покрсти ни онда када се цела варош покрстила. Описује разорење свих идола и храмова незнабожачких, и помиње гостопримство и поштење Померанаца. Херборд се сећа жреца, њихова непријатељства према Хришћанству и њиховог неуспелог одупирања. У Хологосту налази храм бога Жеровита (Gerovit), који се, вели он, латински зове Марс, и свети штит тога бога, а у Гуцкову (Gozgaugii) открива величанствени храм, који су незнабошци нудили за хришћанску богомољу, само да би храм сачували од пропасти. Штетин се опет поново вратио делимице у паганизам, вели Херборд, и указује на напоре жреца, да народ распале против владике Отона.

Безимени неки калуђер Прифлинског манастира написао је III биографију Отону. За нас је из ње важно само излагање о култусу Триглава и коњу, који служаше за гатање.

Да споменемо и некоје византијске писце, међу којима је на првом месту озбиљан историк Прокоп Цезарец из VI века. У свом делу "De bello Gothico" (о Готском рату) вели он да Словени верују у једног највишег бога, који производи гром; да верују и у реке и нимфе, и да не знају за судбину (т. III. С. XIV).

Леон Ђакон и Константин Порфирогенит по својим подацима за Словенску митологију од мањег су значаја.

Арапски писци Фадлан, Ибн-Даста и други, колико год да су прецизни, нису посве јасни. Не знамо да ли се њихове забелешке односе на Варјаге или Словене.

pinkie · Prijatelj foruma

Врховни Бог

Веровање у врховно божанство, у бога богова (Deus deorum), постојало је још у индоевропској заједници свих европских народа, а изражено је у санскртском језику са речју: Dyвuљ pita. /L. Niederle: op. cit./ Ово надбожанство задржало се у митологијама свих европских народа и то код Грка под именом Zeus Pater; код Римљана Juppiter; код старих Германаца Tuiz; код старих Немаца Ziu. То врховно божанство налази се и у митологији Старих Словена под именом Сварог или Перун.

Ниједан од многобројних извора за Словенску митологију не спори нам веровање Старих Словена у једно пансловенско врховно божанство, а разилазе се пак извори једино у томе, што једни извори држе Сварога, други Перуна, трећи Световида или Сварожића за тога врховног надбога словенског.

Прокоп Цезарец вели нам за врховног бога ово: "Словени верују да постоји један бог, који производи гром, и који је једини господар васионе; они му жртвују марву и друге сваковрсне жртве. Не знају за судбину и не допуштају, да она игра икакву улогу у људским стварима. Кад им услед болести или рата попрети опасност од смрти, они се заветују, ако се спасу, да ће одмах принети богу жртву. И чим се спасу, они то доиста и чине и верују да су том понудом богу себи живот откупили. Сем тога они обожавају реке, нимфе и друга божанства, и за време жртвовања они гатају". /Prokopios: "De bello Gothico" књ. III. с. XIV. изд. Donn. стр. 334./

Тврђењу Прокопа, да је врховни бог Словена производио гром, дакле вероватно био Перун, иде у прилог и проналазак руског научењака Афанасијева, који је у једном старословенском преводу легенде о Александру Великом реч Перун нашао као превод грчког Зевса. Али не треба сметнути с ума ни то, да Зевс у Грка није први и најстарији врховни бог. Уранос је прабог неба, који са Гејом (земљом) рађа Кроноса, а тек после овога долази на владу над боговима и људима силни Зевс, муњобија. Сви остали извори, којих је куд и камо већи број, не говоре нам ништа о томе да је Перун био врховни словенски бог.

"Између разних богова, којима приписују власт над пољима, шумама, над жалостима и весељима, они (Словени) не поричу, да један бог заповеда одозго с небеса свима осталима. Тај свемоћни бог занима се само небеским стварима. Сви други имају засебно занимање и свој посао, па се њему и покоравају. Они произилазе из његове крви, и у толико су важнији, у колико су ближи томе богу-богова" /Helmold I 83./ На основу овог Хелмолдовог тврђења, и оних Несторових под 945. и 497. годином, који гласе: "да они Руси хришћани који повреде овај уговор буду кажњени од свемоћнога Бога, а они који нису крштени, да су лишени сваке помоћи Бога и Перуна" или "ако неки владалац (кнез) или неко од народа руског повреди ово што је овде написано, да погине од свога оружја, да буде проклет од Бога и од Перуна као вероломник," не може бити сумње, да је уистину постојало неко врховно божанство, тим пре, што је то заједничка црта митологије свих индоевропских народа.

Могло би се међутим, пасти у искушење и поверовати у утицај хришћанског вишњег Бога на постанак врховног Словенског бога, али нас забелешка Прокопа још из VI века, када утицаја хришћанског на Словене још сигурно није било, задржава да не паднемо у ту заблуду.

Прастворитељ неба, под чијим се сводом све рађа и догађа, праотац земље, светлости и свега рода и плода на земљи, био би по забелешкама Ипаћевског летописа Сварог. Тај врховни бог кога Ипаћевски летопис зове Сварогом, држао се бестелесним, према томе без икаква дејства на овај физички, материјални свет, али од огромног значаја на вољу њему подложних богова.

"После потопа и кад су се људи поделили на многе "јазике" поче владати Местром од племена Хам, а за њим Јеремија, па Феоста, кога Египћани зваху Сварог. Док је овај Феоста владао у Египту, падоше с неба клеште, и људи одмах почеше ковати оружје, јер се пређе бораху батинама и камењем. И овај Феоста издаде закон за жене, да узимају само једнога мужа, да живе уједно, и да се казне блуднице. За то га прозваше бог Сварог. Јер пре њега жене се предаваху онима ко их је год хтео, и живљаху као животиње. Ако добију дете, досуђиваху га ономе коме оне хоће говорећи: "Ево твога детета"; и човек просветкује ту свечаност и прими га. Феоста уништи тај закон, и уреди, да сваки човек има само једну жену, а свака жена само једног мужа. Ко би повредио овај закон, био би бачен у једну усијану пећ, да сагори. Зато су га звали Сварог и Египћани га обожаваху. После њега владао је 7470 дана његов син, по имену Сунце, кога зову Дажбог. Син Сварогов, краљ Сунца, који је Дажбог, беше снажан човек. Он дознаде да имађаше једна богата Египћанка, и да неко провођаше блуд са њоме. Шћаше је ухватити. Ну не хотећи вређати закон оца Сварога, он узе собом неколико људи, и видевши час кад је она блуд учинила, изненади је ноћу са њеним саучесником; стави је на муке и проведе срамно кроз целу земљу; и тако се у Египту уреди беспорочан живот"...

Важно је с погледом на овај рукопис то, да је он из десетог века, дакле из доба, када је стара вера била још посве свежа у памети народа. Још једна врло карактеристична појединост у Ипаћевском летопису је она, где се изричито каже: "и тако Сварогом називаху Стари Словени небо".

Ако се сложимо с тим, да је вера старих Словена потпуно природна, да је сав њен култ произишао из природе, /N. Nodilo./ и да се она састоји из обожавања неба и природних сила, морамо се онда безуветно сложити и с тим да је небо поврх свега и изнад свега, да је оно нешто што се не може ухватити ни достићи, а ипак да све својим пространством обухвата. Под његовим сводом су Сунце, Месец, звезде, облаци и муње. Небо је (бар на око) поврх свега тога, оно све окружује. Пошто је немогуће доказивати неприродност словенске вере, а на основу толиких сведочанстава старих хроничара, Сварог или бог неба, био би онда Уранос словенског Олимпа; он би био праотац светлости и топлоте. Сварог је у наведеном Ипаћевском летопису превод грчког Хефаистоса, па је то навело неке научењаке на помисао, да је реч Сварог постала од глагола сварит /Jagić: Archiv IV 412./ што значи ковати; неки пак не држе Сварога аутентичним словенским богом, већ сматрају да су га у Русији донели Варјази /Ibid, IV. 412./ и да су га тек касније сви Словени обожавали.

Држати међутим, Сварога неком врстом трансформације Перунова имена или својстава, а небо простором, у коме Перун влада, значило би подредити Сварога Перуну. Међутим, на онај исти начин, на који се небо може узети као владавина Перунова, може се још куд и камо пре небо узети и за простор Сунчеве владавине, јер само малени број дана у години грми и киша пада, док се Сунце сваки дан небом креће.

Јасних доказа ни за једну ни за другу тврдњу немамо. Етимологија речи, разјасниће нам донекле још више ово божанство. Етимолошка тумачења Сварогова имена многобројна су и врло различита. Најзначајнији рад у том погледу јесте Креково довођење имена Сварогова у везу са санскртском речју svar.

