Sudbina!!! p.s.ovaj tekst se moze svrstati u kraci roman

Devojka sa pricom · Početnik Domaćeg.de

Vec uveliko razocarana u ljubav, jutra 18.05.2007. sela sam u autobus sa svojom mamom I krenula na put u Skoplje. Danima pre ovoga bila sam tuzna I mastala sam o vezi sa svojim najboljim drugom, a naravno ona je bila nemoguca, tako da ni ovaj dan se nista posebno nije razlikovao od predhodnih. Kada je sunce polako pocelo da izlazi iza zatvorenih tmurnih oblaka na sedistu ispred mog sam uocila neki sjaj. Kada sam malo bolje pogledala to su bila dva sjajna plava oka koja su vec neko vreme gledala u mom pravcu. Ta dva bisera, ta dva oka bila su od jednog prelepog plavog decka koji je takodje odabrao da putuje, ovog sumornog jutra, ovim autobusom. Bila sam ocarana njegovim pogledom, tom kristalnom svetlinom njegovih plavih okica u kojima sam se mogla ogledati. Cak sam pomisljala I da su to dva oka kojih cu se uvek secati, samo mi nije bilo jasno da li cu ih se secati sa osmehom na mom izmorenom licu ili pak sa tugom. Posle dugog razmenjivanja pogleda I osmeha poceli smo razgovor. Pomisljala sam da je on savrseni decko I to bas savrseni decko za mene. Ali naravno, nikad nije sve savrseno. Sanse za to da se vidimo ponovo su bile veoma male, jer nas je sprecavala daljina, daljina jer smo bili iz razlicitih gradova,a prilikom slucaja rodjeni u istom gradu. Iskreno, I ako sam prizeljkivala to, nisam se nadala da ce potraziti moj broj telefona, ali da, ispunio je moja ocekivanja. Sa svoja dva najlepsa oka, ikad vidjena, prelepim usnama I predivnim osmehom me je zacarao, cak sam pomislila da sam se zaljubila na prvi pogled. I ako je to za mene bilo smesno, nisam nikada verovala u ljubav na prvi pogled ona mi se dogodila. Verovala sam u savrsenstvo, u to da cu nekada naci pravog decka za mene I to mi se takodje dogodilo, I sve to ovog tmurnog dana za koji se nije smatralo da ce ovakav biti. On je bio tu, stajao je ispred mene… Moj savrseni decko iz snova I moja prva neverovatna ljubav koja se dogodila na prvi pogled.
Posle nekog vremena, odnosno posle nekoliko dana uverio me je da mu je stalo, setio se mene, javio se. Od samog pocetka sam imala neki cudan osecaj u vezi nas I mislila sam da cu ga se samo secati kao lepog decka iz autobusa koji je jedan stravican dan pretvorio u najlepsi san. Nisam ni zamisljala da je ta poruka koju mi je poslao u stvari samo pocetak svega, pocetak ljubavi preko zice. Satima I danima smo se dopisivali, pricali a ja, ja sam imala zelju da bude ovde pored mene, da ga svaki dan gledam, razgovaram sa njim, da ga ljubim I grlim. Polako ali sigurno sam zaboravila na svog druga jer su moje misli bile zauzete nekim drugim, Aleksandrom. Osetila sam neku prisnost I slobodu da mogu da ga pitam bilo sta, imala sam u njega poverenja I sve svoje tajne sam mogla da mu kazem. U nekim trenutcima sam se osecala glupo, ako se taj osecaj moze tako nazvati, jer ipak, imala sam pored sebe osobu kojoj se mogu poveriti, kojoj mogu reci sve svoje slutnje I sa kim mogu podeliti radost ali samo preko telefonske slusalice. Naravno mi se tada jos uvek nismo videli I zbog toga sam se osecala ruzno, jer sam se ovde mogla zaljubiti u nekoga, sa tim nekim biti stalno I da mi taj neko bude sve, ali ne srce je izabralo njega, njega koji je daleko I koji mi je dostupan u zivotu samo preko telefona. Sve to sa njim je otislo veoma daleko cim sam sve moguce prilike odbijala jer nisam zelela da ucinim preljubu. Ali, u jednom takvom trenutku se naravno treba zapitati : “ Hej o kakvoj preljubi pricas, od autobusa se niste videli”? To sam ja I ucinila I naravno saznanje I razmisljanje o tome da sa njim nemam nista vise od veoma dobre komunikacije me je rastuzivalo I cinilo nesrecnom. A posto posle kise dodje duga, to se I u mom slucaju desilo I ubrzo moje imaginacije I halucinacije o tome da je on moj decko su se I ostvarile.
