Kratke priče

serpentiner · Početnik Domaćeg.de

Poštovani čitaoci, ovaj post je namenjen VAŠIM KOMENTARIMA. Trenutno je u pripremi ZBIRKA PRIČA O TEČAMA. Molimo vas da nam pomognete u IZBORU priča. Zanima nas vaše mišljenje o pričama ili temama, za koje smatrate da trebaju da budu SASTAVNI DEO ZBIRKE. Svaki komentar je dobrodošao i na njemu smo unapred ZAHVALNI. Pišite nam: koja je vaša OMILJENA priča, koja TEMA vas zanima, za koje priče bi voleli da pročitate NASTAVAK, koje priče vam se NAJMANJE sviđaju ... HVALA! Smile

http://priceotecama.blogger.ba/arhiva/2019/03/09/4139439

serpentiner · Početnik Domaćeg.de

Ako mu ne vežu oči

Pričao nam teča o ogromnim štajerskim konjima. Švabicinim. - Pre rata su štajerski konji vukli tramvaje po Beogradu. Dedin konj nije vukao tramvaje. A i nije bio štajerac. Tramvaje odavno pokreće električna energija. A nas je pokretao neki đavo da se pentramo na dedinog konja. Suviše mali da bi se popeli, došli smo na ideju da skočimo na njega. Sa prikolice. Elegantan skok. I još elegantnije stropoštavanje na zemlju. Konju pod noge. Gledamo se. On gleda od gore. Začuđen. Ja gledam od dole. I ja začuđen, što me nije izgazio. Glava mi pored kopita. Stoji ukočen. Mrda samo ušima. To je valjda konjski ekvivalent pitanja: - Šta radi ovaj idiot? Mnogo kasnije saznajem da konj nikad neće zgaziti čoveka koji je pao. Ako ga vidi. Ako mu ne vežu oči. Za razliku od nekih ljudi.

http://priceotecama.blogger.ba/

serpentiner · Početnik Domaćeg.de

Pametnica se opet javlja: - Može li još neki primer za fazi logiku? Nama to liči na nekakvu verovatnoću. - Fazi logika se mnogo razlikuje od verovatnoće. Izaberite neki skup, pa ćemo na njemu razjasniti razliku. - Može li skup koji se zove "SLATKO"? Ovacije. - Dobar izbor! Najpre odredite stepen pripadnosti tom skupu za: ČOKOLADU,JABUKU I CRVENU PAPRIKU. Pametnica negoduje: -To je previše lako! Čokolada ima stepen pripadnosti "jedan". Jabuka ... recimo ... "nula zarez osam". Crvena paprika ima stepen "nula"! - Tačno. Zamislite sada dve zatvorene kutije. Na jednoj piše da je STEPEN PRIPADNOSTI "nula zarez devet", a na drugoj piše da je VEROVATNOĆA "nula zarez devet". Šta vas čeka ako pojedete sadržaj prve kutije, a šta ako pojedete sadržaj druge? Tišina. Razmišljaju. Češkaju se. Pametnica nesigurno diže ruku. -Izvoli. - U prvoj kutiji je nešto što je po slatkoći između jabuke i čokolade. Recimo ... BRESKVA! - Tačno. U svakom slučaju, nećete pogrešiti ako se odlučite za tu kutiju. Šta je sa drugom kutijom? - Znam! Na njoj piše da je verovatnoća da je unutra nešto slatko devedeset posto! Ali je verovatnoća da NIJE slatko jednaka deset posto! - Tako je. To znači da postoji šansa da je u njoj CRVENA PAPRIKA. Da li vam i dalje fazi logika liči na verovatnoću? - Neee! Ali niste nam rekli čemu služi fazi logika. - Kad završite školu, odbranite maturske radove, i tako redom, moraćete sve češće donositi važne odluke. Neke će biti lake, jer će izbor biti po Aristotelu, "crno ili belo". Neke ćete donositi malo teže, i to po fazi logici, dakle, "nešto između". Najteže će biti one koje ćete donositi na osnovu verovatnoće ... -Jer nećemo unapred znati da li je u kutiji ČOKOLADA ili CRVENA PAPRIKA! - Tako je. Nećete znati. Idite sad. Zvonilo je.

http://priceotecama.blogger.ba/arhiva/2019/03/12/4139938

http://priceotecama.blogger.ba/

serpentiner · Početnik Domaćeg.de

HOROSKOP prvi deo
Gledam u nju. Zatim u stranicu dnevnika. Zatim u kalendar. Preostalo je još par časova do kraja školske godine. Njen današnji odgovor ravan nuli. Ćutanje. Pokušavam da pomognem, da krene sa rešavanjem zadatka. Ne ide. Sležem ramenima. - Hoćeš li da odložimo ovo odgovaranje za sledeći čas? Mada, nema mnogo vremena. Hoćeš li stići da se spremiš? - Moram da spremam i matematiku ... Gledam u tužnu stranicu dnevnika. Kritična situacija. Nije samo matematika problem. Ima tu još slabih ocena. Ne znam šta da radim. Nije u redu da joj poklonim ocenu. Zbog onih koji su učili tokom godine. A opet, može se desiti da joj to bude treća slaba ocena. Tada nema popravnog. - Profesore! Dajte joj da obradi neku temu do sledećeg časa. I da joj to bude dovoljno za dvojku! Žamor. Odobravanje. Razmišljam. To baš nije uobičajeno, ali je to ipak neki napredak... Moraće da uloži trud, a stvarno će i naučiti nešto. Bar za tu dvojku. - Dobro. Neka bude tako. Ali da to ne bude čitanje nekog prepisanog teksta, već usmeno izlaganje. Tema je slobodna, u okviru astronomije. I spremi to dobro, jako dobro. Dobila si šansu. Nadam se da ćeš je iskoristiti. Obećava da hoće.

http://priceotecama.blogger.ba/

serpentiner · Početnik Domaćeg.de

HOROSKOP drugi deo
Dođe i dan "D". Izlazi pred tablu. - Možeš početi. Sedam u zadnju klupu. Jedan dečak se okreće. Šapuće. - Pomozite joj ako zapne. - Dobro, dobro. Počinje sa izlaganjem. - Svemir je nastao tokom događaja koji se naziva Veliki prasak. To je događaj u kome su nastali prostor, vreme i materija... Dečak se ponovo okreće, šapuće: - Profesore, dobro je počela! - Jeste. Ne pričaj više! - Ali, mi smo svi na njenoj strani! - Znam. Okreni se napred! Ometaš je. Izlaganje traje. Prilično dobro. - Svemir se nakon Velikog praska počeo širiti. Tako su nastale milijarde galaksija. Prekidam je pitanjem. Koliko iznosi približna starost svemira. - Između trinaest i četrnaest milijardi godina! Kao iz topa. U razredu ovacije. - Tiše! Nastavi! U narednih desetak minuta veze niti priče o faznoj tranziciji i kosmičkoj inflaciji. - Od čega se svemir sastojao nakon prestanka inflacije? - Od kvarkovsko-gluonske plazme. - Šta je narušila nepoznata reakcija, zvana bariogeneza? - Narušila je zakon očuvanja barionskog broja! - Do čega je to dovelo? - Do stvaranja malog viška kvarkova i leptona u odnosu na antikvarkove i antileptone! Šta je predvideo Džordž Gamov? - Postojanje kosmičkog zračenja! Klimam glavom. Ovo ne piše u udžbeniku. Ovo je bio mukotrpan rad. Kopanje po literaturi. Unutrašnja kazaljka u mojoj glavi se zakucava na broju dva. Što se mene tiče, ima pozitivnu ocenu. Puštam je da dovrši izlaganje. - Astrologija je pseudonauka ... - Stani malo! Kakva astrologija? - Dozvolite mi da završim misao! - Dobro. Ćutaću. - Astrologiju ne treba mešati sa astronomijom, naukom o zvezdama. Mada je u početku astrologija bila nerazdvojni deo astronomije. Njome su se bavili Kinezi, Egipćani, Grci, Rimljani ... Jedan od najvažnijih termina je horoskop koji se koristi ... Ustajem. Pokušavam da je prekinem. - Samo još jedna rečenica i završavam! - Da čujemo tu rečenicu. - Horarni horoskop se tiče konkretnog pitanja postavljenog u nekom trenutku, a na koje se može odgovoriti sa "da" ili "ne". A moj horoskop, na pitanje da li ću danas dobiti dvojku, kaže da je odgovor "da"! - Idi na mesto! Prvo, nije bila jedna rečenica, nego dve. Drugo, lepo si nas prevela iz ozbiljne, naučne teme u relaksirajući kraj izlaganja. Treće, horoskop je ipak samo zabava i na njega se ne treba oslanjati. Hvata se za glavu. - Znači jedinica!? - Ne znači. Znači da si zaslužila maksimalnu ocenu za današnje odgovore. Ako uzmemo u obzir da si tokom godine oscilovala između jedinice i dvojke, sve u svemu - dvojka. Kraj časa. Izlazi iz učionice. Nasmejana. Dovikuje nekom na hodniku. - Horoskop je ipak bio u pravu! Čujem i odgovor: - Baš bi ti pomogao horoskop da nisi naštrebala gradivo! Dečja posla.

http://priceotecama.blogger.ba/

serpentiner · Početnik Domaćeg.de

DRVO SREĆE

Beše neko hladno jutro. Put uglavnom suv. Ponegde led. Na krivinama skidam nogu sa papučice gasa. "Centrifugalna sila raste sa kvadratom brzine...to je razlog zbog koga vozila na krivini izleću s puta ...". Na ravnom delu puta dodajem gas. Nailazim na led. Ne pomažu ni volan ni kočnice. Nekoliko metara dalje nalazi se dubok kanal ... Ljubazna prodavačica u cvećarnici. - Izvolite? - Nisam baš siguran šta mi treba. - Mogu li vam pomoći u izboru? Možda neki aranžman? Imamo i lepog saksijskog cveća ... - Nisam došao zbog cveća, već zbog drveća. Gleda me pomalo zbunjeno: - Mislite na sadnice? Ili na minijaturno drvo? Imamo prelepo bonsai drvce. Cena je ... - Ne,ne. Imate li nešto za drveće? U sebi: - Nadam se da ne drže sekire. - Mislite na prihranu? - Verovatno mislim na to. U stvari, nisam siguran kako se to zove. Duboko uzdiše. - Čemu to treba da služi? - Hoću da častim jedno drvo. Odmiče se korak unazad. - Kakvo drvo? - Ne znam koje je vrste, stablo mu je tanko, visoko je oko dva metra, a o lišću ne znam ništa, opalo mu je, jer je zima. Prodavačica se primiče telefonu. - Hoćete da ga častite? Od svega što sam izgovorio samo je to zapamtila. - Gospođice, sleteo sam s puta ... - I udarili ste glavu? - Bravo, gospođice! O tome se radi! Upravo, ja NISAM udario glavu, zahvaljujući tom drvcetu. Pogodio sam pravo u njega. Slupao far, ulubio haubu, polomio branik, ali me je ono, jadno, ipak zadržalo. Da je puklo, završio bih u dubokom kanalu. Izdržalo je, ali sam ga ipak oštetio. Odahnula je. - Shvatam šta hoćete, za prvu prihranu đubrivo treba da ima manje azota a više fosfora i kalijuma ... Pakuje mi to nešto. Krećem prema vratima. - Gospodine! - Da? - Pozdravite to vaše drvce! - Hoću, ne brinite! - I još nešto! Možda je to Albizia julibrissin iz familije Fabaceae. - Nepoznata mi je ta familija. - Šalim se malo, to je latinski naziv za "Drvo sreće"! Klimam glavom. - To ste dobro rekli. Drvo sreće.

http://priceotecama.blogger.ba/

serpentiner · Početnik Domaćeg.de

EPILOG
Učenik dovršava ispisivanje poslednje bambusove pločice. - Učitelju, da uzmem novu pločicu? Pripovedač odmahuje rukom: - Nema potrebe. Ovo je bila poslednja priča. - Sve si ih ispričao? - Znam ih još mnogo. Ali nema potrebe da ih pričam. Dovoljno si čuo. Vreme je da počneš sa pisanjem svojih. - Kako? - Jedna priča, jedan kamen. Kamen po kamen, nastaće put. Vijugav i varljiv. Jednog dana, vraćajući se tim putem, naći ćeš sebe, nekadašnjeg. I još jednog. Celo mnoštvo. Nigde dva ista. A, opet, svi će biti nekako slični. - Na šta će ličiti? - Na tebe. - Odakle da počnem sa pisanjem? - Od prologa, odakle bi drugo? Pođi sad, pred tobom je dug put.

http://priceotecama.blogger.ba/arhiva/2019/03/21/4141287

serpentiner · Početnik Domaćeg.de

PRIPOVEDAČ deveti deo

Učenik umorno vuče noge. U Feng stiže malo pre ponoći. Dremljivi stražari ga zaustavljaju. - Odakle dolaziš? Gde ideš? Ko si ti? Ne slušaju odgovore.
- Pođi sa nama. - Gde me vodite? - Tamo gde je skitnicama mesto. - Nisam skitnica, ja sam pripovedač ... Prekida ga cerekanje stražara: - A ja sam mislio da si čuvar Naslednog pečata kraljevstva Han! Polazi! Jutro. Stražari sprovode pedesetak odrpanaca. Onaj pored učenika žvaće glavicu luka. Nudi: - Hoćeš li malo ovog ukusnog luka? -Ne. Gde nas vode? - Na seču tamariska. - Šta će im to? - Mešaju trule biljke sa peskom i šljunkom. To je najbolji građevinski materijal. - Šta grade? - Zid. Njime spajaju stara utvrđenja. Videćeš kad stignemo. Tamo ima radnika kao zvezda na nebu. Ispraznili su sve zatvore, odveli seljake sa njiva, pohvatali sve skitnice i odbegle vojnike ... Zid grade majstori. Ostali rade kao robovi. Čuva ih vojska. Pokušaj bekstva se plaća glavom. Nego, jesi li se predomislio? Ostalo je još malo ... - Ne želim taj ukusni luk! Želim samo da nekako nađem svog učitelja! Odrpanac sleže ramenima: - Šteta, a baš je ukusan ...

http://priceotecama.blogger.ba/

serpentiner · Početnik Domaćeg.de

Prolog

Pod drvetom sedi pripovedač. Pripoveda o dobu Tri prva gospodara i Pet mitskih careva. O velikom ratu. O hrabrom ratniku. I zlom gospodaru. Prekida priču . Pred njim činija. Čeka da slušaoci ubace poneki novčić. Tek tada će nastaviti. Priča duga. Slušaoci radoznali. Činija puna. Sunce zalazi. Vreme je da krene. Niže novčiće na kanap. Novčići okrugli, sa četvrtastom rupom. Jedan dečak stoji pred njim. Progovara. - Mogu li biti tvoj učenik? - Nisam učitelj. Pripovedač sam. - Nauči me da budem pripovedač. Kao ti. Tako je počela još jedna priča. O najčuvenijem pripovedaču drevne Kine. Beše to u doba dinastije Han. Dvesta godina pre nego što je Juda zaradio svoje srebrnjake.

* * *
- Prošle su godine otkad sam postao tvoj učenik. Hoćeš li mi dozvoliti da pripovedam u sledećem selu? - Rano je. - Zašto? Znam sve tvoje priče. Dozvoli mi da ispričam onu o nastanku Puta svile. - Dozvoliću ti. Ako obećaš da nećeš odustati posle neuspeha. Sunce zalazi. Priča završena. Činija prazna. - Gde sam pogrešio? Zašto se gomila osipala? Čime sam ih oterao? - Previše si se trudio. Gestikulirao. Vikao. Plakao. Odvukao si njihovu pažnju od priče. Razmišljali su o tebi, a ne o njoj. Šta si danas naučio? - Pripovedač treba da bude neprimetan. - Krenimo. Dug je put pred nama. Treba da stignemo u Hančeng, pre nego što zatvore kapiju.

* * *

Jutro. Pijaca na glavnom trgu. Seljaci vuku kolica sa robom. Otvaraju se kasapnice, piljarnice, prodavnice grnčarije. - Hoćemo li početi? Učitelj odmahuje glavom. - Sad nemaju vremena da slušaju priče. Nemaju ni novac. Sačekaćemo da rasprodaju robu. Dotle, obiđi tezge. Razgovaraj sa njima. - Čemu to? - Biće ti lakše da odabereš pravu priču. - Treba da prilagođavam priču slušaocima? - Nisam to rekao. Priča ostaje uvek ista. Način pričanja možeš prilagoditi. Mrak se spušta na opusteli trg. U činiji jedan novčić. Spustila ga nekakva devojčica. Učenik ćuti. - Treba li da te pitam, ili znaš i sam? - Znam gde sam pogrešio. Suviše sam objašnjavao. Priča je postala spora i dosadna. - Ima još nešto. Suvišnim objašnjavanjem si potcenio njihovu pamet. Osetili su to. - Šta ćemo sad? - Vraćamo se u Longmen. Usput ćemo proći kroz desetak sela. Kreni.

* * *
Pripovedač i učenik na raskrsnici. - Kojim putem da krenemo? Pripovedač pokazuje prstom. - Ovim. - Putem za Sjajang? To je moje rodno mesto! - Znam. Zato sam ga i odabrao. Na ulasku u selo, pripovedač zastade. - Jesi li odabrao priču? - Jesam. Pripovedaću onu o narodu koji živi severno od Velikog zida. - O narodu Sjong Nu? - Da, o divljacima koji imaju izgled ljudi, ali um životinja. - Zašto baš nju? - Mistična je. Govori o nečem udaljenom. Nepoznatom. - Dobro. Neka ti bude. Priča završena. Ljudi se razilaze. U činiji nekoliko novčića. Učenik očajan. - Ne razumem. Dobro sam pripovedao. - U rodnom mestu nije dovoljno da budeš dobar. Moraš biti izvrstan. Ima još nešto. Izbor priče nije bio dobar. Ne može o dalekim krajevima pričati neko iz sela. Za koga znaju da nikada nije bio u tim krajevima. Pre bi poverovali strancu. Priča im je bila mistična. Ali ti nisi. - Da ponovim istu priču u sledećem selu? Tamo gde sam stranac? - Nema potrebe. Tamo ćeš postići uspeh. Ali nećeš naučiti ništa novo. U sledećem selu ću ja pripovedati. Pažljivo slušaj. Posle ćeš mi reći šta si naučio. Kasno je. Vreme je da malo odspavamo.

* * *

Pripovedač dovršava priču. "Možemo li onda reći da su Boji i Šući bili dobri ljudi ili ne? Oni su se držali pravdoljubivosti i bili su čestiti u svojim delima ... ipak su umrli od gladi ... Razbojnik Čin je dan za danom ubijao nevine ljude ... Ali na kraju, on je živeo do velike starosti. Kojom vrlinom je on to zaslužio?" Slušaoci spuštaju novčiće u činiju. Novac se presipa preko njenog oboda. Pripovedač i učenik ostaju sami. Učenik zbunjen. - Učitelju moj, unakazio si priču. Osiromašio. Postala je gruba i sirova. Neke delove si izbacio. Ostavio si nedorečen kraj. Sve vreme su se naprezali da te prate. Nekoliko slušalaca je otišlo usred pripovedanja. - Primetio sam. Zato su bili zadovoljni oni koji su ostali. Delove koje sam izbacio, sami su dopunili. - I svako je slušao drugačiju priču? - To se dešava i kad pripovedaš do najsitnijeg detalja. Osnovna melodija je za sve ista, a svako čuje drugačiju pesmu. Pokupi novčiće. Čekaju nas još mnoga sela. Prašnjavim seoskim putem koračaju pripovedač i njegov učenik. Pripovedač korača ka sledećem selu. Učenik korača ka večnosti. Istorija će pamtiti da je on Sima Qian, kineski pisac koji se smatra ocem kineske istoriografije.

* * *

- Učitelju, gde idemo? Pripovedač zastaje. - U imperijalnu prestonicu, Čang'an. Provešćemo tamo nekoliko dana. Posle toga ćemo znati da li ćeš postati pripovedač. - Ako ne postanem? - Postaćeš nešto drugo. Ono što ti nebo odredi. Pođimo. Sunce je već visoko odskočilo kad su stigli na glavni trg. - Svratićemo u gostionicu. Poješćemo po jednu činiju valjušaka i popiti čaj. Dok ne stignemo do gostionice, otvori dobro oči i gledaj oko sebe. Posle ćeš mi reći šta si video. Dečak sa umazanom keceljom odnosi prazne činije i bambusove štapiće. Donosi čaj. - Sad možeš da mi ispričaš šta si video usput. - Video sam prodavnice sa koševima belog i tamnog pirinča, korpama sezama i soje. U kasapnicama svinjetinu i govedinu. U ribarnicama gomile rakova i riba koje su plivale u buradima sa vodom. Na tezgama sve vrste voća i povrća koje nam je nebo podarilo. Video sam i prodavce slatkiša i osvežavajućih napitaka. - Ništa ti nisi video. Trebalo je da gledaš ljude. Ljude koji žive u blagostanju. U ovom gradu niko ne umire od gladi. - Zašto bi to meni trebalo da bude važno? - Zato što ti ljudi neće razumeti priču o Devet sušnih godina. Ni onu o Siromašnom seljaku, koji je zavoleo bogatu devojku. Ni mnoge druge. - Shvatio sam. Te priče ne bi dotakle njihovo srce. Pričaću im o Zmaju i pećini sa blagom. - Hajdemo. Naći ćemo prometno mesto. Vreme je za pripovedanje. Učenik završava priču. Činija puna novčića. - Dobro sam danas pripovedao? - Previše dobro. Zato su bili zadovoljni. Ali ti nisu klicali. Dobio si novac. Ali slavu nisi stekao. - Hoćeš li mi reći šta sam trebao da radim? - Neću ti reći. Pokazaću ti. Pođi. Nekoliko stotina koraka dalje. Mali trg. Na njemu mnoštvo ljudi. Preko trga razapeto uže. Na jednom kraju stoji čovek. Akrobata. Uže se njiše. Izmiče ispod njegovih nogu. Na tren se čini da će pasti. Ipak, nastavlja dalje. Na sredini užeta gubi ravnotežu. Jednoj ženi se otima uzvik: - Pašće! Nije pao. Pravi još nekoliko koraka. Skoro je stigao do drugog kraja. Jedna noga promašuje uže. Pada. Ili se bar tako čini. Iz mnoštva dopiru krici. Mnogi okreću glave. Neki pokrivaju oči rukama. Očekuju zvuk udarca tela o kameni pločnik. Čuju nešto drugo. Klicanje onih koji su imali hrabrosti da gledaju. Gledaju u vis. Akrobata pravi naklon na kraju užeta. Olakšanje smenjuje divljenje. Kliču. Dobili su heroja o kome će pričati još dugo. Pripovedač i učenik odlaze sa trga. - Šta si video? - Akrobatu početnika. Jedva je živ ostao. - Znaš li koliko je on vežbao hodanje po užetu? Znaš li da on može da trči po njemu vezanih očiju? I konačno, znaš li zašto to ipak nije uradio? – Znam. Cenili bi njegovu veštinu. Ali bi im ubrzo postao dosadan. Pripovedač se naginje ka učeniku. Šapuće: - Liči li ti to na nekoga?

* * *

Osvanuo je novi dan. Učenik se budi. Pripovedača nema. Vlasnik prenoćišta odmahuje glavom. - Ne znam gde je. Poslednji put sam ga video prošle noći, kad ste stigli. Možda je u čajdžinici preko puta. Obično je od ranog jutra puna gostiju. Na učenikovom licu osmeh. - Ako je tako, on je sigurno tamo. Poluprazna čajdžinica. Desetak stolova. Klupe. U jednom uglu, pripovedač ispija čaj. Stavlja dva novčića na sto. Učenik mu prilazi. - Za čaj je dovoljan jedan novčić. Od jutros si darežljiv? - Jesam. Zadovoljan sam onim što sam saznao. Imaćeš danas priliku da pokažeš šta si naučio. Pripovedaćeš u ovoj čajdžinici. - Zašto baš ovde? - Ne pitaj previše. Nemamo mnogo vremena. Uskoro će ovde svi stolovi biti zauzeti. Tako je svakog dana. Tada ćeš početi priču. - Koju? - Pripovedaćeš priču o Tri hiljade mladića i devojaka. - Tu priču baš volim! - Nije važno šta ti voliš. Ta priča je uže preko kojeg ćeš morati sam da pređeš. Kao onaj akrobata od juče. Ako se oklizneš, loše ćemo proći. I ti i ja. - Nezgodni slušaoci? - Ne. To su dobri ljudi. Ali ih tvoje pripovedanje može učiniti nezgodnim. A onda nam ni nebo neće pomoći. Čajdžinica se puni. Učitelj udara malenim čekićem u maleni gong. Znak da priča počinje. Učenik šapuće. - Reci mi šta da radim? – Samo prati njihove reakcije. Počni! Početak priče privlači pažnju slušalaca. " ... i tako je car Qin Shihuang opremio flotu brodova. Brodovi su nosili tri hiljade mladića i devojaka." Učenik pogledom prleće preko slušalaca. Mirni i radoznali. "Krenuli su u potragu za legendarnim ostrvom P’eng-lai. Legenda govori da na njemu žive besmrtnici. Besmrtnost im daje biljka od koje prave eliksir." Videvši da se nešto zanimljivo dešava, u čajdžinicu pristižu novi slušaoci. Ubrzo, nema više mesta ni za stajanje. " ... i tako su, po želji devojaka, mladići odlučili da prestanu sa besmislenom potragom i da se nasele na jednom od ostrva." U čajdžinici žamor. Poneki uzvik protesta. Učitelj šapuće. - Ovo su pristalice Konfučija! Poštovanje vladareve želje je jedna od osnova konfučijanizma! Učenik nastavlja. "Deo flote je, ipak, produžio do sledećeg ostrva." Žamor se stišava. "Sa sobom su poneli sve zalihe hrane. Tako su kaznili one koji su odlučili da prekinu potragu." Oni što su do malopre negodovali, kliču. Preostali gunđaju. Učitelj šapuće: - Ovi što gunđaju su pristalice taoizma! Saosećanje im je jedno od osnovnih načela! Učenik u panici. "Ali su se neki brodovi ipak vratili. Jer im je bilo žao ..." Pristalice Konfučija ponovo negoduju. Taoisti ih ućutkuju. Počinje prepirka. Sevaju prve varnice. Učenik prekida priču. Bespomoćno gleda u pripovedača. Zvuk malenog gonga za trenutak prekida rasprave. Pripovedač nastavlja tamo gde je učenik stao. "Oni nisu poštovali vladarevu želju, zaslužili su kaznu, ali je nebo htelo drugačije!" - Nastavi! - Šta se desilo? - Da li ih je nebo kaznilo? Pripovedač ih nadvikuje. - Vreme je da ubacite poneki novčić u činiju!
* * *
Činija prepuna. Učenik nastavlja priču. "Oni koji su prekinuli potragu, započeše život na ostrvu. Izgradiše naselje. Ne prođe mnogo, rodi se prvo dete. Za njim, mnoga druga. Oni sa preostalih brodova takođe obustaviše potragu. Nastaniše se na tom, i susednim ostrvima. Živeli su neko vreme srećno i zadovoljno. Obrađivali su zemlju, bavili se lovom. Povremeno bi isplovili i vraćali se sa mrežama punim ribe. Tako je to bilo sve do jednog jutra. Jedna žena je loše sanjala. Ustala je pre svih. Gleda prema pučini. Širi oči. Prema ostrvu plovi carska flota. U borbenom poretku." Pristalice Konfučija kliču. Očekuju pravednu kaznu za pobunjenike. Pripovedač sa osmehom gleda učenika. Sluša kako prede tanke niti priče, tka osnovu, ukrašava je detaljima ... " Car izdaje naređenje: - Napad počinjemo kad pristignu svi brodovi. Kuće spaliti, pobunjenike pobiti! Utom se diže istočni vetar. More poče da ključa." Pristalice taoizma dovikuju: - To je bio znak sa neba! Nebo je drugačije htelo! Učenik nastavlja. "Vetar se poigravao sa brodovima. Tama je prekrila sve. Car je shvatio da mu nebo nešto poručuje. Odložio je napad. Istočni vetar je stao. Sunce se pomolilo iza oblaka. Car je pozvao savetnike. - Šta mi nebo poručuje? - Poručuje ti da su ovo vredni i pošteni ljudi. Podigli su selo. Marljivo obrađuju zemlju... - Ali su i dalje pobunjenici! Prekršili su moju zapovest! - Ali su i proširili granice tvog carstva! Oni su još uvek tvoji podanici. Samim tim, ova ostrva pripadaju tebi! Takva je volja neba. Car se zamislio. Čelo mu namršteno. Savetnici ga gledaju. Čekaju odluku." Učenik zastaje. Slušaoci ne trepću. Čekaju da čuju šta je car odlučio. Učenik udara dvaput u maleni gong. Znak da treba dati poneki novčić. Oni što stoje na ulazu dodaju novčiće onima ispred. Novčići prekrivaju sto. " Mudri i plemeniti car je doneo odluku. U uglu usana mu se pojavio jedva primetan osmeh. Videvši to, savetnici uzviknuše: - Oprošteno im je! Glas se širi. Vojska prenosi vest. Vojnici kliču carevo ime. Car konačno progovara. - Ipak, moraju biti kažnjeni! Moraće pripremiti veliku gozbu za vojsku. Iscrpljena je. Prešla je veliki put. A ionako ima dobar apetit! Neće im biti lako!" Tri udarca o gong označavaju kraj priče. I početak učenikove slave. Vlasnik čajdžinice šapuće pripovedaču: - Daću vam besplatno prenoćište i hranu. Zauzvrat, tražim tri pripovedanja dnevno! Hoću da moja čajdžinica postane najpoznatija u prestonici! Pripovedač i učenik ostaju sami. - Učitelju, spasio si me. - Nisam, samo sam ti pružio ruku, kad sam video da padaš. Uspeh je tvoj. Zaslužio si ga. - Ali još uvek ne mogu sam da hodam po žici. Ipak je ovaj uspeh tvoj. Pripovedač se smeje. - Zaboravićeš na svoje reči, onog dana kad prvi put pređeš sam na drugu stranu. Srećom po mene, taj dan je još daleko. Još uvek je pred nama dug put. - Učitelju, šta je na kraju mog puta? - Ne znam ni šta je na kraju mog, a ne tvog! Uostalom, kad bi to znali, putovanje bi izgubilo smisao. Hajdemo, vreme je za činiju dobrih valjušaka!

* * *

Iz tame sna budi ga vetar. Suviše vruć da bi bio ovozemaljski. Obraz mu gori od toplote. U strahu, učenik otvara oči. - Marvo prokleta! Gubi se! - Ne grdi mog bivola! Nije on kriv što te malo onjušio. - Ko si ti? - Čuvar bivola, a ko si ti? - Ne znam. Do pre neki dan sam bio učenik jednog pripovedača. Sad ne znam ni ko sam, ni šta sam. - Znaš li bar gde si pošao? - Idem putem za Beji, krenuo sam iz Fenga. A ti? - Ne idem nigde. Napasam bivola. - Odnekud si, valjda, došao? - Ne. Oduvek sam ovde. Hoćeš li da podelimo činiju pirinča? Sigurno si gladan. Učenik prihvata. - Sad kad smo jeli, možeš mi ispričati svoju priču. - Kao dečak, slučajno sam sreo jednog pripovedača. Postao je moj učitelj. - Ili si ti postao njegov učenik? - Svejedno. Obišli smo mnoga sela i gradove. Pripovedali raznim ljudima, na raznim mestima. - Ne moraš dalje. Došao je dan kada si poželeo da se odvojiš od učitelja. I tako si stigao do ovog drveta pod kojim si spavao, dok te moj bivo nije probudio. Prerano si napustio svog učitelja. Treba još da učiš. - Po čemu ti to znaš? - Dovoljna mi je bila tvoja prva rečenica, "slučajno sam sreo jednog pripovedača". Nisi ti njega slučajno sreo, niti je on slučajno sreo tebe. Učitelj i učenik su suđeni jedan drugom. Idi sad. - Gde da idem? - Nazad, putem za Feng. Odakle si i došao.

Učenik umorno vuče noge. U Feng stiže malo pre ponoći. Dremljivi stražari ga zaustavljaju. - Odakle dolaziš? Gde ideš? Ko si ti? Ne slušaju odgovore. - Pođi sa nama. - Gde me vodite? - Tamo gde je skitnicama mesto. - Nisam skitnica, ja sam pripovedač ... Prekida ga cerekanje stražara: - A ja sam mislio da si čuvar Naslednog pečata kraljevstva Han! Polazi! Jutro. Stražari sprovode pedesetak odrpanaca. Onaj pored učenika žvaće glavicu luka. Nudi: - Hoćeš li malo ovog ukusnog luka? - Ne. Gde nas vode? - Na seču tamariska. - Šta će im to? - Mešaju trule biljke sa peskom i šljunkom. To je najbolji građevinski materijal. - Šta grade? - Zid. Njime spajaju stara utvrđenja. Videćeš kad stignemo. Tamo ima radnika kao zvezda na nebu. Ispraznili su sve zatvore, odveli seljake sa njiva, pohvatali sve skitnice i odbegle vojnike ... Zid grade majstori. Ostali rade kao robovi. Čuva ih vojska. Pokušaj bekstva se plaća glavom. Nego, jesi li se predomislio? Ostalo je još malo ... - Ne želim taj ukusni luk! Želim samo da nekako nađem svog učitelja! Odrpanac sleže ramenima: - Šteta, a baš je ukusan ...

serpentiner · Početnik Domaćeg.de

Dečak Miloš zamišljen. Pita: - Tečo, šta to znači: TEČA? - Teče mogu biti sa mamime i sa tatine strane. Za razliku od članova porodice koji to postaju rođenjem, teča mora da se izbori za svoje mesto. Tako što će osvojiti tetku. Samim tim, on pokazuje određene kvalitete, koje ne moraju imati oni koji po rođenju postaju članovi porodice. Ako se dopao tetki, velika je verovatnoća da će se dopasti i njenim sestrićima ili bratancima. Zato je teča član porodice na koga se dečaci najčešće ugledaju. - Baš dobra definicija! Znači da su ove priče o tečama. Ili tečine priče. - Jeste Miloše. Ponekad, i jedno i drugo. - Pričaj mi o tvojim tečama!

* * *

Zima 1972. Japanski vojnik Šjoići Jokoi otkriven je na pacifičkom ostrvu Guam, gde se 28 godina skrivao u džungli, ubeđen da Drugi svetski rat još traje.
Teča Žika je među prvima saznao da se Drugi svetski rat završio.Preživeo je nemačke logore za ratne zarobljenike i odlučio da nikada više ne bude gladan. - Lako je s njim, pojeo bi i kuvane grančice, da mu skuvam, beše omiljena tetkina izjava. Spadao je u kategoriju trbušastih direktora. Od garderobe, imao je samo bele košulje, kravate i odela. I naravno šešire. Prvi put sam ga video jedne zime. Pomalo proćelav, naočare, bela košulja i kravata. Normalno? Pa ne baš za tu priliku. Bilo je veče, sneg do kolena. Seoska idila. Babina trpezarija i prepun sto. Mnogo ljudi. Uglavnom poznata lica. Rodbina. Odeveni u stilu ranih sedamdesetih godina prošlog veka. Nekako svi isti. Sem njega. Pronicljiv pogled preko naočara, širok osmeh. - A gde nadjoste Dimeta? Prva rečenica koju je izgovorio. Legitimisala ga je kao pravog teču. Niti sam ja Dime, niti me neko tražio, pa me našao. Klasično za teče. Pomalo rasejani. I potpuno neopterećeni svojom rasejanošću. Kao zet u kući ženine familije ukazivao je poštovanje dedi, i nešto manje ostalima. Sarma, pečenje, kiseli krastavci i paprike, sveži čvarci, vruć hleb, sir, kajmak, babina cicvara, štrudle, kolači ... Nije lako biti teča. Duga zimska noć se posle večere pretvorila u veliku pričaonicu. Dedine priče sa frontova - od Karpata do Soluna. Teča u zarobljeništvu. Teča kao ratni zarobljenik na imanju neke Švabice. Švabica u priči marginalizovana - tetka pažljivo sluša. Povratak u Jugoslaviju, vozom. Posleratne gladne godine, studije i na kraju direktorska fotelja u Beogradu. Tečina priča o nekom pukovniku sa kojim vodi teške bitke za šahovskom tablom. Tetka uzdiše. - Posvađaju se oko šaha, pa se razidju da se nikad više ne vide. Do sutra. Nameštamo figure. Sa tadašnjih jedanaest, i naizgled još mlađi, delovao sam kao mali pacer. Vukao je poteze i pratio razgovore oko sebe. U drugoj partiji je manje pričao, i sve sporije igrao. Posle petog poraza, pogledao me preko naočara i rekao: - A bre, pa što ne kažeš da dobro igraš? Šta bih dao da igram kao ti. Šta bi radio onom pukovniku, breee. A kakav si u pokeru? Joooj. Beše blizu ponoći kad je teča izgubio sav sitniš. I tetkin. I babin. Nije se naljutio. Razbijen u dve omiljene discipline ostao je pravi džetlmen. I stekao idola. Klinca. Priliku da mi se revanšira dao sam mu posle deset godina. Kao vojnik na odsustvu, zaokupljen svim drugim, samo ne šahom, dozvolio sam mu da izvuče nerešeno. Samo me pogledao i konstatovao: - Pustio si me. - Nisam. Nije mi verovao. I nije se ljutio. Pravi teča.
http://priceotecama.blogger.ba/

serpentiner · Početnik Domaćeg.de

POVRATAK U SEDAMDESETE

- Zdravo tečo! - Zdravo Miloše, izvoli, sedi. Kako napreduje tvoja škola? - Škola ne napreduje, stoji na mestu. A ja idem na opštinsko takmičenje iz fizike. - Bravo Mićo! - Jesam li zaslužio pričice? - Jesi. Gde smo stali? - Rekao si da ćemo se vratiti na pričice iz sedamdesetih godina prošlog veka. - Da, pričali smo o teči Žiki …

* * *
Jesen 1973. Pljačkaš banke u Stokholmu uzeo je četvoro ljudi za taoce. Tokom šest dramatičnih dana između pljačkaša i zarobljenika razvilo se prijateljstvo koje je kasnije opisano i analizirano kao "Stokholmski sindrom". Teča Žika sklapa “Politiku”. - More, veći su pljačkaši ovi u prodavnicama. Mnogo skupo sve. Kako će ovaj narod živeti? Tih godina vladao je lep običaj da gosti donose deci poklone. Čokolade. Nešto od odeće. Novac. Zelenu novčanicu od 5 dinara investirao sam u 50 klikera. Novčić od 50 para u pet kugli sladoleda. Prodavac sladoleda u belom kratkom mantilu. Bela kapica. Bela kolica. Drvena sa drvenim točkom. Kolica sa sandukom. Sanduk sa dve metalne posude. U jednoj vanila. U drugoj malina. Nekada čokolada. Vanila i nešto. Pričaju mi da su nekada sladoledžije primale jaja umesto novca. Jedno jaje za jednu kuglu sladoleda. Ekonomija. Trampa. Posle je nestala trampa. Nestala su i kolica sa sladoledom. Kasnije smo dobijali džeparac. Posle toga učeničke kredite i studentske stipendije. Trećinu jedne stipendije potrošio sam na knjigu “Mjerenja u elektrotehnici”. Ili je knjiga bila preskupa ili je stipendija bila mala. Ne znam.

* * *
1973. Marlon Brando odbio da primi "Oskara" za glavnu ulogu u filmu "Kum". Teča odbio ponuđeni remi. Posle toga dobio mat. - Bre,bre, a lepo si mi nudio remi! Ajde da popijemo šerbet, pa da odigramo još koju partiju. Teča je voleo mleko u svim oblicima. Mleko, šerbet, bela kafa, kiselo mleko, jogurt. U selu je skoro svaka kuća imala bar jednu kravu. Ostali su imali kantice za mleko. Rano jutro. Krave izlaze na pašu. Stotinak krava kreće ka izlazu iz sela. Preko livade. Prelaze preko uzvišenja. Nestaju. Odlaze na pašnjak. Vraćaju se predveče. Kapije otvorene. Nijedna ne promašuje svoju. Muža krava. - Baba, kad si naučila da muzeš krave? Smeje se. - Otkad znam za sebe. Morala sam sve da naučim. Rano sam ostala bez roditelja. Umrli su od španske groznice kad sam bila mala. (Pandemija španske groznice 1918. godine. Pedeset miliona mrtvih.) Ćuti i muze kravu. Presipanje iz kante u kantice. Onih koji nemaju kravu. Sipanje preko gaze. Od viška mleka prave kajmak. Sir. Stado čuva porodica. Samohrana majka sa petoro dece. Na glavi joj marama. Na nogama gumene čizme. Nekakav stari muški sako i suknja. U ruci štap. Deca slično obučena. - Ovo će biti pravi ljudi kad odrastu. Pošteni i vredni. Tako kaže teča. - Tečo! I Nikola Tesla je bio čobanče! “Grmi negde nad Likom, I majka zove čobanče drago: Nidžo, jabuko, poteraj kući blago.” Tako kaže pesma. Teča klima glavom: - Ove čobančiće plaćaju u jesen. Na kraju sezone. Kad počnu kiše. Tad prestaje ispaša. Do proleća. Od seoske livade napravljen fudbalski teren. Prvenstveni meč. Najniže lige. Iz nje nema ispadanja. Skoro trideset gledalaca. Domaći u plavim dresovima. Gosti u belim. Stižu krave. Utakmica prekinuta. Dok ne prođu. Viša sila.

* * *

1974. Grupa kineskih seljaka iz pokrajine Šensi otkrila hiljade glinenih statua koje su predstavljale vojsku prvog kineskog cara Ćin Ši Huanga. Tečina drvena vojska razbijena. Usamljeni kralj luta po tabli. Teča rezigniran. - Šah je važan, ali je škola najvažnija. Voliš li da ideš u školu? - Obožavam. Rezigniran i ja. Mada, ima tu i nekih zanimljivih aspekata. Učiteljica, na primer. - Deco, Nova godina se bliži. Donećete sutra svako po jedan poklon. Knjigu, igračku, bilo šta. Sve poklone ćemo staviti na sto. I svako će dobiti po jedan. Tako će svako od vas dati i primiti poklon. - A šta ako dobijem baš onaj poklon koji sam doneo? Ipak nisam pitao. Podela. Na stolu različiti pokloni. Od čokolade do preskupih igračaka. Učiteljica ih deli. Najlepšu igračku dobija sin pomoćnika direktora naše škole. Slučajno. Nema veze. Ima još lepih igračaka. Deca uglednika baš imaju sreće. Dobijam jeftini, mali, plastični auto sa pijace. Slaže mi se po boji sa plastičnim sandalama na kaišiće. Pažljivo ga nosim. Da se ne polomi. Tešim se. I ja sam dobio lep poklon.

http://priceotecama.blogger.ba/

serpentiner · Početnik Domaćeg.de

- Tečo, ti si sigurno bio dobar đak i dobro dete! - Miloše, to je relativno. Kao i većina stvari. - Kako to? - Najbolje će biti da nastavimo sa pričicama, a ti sam zaključi. - Već sam zaključio: Sigurno si bio dobro dete!

* * *
1974. Poslednja vožnja voza “Ćira” na uskotračnoj pruzi. - Pre rata su štajerski konji vukli tramvaje po Beogradu. Priča nam teča o ogromnim štajerskim konjima. Švabicinim. Dedin konj nije vukao tramvaje. A nije bio ni štajerac. Tramvaje odavno pokreće električna energija. A nas je pokretao neki đavo da se pentramo na dedinog konja. Suviše mali da bi se popeli, došli smo na ideju da skočimo na njega. Sa prikolice. Elegantan skok. I još elegantnije stropoštavanje na zemlju. Konju pod noge. Gledamo se. Konj i ja. On gleda od gore. Začuđen. Ja gledam od dole. I ja začuđen, što me nije izgazio. Glava mi pored kopita. Stoji ukočen. Mrda samo ušima. To je valjda konjski ekvivalent pitanja: - Šta radi ovaj idiot? Mnogo kasnije saznajem da konj nikad neće zgaziti čoveka koji je pao. Ako ga vidi. Ako mu ne vežu oči. Za razliku od nekih ljudi.

* * *
1974. Svetsko prvenstvo u fudbalu , u Zapadnoj Nemačkoj. Domaćini u finalu porazili Holandiju 2-1. Toliko o travnatim fudbalskim terenima. Školski odmor u staroj školi sa prostranim dvorištem. Travnatim. Dečaci iz viših razreda nose na leđima one iz nižih. Onaj krupniji je konj. Onaj sitniji konjanik. U ovom slučaju pravac i smer kretanja određuje stariji. Dakle, konj. U prolazu pored drugog konja sa konjanikom, mališa hvata suparnika. Cilj je da ga obori na zemlju. Po mogućstvu i onoga koji ga nosi. Gledam tu zanimljivu igru. Prilazi mi najstabilniji konj koji se može zamisliti. - Mali, penji se. Šta ću. Penjem se. Uleće u gužvu gde se nekoliko kentaura kovitla. Neko me hvata oko vrata. Padam unazad. Pada sve, osim nogu. Konj me ne ispušta. Pridižem se. Suviše lagan, ne opterećujem svog konja. Već vidim da u ovoj igri mi pobeđujemo. Prvi konjanik koga sam dohvatio pada na zemlju. Sledećem društvo na zemlji pravi i njegov konj. Ništa ne uspeva tako dobro kao uspeh. Obaram sa obe ruke. Po dva konjanika odjednom. Gužva sve manja. Ostaje još jedan par. Najjači konj u školi sa najjačim konjanikom. Da smo na zemlji, u pešadijskom okršaju, i moj konj i ja bi dobili propisne batine. Moj konj je niži od svog suparnika a ja od svog. Nula poena za nas. - Prebiće nas. Kažem. - Neće. Ovaj je glup, a i nosi na leđima težeg dečaka. Ako te dohvati, ne odupiri se. Samo se opusti. Ja te neću pustiti da padneš. Verujem mu. Leteo sam unazad nekoliko puta. I svaki put se pridizao. - Jači su. Ne mogu mu ništa. - Samo ga uhvati za ruku kad te sledeći put dohvati. I ne puštaj. - Oboriće me. - Prekini. Uradi kako sam rekao. U sledećem sudaru hvatam ruku koja me steže oko vrata. Ne puštam. Moj konj trči u krug oko protivnika. Izbacuje ga iz ravnoteže. Na zemlji su. Crveni, raščupani i izgrebani, ostajemo sami na bojnom polju. Svoga konja nisam posle često sretao. Uskoro se odselio. Otišao u neki drugi grad. Gde god da je, sigurno i dan danas dobija bitke.

* * *
1974. U Bostonu počinje prinudni prevoz učenika autobusima kako bi se škole desegregirale, što izaziva nasilne proteste belaca u Južnom Bostonu. Teča se priseća svog školovanja. - Deca sa sela su uvek nekako lošije prolazila u školi od gradske dece. Protekcija. Razumem to. Protekcija je ono kad učitelj Pera drugoj deci daje teška pitanja a meni laka. Nešto sam mu poseban. Valjda zato što mu jedini odbrusim. I kad je ljut. Pa me pošalje u ćošak. A smeje se posle. A i ne stojim dugo u ćošku. Par minuta. Ostali stoje do kraja časa. Protekcija. Klikeri su bili strogo zabranjeni u školi. Zbog njih na jednom odmoru počinje tuča. Dva-tri para se valjaju po zemlji. Gomila stoji i navija. Mali debeljuca nas gura. Pravi prostor za ove što se valjaju. Vidi se da bi se i on rado pobio s nekim. Traži žrtvu. A kad u nekoj gomili za minut ne otkriješ ko je žrtva - budi siguran da si to ti. Valjamo se i čerupamo. Teži je bar deset kila. I trapaviji. Održavam nerešeno. Galama prestaje. Nadvio se taman oblak. U obliku učitelja. Hvata dvojicu najbližih za uši. Sreća što nije hobotnica. Vodi nas u praznu učionicu. Postrojava. - Ti beži na kraj reda. Bežim. Pleni klikere. Lepi svakom po vruću zaušku. Vaspitnu. Po prijemu porcije izlaze napolje. Trljaju obraze. Druga deca se smeju. Ostadoh sam. - Šta se biješ sa onim kad je duplo teži od tebe? - Nije duplo! Smešno mu. Vadi plen iz džepova. Trpa u moje. Đačka kecelja se otegla od tereta. - Beži na čas! Nešto me bilo sramota. Samo ja nisam dobio po ušima. Još mi dade i njihove klikere. Crvenim se. Izlazim. Smeju se i meni. - Ovaj je najcrveniji. Dobio je najviše. Ćutim. Nije sve onako kako izgleda.

* * *
1974. Na Pesmi Evrovizije pobeđuje ABBA sa pesmom “Waterloo”. Waterloo je mesto na kome 1815. Napoleon gubi svoju poslednju bitku, što je prilično vaspitno delovalo na njega. Tečine vaspitne mere su se svodile na priče i šale. Ako mu se nešto nije svidjalo jednostavno bi ćutao. Dovoljno. Za razliku od njega, učiteljica je bila pristalica klasičnih disciplinskih mera. Naučila nas je da snosimo posledice svojih gluposti. Najbolja učiteljica na svetu. U kasnijim razredima dobili smo nastavnike. Pri kraju osnovne škole pokušavali su da kanališu našu energiju raznim proslavama, priredbama i sličnim aktivnostima. Biser je bio omladinska politička škola “Borbe”. Odabrani učenici čitaju godinu dana nekakve tekstove iz tih novina i na kraju polažu. Sve bi to bilo lepo da nam primerke “Borbe” nisu dali par dana pre polaganja. Tridesetak kilograma novina po glavi učenika Naravno da nismo stigli ni da prelistamo to blago. Rezultat očekivan. Svi položili.

http://priceotecama.blogger.ba/