Име Сварог аналисаћемо на корен речи Свар и наставак ог који је обичан у старом језику као на пример: čert-og значи дворана; brl-og значи стан медведа; vrtl-og; krt-og итд . Остаје нам дакле да протумачимо још корен речи "svar". Овај се корен може извести из индоевропског "svar" што значи сунце; отуд у зендавести hvare – сунце, сјај; у санскртском svar – сунце; а отуд и наше божанство Сварог, које прво значи место Сунца, дакле небо, онда персонификовано значи и самог бога неба, бога Сунца. Овај Бог је уколико бог Сунца и светлости, утолико и бог богова и господар свега, дакле први над свима. Он је исто што и грчки Уранос (у вези са санскртским Varuna што значи небо). У егзистенцију једнога божанства, као што је Сварог, не треба сумњати. Овде може бити говора само о томе, да ли су сви Словени тим истим именом звали бога неба, или су га само Руси и Пољаци тако звали, а остали Словени пак друкчије. /L. Niederle: op. cit. pg. 140./

Многобројни споменици наводе нам Сунце и ватру као синове бога Сварога, а Јужни Словени сматрају Месец као трећег брата Сунца и ватре, а звезду Даницу као једину њихову сестрицу. И тако је на пр. у нар. песми "Сунце и Месец просе ђевојку", по којој се девојка удаје за Месец зато што он има својте доста, и што ће имати "Даницу за заовицу". А у песми "Сунчева сестра и Паша тиранин" вели се: "Да он узме сунчеву сестрицу – Месечеву првобратучеду – Даничину богом посестриму". И песма "Сунчева сестра и Цар" вели: "Ја сам Сунцу рођена сестрица – а Месецу првобратучеда". /Српске нар. песме – особито митолошке. Издање Нар. Просвета, Београд, ред. М. Ђурић./

Кад се спомене син или сестра некога бога, одмах долази у питање генеалогија словенских божанстава која је врло неодређена, и коју је врло тешко установити и доказати.

Бога Сварожића спомиње неколико извора и то обично под именом његовим замишљају огањ. "Моле се огњу (ватри) и зову га Сварожићем", /Тихонравов: Летоп. русск. лит. и древн IV 3. pg. 89./ вели један споменик из XIV века; – "... а други у Сварожића верују" /Ibid, pg. 108./ наводи један споменик из „V века; -"... и молећи се огњевима зову их Сварожићима" /Ibid, pg. 92./ каже исти споменик; – "... и огњу Сварожићу моле се". /Ibid, pg. 99./ Чак и из XVI века налазимо један извештај који нам спомиње Сварожића, он гласи: "... и моле се огњу зовући га Сварожићем". /С. А. Хр. Востоков: Слов, церкв. слав. јаз. II pg. 228./

Сем ових руских споменика и Титмар нам спомиње Сварожића, кад прича о Радгостову храму код Редаријана. "У унутрашњости храма", вели Титмар, "налазе се слике богова кичицом рађене; имена су им урезана; на глави им шлем, покривени су оклопом, те изгледају страшни. Први од њих зове се Сварожић (Zuarasici) и сви га ови народи поштују више него све друге. Овде се чувају и заставе и износе се из ових светилишта само у случају ратнога похода. Тада њих носе пешаци". /Titmari Hr. VI. 17./ У писму Брунона краљу Хенрику налазимо ставак: "На који начин (како) се слажу Сварожић (Zuarasiz) ђаво, и свети Мауриције наш и ваш вођа". /A. Bielovski: Mon. Poloniae historica I 226 Epist, Brunonis ad Henricum regem./

У егзистенцију Сварожића не може се сумњати код толиких споменика, који нам наводе име његово, а који су потпуно достојни да им се поверује. Под именом Сварожића персонификовано је Сунце, /G. Krek: op. cit., pg. 395./ баш као и огањ. Сварогов син Сварожић, који је то име добио по имену свога оца, јесте дакле и бог Сунца.

У наведеном преводу Малалине хронике назива се Сунце Дажбогом, сином Свароговим. Дажбога врло често наводе многи споменици и сем Несторова навода: "И постави (Владимир) Кумире на брду крај двора свога: Перуна ... Хорса, Дажбога и Стрибога и Семоргла и Мокошу". /Chron. Nestoris: s. a. 980. s. XXXVIII pg. 46./ Nа једном другом месту Ипаћевски летопис гласи:"Сунце зову Дажбогом. Сунце цар, син Сварогов, то јест Дажбог". /Ипат. летоп. 1. цит./ – "Сунце чијим именом зову Дажбога. А Сунце цар, Син Сварогов, тј. Дажбог, као што рече песник Омир о њему; то Дажбог, рече, обличи Афродиту која вођаше блуд с Арејем. По смрти Дажбога сина Сварогова царствова"..., /Превод Малалине хронике у московском Арх. XV, стол./ наводи опет и познати превод Малалине Хронике. Навод Несторов о уништењу идола, спомиње међу идолима који су уништени и Дажбогов. Дажбога спомиње још један докуменат из XVI века: "А други верују у Стрибога, Дажбога". /Тихонравов: op. cit., IV отд. 3 pg. 108./

Из свих ових споменика лако је утврдити, да је Дажбог у словенском пантеону био бог Сунца и син Сварогов. Неки научењаци /L. Niederle: op. cit. pg. 135./ држе Дажбога као "divitiarum dispensator-а", и мисле да је divitias dans тј. бог који даје богатство. Доводе га међутим, у везу са нашом речју дажд, што значи киша, према којој би Дажбог био бог који даје кишу. У прилог тумачења, да је Дажбог и бог кише, има код нас једна врло интересантна нар. песма под насловом "Близанци природе", које карактеристични стихови гласе: (Царици мора долазе синови и по реду јој говоре), Најстариј' је мајци долазио – и овако њојзи говорио: – Ја сам мајко сунце на истоку! – Бога моле у брду чобани. – "Дај нам Боже сунце на истоку". – И средњи је мајци долазио – и овако њојзи говорио: "Ја сам мајко сјајна месечина" – Бога моле путници у путу – "Дај нам Боже сјајне месечине – да видимо млади путовати" – Најмлађи је мајци долазио: "Ја сам мајко ђурђевска кишица – кад ромињам – свак ми се радује – понајвише зелена ливада – на ливади бијеле овчице". /Срп. нар. песме – особито митолошке. Изд. Нар. Просв. Београд, ред. М. Шурић./

Дажбога сматрају даље и за дародавца (Deus dator-a), за локални назив Сварога код Руса. /L. Niederle: op. cit. pg. 135./ Он је бог Сунца, који учини да сазру усеви и буду плодне њиве. Да би се могло посве тачно одредити својство Дажбога, треба прво одредити значење речи бог. Реч бог као додатак придавала се и припадала је разним божанствима као што су Стрибог, Дажбог, Црнобог /Helmold: Chron. Slav. I 52./ итд.

У X веку налазимо ми ту реч подмлађену под речју богу, која је сад већ под јасним утицајем хришћанства, као на пример онај Несторов навод под 945. годином. Не значи то, да под том речју бог, није постојало једно божанство, које је настало још у прадомовини словенској пре расељавања, и за једну епоху раније од свих осталих божанстава. /L. Niederle: op. cit./ Реч бог у томе својству држе филозофи као позајмицу из иранског језика. Хипотеза, да је реч богу иранског порекла чини се вероватна. Словенско богу је санскртско bhagas, старо персијско baga, фригијско Zeus Bagaios, јерменско bagin.

Реч бог држи Јенко за судбу и отуд изводи богат, убог. По њему би бог био дароватељ судбине, будућности људи.

Дажбог је дакле бог, који даје обиље, срећу, и све друге лепе дарове људима и природи. И наша народна приповетка спомиње божанство слично Дажбогову имену, кад вели: "Био Дабог цар на земљи, и господ-Бог на небесима". /Ст. Новаковић: Вила II 642, Београд 1886./ Наш Дабог јесте неки зао дух. Постоји код нас изрека "знаће га 'роми дабо" или "изгледаш као 'роми дабо" каже се некоме, кад се унакаради.

Божанство Сунца налазимо још у једном имену, и то у имену бога Хорса или Хорза. Осим оних многобројних Несторових навода, где се уз Перуна редовно спомиње и Хорс, налазимо Хорса и у споменику који је Срезњевски открио, а где се на место имена Хорса налази Аполин. Цео Срезњевсков ставак гласи: "Уклањај се пред богом невидљивим, не преближуј се људима, који се моле Роду, Рожаницама, Перену и Аполину и Мокоши и Перегини, и свим мрским боговима, нити (се приближуј) жртвама мрских богова." Хорса налазимо и у Слову о полку Игореву: "Кнез Всеволод трчао је пре појања петлова од Кијева до Тмуторакана, и пресецаше пут великом Хорсу." По коментарима овај ставак значи, да је кнез стигао у Тмуторакан пре изласка Сунца. По овим ставцима Хорз или Хорс био би одиста бог Сунца, те га онда Јагић с правом држи за исто што је и Дажбог.

Етимологија речи Хорз (Хорс), врло је неодређена. Јасно је да име Хорс није словенско, а доводи се у везу са персијском речју Khores, а јеврејском Cheres (phelvi khorsed), које значи Сунце. Могла би се реч Хорз довести у везу са египатском речју Хорз – Хор, које значи јутарње Сунце.

pinkie · Prijatelj foruma

Перун

Опште познати словенски бог, господар грома, како га зове Прокоп; словенски Зевс, како га назива Ј. Малала (III 13.) у X веку – бог, кога скоро сваки хроничар спомиње, који се највише одржао у фолклору, приповеци и песми свих Словена, који је оставио трагова на особним именима, на именима села, планина и биљака, јесте бог Перун. Ово божанство познавали су Словени без сумње још у индоевропској епоси својој. Перун представља бурно олујно небо. Он је бог грмљавине и грома, као Thor у Германа, Zeus keraunos у Грка, Juppiter Fulgur у Римљана.