Dosao je…Da!! On je tu, u mom gradu. U Kraljevu… Ponavljala sam sebi sve vreme dok sam se spremala za izlazak. Sasvim obicnog dana pila sam kafu sa drugaricom kada je mobilni telefon zazvonio, bio je on I zacula sam sa druge strane njega kako govori da je ovde I da zeli da me vidi. Osmeh me je od tog trena krasio I uzbudjenje je bilo sve vece. Posle nekoliko meseci se susrecem sa mojim deckom iz snova sa osobom o kojoj mastam vec mesecima. U nekom trenutku, takodje dok je ta konfuzija trajala u mojoj glavi izgovorila sam: “ Ne mogu da verujem, moja ljubav je tu”! A vec u drugom kada sam se vratila u realnost shvatila sam sta sam izgovorila u trenutku srece. Bila sam zatecena svojim komentarom ali ipak znala sam da je to znak, znala sam da ce od svega toga proteci nesto dobro. U trenutku kada sam ga ugledala na mestu gde me je cekao iz mog oka protekla je suza, suza radosnica, cinilo mi se kao da je sve stalo, da smo samo tu on I ja, nikog drugog nema, grad spava ili pak svi gledaju u nas I dive nam se. Ovo je bio osecaj za koji ne verujem da ce mi se ikada ponoviti u zivotu jer je tako bio poseban, cudan, u meni igralo je sve. Bio je nestvaran, dodirivala sam ga polako jer sam se plasila da nije tu, da je to samo plod moje bujne maste, ali tu je bio, opet me je gledao tim predivnim ocima, samo sto sam tada u njima mogla prepoznati nesto drugo. Cinilo mi se kao da on zeli isto sto I ja sto se posle par sati ispostavilo tacno. Ceo dan smo proveli zajedno, posmatrali smo zalazak sunca sa obale Ibra I cini mi se da takav zalazak vise nikad nisam videla… Mozda mi se to cini jer je tada za mene I nesto,stvarno ruzno, bilo lepo, to sunce je samo za nas sijalo govorila sam, to nam je bio poklon I vrhunac ovog predivnog ocaravajuceg dana. Sati su veoma brzo proleteli I na zalost doslo je vreme rastanka. Toga sam se, ako hocete iskreno, I plasila. Nisam znala sta ce biti sa nama posle toga kada svako svojoj kuci ode, a I verovatno me razumete jer sve sto nam se lepo dogodi ne zelimo da ikada zavrsi. A ovaj najlepsi dan I ponovni susret su bili na izmaku. Moje srce smirilo je to sto smo razgovarali, sto je rekao da me zeli za sebe samo da zeli da pokusamo I ako nas daljina deli. DA, taj oktobarski, prohladni dan ima za mene poseban znacaj, jer to je dan kada je sve krenulo dalje. Sati su prolazili sve brze I brze, znaci I da su mi se dani cinili sve kracim I sa njjim je bilo sve tako lepo. Svaki vikend je dolazio, jer naravno meni moji nisu hteli da dozvole da odem kod njega, I tek sada posle nekog vremena razumem zbog cega mi to nisu dopustali. U ovoj vezi to problem nije bio, jer on je dolazio, svaki dan smo po ceo dan razgovarali telefonom I sve je bilo lepo. Verovatno je sada jasno zbog cega naziv “SUDBINA”, ipak mislim da ovo sve nije bila samo cista slucajnost, vec da je sve ovo trebalo da se dogodi jer je bilo sudjeno. Zbog ovog dogadjaja rec sudbina za mene ima veliko znacenje I pocinjem da verujem da ona postoji I da je stvarna. Polako se blizila I nova godina, mi smo I dalje ostali zajedno, ali sam se plasila da l ice tako I posle nje ostati. U medjuvremenu, posle par dana rekao mi je da me voli, sto me je mnogo zacudilo, jer ja jesam bila zaljubljena