Napoleonski ratovi-1.Deo

Charmed · Malo ~ mače ~

Petar Ivanovič Bagration

Petar Ivanovič Bagration (1765.-12. septembar 1812.) je bio ruski general i vojskovođa poreklom od gruzijske kraljevske porodice. Bio je učenik i savremenik Suvorova i Kutuzova i postao je heroj za vreme obrane Rusije od Napoleonove invazije 1812.

Rani pohodi

Vojnu službu započeo je 1782 i nekoliko godina je služio na Kavkazu. Učestvovao je u opsadi Očakova 1788. u Rusko-turskom ratu 1787.-1792. i u pohodu u Poljskoj 1794. Suvorov je cenio Bagrationa, pa je pratio Suvorova u njegovim pohodima u Italiji i Švajcarskoj 1799. Posebno se istakao zauzimanjem grada Breše.

Učešće u ratovima

Posebno se istakao u ratovima 1805. Sa malom zaštitnicom uspešno je odolevao upornim napadima pet puta brojnije vojske u bici kod Holabruna 1805. Pola ljudstva mu je tada stradalo, ali omogućio je uspešno povlačenje glavnini vojske sa Kutuzovom na čelu. U bici kod Austerlica 2. decembra 1805. borio se protiv levoga krila francuske vojske pod komandom Žoašena Mira i Žana Lana. Borio se hrabro i uporno u bitkama kod Ejlaua, Hajlsberga i bici kod Fridlanda.

U Finskom ratu 1808. komandovao je divizijom i korpusom. Posebno se iskazao smionim maršom preko smrznutoga Finskoga zaliva, kada je zauzeo Alandska ostrva. Tokom 1809. predvodio je rusku vojsku protiv Turaka u bitkama kod Rasove i Tatarice. Unapređen je 1809. u generala pešadije. Zbog akcija tokom tih godina Lav Tolstoj ga je opisao u romanu "Rat i mir".

Napoleonova invazija Rusije i smrt Bagrationa

Bagration je 1812. komandovao 2. armijom na zapadu. Iako je bio poražen u bici kod Mogileva 23. jula 1812. pridružio se glavnoj armiji Barkleja-de-Tolija. U bici kod Borodina 7. septembra 1812. predvodio je levo krilo i tada je smrtno ranjen. Umro je 12. septembra 1812. Car Nikolaj I Romanov izgradio je spomenik Bagrationu na poprištu bitke kod Borodina.

Staljin je ofanzivu od 22. juna 1944. nazvao Operacija Bagration. Kada je Sovjetski Savez anektirao 1945. pruski grad Ejlau, gde je bila bitka iz 1807. dobio je naziv Bagrationovsk.

Charmed · Malo ~ mače ~

Taleran

Šarl Moris de Taleran-Perigor ili Taleran (2. februar 1754. -17. maj 1838.) je bio francuski diplomata. Služio je i Luja XVI , zatim vlasti za vreme Francuske revolucije, pa Napoleona, a posle njega Luja XVIII i Luja Filipa Orleanskog. Bio je jako cenjen kao jedan od najsvestranijih i najuticajnijih diplomata u evropskoj istoriji.

Rani život

Rođen je u aristokratskoj porodici u Parizu. Po njegovoj priči zbog ozlede stopala u detinjstvu nije mogao da krene putem predviđene vojne karijere. S druge strane moguće da je imao problem još od rođenja. Taleranovi su tradicionalno sledili vojni poziv, ali sada su Šarla usmerili u smeru svešteničkog poziva. Njegov ujak je bio nadbiskup od Remsa. Iako mu je porodica bila prestižna i sa starim plemstvom, izgleda da nisu baš bili imućni, pa je sveštenički poziv bio način da se dođe do bogatstva. Položen je za sveštenika 1779. Već 1780. je postao predstavnik katoličke crkve pri francuskoj kruni. Sa tim položajem on je od 1785. vršio opšti popis crkvenih dobara u Francuskoj, sa ciljem da se ne otuđe crkveni posedi. Zahvaljujuđi porodičnim vezama 1789. postao je biskup od Otuna.

Francuska revolucija

Na sednici generalnih staleža 1789. Taleran je predstaljao prvi stalež. Za vreme Francuske revolucije Taleran je podržavao revolucionarne aktivnosti. Pomogao je Mirabou da se oduzmu crkvena imanja. Sudelovao je u pisanju Deklaracije o pravima čoveka i građanina. Predložio je zakon kojim je nacionalizovana crkva, tačnije crkva je postala podređena vladi. Poticao je javno obrazovanje u duhu prosvetiteljstva. Prilikom uspostavljanja ustavne monarhije 1790. predvodio je misu. Bio je tokom 1792. dva puta neslužbeno poslan u Britaniju sa ciljem da se izbegne rat. Misija mu je dobrim delom bila neuspešna, jer je britanija bila neutralna samo tokom 1792. u prvom delu Francuskih revolucionarnih ratova. Početkom septembarskih masakara 1792. napustio je Francusku i otišao u Englesku. Nacionalni Konvent je protiv njega u decembru 1792. izdao nalog za hapšenje zbog inkriminirajućih papira, koje su našli protiv njega. Međutim isteran je i iz Engleske marta 1794. Od tada do 1796 je boravio u SAD, gde je radio za jednu banku na trgovini i spekulacijama nekretninama. Posle Termidorske reakcije sazvao je prijatelje da lobiraju za njegov povratak u Nacionalnom Konventu i novouspostavljenom Direktoratu. Vratio se u Francusku 25. septembra 1796. Već 1797. postao je ministar spoljnjih poslova. Za vreme italijanskog pohoda 1796. i 1797. shvatio je da bi mogao dobro napredovati uz Napoleona. Pisao je mnogo pisama Napoleonu i postali su bliski saveznici. Taleran je bio protiv ukidanja Mletačke republike, ali hvalio je Napoleona kada je postignut Kampoformijski mir sa Austrijom. Zajedno sa Napoleonovim mlađim bratom Lusjenom Bonapartom učestvovao je u Napoleonovom državnom udaru, pa je brzo posle toga posto Napoleonov ministar spoljnjih poslova.

Francusko carstvo

Postao je 1806. knez Beneventa. Bio je protiv teškog kažnjavanja Prusije po odredbama Tilzitskog mira 1807. Zbog toga je stekao dobru reputaciju u evropskoj eliti van Francuske. Dao je 1807. ostavku na mesto ministra spoljnjih poslova zbog protivljenja francusko-ruskom savezu. Do 1809. još više se udaljio od Napoleona, a 1812, je raskinuo sa njim. Za vreme Erfurtskog kongresa nije imao funkciju, ali predstavljao je Francusku. Ruski car Aleksandar I Romanov je tražio njegov savet o tome kako da se odnosi prema Napoleonu. Ruski car se bojao Napoleona jer je dotad bio dva puta porazio Rusiju. Divio se modernim francuskim institucijama i želeo je reformisati Rusiju. Taleran ga je uveravao da Napoleonova Francuska predstavlja pretnju evropskim nacijama-državama i da se Rusija treba odupreti Napoleonovoj volji. Taleran je bio ruski tajni agent od 1812. Dok je služio pod Napoleonom Taleran je primao mito od Austrije i Rusije i odavao je Napoleonove tajne. To je radio jer je osećao da će Napoleon upropastiti Francusku. Kada je agitoivao protiv invazije Španije tada je navukao Napoleonov bes.