Забележака и потврда о постанку и бити својој има Перун више него икоји други словенски бог. Под 907. /Chron. Nestoris c. XXI pg. 16./ годином прича Нестор: "И заклињаху се оружјем и Перуном богом својим, и Волосом скотијим богом, и утврдише мир." Под 945. и 971. годином заклињу се Словени, како то видимо у цитату у одељку врховног бога, опет Богом, Перуном и Волосом. 980. /Ibid. s. XXXVI pg. 42./ године вели Нестор: "постави (Владимир) Кумире на брду више свога двора: Перуна од дрвета са сребрном главом и златном брадом, и Хорса и Дажбога и Стрибога и Семоргла и Мокошу", а 988. /Ibid. s. CXLIII pg. 71./ године: "заповеди (Владимир) да привежу Перуна коњу за реп, и да га тако свуку до испод Боричева у оток; затим нареди дванаесторици људи, да га туку батинама. Док су га они тако вукли потоком, некрштени над њим плакаху. Тада, пошто су га тако довукли до Дњепра, баце га у њ. Владимир рече својим слугама: "Ако се где заустави, одгурните га од обале, док не прође водопад, а тада га оставите." Прође Перун кроз реку и избаци га ветар на обалу, која се од тога доба до данас зове "Перунова обала". У једном споменику из XII века: "Choždenie bogorodici po mukamъ" /Памјатн. стар. Русск. лит. изд. гр. Г. Кушелевим Безбородко III 119. С. Петерб. 1862./ налазимо сличан ставак.

"Sbornik Paisijev" је исто тако од врло велике важности као споменик за Словенску митологију. И он спомиње оне богове које и Нестор, који су, изгледа, били познати сваком Русу. Ставак који нас интересује гласи: "И верују у Перуна и у Хорса и у Мокошу и у Сима и Ргла и у Виле... Моле се... Вилама и Мокоши и Симу и Рглу и Перуну. – Почеше жртве приносити Роду и Рожаницама пре (него жртвоваху) Перуну богу њиховом... И по светом покрштењу Перуна одбацише... Моле се њему проклетоме богу Перуну и Хорсу и Мокоши и Вилама."

И споменик XIV века "Kirillo Belozarskij monastir" /Налази се у библиотеци Петроградске Духовне Акад./ врло је значајан. Он гласи: "Верују у Перуна и у Хрса и у Сима и Ргла, и у Мокошу и Виле; и они се моле огњу и Вилама, Мокоши, Симу, Рглу, Перуну, Хрсу, Роду и Рожаницама и свим проклетим боговима њиховим. И тим боговима жртве приноси и чини словенски народ... Вилама и Мокоши, Диви, Перуну, Хрсу, Роду и Рожаници... тј. Словени су почели постављати трпезу Роду и Рожаницама пре него (поставише трпезу) Перуну богу њиховом..." завршетак овог ставка је као и у већ наведеном Пајсијевом зборнику.

"Sofyskij Sobor" /Ibid./ из XIV века, који се почиње скоро истим речима, као и претходна два споменута ставка, има нарочито карактеристичан завршетак: "али и сада по појединим покрајинама моле се њему проклетом богу Перуну, Херсу, Мокоши и Вилама."

Споменик "Kirillo-Belozarskog monastira" садржи међутим још једну нову појединост кад вели: "И почеше жртвовати муњи и грому и сунцу и месецу, а остали Перуну, Хурсу, Вилам и Мокоши". Кад се Владимир вратио са војног похода у Кијев: "Поруши све идоле, Перуна, Хорза, Дажбога, Мокошу, и остале кумире", прича Нестор. Напокон у Споменику "Slovo někojego christoljubьca i revniritelja po pravěj věrě" "видимо колико је дубоког корена ухватила стара вера:" а то су Хришћани који верују у Перуна и у Хорса и у Мокошу и у Сима и у Ргла и у Виле – Моле се – Вилама и Мокоши и Симу и Рглу и Перуну и Роду и Рожаницама. /А. Востоков: Описианiе русск. и словен. рукоп. Румјанцовскаго Музеума С. Петерб. 1842, рд. 228-229./

Име Перуново задржало се на многим стварима у појединим покрајинама словенским као: Перуња вес, Перуњи врх, Перунова гора, па планина Перин (у Бугарској), Перун брдо, Перунова дубрава (у Хрватској), Перуновиј дуб (у Руса), Piornov (у Пољака) затим Прохи (у Полабских Словена) па напокон особна имена као: Pioruny (у Пољака), Перенит, Пересвет (у Руса), /Св. М. Морошкин: Славј. Именослов С. Петерб. 1867./ , Перован (у нас) итд.

Полапци имају и Перендан, а ми Срби цвет перунику, који се зове још и богиша.

Оволики број споменика имена Перунова сведочи нам не само то да је Перун постојао, него нам сведочи и то да је он и опште познати словенски бог.

Изгледа да су гром и Перун донекле били синоними, а повод за ову тврдњу даје нам поређење словачког: "Paramova strela v tja!" са чешким: "Hrom do tebe!" /К. Ј. Ербен: Slovnik naučny, VI 276 Praze 1867./ Ова клетва изједначује нам Paroma и Hrom, и тиме нам већ по мало одређује функцију Перунову.

"Perkunъ rekљe gromъ" вели летописац Перејесл. /К. М. Оболенскиј: Летоп. Перејесл. Москва 1851. pg. XXI./ и тиме нам још више потврђује горњу претпоставку.

Врло вероватан, а свакако исто тако и тачан податак о Перуну, даје нам Гвањини кад вели: "На овом месту, уздизаше се некада Перунов идол, баш онде где је данас манастир Перун, назван тако по имену овога идола. Он – идол, био је обожаван од Новгорођана. Представљао је човека, како у руци држи огњени камен; сличан је грому, јер реч "Перун" код Руса и Пољака значи гром. У почаст овога идола гораше и ноћу и дању ватара наложена од храстових дрва. Ако се непажњом слугу, који је морају чувати, ова ватра угаси, сви би, без икакве милости били осуђени на смрт." /Гвањини: Sarmatiae Europae descriptio 1578./ Кад би знали још и одакле је Гвањини ову забелешку узео, могли бисмо му сасвим поверовати. У том случају имали бисмо, већ самим овим досад реченим, посве јасну слику о Перуну и његовим својствима. Ови нам подаци ипак прилично јасно одређују Перунов карактер. Придодамо ли томе и етимологију Перунова имена, које је постало од корена речи: пер (у) што значи бијем силно ударам, отуд пьрати што значи; ударати, и наставка ун који означава извршиоца радње; увидећемо да је Перун чисто оличење грома и треса. Он је онај бог, који све удара и крха, а није само бог муње која тек севне. По другом значењу корена речи, наговештена је можда и киша, што се с громом из нагомиланих грозних облака на земљу лије, испирајући и чистећи небо. /N. Nodilo: Rad J. A. XXXXVIII.) Словенски Перун упоређиван је често и врло оправдано са индијским Pardžanjom, литванским Perkunasom и летским Perkonsom. Рекосмо да се сасвим оправдано упоређује Pardžanja са Перуном, јер ни Pardžanja није само бог кише, како се до скора мислило, него и бог грмљавине. /Г. Крек: op. cit./ Ригведа (V. 83.2) вели: "Ветрови дувају, громови пуцају, зелен ниче, небо се наоблачи, ствара се за свако створење окрепа, кад Pardžanja са својим семеном оплоди земљу" А даље "Ричи, грми, дај плода, облећи нас својим пуним воде колима (V. 83.4)." – "Ако, о Pardžanja, под руком грома погодиш зликовца све се весели што је на земљи (V. 83. 7);" – "Нека би шумне воде великога бесног бика облака земљу развеселиле (V. 83. 9)".

Хелмолд нам спомиње некога бога Provena и Provea. Ови богови су на сваки начин идентични са Перуном, а Хелмолд их је или криво чуо или криво записао. Сакс Граматик нам пак прича о неком богу Porenutiu, који би могао бити Пореновић, Перунов син. Да би се видело, на каквом месту су Стари Словени градили храмове Перуну, и шта су сматрали за најдраже обитавалиште Перуна и свих богова уопште, карактеристичан је навод Хелмолдов, који гласи: "Ми одосмо у онострану Славију и уђосмо у једну шуму. Ту, између врло старих дрвета, видесмо храстове посвећене Провену, богу ове земље. Ограђени су били шумском оградом, кроз коју се улазило на двоја врата. У свима селима ове земље има мноштво кућних богова и идола; али ово је место главно светилиште за цео овај предео. Народ, краљ, свештеници, сви ту долазе ради суђења спорова. Приступ у светилиште допуштен је само свештеницима и онима који хоће да принесу жртву, или онима којима прети опасност од смрти, а није им отказано право азила. Јер Словени толико поштују ове своје светиње, да не допуштају, да се непријатељском крвљу окаља ни ходник њихова храма". /Helmold: Chronica Slavorum, I, 83./

Да бисмо могли рећи коју о Перуну у нашој Народној песми, морамо најпре навести наставак оног већ споменутог уговора 945. године између Словена и Грка, који код Нестора гласи: "Сутра дан ујутру Игор сазва посланике (Грке) и оде на брдо, на коме бејаше Перун и ту положи заклетву са свима својим главарима, који беху некрштени: "А Руси хришћани положише заклетву у цркви Св. Илије". – Овај навод летопишчев, где крај Перунова кипа ставља храм Св. Илије, и где Св. Илију тако рећи изједначује са Перуном, врло је значајан.