ali sam mislila da to nece funkcionisati sve dok se nisam uverila u suprotno da je to to I da ga volim. Strah da li cemo ostati zajendo posle nove godine bio je opravdan jer sam ja trebala da putujem opet u Skoplje sa svojima da slavim tamo novu godinu kao po nasem nekom starom obicaju a moji mi nisu dozvoljavali da ostanem sama kod kuce. Molila sam ih, plakala, danima nisam spavala niti jela I sve to zbog tuge. Zbog tuge jer sam se plasila sta ce se sa nama dogoditi ako ne ostanem kod kuce, od tuge zato sto sam zbog te nove godine upadala u stalne konflikte sa mojima, sve dok ih na kraju nisam ubedila da me ostave kuci. To je bila prva nova godina koju sam sama docekala kuci, mislim sama bez roditelja. Sve dobre drugarice bile su kod mene po ceo dan, pevale smo, igrale, radovale smo se zbog nove godine. Sve one sui male dogovoreno gde ce I sta ce raditi za novogodisnju noc, dok ja, ja sam zelela da svoju novu godinu docekam sa dragim u zagrljaju I da to bude bilo gde. Tako je bilo, otisli smo kod jedne drugarice u stan, tu bili zajedno I u tim trenutcima usledilo je razocarenje u njega. Ucinio je da se moj san srusi I da mi unisti noc, mada ja sam sama I kriva zbog toga, kao I zbog svega drugog. U njegovom telefonu sam pronasla poruku koja je bila poslata u periodu kada smo mi bili u vezi sa strane zenskog lica iz Skoplja I ovlas se secam da mu je ta osoba govorila kako ne zeli da joj on salje ljubavne poruke dok ima devojku. A ta devojka sam bila ja, sto znaci da je on toj doticnoj zenskoj osobi slao poruke I jednostavno verovatno je hteo nesto od nje, ili vec sta ne znam. I dan danas je ona ostala kao misterija I nikada nisam saznala da li su ikada imali nesto ili ne. Po citanju te poruke moje ponasanje se promenilo I on je to uocio pitavsi me o cemu se radi smo poceli nasu prvu raspravu, I to raspravu na dan nove godine. Zelela sam da me nema, das am otisla sa mojima, da nikada nisam pogledala u taj prokleti telefon. Cak se I dan danas kajem zbog toga sto mi je uopste padalo na pamet da uzmem I da gledam sta tamo sve pise. To je sve proslo, presla sam prkeo toga I vece je proteklo mogu reci lepo ili mozda cak I predivno za mene. Sve se to zavrsilo on je sutra dan otisao kuci a ja u Skoplje. Tamo je sve lepo funkcionisalo I ako sam mislila d ace nemili dogadjaj da promeni sve izmedju nas. Mada, nesto me je kopkalo, istrazila sam malo bolje I saznala ko je ta devojka I sve o njoj I mogu da priznam sada, posle toliko vremena, tokom cele nase veze pomisao na nju me je mucila I nije mi dala mira. Ona je bila jedini problem izmedju nas I zelela sam da nestane, mislim da nestane to razmisljanje o njoj, ali nesto mi nije dalo mira. Ma koliko se trudila da je izbrisem iz secanja nisam mogla. Eto I posle vec 3 godine ja mislim na nju I na sve sto sam uradila da bih saznala sve o njoj, ne znam zbog cega mi je bila opterecenje kad je bila duplo dalje od njega. Najgore od svega je sto on primetio moju ljubomoru I sto smo poceli oko toga da se svadjamo. Svadje su bile sve ucestalije I ucestalije, ali davao mi je povoda, provocirao me je I nije mi davao mira sa njom. Znao je da jedino zbo nje pravim galamu I onda me je namerno provocirao. I ako sun am