Muzika je (sa)hrana uma

beckham011 · Upućeni član

Muzika je (sa)hrana uma

- Muzika je industrija zabave:

Kad se kaže: MUZIKA, često se pitam šta ona predstavlja za ljude. Da li je to samo skup tonova ’’koji lepo zvuče’’ i skup reči ’’koje se pevaju’’,način da neko iskaže svoja osećanja koja ne može da saopšti običnim (raz)govorom ili nešto sasvim treće? Muzika odavno nije više samo umetnost, već pravi (šou-)biznis ((show-)bussines) što u bukvalnom prevodu znači posao za pokazivanje ili posao pokazivanja (eksponiranja), a u stvanom prevodu znači: INDUSTRIJA ZABAVE.

Zašto sam temu nazvao ovako: MUZIKA JE (SA)HRANA UMA? Pa hteo sam da nešto kažem u uticaju te INDUSTRIJE ZABAVE na ljude u Srbiji,ali i celoj bivšoj SFR Jugoslaviji. Zašto HRANA I SAHRANA? Pa zato što sam namerno hteo da ih iskoristim da bi napravio ovu igru reči. Tj. hteo sam da napišem kako je HRANA UMA postala SAHRANA UMA. Da ne filozofiram dalje, pod ovim (SA)HRANA UMA, mislio sam na to kako ljudi u svojoj glavi doživljavaju muziku,tj. da je li to stvarno PRAZNIK ZA UŠI, SRCE I DUŠU, PRAVO UŽIVANJE, HRANA ZA UM ili je postala nešto potpuno drugo.

- Mediji, hrana i sahrana uma:

Poslednjih dvadesetak godina smo svedoci nipodaštavanja pravih i uzdizanja ’’pravih’’ vrednosti. Raspad države, sankcije, siromaštvo, visoka stopa kriminala,... sve je to dovelo da Srbija počne više da liči na Kolumbiju nego na bilo koju evropsku zemlju. Pojava ’’nove elite’’ i novih moćnika je naravno uticala i na kulturu. Bahato i nasilno ponašanje, tadašnjih ’’žestokih momaka’’, koji se sada nazivaju ’’kontroverzni biznismeni’’, a ranije: mafijaši ili krimosi, je uticalo i na našu muzičku scenu. To je pogotovo ostavilo traga na narodnu muziku, a posle je sve to negativno uticalo i na ostale muzičke pravce.

Dok se ranije uz pesmu tugovalo u KAFANAMA,uz čašicu RAKIJE ili uz čašu VINA, najednom je počelo da se tuguje u KAFIĆIMA, DISKOTEKAMA, a sada i na SPLAVOVIMA uz VISKI, VODKU, ŠAMPANJAC(i to obavezno: ’’KRISTAL’’ ili ’’DOM PERINJON’’). Više nije ljude ispred KAFANA čekao FIJAKER i više ih nisu ispraćali TAMBURAŠI i ULIČNI SVIRAČI, već TAXI ili obavezno neki DŽIP ili MERCEDES da bi ih odvezao brzinom od 200 NA SAT do željenog cilja. I obavezno SEXY-SEKA uz sve to. Više se nije pevalo o LEPOTI ŽENE, njenoj DOBROTI, njenim EMOCIJAMA, već o tome da li ima ISPEGLANU (PLAVU ILI CRNU) KOSU, SKUPU GARDEROBU (MINI-SUKNJICA, OBAVEZNO), DUGE (GOLE) NOGE, VELIKE SI...ovaj...GRUDI, I LEPO DU...ovaj...LEPU ZADNJICU (Uh,što sam FIN, kao da sam iz FINSKE Mr. Green

). Počelo je sa bahatim i nasilnim ponašanjem koje je dovelo ogromnog porasta VULGARNOSTI i ogromne FRIGIDNOSTI u muzici. Sad se pevaju tra-la-la pesme u kojima nema nimalo osećanja.

