Kulturno istorijsko nasledje-Manastiri

Charmed · Malo ~ mače ~

SVETI MANASTIR VARLAM

U srednjem 14.vijeku pustinjak Varlam se popeo na stijenu i izgradio
nekoliko celija i malu kapelu koju je posvetio Trojici Jerarha.
On je tamo zivio u izolaciji obucen u dronjke i izgubljen u molitvi
do poslednjih dana .Mnogo godina nakon njegove smrti zgrade su
ostale puste ali na pocetku 16. vijeka dva brata kaludjeri Nektar i
Teofan ,potomci aristokratske porodice Apsard iz Janine koji su vec
proveli 7 godina na stijeni Preteca u manastiru Veliki Meteoron ,
su se popeli na stijenu i bez pomoci zapoceli da nanovo grade crkvu
ri Jerarha koju je podigao Varlam .

Nektar i Teofan pominju uspinjanje na stijenu u svom testamentu :
"Nakon sto smo pronasli siroku ,uzvisenu,tihu stijenu nazvanu Varlam ,
poslije kaludjeraVarlama ,koji je zivio davno na njoj i od koga je dobila
ime ,prostranu i pogodnu za nas za stanovanje iako nenastanjena mnogo
godina i potpuno ista zapoceli smo 1518.godine da gradimo na
njoj kako bi je ucinili pogodnom za stanovanje ."

Ona je Atonintskog tipa u obliki krsta sa kupolom iznad glavne crkve
koja je poduprta sa 4 stuba i jos jednom iznad narteksa.U konhi
svetilista je predivna freska Djevice Sirsaje u zlatnoj odori ,a ispod
Liturgija Andjela . U kupoli iznad oltara je slika Isusa Hrista ,takodje u
zlatnoj odori.Lijevo i desno od glavne crkve se nalaze pultovi ukraseni
umecima od slonove kosti i sedefima .Rezbareni drveni ikonostas je
pokriven zlatnom bojom .Tu se nalaze prizori koji ilustruju zivot i patnje
Hristove ,stradanje Djevice i portreti Jovana Damaskog.Iznad Carskih
Dveri koje vode u svetiliste je freska Voznesenje Djevice sa oblacima u
obliku zivotinja i ljudskih bica koji nose apostole prema nosilima
na kojima leze njene mosti .

pinkie · Prijatelj foruma

...Manastir Zaova nalazi se u živopisnoj i šumovitoj kotlini, na dvadesetak kilometara od Požarevca, na obroncima Homoljskih planina. Poput većine naših svetinja, smešten je u senci guste i gotovo neprohodne cerove šume. Legenda, detaljno opevana u narodnoj pesmi iz Vukove zbirke "Bog nikom dužan ne ostaje", svedoči o nesrećnoj Jelici koju su braća "rastrgla konj'ma na repove", a povod je bila ljubomora Jeličine snahe, u narodu nazvane kučka Pavlovica. U želji da braću posvađa sa sestrom, počinila je veliki zločin: ubila je muževog konja, sokola i svoje nejako dete u kolevci. Za sve to optužila je zaovu Jelicu. Braća nisu poverovala sestri koja ih je uveravala da je nevina i surovo su je kaznila.

Delovi njenog rastrgnutog tela rasuti su po čitavom kraju, a predanje kaže da se porodična drama odigrala u vlastelinskom domu u čijoj je neposrednoj blizini sahranjena nesrećna devojka.

Na njenom grobu knez Lazar se dugo molio Bogu, a zatim je naredio da se tu podigne manastir koji je narod kasnije nazvao Zaova.

Za čudotvornu moć Jeličinog groba vezuje se nekoliko primera isceljenja bolesnika koji su, tražeći spas, ozdravili boraveći na njenom grobu. Po priči meštana obližnjeg sela Toponica, pre neku godinu je zaprežnim kolima u manastir doneta bolesna žena srednjih godina, skoro nepokretna. Prenoćila je u manastirskom konaku, nedeljnu službu presedela je u crkvi, a potom joj je očitana molitva. Posle sat vremena, na iznenađenje i čuđenje okupljenog naroda, bolesnica je sigurnim hodom izašla iz Zaove i nasmejana krenula u svoje selo. Pored ovog primera isceljenja, pominju se i mladi roditelji koji dugo nisu imali dece. Obišli su sveti grob, pomolili se i poželeli sina koga su već naredne godine dobili.

Nadomak manastira Zaova nalazi se izvor Svete Petke koji se od davnina smatra lekovitim i koji vernici pohode svakodnevno, a naročito o velikim praznicima i mladim nedeljama. Narod dolazi na izvor, pije vodu, umiva se ili kupa u njoj i nalazi lek duši i telu. Najčešće vodu koriste oni čije su oči obolele, koji pate od glavobolje, išijasa, reume, kostobolje. Zabeleženo je da mnoge nerotkinje redovno dolaze po vodu jer, po priči meštana, ona može da pomogne da žena zatrudni i rodi.

Kraj izvora zatičemo Anu Marković iz Požarevca koja svake nedelje dolazi i zahvata vodu koju koristi njena bolesna majka. "Svi moji ukućani, a naročito majka Marina, čiji su bubrezi oboleli, piju ovu vodu i svi se dobro osećaju. Voda čisti bubrege, a dobra je i za oči. Kada se njom umiješ, bolje vidiš. Osim mene, ceo komšiluk redovno vikendom dolazi i punih balona i flaša vraćaju se u Požarevac. Znam da je komšiji ova voda sigurno produžila život jer je doskora bio 'otpisan'," kaže simpatična Ana.

