Galerije umetnika

Charmed · Malo ~ mače ~

Kafe / Galerija "Izba"

Adresa: Železnička 4, 21000 Novi Sad, Srbija i Crna Gora
Telefon: 021 452 503
Fax:
E-mail: izba@eunet.yu
Web: http://www.izba.org.yu
Radno vreme: 10 - 22
Osoba za kontakt: Silvija Čamber, odnosi sa javnošću

"Izba" je vizuelna i literarna umetnost objedinjena u jednom prostoru. "Izba" je princip rada i način razmišljanja. "Izba" je privatna inicijativa samih umetnika. "Izba" se kreće u pravcu disperzivnosti, ne zbog karijere ili koristi, suprotno od centralizacije i principa moći. "Izba" radi na umrežavanju srodnih ideja ili srodnih načina delovanja. U okviru "Izbe" se nalazi knjižara sa antikvarnicom, kafe i galerija. "Izba" ugošćava kvalitetne umetničke projekte i ne vrši klasifikaciju i diskriminaciju po sinhronim principima. "Izba" sve svoje projekte realizuje uz stručnu pomoć i kreativnu slobodu brojnih saradnika koji su u svojim oblastima dosegli integritet razmišljanja. "Izba" promoviše rad drugih umetničkih asocijacija putem direktne i alternativne komunikacije. "Izba" je ideja čiji se obrisi naslućuju u prostoru Železničke ulice broj 4 u prizemlju.

Mileta i Svetozar Poątić, vlasnici

Charmed · Malo ~ mače ~

Likovni salon Kulturnog centra

Adresa: Katolička porta 5, 21000 Novi Sad, Srbija i Crna Gora
Telefon: 021 529 235
Fax:
E-mail: likns@eunet.yu
Radno vreme: 8 - 14 radni dan
Osoba za kontakt: Ljubomir Vučinić, urednik

Iako Novi Sad ima prilično izlagačkih prostora teško da mnoge od njih možemo da nazovemo galerijom. U onom potpunom i zaista afirmativnom smislu. Likovni salon Kulturnog centra upravo jeste galerija koja, sa izuzetno dinamičnim i živim programom, potpuno odgovara prethodnom opisu i slobodno možemo da je smatramo jednom od vodećih u Novom Sadu. Ako ne i najvažnijom u poslednjih pet godina.

Svakako ili čak i pre svega moramo da vodimo računa o ljudima koji, kao urednici, saradnici itd. osmišljavaju, organizuju i vode takve galerije u koje dolazimo sa radošću i neprestanim očekivanjem da vidimo šta su nam tog trenutka pripremili i ponudili novo od sadržaja. Tokom priličnog broja proteklih godina niko nije sumnjao u znanje Ljubomira Vučinića, grafičara i urednika likovnog programa, ali ne mali broj ljudi, likovne publike pa i samih autora sigurno se zapitao otkuda toliko snage, umešnosti i izvanredne naklonosti prema autoru kao pojedincu da mu se omogući da na najbolji način predstavi deo svog aktuelnog opusa u Likovnom salonu Kulturnog centra. Normalno je da jedno takvo profesionalno i primereno ponašnje donosi i priznanja.

Svakako da postojanje Malog likovnog salona Kulturnog centra, koji je definisanošću svog postojanja okrenut komercijalnom nastupu i pojedinim izrazito kamernim događajima, u velikoj meri doprinosi slobodi kreativnog uredničkog delovanja u okviru Likovnog salona Kulturnog centra. Krećući se od klasičnih kamernih zidnih postavki, preko objekata i instalacija do smelih likovnih zahvata i eksperimenata, a sve to u izrazito dinamičkim tokovima koji se snažno ali urednički kontrolisano prepliću, Likovni salon Kulturnog centra može sa iskrenušću i zadovoljstvom da se preporuči kao jedno od retkih mesta u Novom Sadu gde i autori i publika mogu da očekuju susret koji, u ovom datom trenutku, omogućuje radost predstavljanja stvorenog.