Restauracija

Taleran je bio jedan od ključnih kreatora burbonske restauracije. Na vlast je u aprilu 1814. došao Luj XVIII. Taleran je bio glavni francuski pregovarač na Bečkom kongresu 1815. Zbog njegovih sposobnosti uslovi sporazuma i kongresa bili su povoljniji po Francusku, nego što bi se inače očekivalo. U početku Bečkog kongesa samo su četiri sile donosile odluke, a to su bili Austrija, Rusija, Velika Britanija i Prusija. Na kongres su bili pozvani Francuska i ostale države, ali nisu imali uticaj na donošenje odluka. Nakon veštog Taleranovog diplomatskog manevrisanja četiri velike sile su prihvatile Francusku i Španiju u proces donošenja odluka. Rusija i Prusija su zahtevale povećanje svojih teritorija. Rusija je zahtevala aneksiju Poljske i tome zahtevu je zadovoljeno, iako su se bunili Austrija, Francuska i Velika Britanija. Taleran je uspešno iskoristio sukobe među članovima anti-francuske koalicije. Između Talerana, Meterniha i Britanca Kastlroa sklopljen je 3. januara 1815. tajni sporazum protiv moguće agresije Rusije i Prusije. Francuska je uspela uspostaviti granice iz 1792. bez plaćanja ratnih reparacija. Postoje istoričari koji krive Talerana za uspostavljanje nestabilnosti, koje su bile značajne za Prvi svetski rat. Posebno spominju prusku aneksiju malih nemačkih država zapadno od Rajne. Zbog toga je pruska vojska došla direktno na francusko-nemačku granicu, a Prusija je postala najveća sila u Nemačkoj po teritoriji, stanovništvu i industriji (Rur i Rajnland). To je utrlo put kasnijem nemakom ujedinjenju pod pruskim tronom. Taleran je u to doba smatran uspešnim, jer je Francuska izgubila rat, a Taleran je sprečio opasnost da je pobednici dele. Taleran je dao ostavku u septembru 1815. i otada je igrao ulogu starijega državnika, koji je s vremena na vreme kritikovao ili učestvovao u intrigama. Kada je kralj Luj Filip Orleanski došao na vlast u julskoj revoluciji 1830. Taleran je postao ambasador u Velikoj Britaniji. Bio je ambasador do 1834. i zalagao se za legitimnost režima Luja Filipa. Osim toga predložio je plan podele Holandije.

Charmed · Malo ~ mače ~

Horejšio Nelson

Horejšio Nelson (Bernam Torp, 29. septembar 1758. - Trafalgar, 21. oktobar 1805.), britanski pomorac i admiral.

U velikoj pomorskoj bitki kod rta Trafalgar, između Gibraltarskih vrata i grada Kadiza, u kojoj je 21. oktobra 1805. godine britanska mornarica nanela katastrofalan poraz udruženoj francusko-španskoj floti, poginuo je i proslavljeni britanski pomorac i viceadmiral Horejšio Nelson. Pogodio ga je hitac iz muskete sa španskog broda “Santisima Trinidad”. Slavu jednog od najvećih stratega pomorskog ratovanja Nelson je stekao u bitkama protiv revolucionarne Francuske i Napoleona. Njegove pomorske pobede osigurale su Britaniji prvenstvo na moru za čitav jedan vek.

Charmed · Malo ~ mače ~

Andreas Hofer

Andreas Hofer (22. novembar 1767.-20. februar 1810.) je bio tirolski patriota i vođa pobune protiv Napoleonovih snaga i Bavarske. Tirol je 1805. oduzet Austriji, pa se Hofer borio za njegovo ujedinjenje sa Austrijom.

Rani život

Otac mu je bio krčmar, pa je on nasledio od oca krčmu. Trgovao je konjima i vinom sa severnom Italijom, pa je naučio jezik. Izabran je u tirolsku skupštinu 1791. Za vreme rata treće koalicije bio je strelac, a kasnije kapetan milicije. sporazumom u Presburgu 1805. Tirol je oduzet Austriji i postao je deo Bavarske, pa Hofer postaje vođa antibavarskog pokreta. Bio je vođa delegacije, koja je u januaru 1809. posetila austrijskog cara Franju II od Habsburga i tražila podršku za mogući ustanak. Delegacija je dobila uveravanja od austrijskog cara da podrška neće izostati. Hofer je tajno započeo sa organizacijom ustanka. Posećivao je seljake i držao je ratne savete po lokalnim krčmama.

Početak oružanog ustanka

Tirolska pobuna je započela 9. aprila 1809. Noć pre toga organizatori su bacili vreće piljevine u reku In kao znak početka pobune. Piljevina , koja je plutala kroz Insbruk i Intal bila je znak pobunjenicima. Zvona po selima su pozvala seljake da krenu u borbu puškama i seljačkim alatkama. Brzo su savladali manji bavarski garnizon i iznenadili su kolonu francuske pešadije, koja je prolazila područjem. Tirolska milicija je 11. aprila pobedila bavarsku vojsku u Štercingu, pa su do podne uspeli zauzeti Insbruk. Francuzi i Bavarci su izveli kontranapad sledeće noći, pa su se Tirolci protiv njih borili dok se Bavarci nisu predali 13. aprila. Posle toga su Andreas Hofer i njegovi saveznici napredovali južno i zauzeli su Bolcano i Trento. Kada je Napoleon pobedio austrijsku vojsku isčezla je nada u uspešnu pobunu. Austrijske snage su se povukle iz Tirola i Hofer se vratio na planine. Bavarci su ponovo zauzeli Insbruk 19. maja 1809. Međutim kad je otišao Napoleon ponovo se razbuktala pobuna.

Hofer preuzima komandu

Andreas Hofer je postao efektivni glavni komandant tirolskih pobunjenika uz pomoć drugih vođa Jozefa Špekbakera i Rotbarta Haspingera. Zapovedao je sa 20.000 Tirolaca i nekoliko stotina austrijskih vojnika, koji su se pridružili pobunjenicima nakon povlačenja austrijske vojske. Hoferovi pobunjenici su ponovo kod Izelberga 25. maja i 29. maja porazili Bavarce i proterali ih iz Tirola. Hofer je ponovo 30. maja 1809. zauzeo Insbruk. Hofer je 29. maja dobio pismo od austrijskog cara u kome ga car obaveštava da neće potpisati nikakav mirovni sporazum, koji bi uključivao predaju Tirola.Jedan austrijski intendant je postavljen da vlada Tirolom i Hofer se vratio kući. Napoleon je porazio austrijsku vojsku u bici kod Vagrama 6. jula 1809. Primirjem od 12. jula Tirol je ponovo ustupljen Bavarskoj. Napoleon je poslao 42.000 Francuza i Bavaraca da zauzmu Tirol. Francuzi su ponovo zauzeli Insbruk. Posle malo oklevanja Hofer je ponovo nastavio da se bori. Francuzi su raspisali za njim poternicu nudeći nagradu za njegovu glavu.

Tirolci su 13. avgusta-14. avgusta 1809. pobedili na Bergizelu francusku vojsku pod zapovedništvom maršala Lefebvra. Tirolci su napali nizbrdo, a bitka je trajala 12 sati. Posle su ponovo zauzeli Insbruk. Hofer je sam sebe proglasio carskim komandantom Tirola. Dva meseca je iz Hofburga vladao zemljom u ime austrijskog cara. Proglasio je nove zakone, poreze i kovao je svoj novac. Poslao je i dvoje ljudi u Britaniju da traži pomoć. Od cara je 29. septembra dobio medalju i obećanje da Austrija neće napustiti Tirol.Hoferove nade su se raspršile kada je potpisan Šenbrunski mir 14. oktobra 1809. po kome je Tirol ponovo pripao Bavarskoj. Ponovo je francuska i bavarska vojska prislila Hofera na povlačenje u planine. Pošto mu je obaćana amnestija Hofer i njegove pristaše položile su oružje. Hofer se vratio u svoj rodni grad.

