Matija Beckovic

Mixipro · Odomaćeni član

Ja ga nesto ne volim mislim da je folirant ali je stvarno talentovan govornik

CicaVestica · Upućeni član

Kosovo polje

Kradu mi pamcenje,
Skracuju mi proslost,
Otimaju vekove,
Dzamijaju crkve,
Araju azbuku,
Cekicaju grobove,
Izdiru temelj,
Razmecu kolevku.

Kud da cergam s Visokim Decanima?
Gde da predignem Pecarsiju?

Uzimaju mi ono
Sto nikome nisam uzeo,
Moje lavre i prestonice,
Ne znam sta je moje,
Ni gde mi je granica,
Narod mi je u najmu i rasejanju,
Pale mi tapije
I zatiru postojanstvo.

Zar da opet zatrapim Svete Arhangele?
Da mi pomunare ponovo Ljevisu?

Ocni zivac su mi odavno rasturili,
Sad mi i beli stap otimaju,
Zrtveno polje sa krvavom travom
Ne smem da kazem da je moje.
Ne daju mi da udjem u kucu
Kazu da sam je prodao,
Zemlju koju sam od neba kupio
Neko im je obecao.

Ko im je obecao
Taj ih je slagao,
Sto im ne obeca
Ono sto je njegovo?
Zato jurisaju na mene udruzeni
Kivni sto sam ih poznao.

1987.

CicaVestica · Upućeni član

KAD SAM JE PRVI PUT VIDEO

Radnici koji nikada nisu videli more
Kad je sretnu misle da je dan lepsi no inace
Ta zena taj gigant, ta drzava u drzavi
Kad sam je prvi put video rekao sam:
"Eto kako treba da izgleda prestonica jedne zemlje
Koja ostaje bez svetla kad ona sklopi oci."
Jedina nevina zena koja radja decu
Ta djevuska visoka kao podzemna zeleznica
I lepa kao da uopste ne postoji.
Njenu sobu su razneli mirisi.
Ona se sminkala i cesljala
I to je sve sto je uradila za poeziju.
Zakleo sam se da cu precutati njenu proslost
Jer ja sam rodjen sa mnogo vise prljavstina
No sto ih je ona imala u zivotu.
Vec nema u srpskom jeziku reci na koje se mogu osloniti
Sa kojima bih poredio njene oci i onda mirno spavao
Ima jedna zemlja velika kao njena trepavica
Ta neosvojiva Rusija koju je ipak lakse osvojiti.
Od njenog poljupca koji mi je poslala telefonom
Zapalilo mi se uvo na posti jednoga drugoga grada
To famozno to zeleno to gorko uvo
Koje je dugo stajalo kao antena na jednoj radio-stanici.
Otkidao sam ga i duboko u zemlju zakopavao
Ali nije prestalo da me poziva na telefon
Svojom telepatskom azbukom svojim visecim mostovima.
Na mome srcu kao na gramofonskoj ploci
Snimila je sve sto je rekla u zivotu
Njene korake, njen smeh i njen kasalj
Njena duga saputanja sa ljudima koje ne poznajem.
Gradove u kojima zivimo vezuju nasa pisma.
Ja ne znam za drugo nebo sem njenog kisobrana.
Kad me ona voli ne znam od cega zivim
Ne jedem, zaboravljam da disem i vrlo cesto umirem.
Visoko u nebu setim se da ne umem leteti
Prodjem glavom kroz zid i vidim da sam pogresio
Tad zviznem nogom mesec iznad grada
I trceci obilazim mesto gde cemo imati
sastanak za nekoliko dana.
Njen najgori djak gutac ljubavnog plamena
sa injem u usima
Tumacim svojoj krvi njeno pretesko gradivo.
Pun otpadaka kao golfska struja
Silazim niz stepenice u zemlju
I jedini ne znam za svoju tragediju
Taj svirepi podtekst nase ljubavi.
O suzo na jastuku
Uspomeno na pilota koji nikada nije sleteo
Izgubljen u vazduhu.