Iznad Jeličine grobnice postavljena je slika koja prikazuje kako četiri bela konja rastržu nesrećnu devojku dok njen brat, u vojvodskom odelu, zamahuje na konje. Pred ovom slikom, koju narod izjednačava sa ikonom, neprestano gori kandilo.

sanjica_021 · *Doktorovo~slculence*

MANASTIR KOVILJ sa crkvom SVETIH ARHANGELA MIHAILA I GAVRILA

U blizini Novog Sada na Dunavu u mestu Kovilj nalazi se ovaj istoimeni manastir.Kada se sidje sa auto puta Beograd-Novi Sad i udje u Kovilj ide se do kraja sela i sa leve strane nailazite na manastir opasan zidom.Po predanju manastir je osnovao Sveti Sava u 12. veku i crkva je posvećena arhangelima Mihajlu i Gavrilu.
Ovo je danas jedna od najvećih crkava u Vojvodini.Gradjena je od kamena u raškom stilu sa elementima baroka.Osam stubova deli hram na tri dela.Na srednjem delu hrama nalaze se dve kupole,
spolja osmostrane a iznutra okrugle.Velike kalote pokrivaju srednji deo crkve što je u crkvama velika retkost. Današnji ikonostas je radio Aksentije Marodić 1871.god.u duhu italijanske renesanse.Prvobitni ikonostas radio je čuveni majstor Teodor Ilić-Češalj 1707.god.ali je on stradao u požaru. Crkva je stradala ravno šest puta.Tokom Drugog svetskog rata stradala je i manastirska riznica.Crkva je danas u veoma lošem stanju i zahteva temeljnu restauraciju.U sklopu manastira je mala kapelica posvećena Svetoj Petki kao i velika kapela posvećena Atonskim Svetiteljima na Svetoj Gori. Na mestu starog konaka zida se novi sa novim zvonikom.Do završetka novog zvonika zvona su sklonjena sem jednog koje je postavljeno u dvorištu radi obavljanja službe.
Manastir je aktivan, muški i o njemu brinu monasi.

Manastir u slikama

sanjica_021 · *Doktorovo~slculence*

OSTROG

Високо изнад Бјелопавлићке равнице, на њеној западној страни, између Никшића и Даниловграда, при једној окомитој стијени, налази се манастир Острог.

Иако су прве основе овог манастира дали неки испосници, који су у острошким пештерама нашли погодно мјесто за свој усамљенички и подвижнички живот, његовим првим оснивачем с правом се сматра св.Василије Острошки, митрополит Захумско-херцеговачки.

Кад је св.Василије, почетком друге половине ХVII вијека, добио на управу источнохерцеговачку епархију, он је першао из манастира Требиња (Тврдоша) негдје у околину Никшића. Ту се почео носити мишљу да оснује један манастир. По народном предању, прво мјесто које је за ту сврху узео у обзир била је Милића Пећина, која се налази западно од села Загорка, у Пјешивцима. Затим је дошло у обзир једно црквиште поред села Дреновштице, такође у Пјешивцима. Напокон се одлучио за садашње мјесто на коме се налази манастир Острог. Ту је обновио оно што је затекао покуповао нешто од најближег земљишта и све то приложио манастиру. У свом завјештајном писму он о томе каже:�То све приложих и дах цркви у Острог... гдје ми је тамо други труд и именије, које приложих... за своју душу од својего усрђа.” Овим својим поступком, дакле, св.Василије поставио је основ манастиру Острогу.

Кад је св.Василије, почетком друге половине ХVII вијека, добио на управу источнохерцеговачку епархију, он је першао из манастира Требиња (Тврдоша) негдје у околину Никшића. Ту се почео носити мишљу да оснује један манастир. По народном предању, прво мјесто које је за ту сврху узео у обзир била је Милића Пећина, која се налази западно од села Загорка, у Пјешивцима. Затим је дошло у обзир једно црквиште поред села Дреновштице, такође у Пјешивцима. Напокон се одлучио за садашње мјесто на коме се налази манастир Острог. Ту је обновио оно што је затекао покуповао нешто од најближег земљишта и све то приложио манастиру. У свом завјештајном писму он о томе каже:�То све приложих и дах цркви у Острог... гдје ми је тамо други труд и именије, које приложих... за своју душу од својего усрђа.” Овим својим поступком, дакле, св.Василије поставио је основ манастиру Острогу.

Манастир је добио име по брду које се високо уздиже изнад њега. Отуда му још и назив Подострог и дијели се на Доњи и Горнји манастир. Горњи је удаљен од доњег 20 до 30 минута хода, а узаним колским путем и читав сат. Терен око манастира и његова околина са густом шумом ванредно лијепо и импресивно дјелује на посјетиоце. Најупечатљивије дјелује Горњи манастир са своје двије пећинске црквице које се налазе високо у стијени, и са чудотворним моштима Острошког Светитеља, које су ово мјесто учиниле једним од најпосјећенијих светилишта Српске Цркве. Ово мјесто одликује се пријатном климом и природним ријеткостима. Оно има најмању разлику између зимске и љетне температуре у нашој земљи. У Горњем манастиру успјева винова лоза, чак и нар (морски шипак), мада је његова надморска висина скоро 900 метара.

