Daljina

Devojka sa pricom · Početnik Domaćeg.de

Zbog cega zurimo iz detinjstva da odrastemo, zasto se uvek trudimo da budemo stariji I zreliji I ako nam mozda godine nisu te kada bi trebali da budemo ozbiljni I da razmisljamo o nekim krupnim stvarima. Da, period je taj kada se borimo za svoju egzistenciju, za svoje mesto u ovom svetu I borimo se za svoje bolje sutra. Vreme kada donosimo vazne odluke, kada ucimo I pokusavamo da postanemo neko I nesto I da obezbedimo sebe prvo, pa kasnije I svoju porodicu koju cemo osnovati. Ja zelim da uspem, zelim da postignem nesto u zivotu, ali se plasim, sve se tako brzo odigrava, sve brzo prolazi I ono lepo sto je nekad bilo ostaje u secanjima. Da li sam samo ja osoba koja zudi za nekim momentima iz proslosti, osoba koja ne zeli da je ovde gde jeste, ona koja zivi za proslost? Ustvari, ne zivim za proslost, ona je iza mene, ali zudim za tim nekim trenutcima koji su bili, naravno lepim trenutcima sa dragim osobama koje su I dalje tu, koje I dalje mogu da nazovem da ih cujem, ali ne mogu da budem kao pre… Ne iz razloga sto nismo u odnosima kao pre, vec zato sto nas daljina deli, svi smo otisli na svoju stranu I svi se trudimo za ostvarenje nasih snova. Ta daljina, prokleta je, mogu da kazem tako, bar u mom slucaju I za mene je prokleta, ta daljina me deli od svih ljudi koje volim I do kojih mi je stalo. Mogucnosti mi ne dozvoljavaju da odlazim toliko cesto na mesto I u grad gde si ljudi koje volim, a I kada odem, vezuje me neka sila koja mi ne dopusta da krenem nazad, da se vratim u grad u kome sam sada, u kome tezim da postignem nesto vise, u kome se trudim da postanem covek. Znam da I drugi ljudi imaju nekog dragog u daljini, cak I dalje nego sto su moji od mene, ali svako to podnosi na svoj nacin. Ja kao emotivac osecam veliku prazninu sto ne mogu svaku svoju radost, bol Ili tugu podeliti sa njima, sa ljudima koji mi znace, a daleko su. Osecam veliku prazninu I iz dana u dan se preslisavam sta je to sto mi u zivotu nedostaje, sto mi ne dopusta da budem u potpunosti srecna I da to svima pokazem. Uvek je tu nesto, nesto sto cini da se moj osmeh od jednom u momentu izgubi I da se vise do kraja dana ne vrati. I posle dugo razmisljanja, shvatam da je to to… To je ta daljina koja me sputava, to je ta daljina koja cini da se osecam ovako… Nadam se, procice, bice bolje, nalazim sama za sebe reci utehe, jer I ako imam kome da se obratim I sa kim da podelim svoja osecanja, ne zelim to, ne zelim da I druge opterecujem jer ja se ipak nadam…. “Nada poslednja umire”