zajednicki dan odmicali I ako smo se po nekada svadjali oko nje bilo nam je lepo. Voleli smo se, tj.posle svega vise ni ne znam da li da verujem da me je ikada voleo ili je samo zaludjivao moj mozak. U svakom slucaju izgledalo je to na lepotu, bili smo mnogo povezani Ili mi se bar tako cinilo. Mada, verujem da sada I ne mogu da pisem sa tolikom sigurnoscu o njemu, jer ipak povredio me je I sa time nisam sigurna bas u sve ali dobro, resila sam da sve lepo podelim ovde sa ovim papirom I da olaksam sebi. Ja cu takodje reci I DA! VOLELI SMO SE, I ako to sada ne drzi vodu zbog ovoga sto sam malopre rekla, znam da menjam misljenja ali tako je kada prodje neko vreme. Kako god imala sam ljubav preko zice sa njim, odrzavali smo vezu na daljinu I mogu reci da je zanimljivo bilo dok je trajalo. Ali ipak, mislim, sada, zar nije zanimljivo sve sto je novo I ono sto je drugacije? Da li je zbog toga meni ova veza bila posebna ili zbog cega drugog I dan danas se pitam, ali dobro, ne zelim da zavaravam ni sebe prvo a zatim ni sve druge oko sebe I one koji ce citati ovo znam da sam ga volela a I sad ga se cesto sa osmehom setim.
Meseci su za nama ostajali kao vetrom odneseni, prolazili su a I mi ih nismo osecali, svaki moguci trenutak koristili smo da se cujemo, jer ipak nismo ga mogli provesti zajedno. Od uvek sam imala zelju da odem kod njega, u njegov grad, jer bio je dosta korektan sto se toga tice I uvek je on dolazio I odlazio, a ja…Ja nikada nisam otisla, sve dok nisam nekako, jedva ubedila oca da me pusti da idem ja tamo I to da odem ujutru daa se uvece vratim, o nekom duzem zadrzavanju nisam mogla ni da pomisljam a kamo li da pomenem. U svakom slucaju, kako god ja sam otisla I taj gradic zapravo nije ni bio slican onome sto sam ja zamisljala. Mislila sam da je veci, da ima vise ulica, da je nesto posebno, ali ne... Gradic je bio mali, iz jedne glavne ulice se islo u sve ostale koje su se ispreplitale u krug sve I svaka je vodila iz jedne u drugu, sa jednog kraja na drugi, pa se opet vracalo sve na pocetak, na glavnu ulicu. I ako je gradic mali, odisao je nekom posebnom svezinom, lepotom, da li je samo meni takav bio tada ja ne znam, ali u glavnom grad me je naprosto ocarao. Pun je nekih nacionalnih tvorevina, starih gradjevina. To je grad sa najlepsim parkom koji sam ja ikada bilo gde videla. Setala sam I po vecim gradovima nase drzave I dalje, ali ipak, ovaj park je na mene ostavio preveliki utisak I to je druga stvar zbog koje sam pozelela da se opet nekad vratim u taj grad, makar samo na jedan dan. Cim sam stigla prosetali smo, I sada se secam kao da je juce bilo, ulica I svih mesta gde smo prolazili I svih ljudi koje sam videla, cak I onih koji su bili u prolazu. Taj dan mi se cinio da se nikada nece zavrsiti, znala sam da imam ograniceno vreme zbog autobusa, ali cinilo mi se kao da danu kraja nema I kao da sa njim posle zajedno odlazim nasoj kucici. Eh, da…. Koliko smo samo mastali I pricali o toj nasoj kucici, o nasoj vikendici koju smo zeleli da napravimo za sebe da imamo nekog dana kada se budemo vencali I kada budemo zeleli da idemo na odmor. Ali to je ipak propalo sve, nisam docekala ni svoj osamnaesti rodjendan sa njim, kako sam inace zelela.