Konačni pokušaj i zarobljavanje

Andreas Hofer je 12. novembra dobio lažne izveštaje o austrijskim pobedama, pa je ponovo pokušao 15. novembra da sazove svoju vojsku. Taj put je imao malo pristaša, pa su Francuzi lako porazili njegove ustanike. Njegovi potčinjeni komandanti su se predali i tražili su od njega da pobegne preko planina. Hofer se sakrivao u jednoj baraci u planinama, a Francuzi su razglasili nagradu od 1500 zlatnika za njegovu glavu. Njegov komšija je otkrio mesto gde se sakriva, tako da su Italijani zarobili Hofera 19. januara 1810. Poslan je pred vojni sud u Mantovu u lancima. Komšija koji ga je odao bio je kasnije linčovan.

Pred vojnim sudom i streljanje

Oficiri u sastavu vojnog suda nisu se slagali o tome koliko da ga kazne, sve dok nisu dobili poruku iz Milana. Navodno je to bilo od vicekralja, koji je preneo Napoleonovo naređenje da mu sude pošteno, a onda da ga streljaju. Kasnije je Napoleon tvrdio Meternihu da je Hofer streljan protivno njegovim željama. Streljan je 20. februara 1810. Odbio je da mu povežu oči. Dao je novac oficiru zaduženom za strljanje i rekao mu da pucaju pravo. Postao je mučenik u Nemačkoj i Austriji, a njegova smrt je potpirila antinapoleonska raspoloženja.

Charmed · Malo ~ mače ~

Napoleon I Bonaparta

Napoleon I Bonaparta (15. avgust 1769. - 5. maj 1821.) je bio general u Francuskoj revoluciji i kao vođa bio je prvi konzul Francuske Republike od 11. novembra 1799. do 18. maja 1804. i car Francuske i kralj Italije od 18. maja 1804. do 6. aprila 1814 i onda ponovo na kratko od 20. marta do 22. juna 1815.

Uvod

Već kao mlad, Napoleon je bio učesnik Francuske revolucije kao kapetan artiljerijske mornarice gde je vodio uspešne bitke protiv pobunjenog Tulona, te tom prilikom postao brigadni general, a sledeće godine čak i komandant artiljerije u Parizu. Već 1796. godine Napoleon je imenovan za glavnog zapovednika vojske koja se spremala za pohod na Italiju. Posle nekoliko sjajnih pobeda protiv Austrijanaca na području Italije, Napoleon Austrijance prisiljava na potpisivanje mira pomoću kojeg je Francuska dobila deo Belgije pod uslovom odricanja Lombardije. U nameri da svom najvećem konkurentu, Engleskoj zada težak udarac i presece privrednu komunikaciju sa Indijom, Napoleon je 1798. godine preduzeo pohod protiv Egipta, ali je Francuzima tada nanešen težak poraz kod Abukira. Nakon toga Napoleon nije imao vremena za "popravni ispit" već se morao vratiti u Francusku da bi smirio društvene nemire. U opasnosti od nastavka širenja pobune, građanska klasa podržala je Napoleona i njegove planove. Uz njihovu podršku, Napoleon je 1799. godine izvršio državni udar i na osnovu novog Ustava on je kao prvi konzul postao gospodar Francuske u kojoj je buržoazija osigurala svoj vladajući položaj. 1802. godine, Napoleon se proglašava doživotnim konzulom, a 1804. godine i za Cara Francuske.

Njegova vladavina obeležena je stalnim ratovima. U periodu između 1799. do 1805. godine, Napoleon je vodio uspešne ratove protiv Austrije. Nakon poraza u Italiji, koji se završio njegovim osvajanja Lombardije, Austrija je ponovo doživela poraz kod Austerlica 1805. godine. Zahvaljujući toj pobedi, Napoleon je Francuskoj pripoio Veneciju, Istru, Dalmaciju, te naredio Italijanima da ga priznaju za kralja Italije. Zatim se Austrija morala odreći i nemačkih provincija, od kojih je Napoleon formirao Rajnski savez. Pobedom nad Pruskom 1807. godine, Napoleon je stvorio Vestfalsku kraljevinu, a od poljskih delova Pruske Varšavsko vojvodstvo. Sa svojim najvećim konkurentom, Engleskom, Napoleon je imao manje sreće. Posle poraza u Egiptu, Napoleonova flota bila je poražena i u bici kod Trafalgara. Shvativši da sa Engleskom nije lako ratovati, Napoleon objavljuje Dekret o kontinentalnoj blokadi kojom je Engleskoj zatvorio evropsko tržište. U strahu od mogućeg tajnog trgovanja Engleske sa Španijom ili Portugalijom, Napoleon osvaja i te dve zemlje. Do 1812. godine, Napoleon je bio na vrhuncu svoje moći. Skoro čitava Evropa bila je pod njegovom vlašću. Među narodom se javljaju bune, dok je Engleska i dalje bila industrijska velesila. Kada je shvatio da je Rusija trgovala sa Engleskom, Napoleon odlučuje da protiv nje preduzme vojni pohod. Ogromna Napoleonova vojska, sa čak 700000 vojnika u junu 1812. godine kreće prema teritoriji Rusije. Presudna i kobna bitka za Napoleona odigrala se u selu Borodino, nedaleko od Moskve. Mećutim, hladna i surova ruska klima na koju Evropljani nisu bili navikli dovela je do konačnog sloma velikog francuskog vojskovođe. Iz Rusije se vratilo manje od 10000 vojnika. Njegov poraz u Rusiji naveo je Prusku, Austriju, Englesku, Rusiju i Švedsku da stvore koaliciju koja je dovela do konačnog sloma Napoleona u Bici naroda kraj Lajpciga. Abdicirao 11. aprila 1814. u dvorcu Fontenblo u korist svog maloletnog sina. Uz teške napore, Napoleon se još jednom uspeo vratiti na vlast, 20. marta 1815, ali je u bici kod Vaterloa definitivno potučen, 18. juna 1815, nakon čega je abdicirao drugi put i proteran na ostrvo Sv. Jelena gde je umro, najverovatnije od raka želuca, mada je moguće i da je bio otrovan, 5. maja 1821.

Rani život

Rođen je u Ajačiu na Korzici 15. avgusta 1769., samo godinu dana nakon što je Korzika postala francuski teritorij. Dotad je Korzika pripadala Republici Đenovi. Njegova porodica je pripadala nižem italijanskom plemstvu i došli su iz Toskane. Familija se naselila u Firenci, pa se kasnije rascepila na dve grane. U 16. veku su bili prisiljeni da napuste Firenci i naselili su se na Korzici, koja je tada pripadala Đenovi.

Napoleonov otac Karlo Bonaparta rođen je 1746, u Đenoveškoj republici. Bio je advokat i predstavnik Korzike 1778. na dvoru Luja XVI. Tu je ostao dosta godina. Najveći uticaj na Napoleona je u detinjstvu imala njegova majka Marija Leticija Ramolino. Čvrstom disciplinom uspela je da obuzda Napoleona. Napoleonovo plemićko i umereno imućno poreklo i porodične veze pružile su mu mnogo veće mogućnosti da se obrazuje i školuje, nego što je to bilo omogućeno tipičnom Korzikancu u to vreme. Kada je imao devet godina upisan je 15. maja 1779. na francusku vojnu školu u Brijan l Šato blizu Troja. Morao je učiti francuski pre nego što je upisan u vojnu školu. Ipak celoga života je govorio sa jakim italijanskim akcentom , a nikad nije naučio da pravilno piše. Napoleon je tu prvi put sreo proizvođača šampanjca Žan Remi Moeta. Nakon maturiranja na vojnoj školi u Brijanu 1784. Napoleon je primljen na elitnu vojnu školu u Parizu "Ekol Rojal Militer". Tu je u jednoj godini završio dva razreda. Jedan ispitivač je smatrao da je dobar za proučavanje apstrahtnih nauka i da ima poseduje duboko znanje matematike i geografije. Na vojnoj školi je specijalizovao artinjeriju, iako je u početku tražio mornaricu. Diplomirao je septembra 1785. i preuzeo je vojnu dužnost kao artiljerijski potporučnik u januaru 1786. sa samo 16 godina.