Sa početkom tog haosa počeli su jedan za drugim da sa naše estrade polako nestaju mnogi poznati kompozitori, tekstopisci i aranžeri, što narodne, što pop i rok muzike. Jedan za drugim su polako sve do današnjih dana padali u zaborav kompozitori narodne muzike kao što su: Dragan Aleksandrić, Predrag Vuković, Dragan Stojković-Bosanac, Miša Marković, a potom i poslednjih godina i Miša Mijatović, Miroljub Aranđelović-Kemiš i Zoran Starčević. Raspadom SFRJ, došlo je, početkom 90-ih, do zabrane muzike iz Hrvatske i BiH, a samim tim nije bilo više kompozitora, tekstopisaca i muzičara kao što su: Rajko Dujmić (vodja ’’Novih Fosila’’), Zrinko Tutić, Đorđe Novković, Oliver Dragojević, Arsen Dedić, Dino Merlin, Tonči Huljić, Zijo Rizvanbegovi ć (Zijo Valentino), Hari Varešanović, Željko Bebek, Boris Novković, Dražen Žerić – Žera, Aki Rahimovski... Na muzičkoj sceni više nije bilo pop i rok bendova kao što su: Crvena Jabuka, Parni Valjak, Novi Fosili, Magazin, Prljavo Kazalište, Azra, Bijelo Dugme,…

U prvi plan na estradnoj sceni Srbije izbijaju Aleksandar-Futa Radulović i Zlatko-Zlaja Timotić, dvojica rokera koja su uspela da ’’narodnjacima’’ prodaju ’’imalin za bubrege’’ u vidu kombinovanja rep-muzike(danjašnjeg hip-hopa), dens muzike i ’’tvrdog’’ roka sa narodnom muzikom. Za njima su se pojavili sredinom 90-tih i Aleksandar Milić-Mili i Dragan Brajović-Braja. I onda su počele da se snimaju svakojake nebuloze.
I sve je to dovelo da naša narodna muzika počne da stagnira što se tiče kvaliteta, a da napreduje što se tiče medijske zastupljenosti i pouplarnosti. Pop i rok muzika polako počinju da padaju u drugi plan.

Krivci su i pop, a pogotovo rok-muzičari. Ako pričamo o propasti rok muzike u Srbiji, onda govorimo o samoubistvu. Mnogi ''zabavnjaci'', a najviše rokeri nisu hteli da se prilagode novonastaloj situaciji sa početka 90-tih, ostali su svi u nekim 70-tim i 80-tim godinama 20. veka i dalje misleći da će izigravanjem: socijalnih slučajeva, boraca za pravdu, večitih tinejdžera impresionirati omladinu kojoj je počeo da nameće neki novi sistem vrednosti. Većina rokera je bila politički nepodobna, za razliku od njihovih kolega iz Hrvatske i BiH. Dok su se pop i rok muzičari negde ''sa druge stane reke'' prilagodjavali novonastaloj situaciji izigravajući ''patriote'' da bi opstali, kod nas su rokeri uglavnom bili ''revolucionari''. Dok je Prljavo Kazalište pevalo ’’patriotske’’ pesme, Alen Islamović pevao barabar sa Safetom Isovićem i ostalim narodnjacima takođe ’’patriotske’’ pesme, naši rokeri su pravili projekat pod nazivom: ’’Rimtu ti tuki’’ u kojima se narod poziva na mir i govori protiv države u trenutku kad je narod bio poprilično ’’raspoložen’’ za ratovanje i poprilično opijen nacionalizmom. Sve je to bilo protumačeno kao opravadavanje embarga i kao način da se ’’povredi nacionalni ponos’’. Dok su narodnjaci izgravali patriote, rokeri su terali neki inat prevaziđen još krajem 60-ih godina 20. veka. Da su svi bili pametni kao Bajaga i držali se po strani, ne bi turbo-folk toliko preovladao na našoj muzičkoj sceni. I Bora Đorđević je bio protiv tadašnjeg režima, ali je publiku kupovao izigravajući velikog nacionalistu. Sve u svemu, situacija je bila takva da je moglo da se bira: ili ćeš izigravati velikog patriotu ili ćeš se držati po strani. Ali da ne politizujem previše ovu temu, vratiću se na tadašnju situaciju u Srbiji. Ne bih želeo da članovi sajta iz Hrvatske, BiH ili Slovenije pomisle da prozivam bilo koga na nacionalnoj osnovi. Samo pišem o onome što je zaista bilo. Mnogi ’’zakleti’’ rokeri su ''prodali dušu đavolu'' pa su krenuli da pišu za mnoge turbo-folk zvezde. Oni koji to nisu hteli bili su i ostali na margini naše muzičke scene.