U svom tom zanosu ljubavi I srece nisam ni primecivala da nesto nije u redu, nisam uocavala da stvar odmice kontroli I da se on polako menja. Naravno, da se menja na gore, sto mi, mnogo jasno, I nije prijalo. Iz dana u dan se sve vise raspravljao sa mnom, prebacivao mi za stvari za koje nije imao potrebe cak I pravo da mi prebacuje, nije imao razumevanja za mene inaravno tada su medju nama poceli nemiri. U medju vremenu, ja sam upoznala jednog mnogo dobrog decka po imenu Filip, koji mi je polako postajao najbolji drug. Od jednom mi smo poceli da provodimo sve vise vremena zajedno I srodili smo se jedno sa drugim. Tu je uvek I nastajao problem, ispadalo je kao da zelim da napravim Aleksandra ljubomornim, sto mi namera nije bila, ljutio se je sto sam skoro uvek sa Filipom, sto mu sve govorim. Nikako nisam mogla da mu dokazem da je Filip samo jos jedna muska osoba u mom zivotu koja upotpunjava mesto drugara, koji nije nista vise od toga. Mada mnogi su mi u zivotu govorili da nema prijateljstva izmedju muskarca I zene ja sam se potajno nadala da je to to sa Filipom I da nema niceg vise, jer ipak I on je imao vezu a I ja. Smatrala sam u pocetku da nema razloga za ljubomoru, nije mi bilo jasno kako nije ljubomoran na ostale moje drugove a na Filipa jeste. Mislim on nikada nije rekao : Da ljubomoran sam na Filipa ili tako nesto..” ali su njegovi postupci I razne opaske to doakzivale, ja ni svesna nisam bila da sam sama izazvala sve te probleme oko njega, jer sam sve vise provodila vremena sa njim I kad god bih se cula sa Akijem bila sam sa Filipom. Polako I slucajno u moj zivot je usao jos jedan muskarac koji mi je za veoma kratko vreme postala osoba koju sam takodje mnogo zavolela, ali ipak, samo kao druga. Zatim, mom decku, Aleksandru, se zavrsavala skolska godina, bio je maturant tada, terao mi je inat, nije zeleo da mi kaze kada mu je matura, to sam saznala od one devojke iz Skoplja, koju sam vec pominjala, problemi su se samo gomilali…. U svakom trenutku moje tuge sa mnom bila je moja najbolja drugarica jer ipak sve sama ne bih izdrzala I podnela. Bila mi je preveliki oslonac kada su u mojoj vezi stvari pocele da izmicu kontroli. Svoje vreme provodila sam sa njom plakajuci I sa Filipom takodje, jer su oni bili upuceni u celu pricu u vezi nas dvoje. Aleksandar je poceo da lutaa, kazem da luta jer za mene je lutanje kada ti u 6h ujutru trazzis kafanu u kojoj ces da se donapijes pa da ides kuci, znaci poceo je da izlazi vise nego pre, nije mi se javljao pre izlaska, kada bi dosao kuci. A ja, dete od 16 godina, sta sam znala, ni slutila nisam da me mozda vara. Nikada, ni dan danas se u to nisam uverila a mislim I da vise ni ne zelim da znam, ili ipak zelim…stvarno ne bih znala to da kazem, bolelo bi me to znam, kako tada tako I sada. Nocima sam ostajala budna do 4-5-6 ujutru, uplakana cekala njega da me pozove, ali sve je bilo uzalud, uvek je bila ista prica, prica da je zaboravio da me pozove, da niej zeleo da me budi. Sve to su bili samo glupi izgovori koji su me jos vise boleli jer ja sam sama pravu istinu znala. Dva dana bi sve bilo u redu, kasnije me opet ne bi zvao, ponasao se cudno. Jedno vreme, navodno, radio je kod ujaka, nije mogao da dodje da se vidimo, I to nije bilo jedan vikend, to je postalo sve ucestalije I jedno 2-3 ako ne I vise vikenda se videli nismo. I da, da napomenem za sve to imao je glupe izogovre. Kada bi izasao I napio se, zvao me je pevao, govorio da me voli, a po nekada ni to. Zelela sam da ga ostavim,da