Laza Lazarević - od Švabice do Poleksije

gkukolj · **-tončica-palončica-**

Veliki srpski književnik pokušao je da se otrgne od snažne majčine ljubavi, ali u potrazi za drugom nije imao sreće...

Laza Lazarević je bio znamenit čovek.
Studirao je medicinu, ali je u sebi nosio veliki književni talenat. Postao je i lekar i pisac.
Kažu, bio je dobar lekar, ali je kao književnik za jedne - najbolji, za druge - među najboljim srpskim realistima. A napisao je samo devet pripovedaka, mada je "Švabica" nađena u delovima! Pored toga, mnogo je prevođen na strane jezike. Sećate li se njegovih pripovedaka "Prvi put s ocem na jutrenje", "Sve će to narod pozlatiti", "U dobri čas hajduci", "Školska ikona"... Stil čist, izgrađen, rečenice sažete, iz priča izbija dinamika.
Nažalost, mnogi su Lazini životni stubovi rano pucali, da bi na kraju popustio i onaj najvažniji - sam život. Laza - nežna, lirska duša, ali i krhka pojava - živeo je kratko: samo 39 godina!
O toj, mučnoj i gotovo tragičnoj strani života Laze Lazarevića nerado se govori.
Lazu Lazarevića majka Jelena donela je na svet 1851: u Šapcu. Otac Lazin, Kuzman, bio je trgovac, ali je u porodici glavnu reč vodila njegova žena, koja je, pored Laze imala i tri kćeri: Milku, Evicu i Katicu.
Kuzmanova šestočlana porodica nije živela prebogato, ali nije znala ni za siromaštvo. Živelo se patrijarhalno, bez pogovora su se izvršavale obaveze koje je određivala majka Jelena i tako su promicale godine. Ruku na srce, majka Jelena nije bila goropadna žena. Brižno je vaspitavala decu i brinula se o ugledu porodice.
Stasala su deca Lazarevića sa veoma lepim vaspitanjem. Lepo su se udale Lazine sestre. Najstarija Milka za pesnika Milorada Šapčanina, Evica za Marka Todorovića, a Katica za Đorđa Hasa, apotekara u Aleksincu.
Tada su počeli prvi nesporazumi u porodici Lazarević. Majka Jelena ljuto se usprotivila Milkinoj udaji za Šapčanina.
- Kćerko, poslušaj me! - zavapila je. - Otac mu je bolestan od jektike u kostima, a i grbav je! I drugi mu je sin kljast! Zar ne vidiš da im je to u familiji, i tvoja deca će da se razbole!
Jektika kostiju, odnosno tuberkuloza kostiju, nije uticala na Milkinu odluku da se uda za Milorada Šapčanina.
Majka Jelena bila je poražena "drskošću" svoje kćerke. Zar njoj neko da otkaže poslušnost?! Jedva je to prebolela, ali se zarekla da joj mezimac, sin Lazica, neće moći sam da odnosi odluku o ženidbi. Neće, ili nje neće biti!

Veridba na prevaru

Dok je pohađao višu gimnaziju i Veliku školu u Beogradu, Laza je stanovao kod sestre Milke i njenog muža Milorada Šapčanina. Nesmotreno, upetljao se u štrajk visokoškolaca, zatim mu se predao svom dušom i na kraju je izgubio već dobijenu državnu stipendiju za studije u Parizu. Majka Jelena nije se naljutila. Naprotiv, obodrila ga je:
- Ne brigaj se, u jato, golube!
Slučaj je brzo zaboravljen i Lazarević je dobio državnu stipendiju za studije medicine u Berlinu gde se zaputio 1873. godine.
U Berlinu se zaljubio u Anu, kćerku preminulog lekara. Njena majka držala je pansion, a u njemu je stanovao i hranio se mladi Lazarević. Vezu sa Anom obelodanio je u noveli "Švabica". Devojka nije bila lepotica, ali je bila muzikalna. No, veza je prekinuta i Lazarević se vratio u Beograd kao diplomirani lekar. Pojedini istraživači Lazarevićevog života skloni su da tvrde da je Lazina ljubav prema Ani ubojito, opakom pretnjom, prekinula majka Jelena, što ozbiljniji istoričari podvrgavaju sumnji.
Ali, ako je Ana postala prošlost, Poleksija Hristić postala je stvarnost. Bila je kćerka predsednika vlade Nikole Hristića i s njom se Laza nenadano oženio. Niti je bilo ljubavi, niti čestitog razumevanja.
U stvari, bila je to mala prevara. Laza je bio dobar prijatelj sa Poleksijinim bratom Kostom, ali su se oko nečega sporečkali i prestali da se druže. Milorad Šapčanin i Jovan Jovanović Zmaj navalili su na Lazu da se izmiri sa Kostom i, gotovo na silu, odveli ga kod Hristića na večeru. Laza je uz večeru malo i popio, a kako je onako prostodušan, bio srećan zbog izmirenja sa Kostom, uz to pripit, poljubio je Poleksiju dok su izlazili iz dvorišta. Na to su Hristići graknuli da mu čestitaju veridbu i - neka mu bude srećan brak. Sutradan je vest pukla po čaršiji, a Laza se jedva i sećao šta se prethodne večeri, na kraju sedeljke, stvarno dogodilo. Ako je zaprosio Poleksiju, onda je trebalo obaviti i venčanje, od zadate reči nije smelo da se beži.
No, trebalo je da tu proševinu odobri i Lazina majka. U Šabac je poslat vešt čovek da je privoli na to. A on, ispostavilo se, i nije bio vešt. Zatekao je staru Lazarevićku na balu na koji je izvela kćerku i odmah iz neba pa u rebra:
- Gospođo Lazarević, došao sam da vam prvi donesem aber i čestitam veridbu vašeg Laze! Vaša buduća snaha je kći gospodina Nikole Hristića!
Žena samo što se nije šlogirala. Prebledela je, stisnula pesnice i ciknula:
- Nikada! Moj Laza bi prvo mene izvestio!
Šta sve majka Jelena nije činila da odvrati sina. Ubeđivala ga je da to nije brak iz ljubavi ni iz računa, već obična budalaština. Objasnila mu je da su Hristići slepe pristalice dinastije Obrenović, a da je baš Kosta s Tomom Vučićem žario i palio po Šapcu u vreme Katanske bune.
- Nije Poleksija za tebe - govorila mu je - taj brak doći će ti glave!