Ako su mediji poprilično kumovali marginalizovanju pop i rok muzike tokom 90-tih, ti isti mediji posle 2000. godine ništa nisu uradili na planu promocije neke druge muzike osim turbo-folka ili ’’balkanske muzike’’ kako ju je ’’krstio’’ nesuđeni mašinski inženjer, Dragan Brajović - Braja. Često se pitam zašto je malo pop i rok muzike na TV? Zar je moguće da televizijama sa nacionalnom frekvencijom u udarnim terminima ima svega ''3 i po'' muzičke emisije. Pitam se, gde su emisije u kojima se pušta pop i rok muzika? Pa prvi bi trebalo Pink da se zamisli. City Record izdaje gomilu novih izdanja, a uopšte ih ne reklamira, a na Pinku se više više uopšte ne pušta zabavna muzika. Važno je da još ima latino-američkih serija. Tačno je da postoji muzički kanal Pink Music, ali, bre, mnogo ljudi u Srbiji nemaju kablovsku televiziju pa ne mogu ni da budu upućeni u dešavanja na našoj pop i rok sceni. Ja kad sam pitao neke svoje drugove da li znaju ko su Milena Vučić, Elena Risteska , Dunja Marković ili Boris Režak, oni su me gledali kao da sam ’’pao s Marsa’’. Nisu imali pojma. Ali zato svi znaju šta radi Rada Manojlović, znaju ko je Sandra Afrika, znaju da kad je Grandova ’’zvezdica’’, Mia, snimila spot u kome je skroz gola, da je u Makedoniji gde je sniman spot nastao kolaps u saobraćaju, jer je spot sniman na auto-putu. Da bi ljudi više kupovali i slušali pop i rok muziku, iste moraju da se i reklamiraju. Nek’ se lepo vrati ’’City Club’’ na TV Pink, nek’ na RTS-u, ali i na ostalim televizijama sa nacionalnom frekvencijom, naprave neke emisije u kojima će gostovati izvođači pop i rok muzike.

- Hrana i sahrana uma danas iliti: ZBOGOM PAMETI, ZDRAVO FRIGIDNOSTI:

Od početka devedesetih do današnjih dana ništa se nije promenilo na bolje. Čak ni promene 2000. godine nisu skoro ništa novo pozitivno donele na našu estradu. Čak, šta više, došlo se dotle da gotovo više I nema ljubavnih pesama, da nema više pesama koje govore o emocijama. Sve se svelo na: seks, strast, prevaru, pokazivanje materijalnih stvari...
U tim pesmama muškarci su VELIKI ZAVODNICI KOJI UDARAJU ’’RECKE’’, piju: malo VISKI, malo KOKA-KOLU i imaju obavezno, MERCEDES ili BMW koji ima ’’MESTA DVA, SEDIŠTA BELA’’ i koji ’’ZA MINUT STIŽE DO NEKOG MOTELA’’, a žene su: MESO, LUTKE ZA PUMPANJE, SEXY-SEKE, DEVOJKE KOJE SAMO ŽELE DOBAR PROVOD, a istovremeno i OSVETOLJUBIVE ŽENE, tj. ŽENE-ZMIJE, BEZOSEĆAJNE KUČKE,...najkraće rečeno SADISTIČKE FRIGIDNE SPONZORUŠE kojima muškarci služe: kao ZAMENA ZA RODITELJE, kao BEJBISITERI, kao SPONZORI, a istovremeno i kao VERNI PSI i SEKSUALNI ROBOTI koji ih zadovljavaju kad god im se prohte. A što je najgore današnja omladina uživa u tim pesmama i poistovećuje se sa ’’JUNACIMA’’ i ’’JUNAKINJAMA’’ istih.