CicaVestica · Upućeni član

KAD SAM JE DRUGI PUT VIDEO

Kad sam je drugi put video rekao sam:
"Eno Moje Poezije kako prelazi ulicu."
Obecala je da ce doci ako bude lepo vreme
Brinuo sam o vremenu pisao svim
meteoroloskim stanicama
Svim postarima svim pesnicima, a narocito sebi
Da se kise zadrze u zabacenim krajevima.
Bojao sam se da preko noci ne izbije rat
Jer na svasta su spremni oni koji hoce da ometu nas sastanak
Sastanak na koji vec kasni citavu moju mladost.
Te noci sam nekoliko vekova strepeo za tu zenu
tu zenu sa dve senke
Od kojih je jedna mracnija i nosi moje ime
Sad se citav grad okrece za Mojom Poezijom
Koju sam davno sreo na ulici i pitao:
Gospodjice, osecam se kao stvar koju ste izgubili
Da nisam mozda ispao iz vase tasne.
Ja sam njen licni pesnik kao sto ona ima i licne ljubavnike
Volim je vise no sto mogu da izdrzim
Vise od mojih rasirenih ruku
Mojih ljubavnih ruku punih zara punih magneta i ludila
Moj snu kao asfalt izbusen njenim stiklama
Noci za mene sve dusa bacena izmedju nas
Ona mi celu krv nesrecnom ljubavlju zamenjuje
Moje su usi pune njenog karmina
Te providne, te hladne usi to slatko u njima
Kad se kao prozori zamagle od njenog daha.
Kako je ona putovala pomerao se i centar sveta
Pomerala se njena soba koja ne izlazi iz moje glave
Sumo vremena sumo, nicega ljubavna sumo
Jos ne prestaje da me boli uvo
Koje mi je pre rodjenja otkinuo Van Gog
To uvo sto krvari putujuci u ljubavnim kovertama.
U staklenu zoru palu u prasinu
Plivao sam sto dalje ka pustim mestima da bih slobodno jaukao
Ptico natalozena u grudima sto ti ponestaje vazduha
Radnice po podne na tudjem balkonu
Vec dvadeset godina moj pokojni otac ne popravlja telefon
Vec dvadeset godina on je mrtav bez ikakvih isprava
O, koliko cemo uzasno biti razdvojeni i paralelni
O, koliko cemo biti sami u svojim grobovima
Jos oko nje oblecem kao nocni leptir oko svece
I visoke prozore spustam pred njene noge
Moje srce me drzi u zatvoru i vodi pred njenu kucu
Gde su spustene zavese nad mojom ljubavlju
Ta zena puna malih casovnika sa ocima u mojoj glavi
Taj andjeo isprljan suncem, list vode, list vazduha
Ljubomorne zveri oru zemlju i same se zakopavaju
O, sunce nadjeno medju otpacima
Zuje uporednici kao telegrafske zice
Prevrcu se golubovi kao beli plakati u vazduhu
I mrtve ih krila godinama zadrzavaju u visinama
Kao sto mene njena obecanja zadrzavaju u zivotu.
O, siroce u srcu sto ti brisem suze
Moja nesrecna ljubavi razmeno djubreta
Stidim se dok je ljubim kao da sam sve to izmislio
Kuca nistavilo na svim prozorima
Sve je dignuto u vazduh
Samo se jos nesrecni pesnici kurvinski bave nadom.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Очинство

Могао бих бити отац своме оцу

а, ево, још сам дете и сироче,

млађи си био од мене, мој оче,

кад ме остави твоме убиоцу.

И сад ми оца он не да за оца

и не опрашта ми своја непочинства

и држи ме жедна без капи очинства

и не уклања с мене мотриоца.

Али ја силазим на дно праочинства

да тражим своме сопству носиоца

и срж своју загрејем код свог створиоца

и примим срамоту због тога злочинства.

Ако дух нема гроба, ни пепела,

о, дај мене мени, творче и праоче,

јер, ево, свако са свога распела

вапи: што си ме оставио, оче?

И хули као Влах са набикоца

зато да би га могли доубити,

и за смрт моли искорениоца,

а све речи су само једна: бити.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Богородица Тројеручица

Ја ти не дођох, брза помоћнице,

Да би ми отсечену шаку замирила,

Нити да те носим кући, Свемоћнице,

Да би завађену браћу измирила ...

Ишчупане су ми руке из рамена,

Кућа раскућена, а браћа поклана,

Па сиђох до свог најдоњег камена

Да себе тражим, Мајко са три длана.

Једино овде, Царице Небеса, -

На мом језику се моли без застанка,

И не лаже ништа, и не једе меса,

И осам векова пости без престанка.

И кад би ми земљу и језик збрисали,

Све, сем ове стопе на којој сад стојим,

Знам: још се из људи нисмо исписали,

А док тебе има да и ја постојим.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Прича о Светом Сави

Када је Свети Сава ишао по земљи,

Још пре свога рођења,

Док се звао Растко,

Као што иде и сада,

Само га не видимо,

А можда је то било и доцније.

Кренуо је Савиним стопама,

Ка Савином извору

На Савином врху,

Куда и ми идемо,

Јер другог пута и нема.

Када је негде око Савина дана

Наишао Савином страном,

Напали су га пси,

Као што и сад нападају

Свакога ко се упути Савиним траговима.

Путник је најпре саставио три прста,

Како је одредио да се и ми крстимо,

Плашећи их законом

Од кога су још више побеснели,

А ни до данас нису узмакнули.