Изгледа да је Перун на Св. Илију натоварио сав терет свога незнабоштва. Питање је сад, да ли је црква утицала на ову замену или није. Неки аутори /L. Niederle: op. cit./ премда сумњају, не могу ипак и да потврде ову замену. Међутим, ако се сетимо дипломације Цариграда у верској политици, јасно ће нам бити да је црква несумњиво утицала на то да се стара божанства замене хришћанским свецима и да се обичаји заодену у хришћанско рухо. Па не само источноправославна црква, него је и католичка црква утицала на овакве замене. Зар нам ову тврдњу, сем случаја Перуна и Св. Илије, не доказује и покушај да Световида прекрсте и замене Св. Видом; да Волоса замене Св. Власијем и Василијем; да град Јулин доведу у везу с Јулијем Цезарем? Зар није довољан доказ и то што су велики хришћански празници стављени у исто доба кад су биле велике свечаности словенских богова? Зар нам напокон не казује то и пример бога Вотана у Немаца, који је прекрштен и назван Св. Мартин? Овакви поступци, побожне лажи, лукавства и збрке имена /Л. Леже: op. cit./ нису ретка ствар код средњевековних калуђера и свештеника и источне и западне цркве. Према томе можемо посве слободно сматрати Св. Илију као директног наследника Перунова, па према томе и наследника свих његових својстава, а као таквог ћемо га одмах упознати и из наших народних песама.

По нашој Нар. песми Св. Илија је громобија; муња и стреле својина су других светаца. Илијин је гром, а он га својом властитом руком баца и њиме удара. Нар. песма вели: Проговара Св. Пантелија: "Удри громом громовник Илија – Удри огњем Огњена Марија – а ја ветром Св. Пантелија" – Ал говори Огњена Марија: – "Немој громом громовник Илија – ни ја огњем Огњена Марија". – Или: – "Из облака светац проговара: Огњем пали Огњена Марија – Стрелом стрељај Св. Пантелија – Громом удри Громовник Илија" – Или: "Не светкује петка ни недељу – ни Илију који громом бије – ни Марију која огњем пали".

Св. Илију спомиње наша Нар. песма и као кочијаша, који увек на гозби светаца седи на врх софре, баш као и Зевс у Грка. Јекавска Нар. песма (В. књ. II. 22.) пева: "Боже мили чуда великога – гледах чуда прије невиђена – у Павлову светом манастиру – постављени од злата столови – наврх софре громовник Илија..."

И Стари Словени мислили су да грми зато што се Перун вози на колима, баш као и индијски Pardžanja, /N. Nodilo, op. cit./ а и наш Св. Илија. Али Свети Илија је у моћи и да пљуском пусти кишу, а исто тако и да затвори небо. У песми "Свеци благо деле" Св. Илија затвара седмера небеса, и удара печат на облаке, да не падне дажда из облака. Ова моћ припада Pardžanji, а по дугој етимологији корена речи – пер(у) било би то у Перуново својство. Колико се наша стара вера и наше незнабожачко доба до данас очувало показује нам једна наша нар. песма, где се најдубље незнабоштво титра с хришћанским именима, а која је важна и стога што спомиње небо као својину врховног бога, а Св. Илију зове кочијашем и даје му сем громова и стреле. Она гласи: Хвалила се звијезда Даница: – Оженићу сјајнога месеца – испросићу муњу од облака – окумићу Бога јединога – деверићу и Петра и Павла – старог свата Св. Јована – војводу Св. Николу – кочијаша Св. Илију. – Што се хвали звијезда Даница, – што се хвали то јој и Бог дао, – оженила сјајнога месеца – окумила Бога јединога – одевери и Петра и Павла – старог свата Св. Јована – војводу Св. Николу – кочијаша Св. Илију. – Стаде муња дијелити даре: Даде Богу небеске висине – Св. Петру петровске врућине – а Јовану леда и снијега – а Николи наводи слободу – а Илији громове и стреле.

У словачким народним песмама налазимо Перуна под именом Paroma, који опет као и Перун баца громове. Оне гласе: "Bouh Parom zaoblacom; – A vidi to nahnйvany. Tresk! Zahrmi jej do čela – Hned iz deckem zkamenéla." (Ражљућен Бог Паром иза облака, виде то, и наједанпут баци гром и она би одмах скамењена), или једна друга: "Za onijeg časov – Za starijeh Bohov – Za Boha Paroma" (У оно доба, у доба старих богова, у доба бога Парома).

Ваља нам нагласити још једну особину бога Перуна, која се јасно види из свих уговора које хроничари спомињу, а у којима се Словени увек заклињу богом својим Перуном. Перун громом сатире рушитеље уговореног мира и кривоклетнике на народном суду. То је разлог, што се уз сваку заклетву редовно спомиње име Перуново.

Неколико пута споменут је до сада Огањ. Руски споменици из XIV и XV и XVI века зову Сварожића огњем. У нашој Нар. песми налазимо редовно уз "громовника Илију" и његову сестру "Огњену Марију". Риг-веда божанство које би одговарало Огњеној Марији зове "Agnis", и значајно је то да Риг-веда прве по реду и најтоплије химне своје управља и шаље богу "Agnis-у".

И ако немамо изричних потврда, или бар не многобројних и детаљних, ипак држимо да је посве природно и да је у суштини саме ствари обожавање огња или ватре, и да је оно постојало и код Старих Словена. Ватре или кресови у очи Ђурђева, Ивана и Петрова дне, па у очи Лазареве суботе, јесу несумњиве потврде наведене тврдње, а заостаци тога култуса.

pinkie · Prijatelj foruma

Световид

Божанство, о чијем је месту на Словенском Олимпу, и о чијим је особинама и својствима као и култусу, најмање потребно нагађати, јесте Световид. Но и ако Хелмолд Световида ставља нада све остале словенске богове, ипак је Световид у Аркони божанство секундарног карактера као и Триглав у Штетину или Сварожић у Ретри, /Helmold: Chron, Slav. I 52./ а као надбожанство могао је постојати само у Аркони и међу Балтичким Словенима. Могуће је да је Световид био познат у свим покрајинама словенским, које су биле близу покрајина Балтичких Словена.

Световидово првенство у Балтичким и њима суседним покрајинама није исто онаквог карактера, као на пример Зевсово код Грка, или Јупитерово код Римљана. Моћ Световидова оснива се на политичкој и економској надмоћности Рујна; на вештини и окретности његових свештеника у искоришћавању пророчишта његова. Онога часа, кад је дански краљ Валдемар уништио политичку надмоћност Арконе, кад ју је опљачкао, и кад Аркона није више, као пре, била трговачки центар Севера, нестало је и моћи Световидове.

Споменици о Световиду и његову култусу су многобројни и опширни у хроникама страних хроничара. Хелмолд, Сакс Граматик, па Книтлинг Зага и други споменици потанко описују Световида, његов храм, култус, па начин прорицања помоћу белог коња, њему посвећеног итд.

"Међу многобројним словенским боговима господари Световид (Zvantevith); бог земље Рујана. То је онај бог, чија су прорицања најизвеснија. Други богови су поред њега тек полу богови", /Helmold: Chron. Slav. I 52./ вели Хелмолд, а затим у истој хроници /Ibid, I 6./ казује нам и шта је подлога моћи Световидове: "Поносни су на само име Св. Вита, коме су и храм и кип са највећом почашћу посветили нарочито му приписујући првенство међу боговима. И све словенске провинције онде траже пророштва и годишње приносе откупе у жртвама... и дао је (Валдемар, дански краљ) направити онај стародревни кип Световидов који је штовало свако словенско племе."

Хелмолд и Сакс Граматик тврде да је име Световидово постало од Св. Вида, тј. од имена неког хришћанског калуђера из Корвеје. Чини се да Хелмолд и Сакс Граматик уз "најсјајније победе" и "најзначајнија пророштва" и тим довођењем у везу Световида и Св. Вида, желе да објасне моћ Световидову, и да су га признавале све словенске покрајине за бога богова.

"... Св. Вита, кога ми признајемо божијим слугом, почели су Рујани да штују као бога, сачинивши му највећи кип, и служили су више створењу него творцу. Та празноверица је пак толико код Рујана преузела маха, да је Световид, бог рујанске земље задобио првенство између свих словенских божанстава, сјајнији по победама, значајнији по пророштвима. Зато још и за нашег доба, не само вагрински крај, него и све словенске покрајине су тамо сваке године шиљале данак, признајући га за бога богова." /Helmold: Chron. Slav. II 12./

Тај данак, који су, и ако не све словенске покрајине, ипак приличан број покрајина Балтичких Словена, слале храму и пророчишту Световидову, био је као што рекосмо уз политичку превласт Арконе темељ свемоћи Световидове.

Сакс Граматик нам врло јасно и потанко разлаже на који је начин постало име Световидово од Св. Вита корвејског.