Devedestih godina je Jasna Milenković - JAMI ’’stidljivo’’ pevala pesmu ’’Šta tražiš ti u srcu mom?’’ u kojoj se ’’pita’’ šta će oženjen muškarac u njenom životu i zašto joj ’’krade mir i stvara bol’’, a sadašnje pevačice bez imalo stida i srama pevaju o otimanju tuđih muževa i momaka.

Imao sam prilike da budem na žurkama tzv. ’’SOCIJALE’’ (pogrdni naziv za nižu građansku klasu), ali i na žurkama tzv. ’’ELITE’’ (naziv za višu građansku klasu, koji je za naše prilike nedopustiv jer mi imamo KVAZI-ELITU). I mogu da kažem: ISTO SRA...ovaj...ROBA JE ISTA, SAMO JE RAZLIČITA AMBLAŽA.
Ovi koji mnogo imaju uživaju u ovakvim pesmama jer su ’’USPELI U ŽIVOTU’’, a oni koji nemaju kroz te pesme ’’tripuju’’ da su ’’USPEŠNI’’.

I sad se ja pitam: Zar je sramota: BITI ZALJUBLJEN, BITI TUŽAN I MELANHOLIČAN ZBOG NEKOG, ČEZNUTI ZA NEKIM, VOLETI NEČIJE OČI ILI OSMEH? Zar je to SRAMOTA? Da li to ljude čini JADNIJIM i SLABIJIM od onih koji su ’’USPELI U ŽIVOTU’’?

Sad će mnogi reći da sam iskomplekisran zbog ’’DRUGIH KOJI IMAJU’’, međutim, svakom kome to padne na pamet mogu da poručim da znam kako je imati i mnogo, i malo. I da sam često u životu imao i više nego što mi je bilo potrebno. I znam koliko NOVAC NIJE SREĆA.

Činjenica je da su devojke postale mnogo više bezosećajnije nego muškarci. U prilog ovoj mojoj tvrdnji idu zapažanja mnogih psihologa, psihijatara i sociologa koji govore da su muškarci postali NEŽNIJI i SLABIJI,a žene LEPŠI i JAČI POL. Kako? Pa lako: Dovoljno je da se 3-4 muškarca zagledaju u jednu devojku i da ona ’’POSTANE SVESNA SOPSTVENE LEPOTE’’ i da može ’’DA IMA KOGA HOĆE’’ i da ne mora nikog da voli, jer zna da svi za njom ’’LUDUJU’’. A u stvarnosti ona je samo jedna od onih koje čekaju u redu da se provozaju u nečijim dobrim kolima, da izađu na neko fensi mesto, da budu viđene sa nekom facom,..., prosto rečeno: ’’DA SE DOBRO PROVEDU’’...I što je najgore, ne shvataju da dolaze nove i mlađe i da neće lako moći da ulove neku nazovi facu, tj. ’’zverku’’ da se za njega udaju i da su za takvog samo broj, tj. jedna u nizu.

Mušarci, opet, često bivajući odbijeni postaju depresivni i to pokazuju na dva načina. Kroz veliku anksioznost ili preteranu agresiju. Oni koji su previše povučeni, vrlo brzo psihički pucaju, jer sve to doživljavaju kao veliku sramotu i traumu. Ovi drugi su stalno agresivni, skloni svađama i tučama ili imaju gomilu veza i vezica ’’za jednu noć’’, trude se da imaju što više žena uz sebe ne bi li potrhranili svoj muški ego i povređenu sujetu. I često se desi da posle početne melanholije i povučenosti, naiđe faza INATA, kada se iz samovanja u kući krene LUDOVANJE. Ali na kraju sve ga toga kad ostanu sami sa sobom...i jedni (povučeni) i drugi (agresivni) tuguju. Svako na svoj način.