У Горњем манастиру налазе се двије црквице. Једна је (горња) посвећена Часном Крсту, а друга (доња) Ваведењу Пресвете Богородице. Горњу је подигао 1605. године јеромонах Исаија из села Попа крај Никшића, с благословом митрополита Василија, а живописана је 1667. године. За доњу се не зна тачно када је саграђена. По једној верзији народног предања, подигли су је испосници који су ту живјелиу прије св.Василија, а по другој, пак, коју је још Вук Караџић прибиљежио по казивању острошког архимандрита Никодима Раичевића, саградио је митрополит Василије. И ова је црквица живописана, вјероватно кад и горња (1667. године). У њој почивају мошти св.Василија. 1774. године монах Михаило Васојевић, с благословом Игумана Јосифа Бошковића, за спомен себи и својим родитељима, дозидао је уз црквицу припрату.
Садашње келије у Горњем манастиру скоријег су датума, јер су старе изгорјеле 1923. године. Обије пећинске црквице које су без дрвне конструкције, том приликом остале су неоштећене. Нове келије у Горњем манастиру, започете 1923, завршене су 1926. године за вријеме управе архимандрита Леонтија Митровића. Архимандрит Митровић подигао је у Горњем манастиру и још једну већу зграду за преноћиште поклоника. Ова зграда срушене је 14.новембра 1958. године од стијења које је са високих острошких литица на њу пало, али је ове године поново оправљена. Том приликом жртава није било. Једну мању зграду у Горњем манастиру, звану ”Кулица� , подигао је дугогодишњи чувар Ћивота, Христифор Љепева, негдје у другој половини ХIХ вијека.

Мјесто на коме се налази Доњи манастир раније се звало Косјерадићи или Госерадићи. У вријеме оснивања манастира около је било насељено и имало јечак и сеоску цркву. Кад је митрополит Василије купио ово и нешто од околног земљишта, он је у близини те цркве подигао амбар и кућу за млађе, те од свега тога касније постаде манастир-Доњи манастир Острог. У непосредној близини овог манастира постојала је још једна црква, подигнута1723. године а посвећена св.Георгију. Она је срушена за вријеме слијегања земљишта 1896. године. Садашња црква у Доњем манастиру, посвећена св.Тријици, подигнута је 1824. године одобрењем митрополита Петра I, трудом архимандрита Јосифа Павићевића, а прилозима побожних хришћана. Горњи дио звоника ове цркве подигнут је прилозима једне побожне Приморке у другој половини ХIХ вијека.

Конак на кршу, више цркве у Доњем манастиру, саградио је 1742. године архимандрит Стефан Павићевић, док је други подигао 1800. године игуман Петроније Дамјановић. Први је проширен 1881, трудом и настојањем епископа Захумско-рашког Висариона Љубише, а други 1936. године, када је обновљен и велики потпорни зид, за вријеме управе архимандрита Леонтија Митровића. У Доњем Манастиру налази се једна мања зграда, звана ”Кулица�, али вријеме њеног постанка је непзнато.

Први игуман у манастиру Острогу био је Исаија из села Попа крај Никшића.

Иако се Острог не може да мјери по својој архитектури и фрескама, са нашим великим и значајним средњовјековним манастирима, он им је зато раван по својој духовној и националној улози.

Toplica Milan · Balkanska korida

MANASTIR RAVANICA

Nedaleko od Senja, na maloj zaravni u podnozju Kucajskih planina, na koju se ulazi uzanom klisurom sa bistrom vodom reke Ravanice, okruzen strmim i sumovitim planinama, nalazi se manastir Ravanica, prelepa zaduzbina srpskog kneza Lazara Hrebeljanovica.

Od samog sela Senja, manastir je udaljen oko 600 m, a od grada Cuprije oko 12 km, sa kojima je povezan asfaltnim putem. Ovim se putem moze dalje nastaviti, kroz zivopisnu ravanicku klisuru, za izletiste Sisevac, gde se nalazi crkva svetog Sisoja, zatim Senjski Rudnik, Pasuljanske Livade, Ravnu Reku, Resavicu, pa dolinom reke Resave do manastira Manasije, Despotovacke banje, Despotovca i opet se naci u Cupriji /zatvoriti krug/, pored koje prolazi autoput Beograd - Nis.
Manastir je podignut 1381. godine, na izmaku poslednje epohe srpskog srednjeg veka i bio je na celu spomenika Moravske skole. Crkva posvecena Vaznesenju Hristovom, a podignuta je da primi opstezice velike larve i namenjena kao mauzolej, tj. grobna crkva kneza Lazara.

Znacaj i smisao Ravanice od podizanja do danasnjih dana, bez obzira na uslove u kojima se zivelo i radilo, u biti je ostao isti - da bude uzorna zajednica duhovnog zivota, manastir pravoslavnog i svetogorskog tipa, da u sebi prikuplja i neguje i iz sebe rasadjuje duhovne vrednosti i dostignuca naroda, da uspostavlja duhovni kontinuitet u istoriji srpskog naroda, da preko kneza Lazara jos vise doprinese cvrscem povezinavnju srpskog naroda, razvijanju svesti da je bez obzira na granice i medje jedan. Sve ovo, pa i vise od toga, Ravanica je sa svojim bratstvom i sestrinstvom vise od 6 vekova cinila i cini danas. Ona je bila jedno od svetih mesta odakle je poticala i utvrdjivala se nasa vera, nasa pismenost, nasa sloboda. Time sto je istovremeno i grobna crkva kneza Lazara, njen se znacaj i uticaj samo povecavao.