Charmed · Malo ~ mače ~

Izložbe:

Skulptura, objekat ili gde je granica II
Skulptura? Objekat? Gde je "granica"? Danas, granice gotovo da više ne postoje kada je u pitanju likovna, pa ni ostale, umetnosti. Dug je put pređen da bi se moglo nešto poput ove konstatacije i otvoreno reći. Nijanse su još uvek prisutne, ali je i tu pitanje vremena kada će likovno delo biti sve i bez podela. Danas je u likovnom stvaralaštvu, gotovo, sve dozvoljeno i ono što je do juče bilo jeres u ovo vreme se dešava da se sve isprepletalo, da je prisutno i da je prihvaćeno. Od publike, istoričara umetnosti, pa i samih stvaralaca. Tako je i skulptura prestala da bude samo figurativna, ili samo čista forma, ili samo ne znamo već šta. Skulptura je gotovo, ponavljam, gotovo sve što egzistira u prostoru kao oblik. Sloboda izražavanja je danas sve i svako ima mogućnost da stvara. I pored toga, svedoci smo da likovni stvaraoci najviše utiču na pravac u kom se kreće, ili će se kretati, likovno delo. Šta je slika danas? Šta je crtež? Šta je grafika? Samim tim se postavlja pitanje, šta je skulptura? Ova izložba bi na svoj način više postavljala pitanja, no davala odgovor. Gledalc, konzument likovnog dela, bi sam morao da sebi postavi pitanje i pokuša da da odgovor, a dela na ovoj izložbi bi trebala da mu u tome pomognu. Šta je skulptura danas i šta sve može biti skulptura. Granice su izbledele i sve se lakše prelaze. Gde je granica i ima li je u opšte sada? Na to bi ova izložba pokušala da ponudi neke od odgovora.

Izložba se sastoji od radova grupe autora, koji su predstavljeni sa delom (ili više njih u zavisnosti od formata dela) bez nametnutih ograničenja: Milica Stevanović, Gordana Kaljalović, Željka Momirov, Hanni Goldhardt, Snežana Petrović, Anica Vučetić, Sobodan Kojić, Miodrag Marinkov, Slobodan Roksandić, Rajko Popivoda, Aleksandar Đurić, Gabrijel Glid, Darko Kuzmanović, Mihailo Mlinar, Ljubomir Vučinić, Savo Peković, Đorđe Arnaut.

Priča o "skulpturi"... Skulptura? Objekat, vajarstvo, kamen, drvo, metal? Odakle smo pošli i kuda idemo? Pitanja? Sve više i više pitanja. Sa godinama pitanja se nagomilavaju, a odgovora je sve manje. Na kraju će ostati samo pitanja. Šta je skulptura? Šta je skulptura danas? XXI vek nove ere. Tačnije, 2005.godina je u toku. Koliko već postoji pojam znan kao skulptura? Hiljadama godina svakako. Šest, sedam, deset, možda i svih sto hiljada. U stvari postoji koliko i ljudska vrsta. Znači li to u opšte danas onima koji se bave skulpturom? U ostalom, zna li neko šta taj pojam prdstavlja? Odgovor više nije ni bitan. Pitanje je osnov svega, dok odgovora može biti dva, pet, više od toga. Stotine, hiljade, bezbroj i da svi budu ispravni. Na ovaj, ili onaj način.

Da bi smo stigli do prilike da postavimo pitanje, po svemu što znamo, moramo krenuti sa mesta početka svega, pa i skulpture. No gde je početak bilo čega? Praznina? Haos? Kosmos? Da bi smo olakšali sebi, počnimo na konvencionalan način. Pratimo istoriju.

Kada je skulptura u pitanju, sve je počelo sa ljudskom vrstom. Kada i gde i zašto? To, zapravo niko ni ne može da zna. Samo postoje nagađanja, priče, legende i skulpture (koje u to vreme, možda, to nisu ni bile). Kada i kako je nastala, izgledala i od čega je bila prva skulptura...