Brak kao pakao!

Poslušao bi Laza majku , ali on je živeo u uverenju da je dao reč i da je sramota ako je pogazi.
Svadba je održana, a stara Lazarevićka je zbog toga kopnela ponavljajući do smrti da je "izgubila sina, i to kakvoga sina!"
Ubrzo se pokazalo da je Lazina majka bila u pravu. Lzarevićev brak je postao pakao. On je bio i dobar lekar i odveć skroman čovek, a ona razmažena, lenja, uz to i komotnog ponašanja. Nije marila ni za njega ni za kuću.Kao da je čekala svitanje novog dana da mu što više nagriza dušu. Svađe su postale svakodnevna pojava. Molio ju je Laza da se uljudi, puca bruka po Beogradu, molio ju je da makar malo zaćuti i ostavi ga da na miru radi. Nije vredelo. Obraćao se i njenoj braći i šuracima (imala je pet sestara) za pomoć, ali oni su držali stranu goropadnoj Poleksiji.
Laza je uz velike napore nastavljao da radi iscrpljujući i to malo snage. Zato i nije stizao da više pruži književnosti. Zatvorio se u sebe, u varoš je retko izlazio, samoća mu je postala društvo. Ionako krhke fizičke građe, počeo je da se "topi". Jednostavno, nestajalo ga je. Poleksija se smejala, a on je morao da zaradi i za četiri člana posluge u kući. Na kraju, bolestan, ostao je prepušten sam sebi.
Veliki književnik i medicinski stručnjak umro je 20. decembra 1890. godine pljujući krv. Poslednjih meseci pred smrt nije imao ko ni da ga presvuče.
Kuća u kojoj je živeo postoji i danas. Nalazi se u Hilandarskoj ulici i danas nosi broj 7 - 9. Na njoj je spomen ploč. Narod nije zaboravio Lazu Lazarevića.

Izvor: "Politikin zabavnik" 2037/1996

gkukolj · **-tončica-palončica-**

U prilog činjenica da je tvorac pripovjedaka "Sve će to narod pozlatiti" i "Prvi put sa ocem na jutrenje" najprije bio odan medicini, svjedoče i neke jednostavne brojke. Napisao je svega devet dovršenih pripovjedaka, a više od sedamdeset stručnih radova i referata iz neurologije, epidemiologije, hirurgije, urologije, toksikologije...

Na put da postane "jedan od najboljih kliničara" i "prvi mislilac među ljekarima" Lazarević će krenuti iz rodnog Šapca, gdje je završio osnovnu školu i nižu gimnaziju. Sledeća stanica je Beograd u koji dolazi 1865. godine. Tu živi kod zeta Milorada Popovića Šapčanina, poznatog književnika, upravnika Narodnog pozorišta, i završava višu gimnaziju. Upisuje, zatim, pravni odsjek beogradske Velike škole. Prirodne nauke zavoljeće uz Josifa Pančića, jednog od profesora ove obrazovne ustanove, a zbog jednog drugog predavača ostaće bez državne stipendije za studije medicine u Njemačkoj. Posredni krivac je, u stvari, profesor krivičnog prava Aćim Čumić, sklon da na predavanjima otvoreno i oštro kritikuje vlast, namjesnike maloljetnog kneze Milana Obrenovića, a naročito predsjednika vlade Radivoja Milojkovića.
Čumić je gradonačelnik Beograda postao 1871. godine kad je morao da da otkaz na univerzitetu, ali je uskoro morao da podnese ostavku i na novu funkciju, zahvaljujući Milojkoviću koju mu je smjestio "nedozvoljene" radnje. Kako nije mogao da se vrati za katedru, jer je profesore postavljala vlada čijeg je predsjednika oštro kritikovao, Čumić je pobunio svoje studente. Akademci su izviždali predavača koji je trebao da ga zamijeni, a nisu se odazvali ni pozivu Ministarstva prosvjete da se ponovo upišu ako žele da nastave školovanje. Otvoreno su stali na stranu svog profesora i prkosili vlasti, a među akademcima koji su protestvovali bio je i uzorni laza Lazarević.
Zabrinuti Milojković, upravo preko njega i njegovog kolege Svetozara Anastasijevića pokušava da slomi studentski otpor ili da ga bar primiri. Lazarević i Anastasijević dobili su državnu stipendiju za studije medicine u Njemačkoj i uskoro je trebalo da otputuju na dalje školovanje. Predsjednik Vlade ih upozorava da svojim buntom rizikuju da ne odu, ali mladi studenti ostaju nepokolebljivi u protestu. Lazareviću, zato, biva oduzeta državna stipendija. Anastasijević se, na nagovor drugova koji ga upozoravaju na njegovo krajnje skromno imovno stanje, ipak odaziva pozivu Ministarstva prosvjete, upisuje studije na Velikoj školi i zadržava stipendiju. "Predodređen za velike stvari", kako se to kaže jezikom sudbine, i Laza će, ipak, godinu dana kansnije dobiti državnu stipendiju i 1871. godine otputovati za Njemačku.
Na uglednom Medicinskom fakultetu u Berlinu, gdje se školuje, profesori su neki od najuglednijih naučnika tog vremena. Najveće ime među njima je Herman fon Helmholc, doktor medicine i fizičar, kog koga je, između ostalog, doktorirao Mihajlo Pupin. Na fakultetu predaje i Rudolf Virhov, patolog, koji se u istoriji nauke upisao dopunom ćelijske teorije (svaka ćelija nastaje diobom prethodne ćelije), kao i Rejmond di Boa, jedan od osnivača eksperimentalne fiziologije. Studije će Laza prekinuti na dvije godine ( 1876 - 1878 ), kada se odazvao pozivu na mobilizaciju i vratio u domovinu da bi kao ljekarki pomoćnik, prvo Drinske, a zatim Timočke divizije, učestvovao u srpsko - turskom ratu. Pravnik s beogradske Velike škole, brani tezu na zanimljivu temu iz eksperimentalne patologije o uticaju žive na organizam živih bića. Rad štampan u časopisu "Repetitorium der analischen Chemie" zainteresovao je mnoge naučnike.
S jednog od najboljih fakulteta, poslije predavanja vrhunskih naučnika i rada u modernim laboratorijama, Laza se vraća u ratom opustošenu Srbiju gdje se za osnovnu zdravstvenu kulturu tek treba boriti. Po povratku u otadžbinu, postavljen je za fizikusa, nadzornog ljekara, grada Beograda, a uskoro, 1881. godine, postaje upravnik Unutrašnjeg odjeljenja Opšte državne bolnice i član Srpskog ljekarskog društva.