za sebe nadjem boljeg nekog, da postedim sebe muka, ali ne, nisam mogla. Moje srce mi to nije dozvoljavalo,ipak VOLELA SAM GA I uvek sam govorila da u njemu imam sve, niko mi drugi na svetu pored roditelja I njega ne treba. NI slutila nisam da ce svemu doci kraj I da cu ipak morati da izgovorim reci za koje sam mislila da nikada necu. Sama pomisao na njih me je mucila I progonila nocima, jer nisam znala sta dalje. Zelela sam da poslusam I majku, I drugaricu koje su mi govorile da treba da ga ostavim, ali ipak nesto u meni mi nije dozvoljavalo to. Mozda je cudno, ali primecuje se da ovde nigde ne pise o nekim nasim romanticnim trenucima, o trenucima nase intime. Mislim uvek smo bili sami, cak I par puta u kuci I sve sto stoji da smo se voleli, ali to nije pomenuto ovde, jer takvih trenutaka niej bilo, I ako je moja ljubav prema njemu bila ogromna. Nikako nisam mogla da ostanem tako sama sa njim I da se nesto vise dogodi sa nama. Sad kad razmisljam mozda je to I bio znak da nasa veza nece uspeti I da on nije prava osoba sa kojom bih trebala da podelim takvo nesto I da on mozda nije prava osoba sa kojom trebam podeliti nesto malo vise sto bi mozda I bila kruna nase veze. Ni u jednom trenutku on mi nije to prebacio, slozio se sa mojom odlukom I krajnje me je podrzavao u njoj. Ali ipak na kraju se ispostavilo nesto sasvim drugo. U tim trenucima svadja, u tom njegovom ne dolazenju krila se prava istina. Dosao je tek posle 3 meseca, tri katastrofalna meseca za mene I za nasu vezu. Ne mogu da kazem da su I za njega bila ova tri meseca takva jer ja to jos uvek nisam saznala, a mislim I da nikad necu I ako bih zelela da znam. Razlog tom ne dolazenju bilo je to sto je navodno radio kod ujaka, spremao se za fakultet I nije imao vremena da dodje, znaci ukratko receno bila sam mu teret. Mnogo puta sam pokusavala da razgovaram sa njim da mi objasni neke stvari, da probam da ga razumem, ali nikad nisam postigla to sto sam zelela, nikad onaj pravi odgovor nisam cula. Uvek je to bio neki lazni odgovor iz kojeg se moglo zakljuciti da bi trebali da prekinemo sve. Ali tako je bilo u nasem slucaju, tj.u mom, srce je bilo brze od pameti, srce je rasudjivalo I sve moje odluke je ono donosilo. Uvek, ali doslovce uvek sam u vezi sa njim slusala svoje srce a ne pamet I ono sto su mi drugi govorili. Mislim da je tu I bila moja greska, sto sam vremenom pocela da zavisim od njega, mislila sam da bez njega nema dalje, da je tu kraj ako mi raskinemo. U mnogim trenucima tuge sam mu slala ocajne poruke, poruke koje bi mozda znacile raskid ali on nikako nije mogao da me ostavi. Zbog cega je to tako bilo je jos jedno pitanje koje se I dalje pitam a odgovor naravno nemam. Tek posle nekoliko takvih momenata I svadja oko ne dolazenja on je resio da dodje. Sve je bilo super, dok u jednom trenutku nije potegao temu koja me I dan danas boli, koje se I dalje ne rado secam. To je bila tema raskida, bolna je za mene I dalje jer je kao razlog zbog cega bi trebali da raskinemo naveo to sto nismo bili intimni. Da, ta osoba kojoj navodno to I nije bilo vazno je postavila uslov, ili cemo raskinuti ili cemo biti intimni I ostati zajedno. Posle tih izgovorenih reci samo sam pocela da se smejem, kao da sam cula neki dobar vic, jer ipak posle svega sto smo proziveli zajedno nisam mogla da ocekujem takvo nesto od njega. Nikada ni na kraj pameti mi nijee bilo da ce mozda ta stvar ugroziti nasu vezu. Ali, I da sam znala opet nista ne bih uradila po tom pitanju sem razgovora sa