SPOLJNI IZGLED MANASTIRA

Glavni deo crkve je, spolja gledano, vrlo zivopisan. Ima jedno vece i 4 manja kubeta. Zidovi su gradjeni od naizmenicnih redova tesanika i opeka. Prozori su uokvireni plasticnom ornamentikom i svi su dvojni, izuzev jednog trojnog, koji se nalazi na zapadnom zidu crkve, a iznad njega se nalazi jedna divna rozeta.
Manastir je okruzen ostatkom grada od 7 kula i odbranbenog zida, a unutar tog okruzenja nalazi se danasnji konak i drugi objekti manastira. Od kula posebno su interesantni ocuvani delovi "kule Milosa Obilica" /na severozapadu/, i "Kula kneza Lazara"/ severoistocno od konaka/, na kojoj se jednoj maloj aspidi vide tragovi fresaka.
Mozda je interesantno ovde navesti sta je, pri poseti manastiru 1567. godine, zapisao Marko Antun Pigafeta. U svom opisu on veli: "...Da je kaludjerima zabranjeno da pokazuju telo Lazarevo, vec samo jednu ruku, na cijem je jednom prstu bio prsten sa prekrasnim rubinom...

UNUTRASNJI IZGLED - ZIVOPIS

Zivopis Ravanice je prilicno ostecen tokom vremena. Freske u gornjim delovima crkve sasvim su propale, sem nekih fragmenata. Od preostalih fresaka izdvaja se ktitorska kompozicija na zapadnom zidu /knez Lazar i kneginja Milica sa sinovima Stefanom Viskom i Vukom/. Zatim su vredne figure svetih ratnika u severnoj i juznoj pevnici, a iznad njih scene iz Hristovog zivota i Hristovih cuda, koje ispunjavaju gornje povrsine zidova. U juznoj pevnici prikazano je "Isceljenje raslabljenog" i "Isceljenje slepog u banji Siloanskoj". Iznad ovih je "Bozicna himna".

U centralnoj kupoli nalaze se freske 16 starozavetnih proroka, a na zapadnom zidu "Uspenije svete Bogorodice".
Zivopis priprate je iz 18. veka. Freske u ovom delu verovatno su radili zografi iz Makedonije. U priprati se posebno istice portret jeromonaha Stefana Daskala, koji je 1718. godine i podigao ovu pripratu i obnovio manastir. Iz 15-tog veka je sacuvana samo ikona sv. Bogorodice iznad ulaznih vrata u glavni deo crkve.

TEKST JE PREPISAN IZ KNJIGE "SENJE I MANASTIR RAVANICA" OD BOGOMIRA M. MIHAJLOVICA

[flash width=300 height=420:3c91725b6d]http://www.domaci.de/album_pic.php?pic_id=4314[/flash:3c91725b6d]

Toplica Milan · Balkanska korida

Студеница

Студеница у Рашкој - близу Новог Пазара на ушћу реке Студенице у Ибар
Високи Дечани и Свети Арханђели код Призрена
Прво Дело написано на српском језику написао је Свети Сава a to je
,,Биографија Стефана Немање�
Прешавши у Србију Сава се задржао у Студеници до 1215.године и управљао је Манастиром у високом звању великог Архимандрита.Тиме је Студеница постала црквени центар Србије и ту је постављен темељ будуће самосталне Српске Цркве. Краљ је лично именовао Игумане.

Манастир Студеница
” Богородичина црква�
” Црква Светог Јоакима и Ане�
” Црква светог Николе ”
” Црква Светог Јована ”

Оба Немањина сина и Стефан и Bукан као и неки од њихових синова и Немањина жена сахрањени су у Студеници.
Верује се да је Немањина жена замонашивши се добила име Анастасија. Мошти
Краља Стефана Првовенчаног се и данас чувају као највећа светиња.

Nikola-ka · Početnik Domaćeg.de

Manastir gomirje je ako se ne varam najzapadniji manastir SPC pa nešto da se kaže o njemu.

Manastir Gomirje se rađao zajedno sa formiranjem prvih srpskih naselja u Gomirju, Vrbovskom i Moravicama. I ovde se ponovilo ono sto se često dešavalo prilikom brojnijih narodnih migracija u kojima je redovno bio i poneki sveštenik ili kaluđer. Sa gomirskim doseljenicima došao je jedan kaluđer, kome su Srbi u Gomirju sagradili malu kapelicu u kojoj je vršio bogosluženje. Ali,taj kaluđer je bio star i nije mogao da kao vojni sveštenik, po ondašnjem običaju, ide sa vojskom protiv neprijatelja i da se vojnicima i tamo nađe radi verske utehe. Zato su Gomirci u to vreme rado primili "jedno sedam", po drugima šest, kaluđera, koje su sami ovamo doveli iz dalmatinskog manastira Krke, dakle iz kraja iz koga su poticali prvi gomirski doseljenici.

U jednom opisu manastira Gomirja iz 1772. veli se, naime, da su Gomirci, nemajući sveštenika, poslali svoje ljude u tursku Dalmaciju u manastir Krku odakle su doveli šest kaluđera (illi absque sacerdotibus esse nequeuntes, miserunt aliquos eh puis ad turcicam Dalmatiam ad monasterium Krcam, unde invitarunt kallugeros ad se, et transmigrarunt sim illissex). Oni su sa sobom doneli sve sto je potrebno za vršenje bogosluženja u crkvi: knjige, odežde, krstove i druge potrebne stvari i sve to poklonili gomirskoj kapelici kod koje su se nastanili. Od tih kaluđera trojici se znaju i imena. Bili su to Aksentije Branković, Visarion Vučković i Mardarije Orlović. Ovi kaluđeri su podigli u Gomirju mali drveni manastir sa crkvom Sv. Jovana Krstitelja. "Mi smo te iste oče", pišu kasnije Gomirci, "od početka uzeli za svoje sveštenike i s velikim pouzdanjem sa njima išli protiv neprijatelja na službu carsku, a posle, kad smo od slavne Komore dobili, nama gomirskom narodu poklonjena mesta (placeve), što je potvrđeno i privilegijama pokojnog cara Ferdinanda, naš gomirski put je ta mesta podelio na ličnosti (na persone). Jedan mali plac dali smo našim vernim ocima (kaluđerima), za koji i danas naši oci na zapoved i službu carsku s nama zajedno idu protiv neprijatelja, ne samo po jedan, nego i po dva i po tri, što mogu posvedočiti naši komandanti i oficiri koji nam zapovedaju. I posle toga, kada smo tu istu krajinu kupili od gospode Frankopana i kad smo dobili potvrdu cesarove svetlosti za našu krajinu koju smo kupili, najpre smo dali jedan lug našoj crkvi i našim vernim ocima, pa smo onda zemlju među se delili. Pored toga luga dali smo nesto gore za crkvenu potrebu, a kada su taj lug iskrčili bilo je čiste zemlje za jedno trideset kosaca, a zemlje koja se ore nisu imali nimalo, nego su prosili te se time hranili. " Čeneći zasluge doseljenih Srba i njihovih kaluđera u odbrani ovog područja od Turaka, grof Vuk Frankopan je dao gomirskim kaluđerima 27. septembra 1619. isključivo pravo ribolova na potoku Ribnjaku od izvora pa sve do reke Dobre u koju utiče.