"Бејаше наиме градски кип нарочитом верском ревношћу грађана штован и слављен са честим службама суседа, али познат под лажним именом Св. Вита." /Saxon Gramm. Histor. Dan. pg. 661./ А даље Сакс наставља: "Када је цар Карло једном победио Рујане и кад им је заповеђено било да светог корвејског Вита, познатог са верских крвних жртава, у данцима штују, пошто је умро победник (тј. Карло) желећи да поново потраже слободу, заменили су ропство са празноверицом, подигавши код куће кип, који су именом Св. Вита означили, почели су њему у почаст, презревши корвејске, сав откуп доносити, тврдећи да не морају слушати спољашњег Вита, када су задовољни са својим домаћим." /Saxon Gramm. Histor. Dan. pg. 828, 829./

Међутим, у овим тврдњама о пореклу Световидова имена нема ни трага истинитости, а види се из свега овога још једном, да се хришћански калуђери и свештеници нису ни мало устручавали од побожних лажи и превара овакве врсте, ако би им то у њиховим настојањима могло помоћи. Како је постало име Световидово, образложићемо на крају овог поглавља, кад буде реч о етимолошким тумачењима Световидова имена.

Нарочито поштовање према Световиду показивали су Словени на тај начин, што су годишње по једног хришћанина, кога су коцком одређивали, њему жртвовали. Исто онако као што су Руси, и остала словенска племена која су становала у данашњој средини Русије, обожавали Перунов храм, у коме је и на смрт осуђени био посве заштићен, тако су и Балтички Словени нарочито обожавали храм Световидов, не допуштајући да се олако куну у њему и не дозвољавајући чак ни у рату, да се било чим упрља приступ у храм. Пророчиште Световидово било је уистину врло познато, и Словени су са свију страна долазили у Аркону, да им се прориче а увек су том приликом по нешто доносили собом за жртву.

Колико је било огромно богатство Световидове ризнице види се из тога, што чак и трговци нису могли ни доћи ни трговати у овој земљи, ако нису претходно нешто скупље од своје робе Световиду жртвовали. Посве је онда природно, што се је дански краљ Валдемар полакомио на толико богатство, и напао на Рујан. У XII глави II своје књиге прича нам Хелмолд о овом нападају Валдемареву на Рујан, који се десио 1168. године. Валдемар освоји острво, а становници пристану на све што је он тражио, само да би се откупили. Краљ нареди да му се донесе кип Световидов: "Он (Световид) је би први међу свима словенским боговима, онај који је давао најславније победе, који је прорицао најизвеснија прорицања. Тако су виђали још у наше време не само Вагринце већ и све словенске области, како сваке године шаљу дарове на Рујан, називајући Световида богом над боговима. Код њих је краљ према свештенику у малом поштовању, јер свештеник тумачи прорицања, чита судбину. Он зависи од судбине, а краљ и народ зависе од њега. Каткада они принашаху на жртву и по којег хришћанина, и тврђаху, да се боговима нарочито допада хришћанска крв. – Један део злата и сребра отетог од непријатеља сипаше се у Световидову ризницу." /Helmold: Chron. Slav. I 38./

Храм Световидов описује нам Сакс Граматик у детаље. У сред града" вели Сакс, "бејаше једно место, на коме се уздизаше један врло леп дрвени храм, поштован не само по величанствености његова култуса, него и по идолу, који у себи скриваше.

Спољашњост овога храма била је украшена дивним грубо обојеним дрворезом, који представља разне предмете." /Cf. Thietmar, Chron. VI. (Опис храма Редаријана)./ "У њ се улази само кроз једна врата. Око самога храма бејаше двострука ограда; спољна је ограда била покривена црвеним кровом, унутрашња је састављена из застора, које држе четири конца, а са спољном оградом се додириваше само кровом. У згради бејаше грдан идол, много већи него у природи; имађаше четири врата и четири главе, две спреда и две с леђа; и спреда и позади једна изгледа да гледа на десну, а дуга на леву страну. Брада је обријана, коса ошишана, као што носе Рујани; у десној руци држаше један рог справљен из разних метала; сваке године га свештеник пуни вином (или можда медовином); и по стању овога пића, он предсказиваше жетву те године. Лева рука држи један лук спуштен низ тело. Једна мантија покрива идолово тело и спушта се до ногу. Идол бејаше саграђен из разних дрвета и тако вешто спојених, да се саставак могаше приметити тек после најтежег испитивања. Ноге се опираху о земљу, али се не види, како је за њу био утврђен."

"Поред идола" вели Сакс даље, "виде се: једна узда, седло и други разни знаци божанства.

Нарочито се дивљаху једном колосалном мачу, чија канија и балчак беху од сребра и врло значајно изрезани."

И велики празник Световидов описује нам врло лепо Сакс, а нарочито важно у овом следећем одсеку је то, да нас многе појединости подсећају на верске обреде са хришћанским свецима.

"Ево како се светковаше велики празник овога идола. Једанпут у години, кад се сабере летина, скупи се гомила народа испред храма, да принесу на жртву животињске главе, и сви учествују у овој великој религиозној гозби. Свештеник, који противно обичају земље носи браду и врло дугу косу, једини је имао право да уђе у светилиште. Дан пре те свечаности он је брижљиво очистио метлом сав храм, где он такође једини има право ући, пазећи добро, да не дише докле је ту. Кад му је требало да удише ваздуха, истрча на врата, да божанство не би било окужено додиром једнога човечијег даха."

"Сутра дан, кад се скупи свет пред вратима, жрец узме суд из идолових руку, и испитује: да ли се течност у суду смањила од раније обележенога знака. Ако јесте, онда он предсказује оскудицу, сиромаштво у производима у идућој години; у противном случају предсказује изобилност. По овим знацима он унапред обавештава, да ли ће бити мало или много користи од земаљских производа. Затим то пиће од прошле године проспе по ногама идоловим у виду преливања жртве, па напуни рог новим пићем. Одавши кипу поштовање, чинећи да му нуди да пије, почне онда од њега свечаним призивањем тражити свакојака добра за себе и за отаџбину, богатство и славу за грађане. Онда од једном прогута све оно што је било у суду, поново га напуни, па метне у десну идолову руку."

"После овога донесу пред кип један округао и као стас човечији висок колач, посут медом; свештеник зађе иза колача, и пита народ, да ли га виде. Ако одговоре да га виде, он изјави жељу: да га до године не виде. Ова жеља значи: не да жречева или народна срећа до године буде боља, већ да је догодишња жетва обилнија. Затим поздрави народ у име идола, опомене га, да остане постојан у својој побожности и у принашању жртава, а зато му обећава извесну награду у победи на суху и на мору."

"Остатак дана посвећен је гозби; једу месо животиња на жртву принесених. Оне их тада наведу и на неумереност. Ну на овим гозбама повредити умереност и трезвеност, значи учинити акт побожности. Сви људи и жене дају сваке године за култус богу по један новчић. Жрецу додељују трећину плена, као да је он допринео победи. За своју службу он има три стотине коња и толико коњаника. Све што се оружјем или крађом задобије, поверава се чувању свештеникову. Он прави заставе и украсе. Пљачку чуваху у сандуцима, у којима бејаше доста сребра и употребљене материје."

Према молбама Световиду да до године жетва буде боља, био би и Световид бог који чини да усев узрасте, плод узре, и да тако буде довољно хране човеку и животињи.

Као стуб вере Балтичких Словена, Световид је као и Дажбог бог сунца и светла. Али Световид даје свега у изобиљу само својим штоватељима, а за остале људе, а нарочито хришћане, он је грозни бог рата и пораза. За Словене држи он у десници драгоцени рог, пун слатког пића, за непријатеље Словена приправио је бритки мач. По народном веровању, узјашио би често Световид ноћу свога бељца, који је њему посвећен, да прогони душмане Словена. Кад се ујутро бељац у стаји пенио и уморан на земљу свалио, знало се, да је Световид на њему сву ноћ јахао. Световид, као што видесмо то из Саксова ставка, има четири главе, свака је окренута на по једну страну света тако да он све види. Ум његов надмашује сва времена; он познаје прошлост, садашњост и будућност, он је прави пророк. Свети бељац је оно биће по којем Световид будућност прориче, а свештеник тумачи.

Пророчанства Световидова вршила су се, вели Сакс, на овај начин: "Кад је реч: да ли треба или не треба предузимати какав рат, свештеници наместе испред храма троструки ред копаља. Затим вежу два копља косо са шиљцима доле. Сад кад хоће да се крену у рат, најпре обаве свечане молитве, и свештеник доведе коња, да пређе преко копаља. Пође ли он сад при прескакању десном ногом, онда је срећан знак за исход рата; ако пође левом ногом, одмах се окане поласка. Исто тако раде и са походима на море и свима осталим предузећима."

Интересантно би било подвући неке сличности између култуса Световидова и нашег обичаја на Бадњак. Као год што се и Перуну и Световиду палила жртвена ватра од храстових дрва, тако ми још и данас палимо дан пре Божића храстов пањ, бадњак. На бадњак се сипа зрно жита или кукуруза, а на њега се меће воће (јабуке) па се све то пали, као да се некоме жртвује. У исти мах биће нам јасно откуд нам је обичај да се месе божићни колачи, и славски колачи уопште. Па и коледарска песма:"Да окупам коледо – младог бога коледо – и божића коледо" изгледа да више припада Световиду него нашем Божићу. Обичај да се неко сакрије иза колача и пита остале да ли га виде, како нам то описује Сакс, очувао се до данас. У Малој Русији спремају последње вече у години много колача за вечеру. Наместе их један на други пред домаћином на столу, и истерају децу на поље. Они се врате и питају: "Где је отац?" "Зар ме не видите децо?" – пита их он иза колача. – "Не оче". – На то отац – "Да Бог да, да увек тако буде, да имамо увек толико жита као вечерас." /Етнограф. експедиција у ј-з. Русију; грађу сабрао Чубински, I, III Петроград, 1872./

Приповиједају да се у Херцеговини милају на Божић с чесницама, тј. узму двојица чесницу, па је окрећу међу собом и пита један другога: "Милам лисе" (тј. помила ли се иза чеснице)? Онај му одговори: "Милаш мало". А онај први онда рече: "Сад мало, а до године ни мало" (тј. да роди жито добро, и да тако велика буде чесница да се ни мало не помила иза ње). /Вуков Речник под речју: милати се./

"И нема под небом варвара, који би горе мрзели хришћане и свештенике као Рујани," вели Хелмолд. Балтички Словени уопште, а напосе Рујани, били су помешали религију са политичком слободом својом, и веровали су да покрштење за њих значи и губитак слободе. Отуд толика мржња према хришћанима и толика упорност у својој старој вери. Ма колико пута да су покрштавани Балтички Словени, веру хришћанску све дотле нису примили док нису били политички потпуно сломљени.