Priča o "prvoj" skulpturi... Kad i gde je nastala? Koji je povod? Sve to danas stoji negde u izmaglici istorije. Gomile pretpostavki, legendi, potrba i želja da se svemu da nekakav logičan smisao, racionalno značenje, nekakav konačni odgovor. Da li sve to ima ikakvog smisla kada se posmatra delo, nastalo kada i sam ljudski rod? Ko je bio "on", ili zašto da ne "ona", koji - koja je načinio - načinila prvu skulpturu? Naravno, da na takvo pitanje nikada nećemo saznati odgovor. Ne znamo ni da li je ta, prva, skulptura bila samo alatka, igračka, poruka ostavljena nekom, pokusaj da se oblikuje prirodna sila kao odgovor na pitanja bez odgovora. Molba kakvom nepoznatom bogu, ili je možda u nekom makar malom deliću ljudske svesti predstavljala samo puku potrebu za lepim i popunjavanje dokolice između svakodnevnih obaveza. Da li je nastala u trenutcima sreće i zadovoljstva, ili očaja kada više ništa drugo nije preostalo? Posmatrajući decu dok se igraju, pitam se nije li kakvo "dete" načinilo tu prvu skulpturu? Nije li sve nastalo iz igre? Možda ništa od svega ovog nema nikakvu dodirnu tačku sa „stvarnom” istinom o nastanku skulpture? Da li je ljudski rod prvo načinio skulpturu, pa tek onda oruđe? Da li se i o tome da diskutovati. Možda, dok je u trenutcima odmora od lova, poigravajući se sa kamenom, drvetom, praveći nešto za šta bi mi danas rekli da je skulptura, otkrio i primenjenu srtanu svog dela pa je iz te igre, dokolice, nastala i strela, koplje, možda čak i vatra, točak, sama civilizacija? Kada, gde, kako i zašto, ostaće večna tajna. Znamo samo to da su neka pitanja opstala još iz tih vremena i na njih još nije dat konačan odgovor. Ona su duboko u svima nama i svakim novim delom, negde u svetu, ona se iznova rađaju. Sa njima i "prva skulptura". U svim ostalim skulpturama...

Priča o "ostalim" skulpturama... Da li je "skulptura" samo ono što se da videti, opipati? Šta je u toj priči baza, osnova, svega? Naravno, sve zavisi od toga kako posmatrate stvari, iz kog ugla i koje je vaše mesto u toj priči. U ostalom, šta je skulptura bila, šta jeste i šta bi mogla da bude? Nikada nije bila samo puki predmet. Uvek je sa sobom nosila neko značenje, smisao, neki red. Mogla je da bude nešto drugo pa da vremenom postane skulptura, ali nikada nije bila skulptura koja je postala nešto drugo. Uvek je u sebi nosila priču o civilizaciji, vremenu i kada se apstrakuje ona je tihi posmatrač i svedok trajanja ljudskog roda. Nastajala je i stvarala se nezavisno, često bez uzajamnih uticaja, na svim delovima planete i u svim vremenima. Kameno doba, Vinča, Egipat, crna Afrika, Mesopotamija, Maje, Inke, Acteci, severno američki indijanci, eskimi, Kina, Japan, Indija, Nepal, Polinezija, Aboridžini, Heleni, Etrurci, Kelti, Sloveni, nordijski narodi, Rim, Vizantija, znane i neznane civilizacije i kulture. Svaka na svoj način. Svuda, na svakom mestu i u svako vreme.

Znači li to nešto i nudi li i kakav odgovor na pitanja o skulpturi? Šta znači ta potreba da se stvaraju skulpture, ili objekti, kako god ih zvali ? Potreba za stvaranjem. Činiti nešto što neće biti samo sada, danas - sutra, za jednokratnu upotrebu sa ograničenim vekom trajanja. Čak i da traje samo tren. Činiti nešto što u sebi nosi večnost, prošlost - sadašnjost - budućnost, vreme bez pojma o vremenu. Osnova civilizacije, osnova stvaranja, osnova postojanja.

Posle svega, najmanje je važno da li je skulptura, ili objekat. I skulptura. I objekat. I kako god, samo da postoji u vremenu i prostoru. Nije važno ni od čega, ni kako, ni sa čim, ni zbog čega, ni šta. Važno je da je tu. Važno je da traje. Ovako, ili onako. Kao skulptura, kao objekat, kao nešto što će tek imati neki svoj naziv. Važno je da nema granice...