Posle deobe gomirskog atara, kupljenog od grofova Frankopana, manastir je imao 415 i 1/3 jutra zemlje. Pre toga, manastir je imao malo zemlje. Znamo da je nesto zemlje manastir kupio od nekog Dmitra, zatim da je Janko Mamula poklonio manastiru osam jutara zemlje i da su pojedini hrišćani poklanjali manastiru manje delove svoje zemlje da bi se u manastiru vršile službe za njih i njihove umrle srodnike.

Gomirski kaluđeri su obavljali svesteničku sluzbu ne samo u Gomirju, Vrbovskom i Moravicama nego i u Drežnici, Ponikvama, Ravnoj Gori, Jasenku, Tuku, Mrkopolju, Marindolu i Bojancima. Manastir Gomirje je opsluživao i Žumberak, kad ne bi imao svojih svestenika, sve do polovine XVIII veka. Za to je dobijena i posebna carska dozvola, koja je kasnije samo potvrđivana, na primer 1706. i 1721. "po starim obicajima" . Kad je počelo nasilno unijačenje žumberačkih Srba, proterana su 1750. dva poslednja gomirska kaluđera iz Žumberka. To su bili Gavrilo Musulin i Makarije Višnjić.

Posebno treba istaći da su gomirski kaluđeri oduvek popovali u Jasenku, gde je manastir takođe imao dosta zemlje. Grbić je zapisao narodno predanje da je u Jasenku bio manastir pre nego u Gomirju i da su kaluđeri presli iz Jasenka u Gomirje. Kako je u gomirskom diptihu zapisano da je manastir osnovan 1557. "ali zna se pouzdano da je Gomirje podignuto tek pošetkom sedamnaestog vijeka", Manojlo Grbic misli "da bi ova biljeska mogla odnositi se na crkvu i manastir u Jasenku, a Jasenak je, otkako je Gomirja, svagda pripadao sa svojom zemljom i šumom manastiru Gomirju". Kad je neki Božić Kovačević uzurpirao u Jasenku manastirsku livadu, veliki gomirski sudija Farkas Mihačević, doneo je 4. decembra 1676. presudu prema kojoj ta zemlja pripada manastiru Gomirju. Tako je ostalo vekovima. Jos 1905.posed manastira Gomirja u Jasenku iznosioje 331 jutro i 612 cetvornih hvati. U Jasenku je 1723. usled snega, koji je pao 12. maja i uništio letinu, bio na službi jeromonah Grigorije Gomirac "gladan i zedan" . Tamo se 1762. pominje na službi jeromonah Isaija Radojčić, a pet godina kasnije (1767) u Jasenku umire stari gomirski arhimandrit Rafailo Dobrević.

Manastir Gomirje je imao imovine i u drugim mestima, svakako usled zaveštanja pojedinih pobožnih hrišćana. U Senjskoj Dragi pominje se jedna "luka" koju je manastir dao u zakup nekom Đuri Vukosću za 20 dukata. U Vrbovskom i Mrkopolju manastir je imao po jednu kuću i zemlju, koje su prodane 1768. godine. Od Marindola manastir je primao "vinski desetak", kakav su davali i žumberčani. Iz ponekih sela manastir je primao priloge u žitu ("kvarat psenice po kući"), što se održalo i posle 1774, kad je ostalim manastirima zabranjeno sakupljanje molostinje, s motivacijom da je ova gomirska praksa "isto tako stara kao i sam manastir".

Prva manastirska crkva bila je drvena i sagrađena je, prema kazivanju samih gomiraca, odmah po njihovom doseljavanju u Gomirje. Prema opisu manastira iz 1772, bilo je to 1600. godine, dok su se kasniji istoričari odlučili za sledeće dve godine. Fras navodi da je kamen temeljac postavljen 1601, a Grbić veli da je manastir sagrađen 1602. Po svemu sudeći, sva tri kazivanja su istinita, jer crkva i manastir se ne grade za dan. Ako su krčki kaluđeri dosli 1600. godine, a 1601. položili kamen temeljac novoj crkvi, mogli su je dovršiti i osvetiti tek dogodine, tim pre što je i doseljenim monasima trebalo obezbediti krov nad glavom. Do osvećenja nove crkve, dobegli krčki kaluđeri su se služili malom kapelom koju su Gomirci ranije sagradili svom starom duhovniku "nasred nasega konfina na Gomirju", jer su se i ovi novi kaluđeri " kod nape vipe spomenute kapelice na Gomirju naselili".