О уништењу Арконе и светилишта Световидова прича нам Сакс Граматик ово: "Краљ (дански) бејаше послао Есберна и Свена, да га (храм) разоре. Морали су узети гвожђе, и чувати се да кип при паду не пригњави кога, јер би тада незнабошци веровали да се њихов бог свети... Идол паде... Храм бејаше украшен пурпурном материјом, коју је влага тако искравила, да су од ње све комади отпадали. По зидовима храма беше и животињских рогова. Наједанпут спазише једнога злог духа, како утече из храма у облику једне црне животиње".

"Наредише становницима, да идол увежу конопцима и да га извуку из града. Али, услед каквог верског страха, они заповедише најамницима страним и заробљеницима, да оборе бога, мислећи, да је боље, да ова презрена лица изложе гњеву његовом. Веровали су да ће Њ. Величанство Бог, кога су тако дуго обожавали љуто казнити све оне, који се усуде на њ. дићи руке. Чули су се најразличнији жагори. Једни жаљаху, што се њихов бог тако вређа, други га исмејаваху. Најпоштенији, наравно, стиђаху се, што су се дали за тако дуги низ година заваравати тако грубим култусом. Идол би одвучен у поље, где га је грдна гомила света љубопитно посматрала. Кад би у вече, кувари га разлупаше исекоше у комаде, да њима ложе ватру. Рујани су затим морали предати и све благо, које беше посвећено Световиду..."

И тако је на тај начин као Перун тј. са концем око врата уништен и Световид, моћни бог Балтичких Словена.

Кад су се овако уништавали храмови и идоли словенских богова, није ни чудо, да нам се није ништа до данас сачувало и ако је било толико велелепних храмова, и толико златом и сребром украшених идола. Па ни комисија 1868. године, која је приликом хиљадугодишњице разорења Арконе установљена са задатком да испита острвске старине, није скоро ништа нашла. Ипак се тврди да је у цркви у Алткирхену кип, који се налази узидан у зиду, Световидов, али тај кип има само једну главу, док ми знамо да је Световид имао четири главе. Овде ваља споменути и идол нађен у Збруку, који скоро посве одговара опису Световидову по Саксу Граматику, и који је, премда му неки научњаци поричу аутентичност, ипак на сваки начин аутентичан.

Етимолошко тумачење имена Световида, још ће нам више расветлити функцију и појаву овог словенског бога. У погледу тврдње Хелмолда и Сакса Граматика о имену Световидову у вези са Св. Видом важно је то, да А. Бременски, на кога се сви касније хроничари, па и Хелмолд и Сакс, помало ослањају, ни речи не спомиње о неком Св. Виду из Корвеје и његову доласку на Рујан. Кад дакле велимо, да нема ни трага истинитости у тврдњи Хелмолда и Сакса, да је име Световидово постало од Св. Вида, ваља нам изложити етимологију речи, и показати њен прави постанак.

Кад би пристали уз тумачење Добровскога, који реч вит – доводи у везу с речју – витез, што значи херој, јунак, био би Световид свети јунак. /Г. Крек: op. cit./ Ову своју тврдњу доказује Добровски извештајима, који нам Световида у истину и као јунака и бога рата описују. Не можемо се сложити ни са тумачењем Фаминичинија којему је Световид исто што и Света светлост, тј. реч -витъ – као светлост тумачи.

Никако се не може узети, да је Све[н]тъ овде узето у хришћанском смислу, јер не треба да заборавимо на имена – Све[н]топлъкъ, Све[н]тослав, где би Све[н]т – имало куд и камо више смисла у значењу немачког – heiling – што значи јак, известан. Крек име Световидово тумачи као моћни дах. Реч – Све[н]то – тумачи он у значењу силан, јак; а – витъ – доводи у везу са словенским вě које у индијском гласи va а значи (flare) дувати. Отуда је, вели Крек, настало старословенско вěјати – вěтръ у литванском vejas. Да је ово тачно, мисли Крек да нам потврђују посве јасно извори, и то на оном месту, где се прича, да свештеник није смео да дахне у храму, него је морао да истрчи напоље, кад му је требало даха "да божанство не би било окужено додиром једног човечијег даха."

Луј Леже задржава први део речи – Svent и то тумачи као утицај хришћанства, а дуги део витъ представља корен – vit или – vet – мисли Леже, а тај корен vit – vet значи код њега – "реч". Према томе би по Лежеу Световид био света реч или бог који даје речи тј. савете људима.

Не би ли се име Световидово могло протумачити речју: – свет у значењу латинске речи – mundus, – а – вид кореном од глагола видети, пита се преводилац Лежеа, Р. Агатоновић.

Име Световид, вероватно је некада гласило – vsěto – vidъ (вьсěто – видъ) што би значило од речи до речи – Sveto-vid – тј. онај који види "свет", дакле "све на свету", или боље "који зна за све на свету", и "познаје свет" (totum universum). Према томе би анализа Световидова имена гласила овако: вьсěто – и – видъ.

Први део речи изводимо од старословенског заменичког придева вьсь, – вьси, вьсе што значи сав, сва, све. У нашем језику настала је метатеза гласова, и тако је постало од вьсь – наше сав. Тих метатеза гласова имаде доста у нашем језику. Тако на пример: могила – данас гомила; точак – котач; намастир – манастир; лажица – жлица итд.

Именица вьсěть, или вьсěта, која је настала од придева – вьсь – (сав) имала је да значи "све" (свеукупност, васиона, totum universum, das All). Други део речи (вьсěтo- вид) – вид доводимо у везу са индоевропском речју -*vid – што значи видети, пазити. Стари Словени су знање уистину и везивали за чуло вида тј. оно што видим то и знам. Тврдњу ову доказује реч "сведок". Ако је аналишемо, добићемо елементе: – с-вед-ок: у руском: с-вид-ěтель ; у пољском: s'-wiad-ek. Све те речи у вези су са кореном вид, вěд, што значи "знати". Од индоевропске речи *vid имамо санскртско: "vid" што значи зналац, знајући. У старогрчком исти корен речи Fid (у висини превоја) "oida" значи знам, а (у средини превоја) eidon значи видех; у готском wittan значи видети и знати.

Реч Вьсěто - вид означава, дакле, онога који зна свет (целокупност), који познаје свемир (totum universum). Световид је баш оваквим и приказиван, са четири главе, а свака глава била му је окренута на другу страну света.

У старословенском језику обична је ствар, да се именице изводе од придева са наставком -та- на пример: высо - та (висина), долго - та (дужина) и т.д. На тај је начин вероватно настала и именица вьсěта, што значи totum universum, а од придева вьсь. Да се оно "ě" развило од полугласа "ъ" иза "с", није немогуће, јер у старословенском језику имамо и придев вьс-акъ и вьсěкъ а значи и прво и друго "свако". Разлог да се та реч није одржала до данас лежи у томе, што је у старословенском језику постојала и реч: свěтъ - која значи: - светлост. Услед метатезе гласова која се врло лако извела између речи вьсěтъ или вьсěта, и речи: свěтъ, ове су се речи измешале, и на тај начин се изгубио траг речи вьсěтъ и осећање за њу као самосталну реч.

Ова етимологија речи, обухвата сва својства бога Световида, која су хроничари у својим делима споменули.

pinkie · Prijatelj foruma

Волос – Велес

Још ни до данас није наука коначно утврдила да ли је Велес – Волос скотји бог тј. бог животиња, како вели Нестор, или је он једнооки див и бог Сунца, или пак бог подземног света – ђаво.

Срезњевски је први доказивао да Велес – Волос није и не може бити бог животиња и стада, него да је он бог Сунца и вегетације. Ербен доводи Велеса у везу са адјективом велиј – великъ а документује ово тврђење тиме, што вели да су Руси овога бога представљали као једног дива.

Миклошић /Fr. Miklosish: Etymologisches Wцrterbuch, Wien 1886./ међутим, држи да је Велес бог стада и мисли да је Велес и његов култус пренет из Грчке од Св. Блазиоса успркос гласовних потешкоћа код те тврдње.

Нестор и сва друга руска врела спомињу нам Велеса увек одмах иза Перуна, а при заклетвама спомиње се само име Перуново и Велесово. Питање је сад, да ли је могуће да су Словени једног бога животиња стављали одмах до моћног Перуна, и да су се њим редовно заклињали?