Napoleon je služio u Valensi i Oksoni do izbijanja Francuske revolucije 1789. U tom periodu je on bio uzeo gotovo dve godine odsustva u Parizu i Korzici. Većinu od nekoliko godina nakon 1789. proveo je na Korzici, na kojoj se odvijala bitka između tri strane: rojalista, revolucionara i korzikanskih nacionalista. Napoleon je podržavao jakobince i unapređen je u potpukovnika puka dobrovoljaca. Kada se sukobio sa konzervativnim nacionalističkim vođom Paskalom Paolijem, Napoleon i njegova porodica su bili prinuđeni da napuste Korziku u junu 1793. Uz pomoć zemljaka Salicetija Napoleon je postavljen kao komandant artiljerije francuskih snaga, koje su 1793. opsedale Tulon. Tulon se pobunio protiv republikanske vlasti, a zauzela ga je britanska vojska. Napoleon je napravio uspešan plan. Postavio je topove na takvu poziciju da su zapretili britanskoj floti, koja se zbog toga morala evakuisati. Uspešnim napadom Napoleon je zauzeo grad. Prilikom napada ranjen je u butinu. Zbog osvajanja Tulona unapređen je 1793. u brigadnoga generala. Uspešnim akcijama zapao je za oko Komitetu javne bezbednosti i postao je blizak saradnik Ogistena Robespjera, mlađeg brata revolucionarnoga vođe Maksimilijana Robespjera. Kada je stariji Robespjer završio na giljotini Napoleon je bio nakratko uhapšen i zatvoren 6. avgusta 1794. u Šato d Antib. Oslobođen je nakon dve nedelje.

Napoleon je spasio Nacionalni konvent

Napoleon je 1795. služio u Parizu, kada su rojalisti i kontrarevolucionari 3. oktobra organizovali protest protiv Nacionalnoga konventa. Napoleon je komandovao improvizovanim snagama, koje su branile Konvent u dvorcu. Uz pomoć mladoga konjičkoga oficira Žoašena Mira dovukao je artiljeriju kroz masu, koja je protestvovala. Sledećega dana je koristio artiljeriju da bi odbio napadače. Napoleon je tako spasio Nacionalni konvent i odjednom je postao slavan i bogat. Novi Direktorat je postao Napoleonov pokrovitelj, a posebno vođa Pol Bara.

Pohod u Italiji

Napoleon je 27. marta 1796. preuzeo zapovedništvo francuske vojske u Italiji. Predvodio je uspešnu invaziju Italije. U bici kod Lodija dobio je nadimak "mali kaplar", što je odražavalo njegovo prijateljstvo sa vojskom, od kojih je mnoge znao po imenu. Isterao je Austrijance iz Lombardije i pobedio je vojsku Papske države. Pošto je papa Pije VI protestvovao zbog pogubljenja kralja Luja XVI Francuska se osvetila aneksijom dve male papske teritorije. Napoleon je ignorisao naređenje od Direktorata da maršira na Rim i da svrgne papu. Tek nakon godinu dana je general Luj Aleksandr Bertje zauzeo Rim i utamničio papu 20. februara 1797. Papa je u tamnici umro od bolesti. Napoleon je početkom 1797. predvodio svoju vojsku na Austriju. Austrija je nakon poraza bila prisiljena da moli za mir. Kampoformijskim mirom iz 1797. Francuska je dobila kontrolu nad severnom Italijom, Belgijom, Holandijom i Porajnjem. Tajnom klauzulom Mletačka republika je obećana Austriji. Napoleon je nakon toga krenuo na Veneciju i prisilio je na predaju. Tako je Venecija prestala postojati kao država 1797, nakon 1.000 godina nezavisnosti. Kasnije tokom 1797. Napoleon je organizovao mnoštvo teritorija u Italiji u Cisalpinsku Republiku.

Serija vojnih uspeha bila je rezultat njegove sposobnosti da primenjuje enciklopedijsko znanje konvencionalnoge vojne misli na situacije u realnom svetu. To je on pokazao kreativnim korištenjem artiljerijske taktike, pa je artiljeriju koristio kao mobilnu silu, koja je podržavala napredak pešadije. On je to ovako opisao "Ja sam se borio u šezdeset bitaka i nisam naučio ništa što pre toga nisam znao". Slike savremenika koje pokazuju njegov glavni štab oslikavaju Šapov semafor, koji je prvi put korišten 1792. Bio je majstor i špijunaže i obmane i imao je poseban smisao za to kada treba da udari. Često je dobijao bitke tako što je koncentrovao svoje snage, a da neprijatelj nije bio toga svestan. Za tu svrhu je koristio špijune da bi sakupio informacije o neprijatelju, a vešto je sakrivao raspoređivanje svojih snaga. U tom pohodu, koji se smatra njegovim najvećim pohodom Napoleon je zarobio 160.000 neprijateljskih vojnika, 2.000 topova, Za godinu dana Napoleonovoga pohoda ostvario je najveće prodore po tradicionalnim normama 18. veka, a taj njegov pohod označavao je novu eru u vojnoj istoriji.

Dok je ratovao u Italiji Napoleon je postajao sve uticajniji u francuskoj politici. On je štampao dve novine, koje su bile namenjene vojsci, ali prodavao ih je i u Francuskoj. U maju 1797. osnovao je i treće novine, koje je štampao u Parizu. Na izborima sredinom 1797. rojalistička partija je postala moćnija, što je upozorilo Pola Bara i njegove prijatelje u Direktoratu. Rojalisti su napadali Napoleona zbog pljački u Italiji i za prekoračenje nadležnosti u pregovorima sa Austrijancima. Napoleon je zbog toga poslao generala Pjera Ožeroa. Pjer Ožero je izvršio državni udar 4. septembra 1797. (18. fruktidor ) i očistio je rojaliste. Bara i njegovi republikanski saveznici su ponovo imali punu kontrolu, ali zavisili su o Napoleonu. Napoleon je sam pregovarao sa Austrijancima i vratio se u Pariz kao heroj. Imao je dominantnu moć i postao je popularniji od Direktorata.

Egipatska ekspedicija 1798.-1799.

U martu 1798. Napoleon je predložio vojnu ekspediciju da bi se zauzeo Egipat, koji je tada bio provincija Otomanskoga carstva. Napoleon je time nameravao da zaštiti francuske trgovačke interese i da oteža britanski pristup Indiji. Direktorat je bio zabrinut veličinom i troškovima ekspedicije, ali složio se sa idejom, jer im je odgovaralo da se popularni general makne iz centra zbivanja. Neobičan aspekt egipatske ekspedicije bilo je uključivanje velike grupe naučnika. Jedno od tadašnjih otkrića bio je čuveni kamen iz Rozete. Takvo uključivanje intelektualnih snaga jedni su smatrali indikacijom Napoleonove privrženosti principima prosvetiteljstva. Drugi su smatrali da je on majstor propagande i da na taj način maskira imperijalističke motive invazije. U neuspešnome naporu da dobije podršku stanovništva Egipta Napoleon se prikazivao kao oslobodilac od turske vlasti. Napoleon je zauzeo Maltu 9. juna 1798. i okončao je vlast vitezova svetoga Jovana.