njim I pokusaj da mu sve lepo objasnim. Neka druga devojka bi mozda I prihvatila njegov uslov I pala mu na grudi ledene, ali meni savest nije dozvolila da ucinim to, nikako, tek posle tih reci nisam zelela ni da ostanem sa njim u vezi a kamo li bilo sta drugo. Priznajem bilo mi je tesko, ali tek kada sam se vratila kuci. Verovatno tada u momentu kad mi je sve to ispricao nisam ni bila svesna da se sve to dogodilo I da sam ja upravo tada ostala bez njega, da sam raskinula sa njim I ako ga volim.Blago receno to se zove sok, ostala sam nema, da se smejem gledajuci u nebo koje je bilo prepuno zvezda I naravno predivni mesec je bio tu, za koji smatram da je svedok svega sto se dogodilo te noci. Zelela sam da od sramote propadnem, da me nema, I ako nisam ja bila ta koja je trebala da se stidi, vec on. On koji je sve to izgovorio uz poslednji komentar da me voli ali da mora tako da mi kaze. Stvarno, samo sam sedela I cutke zelela da nestanem I ja I on I da ga nikada u zivotu vise ne vidim. Pred kucom sam ga zagrlila tako jako da mi je I dalje taj zagrljaj ostao onako najupecatljiviji od svih koje smo ikada imali. Verovatno zato sto sam znala da je to mozda u jedno nase poslednje vidjenje I da je to poslednji put kada ga mogu poljubiti I zagrliti, dan I trenutak kada se rastajemo. Satima posle bila sam skamenjena, nisam mogla da govorim a suze, suze su same lile niz moje lice a ja nisam ni bila svesna one liju, nisam bila svesna da je tu kraj, da povratka vise nema. Tako sam danima sedela kuci, u svom hramu mira I tisine, svojoj sobi sama bez igde ikoga I razmisljala, mozgala, plakala, zvala ga. Na svaki moguci nacin pokusavala sam da mu dokazem neke stvari da pokusam mozda da ga vratim, ali ne, sve je bilo uzalud I ipak je taj dan bio nas poslednji dan proveden u vezi. Bilo mi je veoma tesko, nisam zelela da poverujem da je on meni to uradio, da je gotovo I da vise nije tu. Da vise nikada na ekranu mog telefona nece pisati njegovo ime kada me neko zove. Sve to je bilo veoma tragicno I sad kad razmisljam mislim da nikada ne bih uspela da zaboravim da mi nije drugarice Cece bilo I druga Filipa, da, da ne zboravim I dugih razgovora sa majkom. Mada, ispadala sam glupa mnogo puta, u vecini slucajeva kad god bi mi bilo tesko zvala sam ga, plakala, slala mu poruke koje nisam nikada trebala da mu posaljem, ali eto, bol je bio jaci I ta zelja da mu poakzem sta je od mene napravio. Skoro godinu dana je nestalo, sve sto sam imala sa njim je nestalo I srusilo se. Sama sam I dalje, I sve sto sam imala posle njega niej bilo to to. I dalje se plasim, plasim se da me neko opet tako ne povredi, da mi ne uradi isto sto je I on. Ne zelim ni da pominjem niz drugih ruznih stvari koje su mi se nakon njega dogodile, jer ipak ovo je sve posveceno I radi se o njemu I meni samo ni o kome trecem, ali pomenucu samo to da sam se vremenom zaljubila u svog najboljeg druga koji mi je bio uteha u pocetku a kasnije je to preraslo u nesto vise. Rec je o Filipu, sa kojim sam cak I bila u nekoj ajde nazovi vezi, jer ipak nije to bilo ono pravo. Provodili smo svaki dan po ceo dan zajedno, voleli se mnogo sve dok nije I sa njim dosao trenutak rastajanja I to bas na moj rodjendan. Nisam znala sta me je snaslo, da li me boli vise gubitak Aleksandra ili gubitak Filipa, I to zbog gluposti, samo zato sto mu je bivsa cura kao uslov da se pomire postavila da mene zaboravi I da nastavi dalje bez mene. Mislim kao da je neko bacio cini na mene, tako mi je delovao taj period u mom