Лежеова претпоставка да је додатак "скотiи бог" крај Велесова имена можда само један погрдни атрибут пун ругла и презрења, дакле нешто што би могло значити бога простака и глупака, (јер руска реч скољ има то двојако значење), врло је вероватна. И није то једини случај да хроничари говоре о Словенима и њиховој вери са презрењем. Сетимо се само оне Саксове ироније, кад прича о уништењу Световидова храма и идола, и вели подругљиво: "Његово Величанство Бог..."; па затим и многих других погрдних епитета и атрибута, које хришћански хроничари придодају непокрштеним Словенима.

Што се тиче довођења Волосова имена у везу са именом Св. Блазиоса из Цезарије у Кападокији, који се нарочито штује у Бугарској, а сматра се заштитником стоке, очито је да се ту ради о замени имена и својстава, на основу сличности имена, а можда и својстава, која су хришћански калуђери искористили.

Ова замена исто је онаквог карактера као и она Световида и Св. Вида или града Јулина и Јулија Цезара, и као многе друге.

Неки научењаци мисле да је име Велесово настало од стар. облика Velnas, Velnias, па држе да се Велес и развијао под утицајем нордијског демона Volsi. /L. Niederle: op. cit./

Сем Нестора чувени грчки споменик "Путовање Мајке Божје кроз пакао" спомиње Волоса заједно са Тројаном, Хорзом и Перуном; спомиње га и "Слово о полку Игореву".

Интересантно је међутим, то, да Волос у писаним чешким споменицима XV и XVI века не значи више неко нарочито божанство, него сатану. Једна беседа из 1471. године вели: "Оставимо те грехе код Велеса". Неки писац из XIV века познати под именом Ткадлачек пише: "Какав за дух, који га је Велес надражио против мене?" Чешки преводилац књиге Исуса сина Сирахова од Г. Хуберина место које је Т. Решел из XVI века превео: "Један човек жељаше да му жена постане дивља гуска, да утекне преко мора, и да се више никада не враћа", преводи: "да жена постане дивља гуска, и да одлети некуда преко мора к Велесу".

На другу страну, Велес се сматра за бога Сунца а као такав и за бога вегетације. У прилог овог тврђења иде нам забелешка Афанасијева из руске фолклористике. Ево шта бива у тренутку кад се приступа жетви, вели Афанасијев: Један жетелац мора бити женско, узме једну прегршт класја и веже. Ова је прегршт свега. Не сме нико да је дирне. То се зове: "Везати браду Волосову или Перунову". Ова Волосова брада штити жетву од свију зала. Зову је још и Илијина брада или брада св. Николе или Перунова брада.

Велес – Волос јесте дакле словенски бог, који је могао да има свако од ових трију својстава.

Ако ћемо се обазирати на фолклор, тада ћемо добити Велеса као бога Сунца и плодности. Познији споменици нам га дају као господара подземног света, док нам његов хришћански наследник св. Блазије, код уса св. Василије, уз Нестора казују, да је Волос бог стада и све стоке.

У прилог првог својства Велесовог, била би опаска, да је он свагда међу првим боговима, али ми знамо да су се Словени бавили и сточарством, па је лако могуће, да је поштовање према једном богу који штити стоку било исто толико, колико и поштовање према богу који штити усеве.

Друго својство Велесово, могло би се доказивати уз споменике и називом месеца октобра – велезуменис, који се сматра за месец мртвих, па затим сличношћу имена Волосова и злог демона нордијског Волзиа. Али не могуће је опет, да је Велес, као бог подземног света, дакле ђаво, могао бити претходник св. Блазија или св. Василија који се слави као заштитник стоке. Само сличност имена између Волоса и Блазијуса није могла бити довољна, па да хришћански мисионари једног незнабожачког бога пакла замене св. Блазијем, и да му даду, уместо пакла, заштиту над стоком. Хришћански мисионари су сем сличности имена, морали имати још какво својство заједничко Велесу и Блазију, и тек су тада утицали на ту замену.

Св. Илија је наследник готово свих својстава Перунових, па и св. Блазије, ако је наследник Волосов, морао је наследити и својства Волосова. У Русији се икона св. Василија унесе у шталу, ако се стока поболе и верује се да ће стока од тога после оздравити.

Тврдњи овој не смета ни то што се држи да је Велес – велет – борац, и да од њега потиче св. Влахо, борац и заштитник Дубровника, јер знамо да је сваки словенски бог пре свега борац и бранич краја у коме га највише штују.

pinkie · Prijatelj foruma

Триглав

Највише штовани бог Поморана, коме су у главним градовима Поморја у Штетину и Волину били посвећени главни храмови, назива животопис Отона Бамбершког Триглавом.

Сличност између Триглава и Световида наводи нас на помисао, да је можда Триглав исто што и Световид, само на другом месту и под другим именом, и да је он у најбољем случају само трансформација имена и својстава Световидових.

И ако признајемо сличност између Световида и Триглава, ипак се не можемо сложити с тврдњом да је Триглав и Световид један те исти бог, /Л. Леже: op. cit./ само ради те сличности; јер има заједничких црта код свих словенских богова (на пример она да су сви словенски богови уз друга својства и богови рата, браниоци крајева у којима се штују).

Споменици бога Триглава су чести и прилично прецизни. Ебо нам жели дати тачна објашњења о постанку имена Триглавова кад вели: "Штетин... бејаше уоколо затворен трима брдима, од којих је средње, које је и највише, посвећено паганском богу Триглаву, а имало је и Триглавов кип, коме су очи и уста била покривена златним завезом; свештеници тога идола тумаче, да зато њихов највиши бог има три главе, јер влада трима краљевствима тј. небом, земљом и паклом, а очи и уста да покрива завезом зато, јер се претвара као да неће да види и сазна за грехе људи." /Ebbo 64./

Овај ставак Ебов врло је значајан сем тога што нам карактерише Триглава и зато, што он побија Титмара (I. 7.), кад овај вели да се код Словена све свршава смрћу, па нам даје посве противну слику о загробном животу код Словена.

Адам Бременски мисли да је име Триглава дошло отуд што је острво Волин троугласто. "Тамо се", вели Адам Бременски, "на Волину може видети Нептун са тројаком природом, јер три мора оплачу ово острво". /Ad. II 10./

Идол Триглавов би је врло мален, и док нам за остале идоле причају хроничари, да су били као дивови, и да су их једва четири вола могла с места покренути, дотле Сефрид за идол Триглавов вели да је био врло мален и сав посребрен (сар. 106.)

Ебо, међутим, за Волински идол Триглавов каже да је би златом превучен (с. 55.)

Херборд нам опширно описује уништење Штетинских идола Триглавових. Он вели, да је владика Отон, – уз помоћ народа који се разочарао што се богови не бране те је и сам рушио кипове и храмове – послао три главе идола Триглавових у Рим, да њим, посведочи са покрштење Словена (II. 32)

Али у Волину свештеници Триглавови остадоше верни култусу идола, и ако се читав град покрстио. Они се повукоше у села: "И како /Ebbo II 13./ је Отон био разорио храмове и уништио кипове боговске, они однеше ван ове области један златан кип Триглава, који бејаше њихов главни бог. Повере га чувању једне удовице, која живљаше у једном сеоцету, где се ово драгоцено благо тешко могаше пронаћи. Удовица увије идол у хаљине, изврати рупу у стаблу једнога врло дебелога дрвета, и ту сакри ову светињу тако, да се није могла ни видети ни дотаћи. Оставила је само један мали отвор, кроз који незнабошци могаху принети жртву и понуде. И нико к њему не прилажаше, осим онога који приноси жртву. Отон дозна за овај идол. Побоја се, да после његова одласка он допринесе, да се народ још неучвршћен у хришћанској вери врати паганизму; те потражи начина да га се лукавством дочепа. Да су незнабожачки свештеници случајно дознали за његову намеру, можда би били сакрили свој паладијум у какво још неприступније место. Ову деликатну мисију повери владика неком своме другу Херману. То беше вешт човек, који разумеваше и урођенички језик. Он му нареди, да се преобуче у словенско рухо, па да оде к удовици, као да жели Триглаву принети жртву. Херман послуша: Исприча удовици, да је недавно избегао једну страховиту буру захваљујући једино Триглавовој заштити, и зато хоће да му принесе жртву. Удовица му покаже свето дрво и рупу, где може ставити своје понуде, препоручујући му да ником не казује то место, ако мисли на свој живот. Он уђе у једну тајанствену ограду, баци кроз онај отвор један сребрни новац, тако да се могао чути његов звек, те да се верује, да је заиста принео жртву; по том га опет извуче. Па да би показао све своје презрење према Триглаву, он му баци, уместо жртве, један велики испљувак. Затим прегледа свуда, не би ли могао дићи идол. Али он беше тако добро у стаблу затворен, да га беше немогуће извадити. Гледајући око себе опази Триглавово седло обешено о ограду. Било је врло старо и потпуно неупотребљиво. Диже га и сакри, па га после однесе као доказ оних напора, које је учинио да се дочепа идола". За историју овог скупоценог идола знамо још и то да је касније владика Отон скупио главаре и кнезове словенске и заклињао их да се окане жртвовања Триглаву, али све је то било без успеха.

Сви идоли Триглавови, веле хроничари, одликовали су се изванредном израдом резбарије.

