Izet Kiko Sarajlić

aureliano · ♣ El Capitán ♠

Rodeni (19)23. streljani (19)42.
Izet Sarajlić

Veceras cemo za njih voljeti
Bilo ih je dvadesetosam
Bilo ih je pethiljada dvadesetosam
Bilo ih je vise nego sto je ikad u jednoj pjesmi bilo ljubavi
Sad bi bili ocevi
Sad ih vise nema.

Mi koji smo po peronima jednog vijeka
Odbolovali samoce svih svjetskih Robinzona
Mi, koji smo nadzivjeli tenkove i nikog nismo ubili
Mala velika moja
Veceras cemo za njih voljeti.

I ne pitaj jesu li se mogli vratiti
I ne pitaj je li se moglo natrag
Dok je posljednji put crven ko komunizam
Goreo horizont njihovih zelja
Preko njihovih neljubljenih godina izbodena i uspravna
Presla je buducnost ljubavi

Nije bilo tajni o polegloj travi
Nije bilo tajni o raskopcanom prvom dugmetu
Tamo gdje se svrsava vrat
Nije bilo tajni o klonuloj ruci s' ispustenim ljiljanom

Bile su noci, bile su zice
Bilo je nebo koje se gleda posljednji put
Bili su vozovi koji se vracaju prazni i pusti
Bili su vozovi i makovi
I s' njima, s' tuznim makovima jednog vojnickog ljeta
S' divnim smislom podrzavanja
Takmicila se njihova krv.

A na Kalimegdanima i Nevskim Prospektima
Na juznim bulevarima i kejovima rastanka
Na cvijetnim trgovima i mostovima Maribo
Divne i kad ne ljube

Cekale su Ane, Zoje, Zanet
Cekale su da se vrate vojnici
A ako se ne vrate
Svoja neljubljena ramena dace djecacima

Nisu se vratili
Preko njihovih streljanih ociju presli su tenkovi
Preko njihovih nedopjevanih marseljeza
Preko njihovih izresetanih iluzija

Sad bi bili ocevi, sad ih vise nema
Na zbornom mjestu ljubavi sad cekaju kao grobovi
Mala velika moja
Veceras cemo za njih voljeti.

'''''''''''''

POSVETA

Posvećujem ti svoje oči, svoje usne, svoje zube.
Pesme? Šta ćeš od mojih pesama pisanih jer nisam znao ćutati?
Šta ćeš od mojih pesama koje ne mogu da te ljube?

Tako je dobro što nismo ni ptice ni bogomoljci u predvečerje
i što nemamo krila već ruke.
Poslednje što nas čeka ne može biti naša smrt,
jer želje naše krvi negde se moraju nastaviti.

Ti si žena, mala,
ti si mala žena,
i jedan besmrtni avgust doneo te u moje balade.
Ostani s mojim Volim koje će nadživeti sve moje tužaljke, sve moje promene.

Kraj mojih očiju ostani.

Nadživećemo sebe, ne samo u humci svojih grobova,
jer znali smo, znali smo, nežni i oholi,
bežeći od noževa i granata ubiti u sebi anđele
i opet ostati anđeli.

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

Budući, potražite nas nekad u nekom crvenom traganju,
samo tela naša ležaće pod nemom zemljom,
ali gazite tiho,
da ne ranite naše usne.
I naše mrtve poglede da ne zgazite.

(Izet Sarajlić, 1955.)

..........................

Pisi mi na zelenu adresu ljeta

Pisi mi na zelenu adresu ljeta.
Poljupci koje mi saljes neka bude posljednje vecernje novosti.

Glava mi je puna nekih divnih soneta,
a nema nikog ni da mi oprosti i ne oprosti.

Jutros su opet pisali nesto povodom moje
najnovije zbirke.

O uticajima ponovo izmislili su citave price.
Najveci uticaj na mene izvrsila je
jedna apsolventkinja germanistike,
ali to su precutali, jer, zaboga, koga se to tice.

Koga se tice to sto si ti za mene i Honolulu i
Madagaskar i Meksiko,
Istorija koju, klecajuci, obidjoh uzduz i popreko.

Tvoje ime nije uslo ni u jedan leksikon.

Nema te ni u jednoj enciklopediji,
ni u jednom "Ko je ko"

Ali za mene ti si sve, kao vojniku prvi dan mira,
krevet i suze i cvijece u vazi.

Tvoje oci su mi jedina lektira
u ovom danu koji prolazi i odlazi.