U toku celog XVII veka, sve manastirske zgrade bile su drvene građevine. Pored njih je 1621. grof Vuk Frankopan sazidao četvrtastu kulu osmatračnicu sa koje se moglo pratiti kretanje Turaka. Drugu takvu kulu podigao je grof na brdu Stražniku. Tako su i narod, i kaluđeri i manastir uključeni u graničarsku službu, u mučnu dužnost odbrane hrišćanske Europe od turske najezde.

Manastir Gomirje je kao i celo ovo podrucje u Hrvatskoj krajini potpadalo od 1609. pod duhovnu vlast srpskog episkopa koji je rezidovao u manastiru Marči kod Ivanića, u Slavonskoj krajini. Kad su od 1671. na marčansku episkopsku stolicu silom dovedeni unijati, gomirski kaluđeri su zajedno sa kaluđerima manastira Marče i Lepavine dali snažan otpor ovom nasilju, tražeći da im se za episkopa postavi neko od pravoslavnih kaluđera. Zbog toga su morali da pretrpe mnoge neprijatnosti i progone.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Manastir Dečani su zadužbina kralja Stefana Uroša III Dečanskog i njegovog sina cara Stefana Uroša IV Dušana koji se, kao drugi ktitor, o crkvi starao posle smrti svoga oca.
Gradnja crkve posvećene Hristu Pantokratoru započela je 1327. godine a završena je 1335. godine. Povelju o darivanju svoje zadužbine Dečanski je izdao 1330. godine. Kao i svi kraljevski manastiri, i Dečani su uživali prihod velikog broja sela, katuna, ribnjaka i, kako se to pazilo, zakup sa nekog od brojnih trgova u srpskoj zemlji. Uz crkvu su podignute trpezarija, ćelije za monahe, odbrambeni zidovi, kula na ulazu u manastir, a u blizini i bolnica.
Posle Kosovske bitke 1389. godine manastir je izgubio svoje posede, ali su mu oni vraćeni 1397. godine poveljom knjeginje Milice i njenih sinova Stefana i Vuka. Nakon 1455. godine, kada je Kosovo konačno palo pod tursku vlast, Dečani su uspeli da se sa mukom ipak održe. Od obnove Pećke patrijaršije 1557. godine za manastir je, kao i svuda u Srbiji, počelo doba uravnoteženog života i prisustva zakona, što se primetno odrazilo i u umetničkom stvaranju. Taj period nije dugo trajao, jer je nakon velikih seoba Srba u 17. i 18. veku, većina srpskih manastira - među njima i Dečani - jedva nekako životarila.

Arhitektura

Dečanski hram je najveća sakralna građevina ikad podignuta u Srbiji.
Mada je u prvoj polovini 14. veka u Srbiji preovladavao živopisni srpsko-vizanijski stil, kralj Stefan Dečanski je, po uzoru na svoje prethodnike, odlučio da njegova grobnica bude u duhu raških građevina. Angažovao je primorskog graditelja, protomajstora fra Vitu iz Kotora, pa su izvesni graditeljski elementi preuzeti iz gotičke umetnosti. Glavni savetnik je bio poznati srpski arhiepiskop Danilo II, koji je uložio mnogo znanja i rada prilikom građenja brojnih crkava za kralja Milutina, prethodnika Stefana Dečanskog. Zahvaljujući Danilu II, dečanski hram je potpuno sačuvao pravoslavni duh.
To je petobrodna crkva sa najširim centralnim brodom iznad kojeg je kupola postavljena na četiri stuba. Ostale brodove, kao i zapadni deo središnjeg broda, prekrivaju rebrasti svodovi. Istočni delovi najjužnijeg i najsevernijeg broda oblikovani su kao kapelice sa apsidama na istoku, koje su posvećene Svetom Nikoli i Svetom Dimitriju. Tri središnja broda imaju zajednički dvoslivni krov, dok su bočni brodovi prekriveni krovovima na jednu vodu.
Oltarski prostor je trodelan jer i đakonikon i proskomidija imaju po apsidu. Zapadni prostor crkve čini trobrodna priprata koja je niža i uža od naosa. Prekrivena je sa devet rebrastih svodova koje nose pilastri i stubovi. Srednji brod ima dvoslivan krov, dok su krovovi iznad bočnih brodova jednoslivni, tako da se spolja, u malom, ponavlja izgled krovova iznad naosa.
Fasada je obložena tesanim kvaderima mermera u ljubičastoj i žućkastoj boji.
Zbog ovakvih fasada, krovova i otvora na građevini, stvoren je opšti izgled zapadnjačke bazilike. Taj utisak ublažavaju proporcije hrama, koji je nešto kraći nego što bi bila klasična romano-gotska bazilika, kao i izgled centralnog broda naosa, koji je prekriven kupolom na kockastom postolju, što je jedan od glavnih funkcionalnih osobina raškog plana.

Skulptura

Uz manastir Studenicu, Dečani su ukrašeni najbogatijom i najobimnijom skulpturom.
Ukras je raspoređen oko portala, prozorskih otvora i krovnog venca građevine, a u unutrašnjosti na kapitelima stubova i mermernom ikonostasu. Nad glavnim portalom u reljefu je izvedena predstava hramovne posvete - Hristos Pantokrator na prestolu između dva anđela. Južni portal, koji vodi u deo gde se vrši krštavanje, ukrašen je predstavom Krštenja Hristovog, a severni portal velikom predstavom razlistalog krsta - kao simbolom eshatološke nade.
Svi portali su okruženi ukusno profilisanim i bogato ukrašenim arhivoltama. Unutrašnji portal u timpanonu nema reljefnu, već fresko predstavu Hrista Emanuila. Oba zapadna portala zaštićena su figurama lavova i grifona u punom reljefu. Na zapadnoj fasadi i na oltarskoj apsidi postavljena je po jedna trifora sa predstavom Sveti Đorđe ubija aždaju, po uzoru na studeničku oltarsku triforu. Timpanoni su ukrašeni i nad brojnim biforama i jednodelnim prozorima.
Dečansku osobenost predstavljaju skulptorski izvedeni ukrasi na stotinak konzola arkadnog krovnog venca. Svaki od ovih ukrasa je različit i svaki predstavlja plod jedinstvenog stvaralačkog nadahnuća.
Od mermernog ukrasa u unutrašnjosti hrama izuzetno su obrađeni i baza časne trpeze, carev presto i krstionica.