Priča o "granici"... Granice? U svetu stvaralaštva, pa time i skulpture nema, ili ne bi trebalo da ima granice - granica. Gde su granice? Svuda oko nas, okružuju nas na svim nivoima, a najgora je na nivou svesti, shvatanja i prihvatanja. Za samog autora i takve granice ne moraju predstavljati problem ako se odlučno, bez sumnje (mislim na sumnju koja koči, a ne na stvaralačku sumnju koja podstiče) u svoju "misiju", kroči na put stvaranja. Najstrašnija i najčešća je granica koju sami sebi postavimo i kada sami sebi ograničimo sposobnost da vidimo, primamo, dajemo i stvaramo. To je isto kao da naučite da hodate, a nikada ne potrčite, skočite, zaigrate, sve iz straha da se ne desi "nešto". To je strah od novog, nepoznatog, drugačijeg, različitog, strah od tuđeg. Strah od toga da se dokuči svet u ogledalu, da se dokuči svet u snovima. Strah od sebe samog. U ovom svetu stvaranja, pa sa tim i u svetu skulpture, strah, ograničenost, skromnost ne mogu se smatrati vrlinama. Nema granica u stvaranju. Korak napred je uvek korak u nepoznato. Nekada izađe na dobro. Uvek je najvažniji taj "prvi" korak... Priča o "koraku"...

Nema odgovora na "pitanja", a on je, ipak, oduvek tu. Duboko u našoj svesti, duboko u našoj potrebi da budemo ljudi. Da pobedimo vreme. Prolaznost. Nas same. Korak, po korak...

Charmed · Malo ~ mače ~

Zita Šuhajda - Slike

Razmišljati o apstraktnom ekspresionizmu u slikarstvu je sve osim jednostavan proces. Poznavanje umetnosti i njene istorije nije dovoljno samo po sebi. Potrebna je prilična koncentrisanost, kompetentnost i, nadasve, dobra namera posmatrača da bi mogao da dostigne upravo ono stanje koje je nagnalo umetnika da stvori sliku baš tako i baš na taj način. Odnosno da se shvati i "uhvati" onaj trenutak koji slikara čini umetnikom.

Sva ta gestualnost i postmodernistički potpuno osvojena sloboda omogućuju jedan vrlo bogat i složen likovni jezik ali su, istovremeno, i velika opasnost po samog umetnika. Ne u smislu da li će moći i umeti da iz tog svekolikog mnoštva prepozna ono što on sam jeste (lakši deo) već da li će moći i umeti da adekvatno likovno materijalizuje delove tog mnoštva tako da možemo da ih razumemo i prihvatimo.

Doneti odluku da je fizički prostor platna tek jedan mali deo beskonačnosti ukupnih mogućnosti znači, pre svega, da umetnik veruje da poseduje toliko snage da se poduhvati stvaranja nečeg suštinskog i vrednog iz ničega. Poput astronomskog praparaska ili biblijskog stvaranja sveta. Otuda kod apstraktnog ekspresionizma, najčešće, i veliki formati slika. Sav taj dinamizam, razmahnutost, sirova gestualnost, snažan i iskren zanos traže prostor da se ono "nešto" izvan slike koliko - toliko stavi pod kontrolu koju zahteva materijalizacija primarnog impulsa.

Zita Šuhajda nam je svu tu problematičnost bezrezervno i potpuno iskreno pružila na uvid. Driping, apstraktni ekspresionizam i gestualnost su tek istorijske odrednice. Ono mnogo važnije je to da Zita svojim delima snažno i upečatljivo ispisuje istoriju sopstvenog postojanja u razuzdanom postmodernom svetu.

Luka Salapura
likovni kritčar

Charmed · Malo ~ mače ~

Milan Kralj - Slike

U svom originalnom pristupu slikarstvu beogradski autor Milan Kralj je ponovo našao novi modalitet i tematiku likovnog iskaza. Nakon ranijih hladnih stilizacija predmeta zaodenutih u dekorativne i geometrizovane površine jarkih boja, na kojima je prikazao asketski redukovane forme čistih površina i linija, Kralj se sada posvetio temama organske materije, strukture i života. Sve slikarske kompozicije zaodenute su crvenom bojom krvi, mesa, plazme i drugih organskih tečnosti, a strukturu čine elementi nalik na ćelije, tkiva i organe.

Svakom svojom slikom Kralj kao da nas vodi u unutrašnjost živog organizma, u lavirinte krvnih sudova, međućelijskih prostora, isprepletenih niti koje, uz slikarski postupak, često dočarava koncem, aplikacijom i šivenjem. Među ovim organskim oblicima pojavljuju se kapi organskih tečnosti - krvi, sluzi i suza, koje asociraju životne procese, puls, razmenu materija i stalne promene oblika.