Posle toga izbegao je poteri britanske mornarice i iskrcao se u Aleksandriji 1. jula 1798. Nakon iskrcavanja na obali Egipta došlo je do bitke kod piramida. Tu se Napoleon sukobio protiv Mameluka, stare sile na Bliskom Istoku. Napoleon je imao mnogo manje vojske od Mameluka. Bilo je 25.000 Francuza protiv 100.000 Mameluka, ali Napoleon se borio pomoću šupljih kvadrata u koje je postavio artiljeriju i snabdevanje. Napoleon je nanio težak poraz Mamelucima. Tokom bitke ubijeno je samo 300 Francuza i oko 6.000 Egipćana. Francusku pobedu na kopnu britanska mornarica je kompenzovala na moru. Veliki deo brodova, kojima je Napoleonova vojska došla do Egipta vratio se natrag. Jedan deo flote ostao je da podržava vojsku duž obale.
U bici kod Abukira 1. avgusta 1798. britanska flota pod zapovedništvom Nelsona je pobedila francusku flotu. Samo dva francuska broda su se spasila. Svi ostali francuski brodovi su bili potopljeni ili zarobljeni. Posle te bitke Napoleonova vojska u Egiptu je bila vezana za kopno, tako da više nije mogao ostvariti cilj učvršćenja francuskih pozicija u Mediteranu. Napoleon je učvrstio vlast u Egiptu, iako se suočavao sa stalnim pobunama. Početkom 1799. poveo je svoju vojsku u otomansku provinciju Siriju, a danas Izrael i Siriju. Tu je pobedio mnogo brojniju otomansku vojsku u nekoliko bitaka. Međutim Napoleonova vojska je bila oslabljena bolestima (najviše kugom) i lošim snabdevanjem. Napoleon je predvodio 13.000 francuskih vojnika pri osvajanju obalnih mesta Al Ariša, Gaze, Jafe i Haife. Francuzi su se pokazali posebno brutalni u Haifi. Francuzi su zauzeli Haifu nekoliko sati nakon napada, a bajonetama su pobili 2.000 turskih vojnika koji su pokušali da se predaju. Tri dana su ubijali i pljačlkali muškarce, žene i decu, a masakr je završio Napoleonovim nređenjem da se pogubi dodatnih 3.000 turskih zarobljenika. Pošto su Francuzi bili oslabljeni zbog kuge nisu mogli da zauzmu Akru, pa su se u maju vratili u Egipat. Da bi ubrzao povlačenje Napoleon je naredio ubijanje zarobljenika i bolesnih od kuge. Kada se vratio u Egipat Napoleon je 25. jula 1799. pobedio Turke u novoj bici kod Abukira. Pošto je u Francuskoj postalo nestabilnije Napoleon je odlučio avgusta 1799. da se vrati. Armiju u Egiptu je ostavio generalu Žanu Kleberu.

Državni udar 18. brumera

Dok je bio u Egiptu Napoleon je nastojao da prati zbivanja u Evropi, oslanjajući se na novinske članke i na depeše koje su neredovno stizale. On je 23. avgusta 1799. naglo odlučio da krene u Francusku, da bi iskoristio privremi odlazak britanskih brodova, koji su blokirali francuske luke. Kasnije je bilo optužbi da je on napustio svoju vojsku, ali faktički Direktorat je naredio Napoleonu da se vrati, jer je Francuska pretrpila nekoliko poraza od snaga Druge koalicije, a bojali su se i invazije. Do vremena njegova povratka u Pariz, tj do oktobra 1799. vojna situacija se znatno popravila usled nekoliko francuskih pobeda. Međutim Republika je bila pred bankrotom, a korumpirani i neefikasni Direktorat nikad nije bio manje popularan nego tada. Jedan od članova Direktorata Emanuel Sijes obratio se Napoleonu tražeći podršku za državni udar i ukidanje ustava. U zaveru su bili uključeni

* Napoleon
* Emanuel Sijes
* Napoleonov brat Lusjen Bonaparta, koji je bio portparol Saveta Petstotina
* Rođer Dukos, jedan od članova Direktorija
* Taleran

Napoleon je 9. novembra 1799. (18. brumera) izveo državni udar. Dva dana su im trebala da uspostave kontrolu i da rasture zakonodavna tela. To je omogućilo da krnjezakonodavno telo imenuje Napoleona, Sijesa i Dukosa kao privremene konzule koji će upravljati vladom. Sijes je nagovorio Napoleona sa namerom da sam preuzme vlast. Međutim Napoleon ga je izmanevrisao i omogućio je da se donese Ustav Osme Godine, kojim je Napoleon osigurao svoj uzbor za Prvoga konzula. Tako je Napoleon postao najmoćnija osoba u Francuskoj. Tu moć je povećao Ustavom Desete Godine, po kome je postao doživotni prvi konzul.

Prvi konzul

Napoleon je sproveo nekoliko trajnih reformi u oblastima kao što su centralizovana administracija departmana, visoko obrazovanje, oporezivanje, centralna banka, zakonici, drumski i kanalizacioni sistem. Pregovarao je o konkordatu iz 1801. sa katoličkom crkvom pokušavajući pomiriti katoličko stanovništvo sa režimom. Proglašen je 21. marta 1804. građanski zakonik zvan Napoleonov kodeks ili Francuski građanski kodeks (Code Civil de Francais). Taj kodeks ima značaj do današnjega dana u mnogim zemljama. Kodeks su pripremili komiteti pravnih stručnjaka pod nadzorom Žana Žaka de Kambaseresa. koji je bio drugi konzul od 1799. do 1804. Napoleon je aktivno učestvovao u sednicama državnoga saveta na kojima su se pretresali nacrti zakona. Postojali su i drugi kodeksi, tako da je 1808. izdan kodeks uputa u kriminalnom postupku, kojima je uspostavljen precizan niz pravila sudske procedure. Po sadašnjim standardima te procedure su išle u prilog tužbe, ali kada su proglašene predstavljale su lek za uobičajene zloupotrebe tužioca i na taj način su čuvali osobne slobode.

Napoleon se 1800. vratio u Italiju, koju su Austrijanci i Rusi pod komandom Suvorova uspeli zauzeti dok je Napoleon bio u Egiptu. Napoleon je prešao Alpe u proleće (jašio je mulu, a ne beloga konja kako ga prikazuje Žak Luj David ). Pohod je loše započeo. ali već u junu 1800. je Napoleon potukao Austrijance u bici kod Marenja, što je dovelo do primirja. Napoleonov brat Žozef Bonaparta je predvodio pregovore. Izvestio je Napoleon da Austrijanci zbog britanske podrške odbijaju da priznaju francuske novoosvojene teritorije. Zbog toga je Napoleon naredio generalu Žanu Morou da još jednom napadne Austriju. Nakon Moroove pobede nad austrijskom vojskom u bici kod Hoelindena sklopljen je Lunevilski sporazum februara 1801. po kome je Francuska potvrdila ili povećala teritorije dobijene Kampoformijskim mirom.

Charmed · Malo ~ mače ~

Mali period mira

Velika Britanija je potpisala Amijenski mir marta 1802. Po tome sporazumu Britanci su se trebali povući iz nekoliko kolonija koje su bili preoteli. Taj mir je bio kratkotrajan. Monarhije Evrope nisu priznavale Francusku republiku, jer su se bojale da bi se ideje revolucije mogle pojaviti kod njih. Britanija je službeno priznala Francusku kao republiku, a sa druge strane brata od Luja XVI je dočekivala kao državnoga gosta. Britanija se nije povukla sa Malte kako je bila obećala. S druge strane protestovalaa je protiv Francuske aneksije Pijemonta i Napoleonova akta o posredovanju u Švajcarskoj, iako Pijemont i Švajcarska nisu bili pokriveni uslovima Amijenskoga mira.

Napoleon je 1803. doživeo težak udarac na Haitiju. Poslao je vojsku da ponovo zauzme Haiti i uspostavi bazu. Francuska vojska je stradala od žute groznice i usled žestokoga pokreta otpora pod vođstvom Tusena Luvertira i Žana Žaka Desalina. Haićanska revolucija je uspela, a Francuska se suočila sa teškim problemom. Pošto je Napoleon shvatio da ne može da obrani francuske posede na kopnu Severne Amerike, a približavao se opet rat sa Britanijom, odlučio je da proda Lujzijanu po izuzetno niskoj ceni. SAD su kupile Lujzijanu od Francuske za 7,4 dolara po km². Spor oko Malte okončao se tako da je Britanija 1803. ponovo proglasila rat Francuskoj i nastavila podržavati francuske rojaliste.

Car Francuske

U januaru 1804. Napoleonova policija je otkrila i sprečila pokušaj atentata na Napoleona. Atentat je bio sponzorisan od strane Burbona. Kao odmazdu Napoleon je poslao žandare da uhapse vojvodu Engjena u Badenu. Posle ubrzanoga tajnoga suđenja vojvoda je pogubljen 21. marta 1804. Pokazalo se da vojvoda nije bio povezan sa atentatom, ali Napoleon je iskoristio ceo incident da opravda ponovno uspostavljanje nasledne monarhije u Francuskoj sa njim kao carem. Teorija mu je bila da neće biti moguća Burbonska restoracija jednom kad se u ustavu nađe Bonaparta kao nasledna dinastija. Napoleon se krunisao 2. decembra 1804. u Bogorodičnoj katedrali (Notr Dam) u Parizu. Kada je papa blagoslovio kraljevske simbole i krunu, Napoleon je sam sebe krunisao, a zatim i svoju suprugu Žozefinu. U Milanskoj katedrali Napoleon je 26. maja 1805. krunisan krunom Lombardije kao kralj Italije.

Koalicije protiv Napoleona

Do 1805. Britanija je neodlučno uvučena u treću koaliciju protiv Napoleona, kada je postalo jasno da on neće da prestane sa ekspanzionističkim ratovima na kontinentu. Napoleon je znao da francuska flota ne može pobediti britansku mornaricu i zbog toga je pokušavao da britansku flotu odvuče od La Manša. Cilj je bio da bar teoretski španska i francuska flota kontroliše La Manš 24 časa, što je Napoleon pogrešno smatrao dovoljno dugim vremenom da se francuske armije prebace u Englesku. Napoleon nije bio dovoljno dobro upoznat sa pomorskim stvarima, njegove zapovesti admiralima su često bile proturečne ili beskorisne, a flota splavova koju je pripremao ili bi potonula ili bi trebalo najmanje tri dana da se preveze sva vojska u Englesku pod uslovom da nema britanskih brodova. Pošto su Austrija i Rusija pripremale invaziju Francuske i njenih saveznika Napoleon je morao da promeni planove i ponovo se okrenuo kontinentu. Novoformirana Velika armija je tajno došla do Nemačke. Iznenadila je 20. oktobra 1805. Austrijance kod Ulma i nanela im težak poraz. Dan posle toga 21. oktobra 1805. odigrala se pomorska bitka kod Trafalgara u kojoj je britanska flota pod zapovedništvom Nelsona potopila dve trećine francuskih brodova. Tom bitkom britanska mornarica je osigurala trajnu pomorsku nadmoć sledećih 100 godina. Napoleon je pobedio Austriju i Rusiju u bici kod Austerlica 2. decembra 1805. i izbacio je Austriju iz rata. Treća koalicija se raspala.

Četvrta koalicija je sastavljena 1806. Napoleon je pobedio Prusiju u bici kod Jene 14. oktobra 1806. Posle toga krenuo je preko Poljske ususret ruskoj vojsci. Bitka kod Ejlaua 6. februara 1807. završila je neodlučeno. Nakon odlučne Napoleonove pobede u bici kod Fridlanda 14. juna 1807. sa Rusijom je zaključio Tilzitski mir. Podelio je Evropu između dve sile. Postavio je marionetske vladare na tronove nemačkih država, a svoga brata Žeroma Bonapartu je postavio da bude kralj kraljevine Vestfalije. Uspostavio je i Varšavsko vojvodstvo sa kraljem Fridrikom Avgustom od Saksonije kao vladarom.

Pored vojnih pothvata protiv Britanije, Napoleon je vodio i ekonomski rat pokušavajući da prisili što veći deo Evrope na opšti trgovački bojkot Britanije. Taj sistem je nazvan "kontinentalni sistem". Tom akcijom je nanosio štete britanskoj ekonomiji, ali uzrokovao je štete i francuskoj ekonomiji. Portugal nije sprovodio "kontinentalni sistem", pa je Napoleon 1807. tražio od Španije da mu pomogne u invaziji Portugala. Kada je Španija odbila da učestvuje u invaziji Portugala Napoleon je napao Španiju. Posle nekih pobeda i poraza Napoleon nije bio zadovoljan učinkom svojih generala, pa je sam preuzeo zapovedništvo i pobedio je špansku armiju. Zauzeo je Madrid i uspeo je izmanevrirati britansku armiju, koja je došla da pomogne Špancima. Britansku armiju je potisnuo do obale. Francuska okupacija Iberije dovodi do skupoga i brutalnoga Rata za špansku nezavisnost. Napoleonu su u tome ratu stradale stotine hiljada vojnika u borbi sa španskom gerilom, a francuska vojska je doživljavala i niz poraza od strane Vojvode od Velingtona. Napoleon je postavio Žoašena Mira kao kralja Napulja, a svoga brata Žozefa Bonapartu za kralja Španije. Španci su bili inspirirani nacionalizmom i katoličkom crkvom, a bili su beesni zbog zločina koje je počinila francuska vojska, pa su digli ustanak protiv francuske vlasti, a gerilski rat se nastavio do 1814.

Austrija je neočekivano izašla iz saveza sa Francuskom, pa je Napoleon ponovo preuzeo zapovedništvo na dunavskom i nemačkom frontu. U bici kod Ašperna 21. maj-22. maj 1809. Napoleon je bio dotad najbliže porazuu bici sa podjednako jakim protivnikom, ali bitka je završila nerešeno. Glavne francuske i austrijske snage obračunale su se u bici kod Vagrama 6. jula 1809. Nakon Napoleonove pobede potpisan je novi mirovni sporazum, a godinu dana posle toga Napoleon se oženio austrijskom nadvojvotkinjom Marijom Lujzom.

Invazija Rusije

Iako se na Erfurtskom kongresu nastojao očuvati francusko-ruski savez, do 1811. porasle su napetosti između Rusije i Francuske. Aleksandar I Romanov i Napoleon su od 1807. bili u prijateljskim odnosima, ali ruski car je bio pod pritiskom ruske aristokratije da raskene savez sa Francuskom. Kad bi se Rusija povukla iz saveza, a da Francuska na to ne reaguje to bi bio presedan koji bi sledile i druge manje zemlje, pa bi se pubunile protiv Napoleona. Zbog toga je bilo nužno pokazati da će Francuska reagovati na istupljnje iz saveza. Prvi znak slabljenja saveza bila je olabavljena primena kontinentalnoga sistema blokade u Rusiji, što je naljutilo Napoleona. Aleksandrovi savetnici su upozoravali ruskoga cara na opasnost francuske invazije. Rusija je rasporedila veliku vojsku na poljskoj granici. Bilo je oko 300.000 od ukupnoga broja od 410.000. Nakon početnih uzveštaja o velikoj mobilizaciji ruske vojske Napoleon je povećao svoju Veliku armiju na 450.000 do 600.000 vojnika. U to vreme je imao još 300.000 vojnika u Španiji. Savetnici su obeshrabrivali Napoleona protiveći se invaziji Rusije, ali Napoleon nije odustajao.