Slikarstvo

Po završetku arhitektonskih i skulptorskih radova, pristupilo se oslikavanju ogromnih površina dečanske crkve. Živopisanje je trajalo od 1335. do 1348. godine. U slikarstvu Dečana je dostignut pun i neponovljiv izraz onih osobina koje su vidljive od početka 14. veka, na freskama Bogorodice Qeviške, Starog Nagoričina i Gračanice.
Zbog veličine hrama i složenih liturgijskih zahteva koji su sredinom 14. veka nalagali opširnu iscrpnost u likovnom izlaganju dogme, bio je angažovan veoma veliki broj različitih skupina slikara. U nepreglednom broju predstavljenih oblika i varijanti tih oblika primetno je njihovo nastojanje da se slikarstvom približe Bogu, o kojem stvaraoci srednjeg veka, naročito oni vizantijskog teološkog i kulturnog kruga, nisu mislili kao o umetničkom kritičaru, već kao o milostivom Tvorcu što iskupljuje, što sa čovekom ostvaruje poseban odnos nazvan sadejstvo, koje je očitovano voljom čoveka i milošću Boga.
U kupoli dečanske crkve su naslikani Hristos Pantokrator, Nebeska liturgija i figure proroka i jevanđelista u tamburu i na pandantifima. U potkupolnom prostoru su raspoređeni Veliki praznici, Stradanja, Ciklus čuda, parabola i Hristove delatnosti, a ispod predstave iz Akatista Bogorodici. U oltarskoj glavnoj apsidi je prikazana Bogorodica okružena prorocima, Pričešće apostola i Poklonjenje Agnecu ili, kako se u novije vrema naziva, Služba arhijereja. U oltaru su još i Hristova posmrtna javljanja. U protezisu su liturgijske scene i scene iz Života Bogorodice. U paraklisu Svetog Nikole, uz ciklus posvećen patronu, prikazani su i dogadjaji iz Hristovog života i delovi Akatista Bogorodici. U paraklisu Svetog Dimitrija, uz patronov ciklus, naslikana je i Geneza. U zapadnom traveju i bočnim travejima naosa su Strašni sud, Dela apostolska, Ciklus smrti Bogorodice i Starozavetne teme iz Knjige o premudrosti i iz Knjige proroka Danila. U priprati su Vaseljenski sabori i ciklus Menologa, odnosno Kalendara, te ciklus Svetog Đorđa. U donjoj zoni hrama naslikano je više stotina pojedninačnih figura.
U Dečanima je sačuvan i veliki broj istorijskih portreta.
Prvi ktitor - Stefan Dečanski, naslikan je četiri puta u crkvi, a drugi ktitor - kralj i car Stefan Dušan, prikazan je pet puta, sam ili sa porodicom. Sačuvano je dvadesetak portreta vladara iz svetorodane loze Nemanjića. Očuvan je i potrtret jednog velmože - logoteta Đorđa Pećpala, čiji se grob nalazi u priprati crkve, što ukazuje da je imao izvestan ktitorski udeo u hramu.
Slikari Dečana su se odlikovali velikom raznovrsnošću kako po stilu tako i po veštini i umetničkom nadahnuću. Majstori iz naosa bili su skloniji starinskom monumentalnom i svečanom načinu raspoređivanja figura, dok su slikari priprate više sledili nov, živopisan i dramatičan manir. Sačuvan je potpis samo jednog slikara, majstora Srđa.
Celina slikane dekoracije Dečana - na kojoj su još vidljivi delovi pozlate na pozadini od skupocene plave boje, azura - pruža opšti utisak raskoši koja zasenjuje pogled što se pruža preko cilusa, kompozicija ili figura dok pažnju ne privuče po neki detalj kojih ima u nepreglednom mnoštvu.