Prvi u svijetu

Priču o radu ljekara, o čijim su pripovjetkama nebrojeno mnogo stranica napisali i domaći i strani proučavaoci književnosti, njegove kolege obično počinju s dvije činjenice. Laza Lazarević (1851-1891) postavio je temelje srpske neurologije i bio pionir u gerijatriji. Jedna od ideja, koja je za 120 ljekara i 49 ljekarskih pomoćnika, koliko ih je tada bilo u Srbiji, bila prava novina, jeste i Lazino zalaganje za odvajanje neuroloških od duševnih bolesti. U gerijatriji je napravio značajan napredak otvaranjem Odjeka za liječenje staraca. Odjeljenje sa 13 postelja, 1881. godine, smješta u zakupljenu kuću preko puta Opšte državne bolnice.
"Starost nije ni zdravlje ni bolest i zato stari kada obole moraju drugačije da se liječe, te moraju biti odvojeni od ostalih", piše on. Značaj njegovih riječi možemo sagledati i u ovom svjetlu: u svijetu, gerijatrija je od interne medicine odvojena tek 1909. godine.
Spisku zdravstvenih i medicinskih poduhvata u kojima je Laza bio pionir možemo dodati i osnivanje prve laboratorije, ustanovljene pri Opštoj državnoj bolnici, prvu operaciju katarakte, prvi opis Parkinsonove bolesti. U liječenju pristalica tada omiljenog psihosomatskog pristupa, u kome se ističe psihogeno porijeklo bolesti, mnogo je polagao i na preventivu i javno zdravlje. Borio se za sprovođenje vakcinacija protiv zaraznih bolest, radio na suzbijanju pjegavog tifusa, zalagao se za dezinfekciju škola, u kojima su za vrijeme ratova protiv Turaka bile smještene bolnice. O prilikama u kojima je radio svjedoči i to da su vakcinacija i dezinfekcija morale da se vrše gotovo prisilno. Pisao je tekstove protiv pušenja, kao i rad o ambliopiji, slabovidosti, izazvanoj ovom štetnom navikom. Oštro je kritikovao "nadriljekare", "obmanjivače naroda" koji ljudima prodaju lažne lijekove, a stigao je i da "potkači" novinare koji ih reklamiraju.
Godine 1885. ponovo je među ratnim kuršumima, kao sanitetski major i upravnik rezervne vojne bolnice u Nišu. Mobilisan je i u novom, srpsko - bugarskom ratu, neslavno završenom 1886. godine. Lazarević je rukovodio bolnicom sa 753 kreveta, koja je bila pod upravom Stalne vojne bolnice u Nišu i zbrinula više od 1800 ranjenika i bolesnika. Tri godine po završetku rata, Lazarević dobija čin sanitetskog pukovnika i postaje lični ljekar kralja Milana Obrenovića. Na tom mjestu je i završio ljekarsku karijeru.
Doktor koji je spasao sigurne smrti mnoge pacijente, iz njenih kandži nije mogao da izvuče svoje sinove, jednogodišnjeg Damjana i dvogodišnjeg Vladana, koji su umli od tuberkuloznog meningitisa. A uprkos upornom liječanju u inostranim banjama, nije uspio da spriječi ni svoj prerani kraj. Umro je od tuberkuloze pluća u januaru 1891. godine s nepunih 40 godina.

gkukolj · **-tončica-palončica-**

Lazarevićev znak

U ljekarskim ordinacijama i danas se, po potrebi, obavlja jedan pregled poslije koga će doktor u svom izvještaju zapisati "Lazarević pozitivan" ili "Lazarević negativan". O čemu se, u stvari, radi? Počnimo sa jednim od najznačajnijih radova srpskog ljekara "Ichias postica Cotunnii", objavljenog na samim počecima njegove karijere 1880. godine. U njemu dr Lazarević opisuje pojavu ili pogoršanje bola koji se javlja pri pokušaju ljekara da pacijentu podigne nogu bez savijanja koljena, dok je on u ležećem položaju na leđima.
Pojačani bol u kuku Lazarević povezuje s istezanjem išijadičnog živca u nozi, najdužeg nerva u ljudskom tijelu. Normalno, nogu bezbolno podižemo do ugla od 90 stepeni, međutim, ako pacijent osjeća bol u leđima i u nozi duž išijadičnog živca, to ukazuje da postoji neko oboljenje kičme, kakvo je, na primjer, išijas. Konačno, test je pozotivan ako je ugao do kojeg se noga odiže bezbolno manji od 90 stepeni. Ljakr može, na primjer, da zapiše:"Lazarević pozitivan na 75 stepeni", ili samo "Lazarević negativan", ukoliko nema bola.
Ovim pregledom utvrđuje se jedan od osnovnih kliničkih znakova u neurologiji, neurohirurgiji i ortopediji. Lazarević je detaljno opisao ovaj znak, uz dodatna objašnjenja propratnih pojava značajnih za pravilno postavljanje dijagnoze. Ne treba se iznenaditi, međutim, ni ako za istu pojavu ljekar upotrijebi naziv "lasegov znak". Doktro Ernest Šarl Laseg (1809 - 1993 ), koji je zaslužio visoko mjesto u francuskoj neuropsihijatriji mnogim otkrićima, 1864. godine u jednoj od studija razmatra i išijas i navodi pretpostavku da se bol u ležima i podignutoj nozi povećava vjerovatno kao posljedica istezanja živca. Sam znak, međutim, nije opisao. To je učinio njegov učenik Frost 1881. godine i pripisao ga svom učitelju.
Detaljno istraživanje Lazarevića nekako je iskliznulo iz vidokruga prilikom ovog učeničkog uzdarja velikom učitelju, pa se stručnoj literatuti za isti znak koriste oba naziva.
Ne čudi što je tvorac "najboljih i najsavršenijih djela u našoj pjesničkoj književnosti" u isto vrijeme radio teške hirurške zahvate na debelom crijevu ili uspješno zbrinuo "slučaj povrede prednjeg trbušnog zida s ispalim crijevima zbog uboda volovskog roga ispod pupka". Nije toliko čudno ni to što je objavio i izložio na Sjednicama Srpskog ljekarskog društva 13 radova iz neurologije, 15 iz interne medicine, 18 iz zaraznih bolesti, pet iz hirurgije i urologije, četiri iz farmakologije, pet iz toksikologije, deset iz epidemiologije, javnog zdravstva i sudske medicine. Najveće čudo je što je cijeli taj obimni teorijski i praktični, pionirski i humanitarni, naučni i moralni rad, stao u svega jedanaest godina Lazarevićevog ljekarskoga staža.