Триглав је, као и Световид, добар пророк, и он своју вољу показује људима, помоћу њему посвећеног црног коња. И Триглавов вранац као и Световидов бељац ништа не ради. Нико не сме да га се дотакне, сем четири жреца, који га пазе и тимаре. По један жрец увек иде за њим. Он има своје свето седло украшено сребром и златом, и но је висило увек крај његова кипа у храму његову. Триглав се сматрао за врло склона човеку. Начин прорицања Триглавовим вранцем разликује се од начина по коме Световидов бељац прориче.

"Кад је требало предузети неки сухоземни поход, положе најпре на земљу девет нових копаља, на један лакат даљине један од другога. Свештеник онда доведе заузданог и оседланог коња, држи га за узду, тера га да трипут у оба правца пређе преко копаља. Ако при том прелажењу не дотакне ни једно копље, онда је прескакање срећно и поход би се предузимао. У противном случају одустајали су од намере." /Nerbord II 35./

Триглав је као и богови са Рујна и Ретре, и као сви словенски богови пре свега бог рата. Неки научењаци /L. Niederle: op. cit. pg. 149-150./ мисле да је Триглав вероватно подмлађена форма старог пансловенског божанства. Он је затим и онај који облачи поља травом и даје свега поклоницима својим. У овом последњем његовом својству даје га Сефрид у исти мах кад прича о последњем покушају незнабожачких жреца Триглавових да побуне народ против владике Отона. Тај ставак Сефридов гласи: "Жрец који је служио идолу у Велегошћу, прича Отон, наумио је подићи народ на хришћанске проповеднике, обукао се у своје свето бело одело, и сакривши се у жбуње, поче плашити сељака који је био пошао у град на трг. "Стани, човече, и чуј речи моје", рече му он, "ја сам бог твој, ја сам тај који облачим поља травом а шуме лишћем; плодови земље и дрвећа и стада, и све што служи човеку, све је то у мојој власти, то дајем поклоницима својим, а то имам од противника мојих. Кажи народу у Велегошћу да не прима туђега бога." /Sefr.. 129./

pinkie · Prijatelj foruma

Стрибог.

Ово божанство спомиње се у Несторовој хроници /Chron Nest. c. XXXVIII pg. 46, 27./ увек уз Перуново и Дажбогово име. Сем Нестора спомиње Стрибога и еп "Слово о полку Игореву" /Ed. N. Potrebnja pg. 39-36./ у ставку који гласи: "Се вěтри, Стрибожи внуци вејутъ с морја стрелами" што значи "Ето ветрови, Стрибогови унуци дувају с мора стрелама."

Из овог маленог броја споменика, посве нам је јасна функција овог словенског бога. Према Јагићевој етимологији Стрибога, чије име он доводи у везу са глаголом (стьрьти) стěрěти, литванско styrieti, немачко starr, steif sein, erstarren укрутити, се очврснути, заледити се, био би Стрибог и бог мраза.

Међутим је, чини се, куд и камо вероватније довести Стрибога у везу са индоевропским коренима речи *sreu (то је тако звана средина превоја, а низина је *sreu, која значи струјање, течење, ток. Отуд у санскрту sravas, што значи река; у готском stroun, што значи струја, река, бура; у немачком Sturm што значи бура и Strom значи струја, река; у литавском strava што значи тече и strauts што значи набујали поток од кише; напокон и наша реч струја, која означава реку; а у старословенском језику струја значи струјање, ток воде.

У црквеним стихирама се пева на Богојављење на пример: "и својихъ водъ возврашчајетъ струји" што значи "и враћа ток својих вода;" или "струји освятилъ јеси Јорданския", што значи и "осветио си воду Јорданску". У Бугарској има река десно од Рил-планине и зове се Струма; стари Грци су је звали stry-mon. Реч је ова свакако словенског порекла. Северне хладне ветрове, који су дували од те реке Струме, Грци су звали "Стримонски ветар" (Strimonios anemos).

Међутим, оно "т" које се налази у нашој речи "струја" и другим наведеним индоевропским речима, јавило се по гласовном закону, по коме се у почетку речи између сибиланта и "р" умеће "т" или "д" на пример у речи "здрав" итд. Реч – стру – значи комешање струјање и биће вероватно ономатопејског постанка. То струјање може бити и у води и у ваздуху; у ваздуху се јавља као ветар и бура.

Пошто су Стари Словени живели баш у таквим крајевима где је било у изобиљу хладних ветрова, тај бог добио је име бог струје, бог хладних ветрова или Стрибог.

Крек /G. Krek: op. cit. pg. 410./ сматра Стрибога богом буре и невремена.

pinkie · Prijatelj foruma

Симаргл

Име овога божанства различито је забележено: Нестор га бележи раздвојено на Симъ и Рьглъ, док га касније споменици бележе као Семоръглъ. Шафарик /Safarik: Slovenskй Starožitnosti" II изд. Праг, 1863./ га међутим, назива. На сваки начин је Симаргл био бог локалног карактера, а тврдња, да Симаргл у опште не припада словенском Пантеону, код толиких веродостојних споменика, и сувише је смела. /Л. Леже: op. cit. pg. 124./

Самим именом врло је тешко одредити својство овога словенског божанства, и то тим пре, што му је и име различито забележено. Извори нам опет сем забелешке његова имена ништа више о њему не казују. Сва нагађања словенских митолога о функцијама овога божанства су само хипотезе. Ипак је тврдња Лежеова, да се етимологијом имена Симарглова, па било да се чита заједно или раздвојено, не добија на словенском језику никакав смисао, и да је овде реч о неком страном божанству, неоснована. Леже зато ипак тумачи "на своју одговорност" Симарагла као Седмороглав тј. као бога са седам глава. Доводило се име Симарглово у везу са једним текстом из Библије који гласи: "Сваки је народ створио себи богове. Људи Гутини створише Нергала; људи Хаматини начинише Асхила". Н. Геденов, а с њим и Јагић, виде у Симарглу покварено грчко: Sem Herakles. Биеловски је на сваки начин погрешио, кад сматра Симаргла за неку замену Сварога.

Не би ли можда етимологија коју ћемо кушати да изведемо била добра?!

Реч Симар'гл или Симарьглъ анализираћемо на Сима – и – рьглъ – како их и споменици често наводе. Други део речи рьглъ доводимо у везу са кореном рьг, рьы- а то је наш глагол рг-ати или као композит изргати. У нас се често чује придев изрган у значењу израђен, искидан. Тако се на пример каже: "изрго се од рада". Тај глагол ргати значи управо кидати (у нас се чује још и глагол гурнути: то је тај исти глагол: ргнути – грнути – гурнути).

Значење ргати (кидати) може да се прошири и на глагол терати, гонити. Има у нас реч "рога" што значи откинут комад дрвета, колац, батина (везује се стоци за ноге да се не разбеже). Реч рьглъ раставили бисмо на рьг-лъ; наставак – лъ је нешто обично у старосл. јез. на пример: пек-лъ, што значи пакао. Рьглъ би дакле значило терање, кидање, гоњење, одбијање (гонилац – одбијач). Ако сад са овим значењем другог дела речи размотримо реч "Сима – рьглъ ", добили би смо Симаргла као онога који гони Сима. Ако међутим, узмемо Шафарикову забелешку тога божанства тј. Зима – рьглъ, добићемо онога који гони Зиму, студен. Сима – рьглъ би према томе био бог који гони и тера зиму, дакле бог Зимогоња.

Овај тумач чини се близак истини, и даје нам уједно и поближе одређење бога Симаргла и његове функције на словенском Олимпу.

pinkie · Prijatelj foruma

Мокоша

Међу осталим боговима чије идоле подиже Владимир налази се и Мокоша. Нестор Мокошу редовно спомиње уз остала божанства. Веселовски име Мокоше налази под именом једног лица које игра улогу врачаре. /Веселовски: Журн, Минист. Нар. Просв. 1889./ Свештеник пита неку жену при исповести: "Ниси ишла к Мокоши?" Име Мокуше сачувало се до данас у фолклористици сев. Русије и означава једну жену, која се јавља за време великог поста, обилази куће и надгледа преље.

Ако се окреће чекрк у Руса на северу, па зашкрипи они веле да то Мокуша преде. Ако пак неко неострижено јагње изгуби вуне, вели се да га је Мокуша остригла. Крај маказа се и ноћу оставља прамен вуне као понуда Мокуши. /Вајсов Коментар Слова о полку Игореву, цитира Веселовски I с./

И ако Крек оспорава тачност Јагићеве претпоставке и вели да је Мокоша превод грчког "malakia", ипак изгледа да Јагић није погрешио, кад је сматрао Мокошу као зло божанство, које наводи на Онанов грех.

Кип Мокоше, како га приказује Vollmer, /Vollmer, op. cit./ и ако не знамо на основу чега, који је представљен као страшна наказа, састављена од различитих делова телеса разних животиња, носи знаке озбиљне вероватности.

Име Мокоше могло би доћи можда од грчке речи mogosoi што значи мука, невоље. Много је вероватнија етимологија анализиране речи на Мокош. Мок би био корен речи а – ош – наставак, како у наших имена Милош, Урош, Првош, итд. те није тако незгодан каквим га сматра Леже. Корен Мок требао би да значи ружан, гадан; с тим кореном долазе у везу наше речи мок-ар, мок-рина. Божанство Мокоше би дакле значило божанство ругобе, а имало је ваљда да подсети на човека са сасвим страстима, које су симболички те разне животиње, из којих је кип био састављен, представљале.