Napoleonova invazija Rusije započela je 24. juna 1812. Napoleon je pokušao da dobije što veću podršku Poljaka ta rat, pa je rat nazvao "Drugi poljski rat". Poljski patrioti su nastojali da ruski deo podeljene Poljske bude uključen u Varšavsko vojvodstvo, pa da se stvori nova kraljevina Poljska. Ideju o krljevini Poljskoj Napoleon nikako nije podržavao jer se bojao da bi to uvuklo Austriju i Prusiju u rat protiv Francuske. Napoleon je odbio i da oslobodi ruske kmetove, jer se bojao da bi to potaklo jaku konzervativnu reakciju u pozadini.
Rusi su pod Barklejem de Tolijem izbegavali što su dulje mogli odlučni obračun sa francuskom vojskom. Umesto toga povlačili su se sve dublje u srce Rusije. Kratak pokušaj otpora bio je tokom bitke kod Smolenska 16. avgust-17. avgust 1812., kada su Rusi bili poraženi u seriji bitaka u tom području, a Francuzi su nastavili da napreduju. Posle toga Rusi su izbegavali sukob sa francuskom Velikom armijom. Kada je ta armija prodrla još dublje u Rusiju počeli su se pojavljivati problemi u snabdevanju. Rusi su sprovodili politiku spržene zemlje. Francuzi su se počeli suočavati sa gladi i sa oštrom ruskom zimom.

Postojale su tvrdnje da je "general zima" bio glavni faktor toga rata. Jedna američka studija je pokazala da je zima bila najjači faktor tek kad se Napoleon počeo povlačiti. Napoleonova vojska je u prvih osam nedelja invazije bila prepolovljena, a da nije bilo još ni zime, a ni odlučne bitke. To prepolovljenje Velike armije je usledilo zbog bolestiju, snabdevanja, dezertiranja i žrtava u velikom broju manjih incidenata. Jedini veliki sukob je bila bitka kod Borodina 7. septembra 1812. Napoleon nije mogao da skupi više od 135.000 vojnika za tu bitku, u kojoj je imao 30.000 žrtava. Ostvario je pirovu pobedu duboko u neprijateljskoj teritoriji. Zauzeo je Moskvu, a povlačenje iz Rusije je započeo 19. oktobra, pre prvih jakih mrazova i pre prvoga snega, koji je bio 5. novembra.
Barklej de Toli je bio kritikovan zbog stalnoga povlačenja, pa ga je zamenio Kutuzov. Kutuzov je Napoleonu ponudio bitku kod Borodina pre Moskve 7. septembra. Gubici su bili veliki na obe strane, ali rusko gubici su bili nešto veći. Napoleon je smatrao da će to biti odlučna bitka rata. Ipak to nije bilo tako, jer su Rusi nastavili sa povlačenjima, čuvajući preostali deo vojske. Rusi su ostavili praznu Moskvu, koju su spalili pre napuštanja. Napoleon je ušao u praznu Moskvu. Pre se Napoleon nadao da će pad Moskve značiti kraj rata i da će ruski car moliti za mir. To se nije desilo, a za mesec dana Napoleon je napustio Moskvu i počeo povlačenje, bojeći se gubitka kontrole u Francuskoj. Francuzi su imali velike gubitke tokom povlačenja. Od Velike armije od 650.000 vojnika reku Berezinu je u novembru 1812. prešlo samo 40.000. U celoj kampljnji Francuzi su imali veće gubitke od ruske vojske.

Rat šeste koalicije

Tokom zime 1812.-1813. vladalo je zatišje, a Rusi i Francuzi su se oporavljali od ogromnih gubitaka. Mala ruska vojska je napadala Francuze u Poljskoj., pa se 30.000 Francuza povuklo u nemačke države. Broj francuskih vojnika u Nemačkoj dostigao je 130.000. Napoleon je nastavio da dovlači pojačanja, a cilj mu je bio da ima 400.000 francuskih vojnika i četvrt miliona vojnika nemačkih saveznika. Prusija se osetila ohrabrena Napoleonovim porazom u Rusiji, pa se pridružila koaliciji u kojoj su bili Rusija, Velika Britanija, Španija i Portugal. Napoleon je preuzeo zapovedništvo nad snagama u Nemačkoj i pobedio je u nekoliko bitaka snage šeste koalicije. Napoleon je posebno veliku pobedu ostvario u bici kod Drezdena 26. avgust-27. avgust 1813. U toj bici Francuzi su imali 30.000 žrtava, a snage šeste koalicije gotovo 100.000 žrtava.
Iako je pobeđivao na početku, snage koalicije su imale veliki broj vojnika na raspolaganju, a posebno kad su se Švedska i Austrija priključile šestoj koaliciji. Osim toga vojska nekih nemačkih državica nije bila pouzdan Napoleonov saveznik. Znali su promeniti stranu usred bitke. Napoleon se u bici kod Lajpciga 16. oktobar-19. oktobar 1813. suočio sa dvostruko većom neprijateljskom vojskom, pa je doživeo poraz. Bila je to najveća bitka Napoleonskih ratova, a obe strane su imale ukupno preko 120.000 žrtava. Posle toga se Napoleon povukao u Francusku, a njegova vojska je bila još manja. Imao je manje od 100.000 vojnika protiv pola miliona vojnika koalicije. Francuzi su bili opkoljeni i sa mnogo manjom vojskom. Mogli su samo da odlažu izvestan poraz.

Izgnanstvo, povratak i Vaterlo

Pariz je bio zauzet 31. mart 1814. Na inzistiranje svojih maršala Napoleon je abdicirao 6. aprila 1814. u korist svoga sina. Saveznici su sa druge strane zahtevali bezuslovnu predaju, pa je Napoleon ponovo abdicirao 11. aprila , ali taj put bezuslovno. Po Sporazumu iz Fontenbloa pobednici su ga izgnali na ostrvo Elbu, koje se nalazilo 20 km od italijanske obale. U Francuskoj su rojalisti preuzeli vlast i resataurirali kralja Luja XVIII. Napoleon je bio odvojen od žene i sina, koji su bili pod austrijskom kontrolom. Osim toga nisu mu dodeljivali novce obećane po sporazumu iz Fontenbloa, a čuo je i glasine da ga nameravaju prognati na udaljeno ostrvo na Atlantiku. Zbog toga je Napoleon 26. februara 1815. pobegao sa Elbe. Stigao je na kopno 1. marta 1815.
Luj XVIII je poslao 5. pukovniju pod komandom Mišela Neja, koji je bio Napoleonov maršal. Ta pukovnija je presrela Napoleona 7. marta 1815. Napoleon se sam približio pukovniji, sišao je sa konja i rekao vojnicima: "Vojnici Pete, vi me poznajete. Ako bi bilo ko pucao na svoga cara, može to sada i da učini". Nakon kratkoga zatišja vojnici su uzviknuli "Živio car" i sa Napoleonom su krenuli na Pariz. Stigao je 20. marta 1815. i brzo je prikupio vojsku od 140.000 vojnika i 200.000 dobrovoljaca i vladao je sto dana u periodu zvanom Napoleonovih sto dana.

Napoleon je bio konačno poražen od strane vojvode od Velingtona i Gebharda fon Blihera u bici kod Vaterloa 18. juna 1815. Predao se na moru 15. jula 1815. blizu luke Rošefor, kada je brodom Belerofon pokušao da pobegne za SAD.

Izgnanstvo na Svetu Jelenu i smrt

Napoleon je bio zatvoren i prognan je na britansko ostrvo Svetu Jelenu (2.800 kilometara od Gvinejskoga zaliva u južnome Atlantiku) od 15. oktobra 1815. Dok je bio na ostrvu Sveta Jelena sa malom grupom pristalica diktirao je svoje memoare i kritikovao je one, koji su ga zatočili. Bio je bolestan većinu vremena dok je boravio na ostrvu, pa je umro 5. maja 1821. Njegove zadnje reči su bile "Vođa armije". Njegovo nasledstvo je podeljeno njegovim pristalicama, među njima i generalu Marbou, kojega je zamolio da nastavi pisanje njegovih memoara. U svojoj oporuci tražio je da bude pokopan na obali Sene, ali pokopali su ga na Svetoj Jeleni u "dolini vilenjaka". Njegovi posmrtni ostaci su 1840. na fregati Bel-Pul preveženi u Francusku, gde je sahranjen u sarkofagu u Le Invalid u Parizu. Nekoliko stotina miliona ljudi je posetilo njegov grob.

Uzrok smrti

Uzrok njegove smrti je predmet brojnih sporova. Napoleonov osobni lečnik Frančesko Antomarši je naveo rak želuca kao razlog smrti. U dnevnicima Luja Maršana, koji su štampani tek 1955. opisan je Napoleon u mesecima pred smrt. Ti opisi su naveli mnoge da zaključe da je Napoleon otrovan arsenikom. Arsenik se ne može otkriti u ishrani, ako se daje u malim količinama tokom dužega vremenskoga perioda. Paskal Kinc iz Strasburškoga forensičnoga instituta našao je da je u Napoleonovoj kosi nivo arsenika 7 do 38 puta veći od normalnoga. Časopis Sajens e Vi angažovao je grupu da istraži tvrdnje o arseniku. Pokazala se slična koncentracija arsenika nalazi u uzorcima kose iz 1805. 1814 i 1821. Šef toksikologije pariške policije tvrdi da bi Napoleon ranije umro da je arsenik bio uzrok smrti. Zaključci grupe koju je angažovao naučni časopis bila je da je Napoleon koristio tonik za kosu. Pre otkrića antibiotika arsenik se koristio za lečenje sifilisa. Zbog toga su se pojavile spekulacije da je Napoleon bolovao od sifilisa.

U maju 2005. tim švajcarskih doktora tvrdoi da je uzrok Napoleonove smrti bio rak želuca, koji je bio i uzrok smrti njegovoga oca. Jedna opsežna studija iz 2007. nije našla dokaz o arseničkom trovanju unutrašnjih organa, koje bi izazvalo vidljiva krvarenja.

Zasluge

Napoleonu se pripisuje uvođenje koncepta moderne armije na principu regrutovanja. Posle njega to su učinile i druge države u Evropi. Nije on unio mnogo koncepata u francuski vojni sistem. On je većinu posudio od prethodnih teoetičara, a izvedbu od prethodnih francuskih vlada. On je samo proširio ili razvio ono što je već postojalo. Korpusi su kao najveće jedinice zamenuli divizije. Artiljerija je integrisama u rezervne baterije, a konjica je ponovo postala ključna formacija francuske vojne doktrine.

Napoleonov najveći uticaj je u načinu kako se vodi rat. Oružje i tehnologija se nisu mnogo menjali za vreme revolucionarnih i Napoleonskih ratova, ali strategija iz 18. veka je bila bitno restruktuisana.

* Opsade su postale mnogo ređe, odnosno gotovo da nisu više bile značajne.
* Pojavila se nova težnja ka uništenju neprijateljske armije, a ne samo njenom izmanevriranju.
* Invazije neprijateljskih teritorija odvijaju se na širem frontu, pa se pojavljuje niz strateških mogućnosti koji rat čine skupljim, ali i odlučnijim
* Poraz je sad značio mnogo više nego gubitak izolovane enklave. Gotovo kartaški mir je označavao pojavu u kojoj su se ispreplitali nacionalni napori, sociopolitički, ekonomski i militaristički u veliki sukob.

U Francuskoj se smatra da je Napoleon okončao razdoblje bezvlašća i nereda, a njegovi ratovi su služili izvozu revolucije u ostale delove Evrope. Pokreti nacionalnoga ujedinjenja, posebno u Italiji i Nemačkoj i uspon nacionalne države možda su bili uzrokovani Napoleonovom vladavinom tim teritorijama.
Napoleonov kodeks je prihvaćen u velikom delu Evrope i ostao je na snazi i nakon Napoleonova poraza. Napoleon je za sebe rekao "Moja prva slava nije u tome da sam pobedo u 40 bitaka...Vaterlo će izbrisati pamćenje svih pobeda... Ali ono što nitko neće uništiti i što će večno trajati je moj građanski kodeks". Profesor Siter Langeviše sa univerziteta u Tibingenu smatra da je kodeks revolucionarni projekt, koji je potakao razvoj buržoaskoga društva u Nemačkoj razvijajući pravo na svojinu i prekidajući sa feudalizmom. Napoleon je zaslužan za reorganizaciju Svetoga Rimskoga Carstva, koje se sastojalo od više od 1.000 entiteta. Napoleon je to sveo u 40 država, kojer su postale baza Nemačke konfederacije i budućeg ujedinjenja Nemačke 1871.

Kritičari Napoleona smatraju da je zaslužan za veliki broj mrtvih u Francuskoj. Oko 6 miliona Evropljana je umrlo, Francuska je izgubila kolonije i bila bankrotirana država. Smatraju da je Napoleon Francusku pretvorio u drugorazrednu državu. Ponekad se tvrdi da je Napoleon inspiracija za kasnije autokrate. Napoleon je odbijao sve ponude evropskih vlada za kompromisima. Prihvatao je samo predaju.

Zanimljivosti iz života Napoleona Bonaparte

Napoleon Bonaparta ženio se dva puta. Njegova prva žena zvala se Roze Boarne, poznatija pod nadimkom Žozefina (ovaj joj je nadimak dao sam Napoleon, koji je imao običaj da svuda nameće svoju volju, pa i u izboru imena odraslih ljudi). Ona je iz prvog braka imala dvoje dece, ali sa Napoleonom nije više mogla da ih ima. Zato se on, na nagovor Taljerana od nje razveo 1810. i oženio Marijom Lujzom Habsburškom, kao znak saveza sa Austrijom. S njom je dobio sina, poznatog pod imenima Napoleon II Bonaparte i Vojvoda od Raštata. Nakon poraza Napoleona 1814, nikada više nije video ni (nevernu) ženu ni sina, koga je zvao Orlić.

Charmed · Malo ~ mače ~

Napoleon II Bonaparta

Napoleon II Bonaparta (20. mart 1811. - 22. juli 1832.) je bio sin cara Napoleona I i druge mu supruge Marije Lujze. Bio je vojvoda od Rajhštata. Bio je proglašen za francuskog cara 23. juna 1815. godine, posle druge abdikacije njegovog oca, izvršene posle poraza u bici kod Vaterloa. Cio svoj život je proveo u Beču.

Kompozitor Petar Stojanović je 1921. napisao operetu inspirisanu Napoleonom II, pod naslovom „Napoleon II: Vojvoda od Rajhštata“ (nem. Napoleon II: Herzog von Reichstadt), koja je na u našoj zemlji prvi put izvedena u Srpskom narodnom pozorištu 20. decembra 2003. godine.

Izvor Wikipedija

Laky_HN · Početnik Domaćeg.de

Свака част аутору ове теме! На феноменалан начин покрио је тако значајан период европске историје!