Temisvar

anchi22 · **•• 20:01 ••**

Temišvar, tako blizu a tako nepoznat

Pomisli na Rumuniju, zemlju sa kojom nas povezuje 476 kilometara duga državna granica, često su obojene uvreženim predstavama o zaostalosti, odsustvu bilo čega zanimljivog te stoga i potpunoj nepotrebnosti odlaska iz turističkih potreba.

Psihološki rečnik koji prelistavam, nakon vikenda provedenog u Temišvaru, definiše stereotip kao nepromenljiv, šematski i uprošćen odnos prema drugoj kulturi. Usled hermetične samousmerenosti naše države, kojoj su tek nedavno ukinute vize za Evropsku uniju (čiji je Rumunija član od 2007. godine), ogroman broj pripadnika generacije rođene s početka devedesetih nikada nije bio u inostranstvu, za mnogo njih pasoš je nepoznat pa zato i nepotreban predmet. U takvom kontekstu, ishitreni sudovi i ksenofobične tendencije nastaju još brže i lakše.

Upravo zato što najvećim delom nastaju nesvesno, kao i svaka druga predrasuda, zdravo je razbiti ih odlaskom na „problematični“ teren, makar se ne radilo uvek o destinacijama privlačnim sa strogo turističke tačke gledišta.

Najveći grad banatske regije i četvrti po veličini rumunski grad, Temišvar, nije daleko od našeg grada. Svega 175 kilometara, dakle nepuna tri sata vožnje, laganim ritmom i uz pauzu za izvanredne punjene vešalice u restoranu „Kim“ na periferiji Vršca. Nadomak je graničnih prelaza Vatin (u Srbiji) i Žombolj (srpski naziv za mesto Jimbolia na rumunskoj strani granice). Temišvar je poneo naziv „mali Beč“ zbog velelepnih zdanja u secesionističkom stilu iz austrougarskog doba. Ostareli kajzer umro je 1916. godine, a golemo carstvo „u kojem sunce ne zalazi“, razvučeno od jadranske do crnomorske obale, poživelo je još dve godine, do kraja Prvog svetskog rata. Tako je sa carstvima: budu, traju i dotraju, a iza njih ostaju zdanja, pod konac doterane zemljišne knjige, uvreženi maniri. Ali i nostalgija i neverica usled iznenadne promene, odjednom zemlje nema, kao u divnome romanu Jozefa Rota koji nosi naslov „Radecki marš„. Tu melodiju, uz koju se svakog prvog januara treznimo od novogodišnjeg lumpovanja slušajući koncert bečke filharmonije, komponovao je Johan Štraus, u čast Jozefa Radeckog, austrijskog feldmaršala, zapovednika nad carskim trupama u severnoj Italiji, a potom guvernera austrijske provincije Severne Italije. Svake nedelje, Štrausove taktove svirali su limeni orkestri sa muzičarima u besprekorno elegantnim uniformama, na trgu svake varoši carstva, pa tako i na starim trgovima Temišvara - Trgu slobode i Trgu ujedinjenja. Na ovom prostranom trgu nalazi se rimokatolička katedrala, Srpska saborna crkva Temišvarske eparhije i brojne palate nekadašnjih austrougarskih bogataša.

Uživajući u nenadanom septembarskom nedeljnom suncu, nakon bezuspešnog pokušaja da uđem u unutrašnjost srpske crkve čija su vrata bila zatvorena, pijem na ovom trgu veliko „paulaner“ pivo za osam leja (oko dva evra) i plaćam novčanicom od deset. Ne znam od čega ih prave, ali te su novčanice „gumaste“ i poderive samo trzavim pokretom uz dobranu notu balkanskog inata. U ponudi je i točeni italijanski „peroni“, reklamirala ga je onomad na italijanskoj televiziji Eva Hercigova - bila je ko bombona, no to je za ovu priču nebitno...

Autor: Nikola Popović
Izvor: Danas

anchi22 · **•• 20:01 ••**

Temišvar - o jeziku i taljatelama

Italijana i „italijanštine“ u Temišvaru ima mnogo. Najbolji restorani (kojih je u Temišvaru veoma malo) italijanski su, kakav je restoran „Insieme“.

Boljih taljatela sa sosom od pečurki ili „ala đenoveze“ (preliv zelene boje, sa bosiljkom) ne sećam se da sam guštao van Italije. Vlasnik restorana je Italijan, rodom s juga, rekao bih po naglasku, i sasvim u stilu italijanskog minimalističkog pristupa kuvarskom umeću, drži do originalnog porekla i pojedinosti recepture svakog specijaliteta.

Rumunski jezik, latinskog korena i strukture, primio je mnoge reči slovenskog porekla, u sloju neophodnom za osnovno sporazumevanje uhvatljiv je svakome kome nije stran neki od romanskih jezika, posebno onaj nastao na samom izvorištu latinskog, a to je italijanski. U jednoj od sjajno opremljenih temišvarskih knjižara, sa posebno izdvojenim kutkom za čitanje na miru, kupujem džepni italijansko-rumunski rečnik. Pregledam nova i moderno dizajnirana izdanja rumunskih prevoda Umberta Eka, Alesandra Barika i drugih savremenih italijanskih pisaca - živih (ili ne) klasika dvadesetog veka, ali i pripadnika novog književnog talasa. U književnom časopisu „Dilemateca“ nalazim i u glavnim crtama razumem intervju dobitnice Nobelove nagrade za 2009. godinu Herte Miler, rođene i odrasle u Rumuniji, koja je 1987. godine otišla u Nemačku napustivši rodnu zemlju pod teretom diktatorskog režima Čaušeskua.

Promene su došle u decembru 1989. Lavina je krenula upravo u Temišvaru, čiji su građani prvi ustali protiv tiranije. Trobojka sa probušenim krugom u sredini (gde je komunistička vlast dodala grb) postala je simbol ustanka o čijim pojedinostima, razvoju događaja iz sata u sat, uličnim borbama i stradanjima civila, možemo saznati u Muzeju revolucije. Kustos muzeja, veterinar po struci, ali neposredan učesnik događaja usled kojih je ostao invalid, dočekao nas je srdačno pokazujući nam među imenima stradalih Temišvaraca imena srpskog porekla. Kaže da je nekada iz Rumunije na Jugoslaviju gledano kao na obećanu zemlju... Proces tranzicije je dugotrajan i trnovit. Mnogi od ideala revolucije ostali su upravo to - ideali. I pored vidnih efekata evropskih kredita, mnogi od stanovnika Rumunije, kako saznajemo od našeg vodiča, žive teško. Na ulicama Temišvara (ograđujem se: valjalo bi ipak videti prestonicu i druge gradove) još uvek je mnogo starih automobila. Mladi su obučeni skromno, penzioneri nose odela starinskog kroja. Restoranska ponuda i prilika za šoping morala bi biti veća, ulična rasveta bolja, austrougarske fasade obnovljene.

Kao i drugi pogranični gradovi, poput Trsta, i Temišvar je razvio poseban, „granični“ identitet. Temišvar sigurno nije prvoklasna turistička destinacija, ali lepo je tamo provesti vikend, prenoćiti u hotelu „Viktorija“ sa crveno-belom fasadom. Vredi prošetati ulicama ovog grada za koji nas vezuje zajednička istorija (po popisu iz 2002, tu živi dva odsto pripadnika srpskog naroda), razbiti predrasude odlaskom do jedne nama komšijske zemlje.

Autor: Nikola Popović
Izvor: Danas

11Veverica · Početnik Domaćeg.de

Par slicica od ove godine