Izvor: Jelena Beoković, "Politikin zabavnik" 3042/10

Ivana Zecevic77 · Početnik Domaćeg.de

Pomalo je diskutabilna tema o braku Laza Lazarevica. Kako vidim u postu preuzetog iz Politikinog zabavnika taj brak je bio los i doneo mu je mnogo nevolja. Buduci da je Poleksija bila kci Hristica moze se predpostaviti da je odista bila takva kakva je predstavljena u clanku, ali zaostavstina Laze Lazarevica donosi donekle drugacije zakljucke. Naime u Lazarevicevim pismima, pisanim u vreme braka, on joj se obraca sa puno ljubavi, govori kako ne moze bez nje, kako jedva ceka da je vidi i da je zagrli. Oslovljava je sa "mamice". Zapisi o samoj smrti Laze Lazarevica potvrdjuju taj odnos i opisuju kako je Poleksija bila neprestano pored njega, negovala ga, a u toku braka brizno obilazila svekrvu i vodila brigu o domacinstvu. Kao kontrast tome moze stajati da su pripovetke u kojima opisuje nedostiznu ljubav nastale bas u toku njegovog braka sa Poleksijom, iz cega se moze naslutiti da nije bio u potpunosti srecan. Sta je od svega ovoga tacno, verovatno se nikada pouzdano nece znati, buduci da, ma koliko se pisalo o njemu, njegov zivot ce ipak ostati znatnim delom prekriven tajnom. Kao autor knjige "Autobiografski tragovi u prozi Laze K. Lazarevica", (Cigoja izdanje, 2010) godinama sam istrazivala njegov zivot, proucavala njegovu zaostavstinu i prepiske. Proucavala sam gomilu literature o njemu, ali nigde nisam pronasla slicne podatke kao dole navedene iz Politikinog zabavnika.
Ukoliko je neko zainteresovan za podrobnije podatke slobodno mi se moze obratiti ili potraziti vise informacija o knjizi na:
http://prozaonline.com/?p=1022
http://www.dobra-knjiga.com/Home.asp?NaslovID=3465
http://www.yu4you.com/Autobiografski-tragovi-u-prozi-Laze-K-Lazarevica-Ivana-Zecevic,knjiga,12321,en
http://www.knjizevnost.org/kritike/394-ivana-zeevi-o-lazi-lazareviu
Ili videti blog:
http://lazalazarevic.blogspot.com/2010/05/autobiografski-tragovi-u-prozi-laze-k.html#comments

gkukolj · **-tončica-palončica-**

Hvala vam na ovim datim podacima i vrlo ću ih rado pregledati. I sama znam da je tema inače uvijek vrlo diskutabilna i pomalo tajanstvena, ali sam rado prenijela i ovaj podatak na početku teme, jer je dosta toga još uvijek nepoznato. No, nije zgoreg ni ovo pročitati i saznati po koju pojedinost koja vam je do sada bila nepoznata.