Serije Kraljevih slika koje variraju istu temu doživljavamo kao organski poliptih životnih ritmova, krvotoka, topline mesa i dinamike razmene tečnosti. On ove elemente ne prikazuje precizno i bukvalno, već ih, kao i ranije svoje teme, stilizuje do simbola, ponegde se poigravajući i dekorativnošću oblika. Zahvaljujući ovoj kreativnoj stilizaciji Kraljeve slike mogu se doživeti istovremeno kao prikazi mikro i makrosveta; od ćelijske strukture do kosmičke galaksije, koji su u principu prožeti istim zakonitostima i predstavljaju samo dva lica istog fenomena - žive fizičke egzistencije.

Andrej Tišma

Milan Kralj (1963, Rangunu - Burma). 1984. diplomirao na Hunter College, City University Of New York. 1992. diplomirao na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. 1994. magistrirao na FLU u Beogradu. Izlagao na više samostalnih izložbi.

Charmed · Malo ~ mače ~

Jelena Trpković - Kolaži

Poznati kolažisti u novijoj umetnosti poput Marksa Ernsta, Pikasa, Braka, Ivana Tabakovića su u vidno polje nazvano slikom unosili najrazličitije materijale, prizivajući time nove senzacije za suštinu "nove likovnosti". Njihove su se različite poetike zasnivale metodološki u dva pravca: "spajanje nespojivog" sa stanovišta samog materijala, i drugo, stvaranje prizora "nove začuđenosti" sa stanovišta kreativne kombinatorike sa autentičnim vizijama novostvorenog sveta slike.

Za razliku od njh, Jelena Trpković, je stvorila svoj svet kolažnog prizora koji se metodski zasniva na principu "slučajnih susreta nepoznatih" u poznatom prostoru. Suštinski, takav vid njenog polazišta u promišljanju prizora kolažnog prostora, znatno je bliži montaži filmske slike godarovskog tipa, u kojoj ona želi da u datom zatvorenom prostoru zaokruži celinu "filmske priče" ne ostavljajući ni jedan detalj da "visi" u nekomunikabilnoj vezi sa celinom njenog kolažiranog kadra. Iako su njeni detalji, po pravilu veoma različiti po vrsti, poreklu, nameni, prostomo - vremenskoj relaciji, kao neka vrsta svesnog raskoraka između zbilje i mogućnosti, u njenim kolažima je uvek sačuvan legitimitet određenih ideja u određenom prostoru. Tehnički besprekorno, poput intarzije uklopljeni isečci sa doslikanim ili docrtanim detaljima, taj disparatni svet bića, predmeta i prostora je čudesno pripitomljen u svim razlikama sa kojima su "sa različitih strana" ušli u sistem njenog kolažnog prizora.

Sve te kvalifikative uslovljava zatvoreni prostor, koji bi se u klasičnom slikarstvu nazvao enterijerom i to u najvećem broju njenih radova. Time se, bez obzira na sve tipske oblika živih i neživih kodiranih formi stvorio jedan čudesno oprirođen "porodični krug"u vizuelnom sadejstvu i izrazu predstavljenih stvari, figura i prostora. Time je kolaž Jelene Trpković sa elementima enterijernih stanja egzistentno objedinjenih formi, osnažio kao svojevrstan refren stalno osluskivanog eha nedavno minulih dogadaja, ili nostalgično sećanje onih koji su se dogodili nešto ranije. U svakom slučaju to je "urbani kolaž" mišljenja, življenja i dozivljavanja jedne dobro poznate zbilje, koja neće da se ponaša dokumentarno - hroničarski, nego vidom vizuelnokreativne metafore.