zivotu, ali dobro je pa je sve to proslo. Mnogo puta sam pocinjala da pisem ovo sve, ali uzalud, suze bi pocele da me guse I nisam imala mira, a sada, sada je sve drugacije. Secam se I pisem sa osmehom na licu jer slobodno mogu jasno I glasno da kazem ja ga ne volim vise. Zaboravljen je I sada mogu da nastavim da zivim normalno, da se ne secam sa tugom u srcu vec sa srecom sto mi je ovo ipak bila skola, posle koje sam rekla da u vezi na daljinu nikad necu biti. Znam da kaze poslovica nikad ne reci nikad, ali cu se uvek truditi da mi se to vise nikad ne dogodi, jer koliko to ima svojih prednosti, koliko god to bilo lepo I zanimljivo ima previse mana, I lose je. Ipak, sve to zavisi I od osobe sa kojom si, ali bar znam da se ja nikada necu vise upustiti u takvo nesto, jer jednostavno ne zelim da opet prolazim kroz sve isto, ne zelim da opet patim I da pocnem da se secam njega. Sada ga se secam sa osmehom na licu I ponosna sam na sebe sto mu nisam dozvolila da me zgazi I da od mene napravi nesto sto nikada necu biti, I sto mu nisam dozvolila da uspe u svojim pokvarenim planovima. Ispala sam karakter, sada mi je lepo, zao mi je samo sto nisam u kontaktu sa njim, ali ko zna sto je to dobro. Verovatno da taj detalj nije bio sudjen. Sada je verovatno kristalno jasno zbog cega se ovo delo nosi naziv SUDBiNA, jer slozicete se sa mnom da je sve ovo izmedju nas bilo nista drugo do ssudbina, kojoj sam zahvalna jer me ipak naucila mnogim stvarima I sada sam pametnija I zrelija bar sto se nekih stvari tice. Takodje sam I zahvalna njemu sto me je naucio da volim, da prema nekome budem fer I korektna do kraja, da nesebicno dajem ljubav I da pokazujem nekome da mi je stalo. Takodje sam mu sada na kraju I zahvalna zbog tog glupog razloga zbog kojeg smo raskinuli jer me je on ojacao I pokazao mi da imam karakter I ucinio je da budem jaca, odlucnija I mnogo pametnija osoba…
I sada, kad sam opet u autobusu, opet na mestu gde sam tada sedela, ljudi su oko mene I svi razgovaraju medjusobno. Ovlas cujem po nesto sto govore, neki su zanimljivi, a neki manje. Cudan je moj osecaj, osecaj srece posle toliko dugo vremena. Dok sedim ovde secam se kako je to bilo pre 3 godine kada sam upoznala osobu sa najcudnijim plavim ocima . Te oci su sijale nekako posebno, ali kao da su skrivale neku tajnu. Bas zbog te tajnovitosti su I privukle moju paznju I tek sada, posle 3 godine kad je izmedju nas proslo sve shvatam koju su tajnu krlie te oci. I stvarno, ljudi su u pravu kada kazu da su oci ogledalo duse I da pogled govori sve. Samo sto je u ovom slucaju taj pogled bio zavodljiv I sarmantan I bas zbog toga sada znam da nikada sebi necu da dozvolim da me pogled prevari. A pomenula sam srecu, da. To je zato sto vise ne zalim sto ova pominjana osoba vise nije moja I zato sto ga se secam sa osmehom na licu I mogu slobodno, glasno I jasno da kazem JA GA NE VOLIM VISE…..

P.S. Od ovog susreta sa Aleksandrom pocela sam da verujem u sudbinu I u njenu moc I jacinu, I sada znam da sam posle svega sto mi je bilo zapisano da se desi mnogo jaca osoba I zrelija I pametnija. Hvala mu samo na svim lepim trenucima, na svim budnim provedenim nocima, na lepim, neznim recima, a cak I na razlogu zbog kojeg smo raskinuli, jer pomogao mi je da dosta toga shvatim I naucim I ako sam tada realno bila klinka. Shvatila sam da sam prerano iskusila vezu na daljinu I da mi mozda sve ovo nije bilo potrebno, ali ipak ne kajem se. Drago mi je zbog svega sto sam imala sa njim… Hvala ti na svemu….