Онда се сагнуо да дохвати камен,

Али камење беше замрзнуто,

Свезано за земљу студеним синџирима,

Јер беше јака зима,

Као и ове године,

Као увек око Савина дана.

Већ су разносили Савина стопала,

Савин кук и Савин лакат,

По продолима и јаругама земље

Због које је подељен свет,

Кад је Сцети отпасао мач уста,

Једино оружје које је носио,

А које је и нама оставио,

Говорећи ове речи:

— Нека је проклета земља у којој су

Пашчад пуштена, а камење свезано.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Бодеж

По чувеној причи
Са далеког севера
Ловци на вукове
Бодеж са две оштрице
Умоче у свежу крв
Балчак пободу у лед
И оставе у снежној
пустињи.

Гладан вук
Осети крв надалеко
Поготову на чистом оштром
ваздуху
Под високим мразним
звездама
И брзо пронађе крваву
удицу.

Облизујући смрзнуту
сукрвицу
Пореже језичину
И своју топлу крв
Лапће с хладног сечива.

И не уме да стане
Док се не скљока
Надут од сопствене крви

Кад су такви вукови
Који се најтеже лове
Какви ли су тек људи
Па и читави народи
А поготову наш
Који се властите крви
Не може надостити
И пре ће нестати
Него се опсетити
Да ће крвав бодеж
Остати
Једини
Споменик
И крст
Изнад нас.

nastasenjka · **~daydreaming~**

Lažne mi puteve

Lažne mi puteve pod noge poturaju.
Lažne mi reči u usta guraju.
Pun mi je život laži pune uši.
Do grla u strašnoj laži što me guši.

Sve što je moje lažni prizvuk ima.
Sve što je moje ko da je od dima.
Laž je podržana lažnim svedocima.
I istina nigde nikog ne zanima.

Kako da izdvojim laž iz tog što dišem.
Kako da ne lažem u tome što dišem.
Kad me lažima kao pticu pune:
Ko i druge laži moja glava trune.