Riznica

Uz riznicu svetogorskog manastira Hilandara, u dečanskoj riznici je sačuvan najveći broj dragocenosti iz prošlih vekova. Zbirka ikona je jedinstvena za srpske prilike jer su sačuvane sve ikone sa prvobitnog kamenog ikonostasa, iz oko 1340. godine.
Posebnu vrednost ima monumentalna ikona Svetog ktitora hrama - Stefana Dečanskog, koja predstavlja najbolji rad Longina, čuvenog slikara iz 16. veka. Na ikoni su prikazane scene iz života Stefana Dečanskog, po Žitiju ovog kralja koje je napisao Grigorije Camblak, jedan od dečanskih igumana.
Sačuvan je igumanski presto iz 14. veka, kao i originalni kivot za mošti Stefana Dečanskog urađen u duborezu, sa dobro sačuvanom bojom kojom su bili ukrašeni rezbareni delovi.
U dečanskoj riznici se čuvaju mnogi zlatarski radovi iz 16. veka, 17. veka i 18. veka koji pokazuju da je zlatarska veština bila negovana i razvijana i tokom turskog ropstva.
Biblioteka manastira Dečana sadrži oko 170 rukopisa. Među najvrednijim rukopisima su originalna dela srpske srednjovekovne književnosti, kao Žitije Stefana Dečanskog sa početka 15. veka, pohvalne pesme monaha Longina prvomučneniku arhiđakonu Stefanu, kao i prevod popularnog srednjovekovnog romana o Varlaamu i Joasafu. Tu je i zbirka turskih dokumenata od 15. do 19. veka koji se odnose na istoriju manastira Dečani.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Manastir Đurdevi stupovi zadužbina je Velikog Župana Stefana Nemanje i nalazi se na šumovitom brežuljku iznad Novog Pazara. Kompleks cine crkva Sv. Georgija, trpezarija, manastirski konaci, cisterne sa ulaznom kulom. Manastir je sagraden 80tih godina 12. veka. Po spoljašnjem izgledu hram je jednobrodna crkva sa trodelnim oltarskim prostorom. U prednjem delu crkve nalazila su se dve visoke kule - stlpa (stupa) što je celoj gradevini davalo romanicki izgled.
Freske koje su vecim delom oštecene, a delom prenešene u Narodni muzej u Beogradu pripadaju tradiciji Komnena i vrlo su spretno bile uklopljene u arhitekturu hrama koja je posebno bila upecatljiva po kupoli nasadenoj na elipticnoj osnovi. Nakon što je na ulaznu kulu dodata apsida sa istocne strane 1282-83 ulazna kula je pretvorena u kapelu sa grobnicom Sv. Kralja Dragutina. Nakon toga kapela je oslikana slikama istorijske sadržine. Manastir je u više navrata obnavljan, a u 18. veku dogradena je i nova trpezarija, konaci dok je narteks katolikaona oslikan novim freskama. Propadanje ovog manastira pocelo je u turskim vremenima i doživelo je vrhunac izmedu dva rata u 20 veku. Arheološka istraživanja i restauratorski radovi su preduzeti izmedu 1960 i 1982. godine u sklopu radova na kompleksu Starog Rasa i manastira Sopocani. Zajedno sa njima je i ovaj manastir proglašen delom Svetske kulturne baštine 1979. godine.
Sistematska obnova celog manastira pocela je u prolece 2001 godine. Vladika Artemije je vec poslao trojicu monaha u Đurdeve Stupove da nadgledaju obnovu i izgradnju novih konaka. U prvoj fazi bice izgraden konak za monahe sa kapelom. Kasnije se ocekuje da ce poceti obnova same crkve prema postojecim projektima.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Ugledno duhovno središte srednjovekovne srpske države - manastir Žiču - Dom Spasov, hram Vaznesenja podigao je kralj Stefan Prvovenčani sa svojim bratom Sv. Savom početkom XIII veka. Ovaj manastir po svom značaju izdvaja se od ostalih srpskih crkava i manastira jer je osnovan sa namerom da bude sedište arhiepiskopije, gde će se krunisati kraljevi i postavljati arhiepiskopi srpske crkve. Kao ni jedan drugi srpski manastir, Žiča je doživela tragična razaranja. Prvo veće razaranje bilo je u poslednjoj deceniji XIII veka od strane Kumana, a zatim pod najezdom Turaka. Podizana i rušena, čuvana i napuštana, nadgrađivana i od prijatelja i od neprijatelja, Žiča danas malo liči na onu iz vremena kralja Stefana Prvovenčanog i arhiepiskopa Save.
Velika manastirska crkva nosi sve odlike zrelog Raškog graditeljskog stila čiji je rodonačelnik Sv. Sava. Hram je bio ukrašen freskama tek posle sticanja crkvene samostalnosti 1219. Najstarije freske u Žiči, izvedene neposredno po Savinom povratku u zemlju, sačuvane su samo u pevničkim prostorijama. U ostalim delovima crkve - u oltarskom prostoru, naosu i staroj priprati, one su kasnije, zbog ostećenosti, zamenjene novim slojem. I pevnice su, medjutim, sačuvale živopis samo na donjim površinama zidova. Na istočnim stranama, u zoni gde su se po pravilu nalazile samo pojedinačne figure, sačuvane su scene Raspeća Hristovog i Skidanje sa krsta. Na ostalim prostorijama pevničkih prostora bili su prikazani likovi apostola, od kojih je u južnom sačuvano šest figura, dok su u severnom, u većoj meri ostećenom, vidljive samo dve. Istom, najranijem periodu pripadaju i poprsja Arhanđela u polukružnim poljima iznad ulaza u bočne kapele. Preostali delovi prvog sloja pokazuju, zajedno sa zidnom dekoracijom, glavne studeničke crkve, početne oblike monumentalnog stila srpskog slikarstva XIII veka.
Žiča u našem narodu ima veliki ugled. Naziva se "sedmovrata Žiča" zato što je u njoj krunisano sedam srpskih kraljeva (za svako krunisanje otvarana su nova vrata). Crvena fasada manastira je simbol kraljevstva.

vale40 · Početnik Domaćeg.de

Hricanstvo u Makedoniji,i na nekoja mesta na Balkanu,prv ga propoveda Sv.apostol Pavle preko njegove misionerska putovanja za sto svedoce i mnoga Apostola preko svojih djela.Tako da Makedonija jos u Starom Zavetu se spominje kao Bibliska zemlja.Njegovo djelo produzavaju sveti braca Metodij i Kiril i njihovi ucenici sveti Kliment i Naum Ohridski.Znamo svi da hricanstvo treba da sjedini coveka sa Hrista i ispuni njegovo srce sa svetlost bozje blagosti,a to ce covek postici samo preko jacanje na svoje vjere.