gkukolj · **-tončica-palončica-**

SVE ĆE TO NAROD POZLATITI

I sumrak se poče hvatati, a lađe još nema. Svet koji ju je i čekao poče se razilaziti. Ode i dečko s crnim zemičkama i kapetanica s bajatim licem. Odoše i oba praktikanta, s Markom stolarom, svadivši se najpre s gositoničarom što im je točio još prošle srede otvoreno pivo. Pođoše i kočijaši, nudeći se da po dva groša voze u varoš; ali većina, "radi apetita" ili "opružanja nogu", ode pešice zametnuvši prut na rame a palac od leve ruke za špag od pršnjaka. Ni žena Marinka magazadžije ne htede sesti u kola već pođe sa svojim malenim društvom pešice, okrećući čas po leđa onima s kojima je govorila; i to ne iz nepristojnosti, već prosto zbog tepeluka koji tako bezazleno blistaše, kao da je Zajičar procvatio, a kroz Knjaževac protekla reka od mleka.
Sunce se beše rasplinulo u dalekoj prekosavskoj ravnici, i samo još povrh mesta gde ga je nestalo pružahu se u nebo dugačke, svetle beličaste zrake, kao da je otud sa zapada pomolio neku grdnu šaku sa raširenim i nagore okrenutim prstima - upravo onako kako to prave dobri i rđavi moleri. Sava, koja je bila tako opala da se gotovo na svakom mestu mogla gaziti, sanjivo oticaše, odbijajući slabačak crvenkast refleks od oblačka povrh nje.
Zamalo još, i svet se sasvim raziđe. Osim slugu i činovnika parobrodskih na obali stajahu još samo dva čoveka, - jedan u fesu i čaksirama, drugi u mundiru i mamuzama. Onaj u fesu - Blagoje kazandžija - ceo dan nestrpljivo hodaše: svaki čas zapitkivaše koga po štogod; obrtaše se neprestano, kao da ga cela snaga svrbi pa ne zna odakle da se počne češati; ulažaše u stanicnu gostionicu i čisto kao da će odocniti usplahireno istrčavaše ponovo napolje, upirući pogled daleko preko mirne Save. Njegovo lepo izbrijano, čisto lice, s lakim površnim borama, nalik na one oblačke na ćilibaru, sa sedim zolufima i brkovima, stajaše nekako u kontrastu s malenim, plavim, vedrim očima koje živo, pa ipak s pouzdanjem, skakaše s jednog predmeta na drugi. Čibuk je neprestano držao u zubima, paleći lulu istresenim kokicama. Svaki čas je zapitkivao i momke i agente: Što nema lađe? Da li ima kakva depeša? Je li voda tako mala? Vuče li kakvu teretnicu itd., - na što mu i momci i agent, sa urođenim gospodstvom stranih državljana, vrlo ukratko i osorno odgovaraše.
Kapetan, pak, po imenu Tanasije Jeličić, stajaše gotovo ceo dan na jednome mestu, podbočivši se na sablju. Lice mu beše okrenuto strani s koje lađa dolazi, a oči umorno i nestalno bludiše oko toga mesta, kao ono sasvim izdubena glavčina oko ojedene osovine. Na njegovu licu ne beše onoga heroičnoga izgleda koji se kadšto viđa i na pensionisanim potpukovnicima, pa ipak ono te opominje na omarinu iza koje se diže oluj, odleću i ćeramide s kuća i kape s glava. Punački, maleni, s obe strane postriženi brkovi, malen ali podebeo nos, osrednje smeđe oči, rehave obrve, okrugao obrijan podbradak i čisti, masnožuti, ali ne mršavi obrazi, mala usta s poverljivim konturama, velike ruke, aljkava uniforma, a kao sneg bela košulja i kao mleko čista sablja, - sve to izdavaše gospodina i gejaka, čoveka od koga iščekuješ da zna aranžovati kadril i očistiti ostricu, a opet te nimalo ne bi iznenadilo kad bi on okrenuo dami leđa, obrisao nos salvetom ili čak zabo viljušku u lokumice.
On dakle stajaše, a kazandžija se neprestano vrtijaše. Naposletku, kad mrak stiže pre lađe i ne mogaše se videti ni zlatan pervaz na agentovoj kapi, i njih se dvojica pokunjeni vratiše u mehanu.
- Nema je, pa nema! - reče kazandžija ljutito, kao čovek kome ne ide karta.
- Nema je - reče i oficir, ali mirno, kao periodičan činovnik koji zna da posle pet godina mora doći klasa.
- Što li, bože? - reče opet kazandžija. - Valjda... ta da... ovde i nema Turaka... A lađa se valjda i ne može bobandirati?
Kapetan ćuti.
- Koga vi čekate? - upita opet Blagoje.
- Ženu!
- A ja sina! Ranjen je.
On se malo strese, brzo stade istresati skoro punu lulu i ponovo je napunivši i paleći nastavi preko čibuka:
- Ali lako, sasvim lako! Pisao mi je njegov drug Jole. Ovde i ovde! - on rukom pokaza sasvim neodređeno: najpre preko leve plećke, pa onda duž cele desne noge.
- Samo ga okrzlo! Otpušten je kući iz bolnice da se popravi, pa posle u ime boga opet!... I treba... Treba goniti peksijana!... Samo neka nam je bog u pomoći!...
- A šta vam je sin? - reče kapetan, počinjući učestvovati u istoriji kazandžijinoj.
- Moj sin? Kazandžija! Eh, da vidite kako taj radi. U njega ruka, vidite, ovde deblja nego u mene noga ovde. Ja sam zbog ovih oskudnih vremena prodao sve što sam imao - šta će mi? - samo sam alat ostavio. Ali dok je njegovih ruku i alata, biće nama dvojici hleba, pa baš da nas je i desetoro.
- Znam, znam - reče kapetan - ali šta je on u vojsci?
- U vojsci? Pešak! Jest pešak! Ja uvek kažem: ti, brate, ti bi trebalo da si tobdžija. Ti bi lepo mogao povući top. Posle, ono kad grune - milina čoveku čuti! Ali on hoće u pešake. Kaže: ovo vredi - ako ćeš na puškomet, ako ćeš za gušu! Strah te pogledati kad se naljuti. Taj gde udari, tu trava ne niče!
- A gde je ranjen?
- Bogami, ne znam. Ne znam - badava! Pisao mi je, istina, njegov drug Jole, ali ja sam zaboravio. Smešna imena tamo. Evo pisma! U dve borbe - u dve...
On izvadi sasvim masno i izgužvano pismo iz ćurčeta i predade ga kapetanu koji ga ponese u ruci da ga pročita spram sveće u mehani.
Uđoše u mehanu s masnim dugačkim stolovima, čađavim zidovima i od muva upljuvanim sahatom. Na vratima koja vode u avliju stoji napisano obligatno "Srećna Nova godina" itd. a ispod toga "Ilija Sremčević 14 gro: od-raki". Na sredi tavanice obešena lampa čkiljila je, jedva probadajući zrake kroz već sasvim crno staklo. Nasred srede stajše jedna drvena stolica sa slamnim sedištem i slomljenom i tako živopisno ispruženom nogom kao da hoće da se fotografiše.
Kapetan sede na dugačku klupu kraj prozora i poče čitati vrlo zamrljano pismo. Blagoje skloni najpre onu stolicu, psujući "što će ovo čudo ovde", sede posle prema kapetanu, zagrnu rukav od ćurčeta i pogleda po stolu, htevši se nalaktiti. Ali se odjedanput trže, videći po stolu grdnu, crvenkastu, masnu mrlju.
- Ej ti, more! E, ovo je baš preko jego! Gledaj ti, molim te: malo ne pokvarih koporan! Čuješ ti, bre, hodi ovamo! Obriši ovo!
Odnekud iz mračnog ugla dovuče se jedno prljavo stvorenje.
- A šta je ovo ovako masno? Je li, magarče?
- Pa, mehana je, majstor-Blagoje, - reče prljavo stvorenje, s toliko nepobitnog razloga, da se Blagoje sasvim razgoropadi:
- E, gle ti njega! Međer si ti neki mudrac! Pa valjda ne sede svinje u mehani?
Čitalac će se vrlo ogrešiti ako pomisli da je Blagoje kakav čangrizalo - bože sahrani! Sada je on samo u grozničavom stanju od nestrpljenja, pa traži samo sebi zanimanja. Pristao bi on sad i da se bije, i da ga biju - samo da mu prođe vreme. Nije on, inače, bio baš ni vrlo razgovoran čovek, i večerašnje njegovo upravo napadanje na svakoga koga sretne beše svamo očajnički pokušaj da razagna čamu. Zbog toga on opet juriša na kapetana:
- Jeste li videli onoga s nogom?
- Koga s nogom?
-Ta onoga bez noge?
- Koga bez noge?
- Ta onoga sa štakom?
- Koga sa štakom?
- Sa štakom! Onoga što su mu doktori odsekli nogu!
- A što su mu odsekli?
- Pa, kažu, hteo je da umre od rane sto je dobio na Javoru, pa mu onda odsekli nogu, pa sad ide bez noge... Zar vi ne znate onoga s nogom?
- Ne znam - reče kapetan - nisam ga video.
- Pa sve prosi pred crkvom!
- Hm!
- Uh, bože! - Blagoje se strese. - Ovakav badrljak samo! Bolje bi mu bilo sto puta da je umro! A on ništa - živ! Pa još puši! Ništa mu, kaže, ne škodi!
- Pa dabome!
- Samo to mi se ne dopada što prosi.
- Pa mora da jede!
- Znam! Ali on kad je u ratu izgubio nogu, treba da mu se plati! Lepo da mu kažu: Na ti, brate! Hvala tebi koji si za nas prolevao krv, i take stvari... Čovek je, u neku ruku, to se vidi - kako da kažem? - izgubio nogu, ide na štaci! Sad njemu treba da jede, da pije. Hoće, bogme, i lulu duvana... Čovek je...
Kapetan se oseti pozvan da objasni kazandžiji položaj invalida:
- To je lepo što je on za svoju zemlju osakatio sebe. Ali zato on ne može tražiti sad da bude savetnik. Vidite: svaki onaj koji je prolivao krv za svoju zemlju treba da se računa u srećne, jer se odužio svojoj majci, svojoj zemlji. Svaki je dužan svojoj zemlji, zemlja nije nikome ništa...
- E, znam i ja te vaše filozofije! Znam ja, ako ćeš, i "zemlja jesi, u zemlju otideši"! Ali daj ti, brate, štogod u živa usta! Vidite: to je čisto... kako da kažem?... to je strašno pogledati! Dovde odsečeno, - a čovek hoće hleba! Pa sad zar da prosi? Mora! Ne može da ore, ne može da kopa! Pa još, može biti, ponekiput slabo što i naprosi. Bre, da je meni vlast, ja bih znao šta bih radio! Ja bih lepo iz kuće u kuću. Uđem, unutra sedi gazda i jede pitu od oraha. - "A, ti jedeš pite? " -"Jedem!" - "A je li krv jeftinija od pite? A kamo onome onde s nogom? " - "A šta me se on tiče?" - "Ha, ne tiče te se, je li? Daj ovamo, doktore! Jedan, dva, pet, - koliko ih treba! Dede seci! Secite mu noge ovde! Jok, ne pitam ja treba li ili ne treba: seci ti samo! Tako! Sad vidi kako je onome onde! Ha, sinko!"
Kapetan vide da se s Blagojem ne da objašnjavati u višim regionima. On se spusti niže:
- Tako je, tako je! Ali će oni i dobiti svi pristojno izdržavanje iz državne kase kad se svrši rat. Nemajte vi brige!
- To, to, moj gospodine! Samo ako je to zacelo i onoliko koliko treba, da ne stoje opet pred crkvom i da ne prosjače po vašarima. Zar kad bi neko zbog mene izgubio samo mali prst, pa ja... A ovamo država... Slušajte!... Zviždi!
- Ne zviždi! - reče kapetan.
- Ta zviždi, bog s vama.
Blagoje istrča navrat-nanos napolje. Malo posle vrati se pokunjen.
- Mora biti da je neko vabio vaške. A ima i ugursuza, pa duvaju i u ključ. Tu pre, kad je ono Sreta išao u Beograd, a onaj obešenjak Mićin sakrio se za direk, pa pišti u ključ. Svi poskakaše, i sam načelnik skoči! Posle se samo vratiše - i načelnik se vrati. Psuju onoga ko je svirao - i načelnik psuje, a ne zna ko je!... Ja... O, brate, ja ne znam što se to tako zadocnila! Da li je to još kadgod bilo? Je li ti? Ej, momče! Hodi ovamo!
Ono prljavo stvorenje pomoli se opet.
- Je li se lađa još kad ovako zdravo zadocnila?
- Ne znam - reče stvorenje.
- Ne znaš? Smetenjače! Pa šta ti onda znaš? Šta imaš za piće?
- Svašta! - reče stvorenje glupo se smešeći.
- Pijete li vi rakiju? - reče Blagoje okrenuv se kapetanu.
- Ne!
- I ja slabo... Ama šta da se radi? Čekajde!... Je li to zviždi?
Ućuta i sluša.
- Aja... Donesi rakije! Ne može više ni da se puši. Već mi srce pocrne od duvana! Pi! Ta ovo nekakva šoma. Parna! Pi, pi!
Pošto istrese polić, kao da mu oči malo oživeše i ceo izgled dobi mirne odsudnosti.
- Ala mi je i to lađa! Sanćim ona ide brže od kola! Da je čovek seo na kaku mu drago mrcinu - gde bi bio dosada! Piha! Šta velite, na dobrom konju?
Svi konjički oficiri vole da govore o konjima, pa ma to bilo i s kaluđericama. I našem kapetanu čisto senuše oči. On je izvesno mislio na kakvog arapliju kad reče:
- Za osam sahata!
- Za osam, bogami! - reče Blagoje kome je ova pristrasnost išla u račun. - A ovo je već koje doba! Da sam ja samo znao!... Nego ne bih ga, opet, smeo tovariti na kola. Istina, njegov drug Jole kaže: lako je ranjen, sasvim lako; ali, znate, rana je, a ja bih njega na kola! Eh, kaka je bila u mog majstora kobila!... Ej ti, slepi mišu! Donesi još rakije... Kobila kao srna! Pa samo ovako savije glavu.
On izvi ruku tako jako, kako bi otprilike izgledao konj sa slomljenim vratom.
- Ama zar ti nemaš bolje rakije? Ej ti, pupavče! Kaži gazda-Davidu da ja ištem rakije. "Dobre!" kaži, "gazda-Blagoje!"... Ovako savije glavu! Ama tu trebaju ruke! Da puknu vukući! Ona kad trči, pa sve ovako, - on turi glavu međ' noge - a ja drži, drži! Pa naposletku, kad ništa ne pomaže, a ja u stog ili u tarabu, u zid, gde stignem! Ništa ona pod nagim bogom ne vidi, samo kad jedanput uhvati huk! A ja u plot, pa kad lupi glavom, ja mislim ode do đavola i ona, i ja, i kola, i sve! A ono ništa! Pa posle još ide mirno kao buba! Ali niko drugi nije umeo s njom kao ja. Kalfa Vidak išao jedaput po bakar na Savu, a ona samo ovako - on opet turi glavu međ' noge i ispruži bradu kao da mu je đem u ustima. - Vidak ispusti uzde, pa legne u kola, a ona sve preko čagrća, pa po jendecima, pa trči, pa trči, pa trči... Zvoni! Jelte da zvoni? Da platim!
On opet istrča napolje, ali kad se vrati, na njegovu licu beše nestalo nestrpljenja, i glupa veselost livaše iz očiju na koje, po izrazu mojih zemljaka, već počinjaše curiti rakija.
- Kakav je to konj, upravo kobila! Majstor metnuo jedanput jedan sanduk - ovako ovoliki - ne znam šta je hteo! A ona: đem na zub, pa ovako! Pa kako je letela, onako u avliju! A kola zakače; pa stražnji točkovi ostanu pred kapijom, a majstor u kapiju, a sanduk njega po glavi, a prednji točkovi kod ora, a kobila pred kuću, a mi da umremo od... od... Ama šta su ti odvugle ove žigice?... Daj jednu žišku!
Kapetan ga više ne slušaše. Njegove misli behu daleko: čak u Knjaževcu. Tamo mu je bila žena kod matere, čekajući da se oslobodi bremena. Ali tada su tamo bili i Čerkezi. Užasne kombinacije sevaše kapetanu kroz glavu. Sva varvarstva koja su počinili ovi ljubimci Jevrope slikahu se živim bojama u njegovim mislima. A povrh svega stajaše desperatna neizvesnost; jer otkako je pošao u rat, samo je dva pisma od žene dobio. U oba mu pisaše da će doći čim se porodi i digne, ali od poslednjeg pisma beše prošlo već pet nedelja, a Turci došli na Tresibabu, a Čerkezi ruše njegovu kuću i pale mu postelju na kojoj mu možda žena leži. Pa ipak je on iščekivaše. Ima u čoveku jedna žica, lažljiva kao slučaj, pa ipak je zovu "predosećanje". Ko god igra na lutriji, taj pri svakom vučenju ima predosećanje da će dobiti, i nikada se ne čudi po svršenom vučenju kako ga je prevarilo to predosećanje. A udari li samo jednom i na njega slepa sreća, on ceo svet uverava da je znao da će dobiti, jer mu se sve beše tako činilo i nikako drukčije. I kapetan Tanasije već treći put uzamance dolazi čak s pozicije na lađu, s teškom mukom izmoljavajući dopuštenje od komandanta, jer mu se sve činjaše da ga danas neće prevariti slutnja. Ali evo baš u ovaj par učini mu se da ni sama lađa neće više doći. On postade nestrpljiv kao i Blagoje. Prevrtaše misli da prosije iz njih ono što je crno. Ode u Knjaževac gde se rodio; uđe u svoju kuću, sede pod orah koji je posađen onda kada se kapetan rodio, a koji sad na svojoj periferiji nosi suhe grane. Tu sahrani oca i mater, tu preko puta zamilova devojku, tu uz kuću odnese kumu limun i poziv na prsten. O, kako mu tu beše drago sve: i stari orahov orman, i zarfovi oteti od nekog turskog paše još u prvom našem ustanku, iskrhani nogari za kacom u podrumu, i ikona svetoga Nikole s dvokrilnim i uvijenim nosom, nalik na dva puža, i fistan u saračani, u kojem se njegova majka venčala, i opet, opet, i povrh svega: veselo, blago i punačko lice njegove žene, i stidljiva nada da će biti otac... i..., ne, ne može biti! Ta, ako su i Turci, nisu zverovi!
On se potrlja po čelu, htevši razgnati ove misli.
- Majstor je, i bogzna kako, rad bio da se oždrebi - nastavljaše Blagoje gledajući neprestano u mesto na kome je kapetan još pri početku sedeo. - Dabome! Jer to je hala, nije konj! E, ali tako...
Kapetan ga mirno slušaše, kao onu šetalicu na sahatu. Ni ona, ni Blagoje nimalo mu ne smetaše da dalje nastavi svoje misli.
Opet je na starom mestu. Opet plamte kuće i po ulicama leže nagrđene lešine...
Tek oko ponoći on se izvali na klupu kraj prozora, bacivsi najpre još jedan pogled na lampu koja sve slabije svetljaše i sve grđe smrdijaše, i na Blagoja koji hrkaše turivši glavu međ' noge i pruživši obe noge napred, kao da drži uzdice.
Zalud se kapetan mučio da svede oči - san njegov behu okupili Čerkezi! Tek u samu zoru kao da malo pridrema, ali tad se začu kroz mrtvu noć ravnomerno lupanje točkova i uzvikivanje onih što mere vodu s prednjeg kraja lađe; pa onda pištaljka stade buditi uspavanu poslugu na staničnoj lađi. Kapetan skoči; sablja mu se otište i sa zveketom lupi o zemlju. I Blagoje se trže:
- Nećeš, bre! - reče on i kao da ponovo povuče uzdice i ponovo zaspa.
Kapetan istrča napolje u sveže jutro. Jedva je disao. Neizvesan strah vladaše njime. On utrk dotrča do stanične lađe. Dokopa bačen alat s lađe koja dolažaše i stade je vući sebi. I taman da zametne uže na kazuk, a u gomili sveta opazi jednu ženu koja izdiže više glave dete u povoju. Kapetan baci uže momcima koji se čudiše njegovu poslu, zanese se i malo što ne pade u vodu. I kad mu žena u onoj tišmi i guranju pade na prsi i predade mu sina, prvo suze, pa onda poljupci počeše padati na punačko detence koje se nimalo ne srđaše na svog dosad neviđenog oca.
I žena je plakala - to se već zna! I druga jedna postarija žena iza nje - i bez toga ne ide! I najzad i detence ototanji.
Oni brzo pređoše preko mosta i skloniše se u stranu, praveći mesta drugim putnicima koji se guraše zajedno sa svojim prtljazima, jer još ne bese nijednog kočijaša ni nosaca.
Kapetan htede mnogo štošta pitati ženu, ali nikako da otpočne; naposletku mu se odreši jezik:
- Međer, ti si živa!
On je uhvati i steže za mišicu, kao htevši se uveriti.
- I ovaj mali! Ti, ti, vojniče! A šta ti ja koješta nisam mislio! Bože, bože!
On obrisa lice rukavom i držeći dete nastavi:
- Znao sam, zacelo sam znao da ćeš doći. Tako sam baš u dlaku računao. A nana?
Tek u taj par on ugleda onu staru ženu i potrča joj ruci:
- Hvala Bogu, samo kad ste svi živi i zdravi! Kad je sve dobro!
Stara žena briznu u plač:
- Daleko smo od dobra, sinko! Ostadosmo bez kuće i kućišta.
Kapetana kao da neka ledena ruka ščepa za srce, ali ta ruka isto tako naglo popusti, jer on u isti mah opazi kako se preko ćuprije kreće jedan čovek u prostom vojničkom odelu, a bez desne noge i leve ruke.
- Ćuti! - reče kapetan s užasom na licu. Brzo predade dete ženi, pa pritrči bogalju. Pothvati ga rukom ispod miške i pomože mu da zakorači jednu gredu koja se bila isprečila na mostu.
- Da nisi ti, vojniče, gazda-Blagojev sin?...
- Jesam, gospodin-kapetane! - reče vojnik, sastavljajući nogu i štaku i dotaknuvši se po vojnički kape. Ali ga štaka izdade i on se pridrža za jednu gospođu s kučetom i zembilom, koja vrisnu i odskoči u stranu.
- Tu ti je otac! Čekaj da mu kažem!
Kako beše tek zora, i putnici neodlučno stajahu na obali, to i nehotice svi obratiše pažnju ovoj sceni.
Kapetan otrča napred u mehanu da probudi Blagoja. Svet se raskloni u dva reda, puštajući invalida: krasnog, jedrog momka, s muškim licem i žalostivim osmejkom oko usana. Sve beše u njega: i snaga, i zdravlje, i lepota, i opet - ničega ne beše! Sve ličaše na razlupanu skupocenu porcelansku vazu.
On pođe polako napred. Za njim pristade kapetanica s majkom i detetom, pa onda ostali svet, svi ćuteći kao u nekom svečanom sprovodu.
U taj par gologlav Blagoje istrča iz mehane.
Kapetan poskoči i dohvati ga za ruku:
- Stani! On je teško ranjen! Zdravo teško!
- Kako teško? Ko to kaže?... Evo, evo pisma!... Njegov drug Jole...
Zverajući na sve strane, on protrča pored invalida i zaustavi se na kraju publike:
- Pa gde je?
- Tata! - viknu vojnik milostivno, okrećući se na jednoj nozi i podupirući se štakom. - Tata! Ta evo me!
Blagoje se kao munja brzo okrete. Stade pred sina. Gleda ga, gleda - pa onda tresnu o zemlju.
Niko ne mišljaše da ide svojim poslom. Svi priskočiše, poprskaše ga vodom. Dama s kučetom i zembilom turi mu nekakve kapljice pod nos. Brzo ga povratiše i digoše na noge. On se prvo obrisa od vode kojom su ga polivali, pa onda zagrli sina, ali tako naglo kao da se bojao da će mu pobeći!
Dugo ga ne pusti. A i kad se odvoji, on ga gledaše pravce u oči, ne smejući nikako spustiti očiju dole gde je nekad noga bila.
- Hvala Bogu, samo kad si živ! Sve će opet dobro biti. Ovo, - on rukom napipa štaku - ovo će narod pozlatiti! Je li tako, braćo?
Svi priskočiše odobravajući.
- Eto ja, - reče kapetan - ja prvi dajem... - on stade preturati špagove, ali nađe samo nekoliko krajcara, - ja evo dajem sahat i lanac. Na!
- Hvala, gospodin-kapetan! - reče vojnik, isto onako pozdravljajući kapetana. - Drži, tata! Ja nemam ruke.
- Evo i ja ti dajem moju ćilibarsku lulu. Vredi dva dukata - reče Stevo praktikant.
- Hvala, braćo! Drži, tata!
- Evo ti da kupiš duvana! - reče Marinko magazadžija i pruži mu nekoliko dukata.
Vojnik, s mukom pridržavajući štaku, skide kapu i podmetnu je magazadžiji da turi u nju novce.
- Hvala, braćo. Drži, tata!
Blagoje uze kapu u obe ruke, metnu u nju sahat, lulu i dukate.
Narod poče redom spuštati u kapu. Među putnicima beše i braće Rusa, sa onom, kako oni vele, "širokom naturom". Oni nemilice davaše.
Vojnik se zahvaljivaše neprestano sa: "hvala, braćo!", "hvala, braćo!", ali mu glas postajaše sve više i više zagušljiv. Te dve reči počeše dobijati odsudan ritam, kao u slepca na vašaru, i on kao da sad prvi put oseti sa svom snagom nepokolebljivog uverenja da je bogalj i prosjak. I najzad prosuše se tihe, krupne suze, kao majska kiša.
- Gle, gle ti njega - reče Blagoje. - Zbog take sitnice plače! Pa šta mi je to? Jedna noga! E, hej! Sve će to opet... - on umalo ne reče "narasti", ali se opet ustavi: - Sve će to opet... Ama je li ti ja kažem da će to sve narod pozlatiti?!
Pa onda ujedared i sam briznu u plač:
- A što će mi sve ovo?
On baci preda se kapu s poklonima i kao lud pogleda u nebo, kao da odozgo čeka odgovora.
- Hajdemo-te odavde! - reče kapetanica. - Ovde je nesreća, a mi... - ona pogleda u obe noge svome mužu i u pune obraščiće svoga deteta... - mi smo, hvala Bogu, srećni i presrećni!
Tada su odveli Blagoja i sina s poklonima na karucama u varoš. Ljudi dobra srca činili su im donekle poklone, ali sve se na svetu ogugla. Sve izbledi: i oduševljenje, i ljubav, i dužnost, i sažaljenje, i ne možeš ga više poznati, kao ni Topuzova vranca koji je nekad dobijao svaku trku, a sad okreće suhaču.

* * *

Kapetan je opet ozidao kuću na istom mestu u Knjaževcu. Pokrio je, istina, kao što se kaže, hartijom, ali mu je žena vesela, i sinčić zdrav, i čupa ga već za brkove.
Blagoje je još donekle govorio: "Sve će to narod pozlatiti!" Posle je okrenuo na: "Sve će to tebi Bog platiti!" Naposletku se propije i tu skoro umre. A njegov sin prima izdržavanje iz invalidskog fonda i - prosi!

Možete mu, ako hoćete, udeliti.

Ovo je moj prilog!

1882.