nastasenjka · **~daydreaming~**

Kad dođes u bilo koji grad

Kad dođes u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad
Ako taj grad slučajno bude Valjevo
Gde sam i ja došao
Doći ćeš putem kojim si morao doći
Koji pre tebe nije postojao
Nego se s tobom rodio
Da ideš svojim putem
I sretneš onu koju moraš sresti
Na putu kojim moras ići
Koja je bila tvoj život
I pre nego što si je sreo
I znao da postoji
I ona i grad u koji si došao.
Kad dođes u bilo koji grad
Odakle bilo
Iz Veljeg Dubokog ili Kolašina
Ili niotkud sasvim svejedno
Kod odeš od svoje kuće
Bilo kuda
Samo da što pre odeš
I dođes u bilo koji grad
Recimo u Valjevo
Kad god da dođeš
Doći ćeš vrlo kasno
Jer se dugo putuje
Dok dođe u tvoj zivot
I tu se zauvek zaustavi
Ona koja je prema tebi krenula
Iz velike daljine
Odnekud iz Ruskog Jerusalima
Sa Kavkaza iz Pjatigorska
U kome nikad nije bila
I zvala se kako se zvala
Recimo Vera Pavladoljska
I izgledala kako je izgledala
Kako više niko na svetu ne izgleda.
Kod dođes u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Jer gradovi su uvek daleko
I u njih se dolazi iz daljine
A svako putovanje se oduži
Jer svi misle jedino o povratku
Mada povratka nema
A ko god odluči da putuje
Mora krenuti jednog dana
A kad god krene
Krenuće u ono doba
U koje uvek neko kreće od kuće
Obično u nedelju
Kad si i ti krenuo
A kad god je nedelja
Najčešće si u nekom drugom gradu
A u kojem god da budeš
Recimo u Valjevu
Biće to jedini grad
U kome si oduvek bio
I čim si čuo njeno ime
I pre nego što si je sreo
Oduvek si je znao
I voleo već vekovima.
Kad dođes u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dodjes vrlo kasno u bilo koji grad
Ako taj grad slučajno bude Valjevo
Doći ćeš korakom koji dvostruko odjekuje
Tvojim i batom još nekoga
Ko s tobom putuje
I glas mu ide po vetru
U dan neobičan za to doba godine
Da ni sam nećeš biti siguran
Ni koji je to grad
Ni koji su tvoji koraci
Samo ćeš poznati onaj glas
Koji ne ide po vetru
Nego se javlja u tebi
U dan neobican za to doba godine
Kad nije ni bilo vreme da budeš u Valjevu
U koje si došao kao neznanac
Ne znajući nikoga
Ni grad ni Veru Pavladoljsku
Ni da se zavole najviše
Oni što se znaju najmanje.
Kad dođeš u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad
Svet će postati uspomena na nju
I neće biti ni jednog mesta na zemlji
Gde te neće sačekivati
Ni ogledala u kojem je nećeš videti
Ni plave kose koja nije njena
Ni oblaka bez njenog svilenog osmeha
Zapamtio je prostor
Gora i voda
Onakvu kakvu si je prvi put video
U bilo kojem gradu
Recimo u Valjevu
U Karađorđevoj ulici
Između Pošte i Suda
I evo nailazi ono doba godine
Ili tvoga života
Kad su sve žene ona
I nose njenu glavu
Ali ni jedna celu
A ona živi nepoznata među ljudima
Odmara se od tebe i od svog imena
Ali ma gde živela i ma ko bila
Znaćeš da je to ona
I da ne može biti niko drugi
Jer nikog drugog na tvom svetu nema.
Kad dođeš u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad
Recimo u Valjevo
Okružiće te deca kao svakog pridošlicu
I u celom gradu nećeš poznavati nikog
Jer su svi otišli
I s tim bi se nekako pomirio
Ali niko se ne vraća
Sve je gotovo a još nikoga nema
Niti ima čvrstih obećanja
Da ćemo se ponovo sresti
I to je ono što najviše zabrinjava
Pa ipak čovek nije manje nego voda
Pa voda ne umire
Niti je smrt nešto
Što se na svetu događa prvi put
I da živimo hiljade godina
Prošle bi kao jedna
Jer godine su tu da dođu i odu
Ali sve što je njino
Nije Vera Pavladoljska
Koja ti je dala što ni sama nije imala
I uvek bila pomalo u oblacima
I u njih se konacno preselila
Ali dok iko ikom čita ovu pesmu
Ona se rađa sve svilenijeg osmeha
I nema ništa sa grobljem i smrću.
Kad dođes u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad
Sve će ti biti odnekud poznato
Kao poljubac već davan nekome
U grad ko zna koji
Kad dođes ko zna kad
I ko zna otkud
Ili Veljeg Dubokog ili niotkud
Sasvim svejedno
Sve će ti biti isto kao da nisi dolazio
I da uopšte ne postojiš
Jer proviđenje ne zuri
I ništa ne zaboravlja
I ne fali mu ni mašte ni ideja
Da sve poveže i ispuni
Kao što je pisano
Samo ti ne bi bio isti
I ništa ne bi bilo kao što jeste
Da je moglo biti kao što nije
Jer postoji samo jedan grad
I samo jedan dolazak
I samo jedan susret
I svaki je prvi i jedini
I nikad pre ni posle nije se dogodio
I svi gradovi su jedan
Delovi jednog jedinoga grada
Grada nad gradovima
Grada koji si ti
Prema kome svi idu
Da se sretnu sa tobom
Dobro je što si došao
Da se u to uveriš
Baš u Valjevu
I sretneš Veru Pavladoljsku
I čim si je video
Oduvek si je voleo
I unapred oplakivao rastanak
Koji se zbio
Pre nego što si je sreo
Jer postoji samo jedan grad
I samo jedna žena
I jedan jedini dan
I jedna pesma nad pesmama
I jedna jedina reč
I jedan grad u kome si je čuo
I jedna usta koja su je rekla
A po svemu kako su je izgovorila
Znao si da je izgovaraju prvi put
I da možeš mirno sklopiti oči
Jer si već umro i već vaskrsnuo
I ponovilo se ono što nikad nije bilo.

nastasenjka · **~daydreaming~**

Otkad glavu promolih iz majke

Otkad glavu promolih iz majke
Ja se samo sklanjam od bezumne hajke.

Umesto da sam na dugačkom štapu
Otud prvo isturio kapu

I dok potroše uk ispamećenja
Odlagao muku svog rođenja.

(Da nisam gologlav i goloruk bio
Još bih se u majci ko u rovu krio.

A moj štap i kapa od veka do veka
Stigli bi u ruke poslednjeg čoveka.)

nastasenjka · **~daydreaming~**

Matija Bećković

Matija Bećković – suza ili mina
Put što sebe pravi ili voz bez šina

Nosi li on bombu mesto glave
Davi li on reči ili njega dave

Nosi li on rupu mesto srca
Ili kao davljenik u svom srcu grca

Jeli on santa leda otkinuta
Ili zver sto na njoj zavija i luta

Jeli on grom u lance vezan kao stene
Ili hladna vatra u grudima stene

Nosi li zamrzle munje u rukama
Hoće li on biti slabić na mukama

Sme li on da stane na trg i jauče
Dok svetovi u njega sav svoj bes izruče

Kao gvozdena zavesa on će da se sruši
U vlastitu vatru u vlastitoj duši

Baš je njega briga bar je njemu lako
Sve je oživelo čega se dotako.