Sarajevo

Sad nek spavaju svi nasi i besmrtni.
Pod mostom, kraj "Druge Zenske" nabujala Miljacka tece.
Sutra je nedelja. Uzmite prvi tramvaj za Ilidzu.
Naravno pod predpostavkom da ne pada kisa.
Dosadna duga sarajevska kisa.
Kako li je bilo Cabrinovicu bez nje u tamnici!
Mi je preklinjemo, psujemo, a ipak dok pada
zakazujemo ljubavne sastanke kao da smo u najmajskijem maju.
Mi je proklinjemo, psujemo, svjesni da od nje nikad
Miljacka nece postati ni Gvadalkivir ni Sena.
Pa sta? Zbog toga zar manje ce te voleti
i muciti manje kroz stradanja?
Zbog toga zar manja bice moja glad
za tobom i manje moje gorko pravo
da ne spavam kad svetu prete kuga ili rat
i kad jedine reci postaju "ne zaboravi" i "zbogom"?
Uostalom, mozda ovo i nije grad u kome cu umreti,
ali u svakom slucaju on je zasluzio jednog neuporedivo vedrijeg mene,
ovaj grad u kome mozda i nisam bio najsrecniji,
ali u kome je sve moje i u kome uvek mogu
naci barem nekog od vas koje volim
i reci vam da sam tuzan do ocajanja.
U Moskvi to bih isto mogao, ali Jesenjin je mrtav
a Jevtusenko siguno negde u Gruziji.
U Parizu kako da zovem hitnu pomoc
kad se ona nije odazvala ni na pozive Vijona?
Ovde zovnem li i tople svoje sugradjanke,
i one cak znace sta je to sto me boli.
Jer ovo je grad u kome mozda i nisam bio najsrecniji,
ali u kome i kisa kad pada nije prosto kisa.

Beatrica · Odomaćeni član

Bluz

Bilo bi zanimljivo znati
kuda ce poslije nas nase duse.

Bilo bi zanimljivo znati
hoce li poslije nas pod platanima kisnuti nase duse.

Bilo bi zanimljivo znati
hoce li i dalje kao za nasih zivota hitati jedna drugoj nase duse.

Bilo bi zanimljivo znati
sta ce u proljece bez nas osjecati nase duse.

Bilo bi zanimljivo znati
kako ce bez nasih ociju razgovarati nase duse.

Beatrica · Odomaćeni član

Drugi put bih znao

Premalo sam uzivao u proljetnim pljuskovima
i zalascima sunca.
Premalo sam se nasladjivao ljepotom starih pjesama
i setnjama na mjesecini.
Premalo sam se opijao vinom prijateljstva
mada na zemlji jedva da je bilo zemlje
u kojoj nisam imao barem dvojicu prijatelja.
Premalo sam vremena odvajao za ljubav
kojoj je na raspolaganju stajalo svo moje vrijeme.

Drugi put bih znao neuporedivo vise da uzivam u zivotu.
Drugi put bih znao.

Beatrica · Odomaćeni član

Na sve spremna budi

Na sve spremna budi. U noci nekoj
kao devojcici pricacu ti bajke i skaske.
Drugi put cu zazeleti da odem daleko, daleko.
Do Aljaske.
Nekad jednostavno necu ti doci
i na stolu uzalud cekace me tvoje ruke i caj.
U drustvu s brezama setacu u noci
a ti ces misliti da je zauvek prosao nas maj.
Na sve spremna budi. Na smeh i na suze.
U zivotima nasim tek prvi cin je gotov.
Da bih bio muzej, ako zelis da budem taj muzej,
prethodno moram da budem Ljermontov.
Prethodno moram da ti napisem stotine ovakvih
redaka,
jer u stihu nista se drugo i ne desava sem ljubavi
i vere.
Tako je bilo u doba predaka,
tako ce biti i hiljadu godina posle nase, posle tvoje
i moje ere.
Pa, ipak, na sve spremna budi, jer zajedno nam je
i da cekamo i da spavamo,
da strahujemo za sunca, za srne, za snove.
Preostaje nam jos toliko toga, a u nasim glavama,
na zalost, mesta nije samo za stihove.
Nekad mozda necu ni primetiti bore na tvom licu,
ni bele epolete snega na tvojim ramenima kad udjes
s ulice.
Nekad tvojim cerkama zaboravicu da ispricam
"Snezanu" i "Crvenkapicu"
i cetiri zida nase sobe ucinice ti se kao cetiri
beznadezna zida tamnice.
Ponekad pomislices da odumirem, kao drzava,
ni Danton, ni Hajne, ni Goran,
i to ja, koga si za besmrtnog drzala,
na koga sam i sam bio ljubomoran.
Na sve spremna budi, na psovke i na madrigale,
na suze i na pisma sto preklinju i prete,
ali ruke koje su mi se jednom predale,
te ruke su svete!

marijadina · Početnik Domaćeg.de

Sjajan je!

Bobak_BL · *** Domaci Lazov ***

"A kakva će biti tvoja..."

A kakva će biti tvoja poslednja zima?
Čuješ,
kakva će biti tvoja poslednja zima?

Kiše se spremaju da ti napišu nekrolog
i otud padaju tako sanjivo.
Posle,
neko će njihove reči
grizući usne
da zavija u staniol.
Jedna mačka s prebijenom nogom
u podne dolazi da ti kaže zbogom.
Sve je spremno da ti poslednji put naruga.
I ti se sećaš nekih starih jaruga.
Ti se sećaš nekih starih prepirki.
Bože,
kako se to nekad sve ozbiljnije uzimalo!
Predveče,
pio bi malo vode, ali to su ti zabranili.
Zabranili da pišeš. Zabranili sve.
Uskoro, međutim, počinje i sneg
i ti srećan što je konačno pao
kao da ćeš na doček nove godine, ne u smrt,
moliš ga da pada bez ikakvih "jao".
U ovom času uostalom
koliko je samo zaljubljenih u ovom gradu!
Kad bi ti dali pero
napisao bi svoju najoptimističkiju baladu.
O maturantkinji koja je upravo dobila dvojke.
Ona još uvek ima pogled devojke.
Ona je možda tvoja kći.
Porodilja, a i sama rođena tek juče.
Eto kome treba pomoći.
Kad bi ti dali pero
napisao bi svoju najoptimističkiju baladu.
U glavi već imaš njen kraj:
Vidiš, Smrti, mi se stalno rađamo
i šta ako se u međuvremenu svađamo, svađamo?

--------------
Lagano s tugom

U prozorima kisa, kao neki zaboravljeni mars.
Ponovo jesen, opsta jesen, klasicno doba elegija.
Otici cu malo na stanicu da se priviknem na rastajanje.
Ako se ne vratim, ostace moje pjesme da lutaju ovim gradom.

Bila je nekad ta mladost, u nekom prastarom juce.
U srcu vasem i mom, bila je, ostala i bice.
Ja odlazim, ali neki isti ovakvi kao ja ici ce mozda
umjesto mene na groblja pogubljenih da uce sintaksu odanosti.
Moje pjesme stajace im uvijek na raspolaganju.

Ja idem, vrijeme je. Ja sam vec, rekoste, proslost.
Pozdrav svemu novom sto je doslo da neznuje i voli.
Mene nikad vise niko ne moze nazvati pocasnim imenom balavac,
privilegisanim, kao kad kazes: Proljece!

Kako sad zavidim tom balavcu Izetu Sarajlicu iz VIIa,
koji je u nasljedjenom vojnickom sinjelu
i nesvjestan pogresne upotrebe najdrazeg glagola voljeti
polazi u osvajanje svijeta.
Ja nikad vise ne mogu da napisem svoju prvu elegiju.
Ja nikad vise ne mogu da imam sedamnaest,
ni dvadeset pet.

Ja idem. Zar vec? Zar sav da predjem u sjecanja?
A toliko toga je ostalo sto jos sam zelio da kazem.
Ja idem. Ja sam jos tu.
Ako dodjete u Tvrtkovu 9/3
casticu vas cajem i uspomenama.
Ja sam jos tu.
Minutu cutanja za mene!
------------
Iz voza

Gledao sam kako promicu zene…
Sadasnje
I buduce…
Pejzazi,
I telegrafski stubovi,
Vidio sam kako se bezglasno
Smjenjuju noc
I dan.
Iskocicu na nekoj stanici
Lud od tih promjena boje
I linija
I javicu ti
Da sam te na petstotom kilometru ljubavi
Volio jednako kao na prvom…
-------------
Drugi put bih znao

Premalo sam uživao u proljetnim pljuskovima
i zalascima sunca.

Premalo sam se naslađivao ljepotom starih pjesama
i šetnjama na mjesečini.

Premalo sam se opijao vinom prijateljstva
mada na zemlji jedva da je bilo zemlje u kojoj
nisam imao barem dvojicu prijatelja.

Premalo sam vremena odvajao za ljubav
kojoj je na raspolaganju stajalo svo moje vrijeme.

Drugi put bih znao neuporedivo više
da uživam u životu.
Drugi put bih znao.
------------
Ne znam zasto

Ne znamo zasto,
nista ne znamo zasto.
Ne znamo zasto pjesnici moraju biti vojnici
kad topovi ne znaju pjevati o susretima
ne znamo zasto usta moraju da proplacu Zbogom
kad je ljepsa, manje bolna rijec Dovidjenja.
Ne znamo zasto moraju biti peroni
kad ima dovoljno trava za pozar usta i ruku,
dovoljno za susrete,
dovoljno za rastanke,ako se vec rastati mora
Ne znamo zasto,
nista ne znamo zasto,
cekamo poziv granata,
dok kraj nas
kao neopjevane zene
jeseni prolaze, prolaze...

---------------------

Ljubavna pjesma sezdesetih godina vijeka

Teško je ljubavi, sve teže.
Odsvirane su njene mazurke i polke.
Gle, i srednjoškolke
od ljubavi bježe.

Ljubavi je objavljen rat.
Totalni. Do istrebljenja.
Šta mi da radimo sad,
mi iz Trebinja?

Mi iz avangarde,
mi koji se od mature
spremamo za barde,
za trubadure?

Teško je, teško je ljubavi.
I dokle ovako, dokle?
A ti meni uštipke praviš,
praviš šnenokle,

a ti izlaziš na balkon,
pušiš cigarete,
mila moja provincijalko,
ti kao dijete

vjeruješ u "Vertera", u kolače,
u tu tugu što nas oboje steže,
i ja plačem, plačem, plačem,
jer teško je ljubavi. Sve teže.