Tu je negde i napred postavljeno pitanje shvatanja smisla, onoga što osvetijava umetnost proteklog XX veka i naslućuje vreme životne i umetničke zbilje na početku XXI veka. U slučaju postavljenog pitanja smisla u kolažnom shvatanju sveta i prirode Jelene Trpković, sve bi se moglo sabrati u jedni reč u opštem značenju - nezaborav. To je uverenje u autentičan doživljaj i izraz, koji ne želi priziv parole o prolaznosti i samozaboravu ili o navijačkoj strasti prema onome što je život neočekivano doneo. Zato je stanje njenog kolažnog izraza, na granici neočekivanog sna, koji je takođe nepredvidljiv, ali dobro zapamćen i jasno iskazan. Samim tim se nameće jedan ključan termin u značenju jasnoće lika u prostoru i čitljivost značenja u različitim odnosima figura, predmeta i prostora, kao sugestivna veza o značenjima prošlo - sadašnje. Celina njenih kolaža može se sagledati vidom selektivnih sećanja u osluškivanju protoka vremena.

Da bi se konsekventno pratili logizmi forme i sadrzaja u "spajanju nespojivog" kakav je kolaž i po svojoj definiciji, u kolažnom mišljenju Jelene Trpković lucidno je izbegnuta literarna nota u vizuelnom kazivanju. Dominantno mesto u odgonetanju značenja forme i sadržaja je prepušteno i prevedeno u smisao vizibilno - sugestivnih pretpostavki o mogućnostima drugih značenja a ne ilustrativno - literamom objašnjenju slike. Takvo osluškivanje protoka vremena, nije lišeno pratećeg zvuka nostalgije, prisećanja na neke dogadaje i vreme koji su nastali bez naseg pitanja. U tom smislu je i potreba Jelene Trpković, da u nekim slučajevima "vreme zameni prostorom", nekim licima i događajima. I zato, skoro bez izuzetka, do na kome se odvija celokupan život je u nekoj vrsti unifikovane anonimnosti u vidu sahovskog polja. To je metafora istovrsnosti tla na kome se mogu događati sve kombinacije ali se ono samo ne menja. Njeno do u vidu šah - polja, nije ono polazište na kome je Vermer gradio iluziju dubine prostora svojih enterijera, sužavanjem crno - belih kvadrata u sve usitnjenije rombove koji se kao takvi transformišu idući u dubinu prostora, sve suženiji i umanjeniji. Relativno ujednačeni poredak šahovskog tla na kolažima Jelene Trpković, daje impuls jasnoći metafore o neidentifikovanoj zoni oslonca, i to je global prostorne "nigdine" prepuštene trenucima prošle i sadašnje nužnosti u kojoj se zatiče njen kolažirani svet.

Jelena Trpković je rođena u Zemunu. Fakultet likovnih umetnosti i poslediplomske studije završila u Beogradu. Radi kao docent na Katedri za crtanje Akademije umetnosti u Novom Sadu. Izlagala više puta samostalno. Učestvovala je na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu.

Charmed · Malo ~ mače ~

Rastislav Škulec - Crteži

Razuzdano i raskalašno, neobično za doskorašnjeg skulptora neominimalistu, Rastislav Škulec (1962) se ciklusom crteža predstavlja u Likovnom salonu Kulturnog centra Novog Sada. Živim i kolorističkim linijama i površinama, sa intervencijama četkom Škulec donosi čitav jedan bogat svet mašte, lične i umetničke, sa mnogo stilizacije i simbola. Motivi kao da se iz rada u rad ponavljaju, ali u sasvim različitim kombinacijama i raspoloženjima. Nalazimo asocijacije na mašinski svet, na trave, delove tela. To je zapravo jedan dobar miks tema i kolorita s naglašenim grafizmom u kome će svaki gledalac naći ponešto za sebe.

Andrej Tišma
likovni kritičar

Rastislav Škulec (Lug, 1962). Završio je Akademiju umetnosti - slikarski odsek (klasa profesora Jovana Rakidžica) 1989. godine. Član ULUV-a. Jedan od osnivača novosadske urbane legende, zvane "Žuta kuća", 1988. godine. 1990, zajedno sa Zoranom Pantelićem osniva umetničku grupu Apsolutno skulpturalno koja kasnije prerasta u Asocijaciju Apsolutno. Godine 1996. gubi interes za izlaganje i prekida saradnju sa Asocijacijom Apsolutno. Na umetničku scenu vraća se 2000. godine samostalnom izložbom u galeriji "Zlatno oko". Radi kao likovni pedagog u mestim Mladenovo i Begeč. Bavi se različitim vidovima likovnog izraza. Izlagao na više samostalnih i grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu.