Ko sve može da bude dadilja u Srbiji

anchi22 · **•• 20:01 ••**

Kod nas još nije zakonom regulisano ko sve osim vrtića može da čuva decu.U obrazovnom sistemu nemamo školu za ovo zvanje. Mnogo privatnih bebi-servisa i samo jedan državni.

Zakonodavstvo u Srbiji ne poznaje, nažalost, propise koji određuju ko može da se brine o mališanima, a da to nisu vrtići. Nijedan naš zakon ne reguliše ko može da čuva decu, da li su za to potrebne određene kvalifikacije, sposobnosti, iskustvo... U našem obrazovnom sistemu ne postoje ni škole u kojima bi se dobilo zvanje dadilje, koja bi radila u kućnim uslovima.

Ali, zato se agencije za brigu o mališanima nude svakodnevno sa novinskih stubaca, a neretko se i ispred državnih obdaništa mogu pronaći oglasi za ovakve usluge, izlepljeni na stubovima, pa čak i po autobuskim stajalištima. Njihovi osnivači nisu samo osobe kojima je čuvanje dece u opisu zanimanja, kao što je to slučaj u nekim državama u okruženju.

Neusklađeno radno vreme mnogih firmi u Srbiji sa radom obdaništa, ali i nedovoljno mesta u obdaništima, teraju roditelje da pomoć potraže od dadilja. Vrlo često nemoguće je zaposliti ženu sa preporukom, pa se onda poseže za okretanjem brojeva telefona iz oglasa.

Većini roditelja nije ni na umu da bebisiterke iz oglasa često ne znaju da detetu presvuku pelenu, a kamoli kako da ga nahrane, kako da reaguju u slučaju da padne i slučajno se povredi, dobije visoku temperaturu... Devojke koje nude ovakve usluge vide samo mogućnost trenutne zarade, nisu svesne odgovornosti koju ovaj posao donosi i uglavnom se time bave da trenutno popune kućni budžet do pronalaska boljeg posla.

Beograd je jedini grad u Srbiji u kome postoji državni bebi-servis i to gotovo tri decenije u okviru Predškolske ustanove "Dečji dani" na Starom gradu, i već nekoliko godina na Novom Beogradu. Usluge, međutim, mogu da koriste i roditelji koji žive na drugim opštinama. Interesovanje mama i tata je veliko, pa tako državne dadilje imaju pune ruke posla. U preliminarnom krugu kandidati prolaze rigorozne psihotestove, sledi edukacija, rad sa psiholozima, pedagozima, nutricionistima, pa tek na kraju odlazak u porodicu.

Emotivna stabilnost, prisebnost, bez izrazitih promena raspoloženja, način reagovanja u stresnim situacijama, samo su neki od kriterijuma koji se traže za posao u državnom bebi-servisu.

"Posle psihotestova u Nacionalnoj službi za zapošljavanje, dadilje dolaze u našu predškolsku ustanovu 'Dečji dani' kada sa njima najpre obavimo informativni razgovor, zatim se organizuju obuke sa timom naših stručnjaka, a onda sledi praktični rad u vrtićkoj grupi sa vaspitačem mentorom", kaže za "Novosti" Ruzmilka Đotunović, koordinator bebi-servisa na Starom gradu. "Posle toga bebisiterke idu u porodicu koja ima pravo da bira između dve ili tri osobe. Izbor je veoma važan, s obzirom na to da ona postaje član porodice."

Po ulasku u porodicu ne završava se edukacija bebisiterki. One najmanje tri puta godišnje prisustvuju predavanjima, ili radionicama koje organizuje predškolska ustanova.

Dadilja iz Agencije za iznajmljivanje predmeta?!
Pod nazivom - Agencija za čuvanje dece često se registruju i mnogi privatni vrtići dok ne dobiju zvanične akreditacije nadležnog ministarstva. U njima vlasnici određuju način obuke budućih dadilja pre odlaska u porodicu. Međutim, roditelji mogu da saznaju koliko su, u stvari, oni pouzdani proverom na sajtu Agencije za privredne registre. Neretko može pod imenom oglašene agencije za brigu o mališanima da bude registrovana Agencija za iznajmljivanje predmeta za ličnu upotrebu.

Kad država plaća bake i deke
U nekim zemljama Evropske unije nedostatak mesta u obdaništima vlast reguliše tako što bakama i dekama plaća čuvanje njihovih unuka. Primera radi, u susednoj Hrvatskoj dadilje moraju da se obuče za ovu delatnost, a njen program utvrđuju Ministarstvo prosvete i Ministarstvo socijalne politike. Država pokušava da na taj način suzbije sivu ekonomiju i moguće kazne za rad na crno u iznosu od oko 2.000 evra.

(MONDO)