Seka Aleksić kaže u pesmi ’’Kraljica’’ da ’’muškarci ne vole jadnice’’. Muškarci ne vole jadnice, to je tačno, ali pod tim terminom misle na one koje ne biraju načina da ih ulove. One koje jure muškarca zbog: PARA, PROVODA, KOLA, DIPLOME, STANA, VISOKOG POLOŽAJA U DRUŠTVU, koje nisu sposobne da SAME ZARADE ZA SVOJ ŽIVOT, takve su JADNICE. Takvima se muškarci NE ŽENE. Te JADNICE tretiraju kao najobičnije LUTKE ZA PUMPANJE. Srbi, bre, vole žene koje su (PRIVIDNO) RANJIVE, koje su NEŽNE, koje znaju da VOLE. Jer one, koje znaju da VOLE, rađaju DECU SREĆE, DECU LJUBAVI i takva deca umeju da VOLE i da budu SREĆNA. Svaki BRAK i VEZA IZ INTERESA pre ili kasnije puca i to često na ružan i bolan način. A sadašnja estrada nam nudi uglavnom pesme koje govore samo: O SEKSU BEZ LJUBAVI, O PREVARI, O SKUPIM STVARIMA,...I opet se pitam gde su tu EMOCIJE?

A pa da! Tu su...Hehehe...Ima ih...Evo, krajem 2009. godine je održana serija koncerata Sergeja Ćetkovića u Sava Centru. Sergej Ćetković već godinama na našoj muzičkoj sceni privlači pažnju fenomenalnim pesmama i činjenica je da na njegovim koncertima 80% publike čine žene(devojke). Slučajno sam jednom šetajući gradom čuo razgovor dvojice momaka koji su razgovarali o koncertu Sergeja Ćetkovića. Na pitanje jednog od njih da li bi išao na koncert,ovaj drugi mu je rekao: ’’Ma šta ću tamo? Tamo idu samo žene.’’...A stvarnost je potpuno drugačija. Baš sam na TV pred prvi koncert Sergeja Ćetkovića čuo sledeću stvar: MUŠKARCI VOLE DA SLUŠAJU SERGEJA ĆETKOVIĆA, ALI IH JE SRAMOTA TO DA PRIZNAJU! Na šta ja dodajem: A ŽENE SE UGLAVNOM FOLIRAJU DA VOLE SERGEJA ĆETKOVIĆA,TJ. NJEGOVE PESME, jer da nije tako naše ne bi imali ovoliko SPONZORUŠA i GREBATORKI. E, sad, neko će me pitati:’’A ti ga kao slušaš?’’ Pa,ono,nije mi bio najomiljeniji pevač, ali slušajući njegove pesame postao mi je jedan od omiljenijih pevača i nije me sramota da to kažem.

A zašto ostajem pri ovoj svojoj tvrdnji? Zato što znam da mnoge devojke vole i obožavaju pevače kao što su: Sergej Ćetković, Petar Grašo, Toše Proeski, Bojan Marović, Goran Karan,...ali ne zato što su oni ’’NEŽNI I OSEĆAJNI MUŠKARCI KOJI ISKRENO ZNAJU DA VOLE’’, već samo zato što su POZNATI i POPULARNI. Da je tako nežni i osećajni muškarci bi bili najpopularniji, a ne ismevani i ponižavani od strane velike većine današnjih devojaka. Naravno, da ne grešim dušu,i ma i iskrenih obožavatelja i obožavateljki koji stvarno vole te pevače zbog muzike i pesme, a ne zbog nečeg drugog.
I još nešto: Žene mnogo više plaču i to često javno samo da bi pivukle pažnju. Muškarci često ne smeju da zaplaču ni sami pred sobom. U pesmi Tošeta Proeskog ’’Poljsko cvijeće’’ ima jedan stih koji kaže: ’’Suza žene često krene,al’ nebo zapiše samo kad muškarac zaplače’’(ili na makedonskom: ’’Женски солзи небо гледа,но ке запише само кога маж ке заплаче...''). A to je živa istina. Muškarci ne smeju da zaplaču, ali kad se to desi, onda je to iskreno. Zato ne verujem (više) romantičnim devojkama i ’’velikim facama’’ koji biju ’’recke’’. I jedni i drugi se foliraju.

- Muzika kao (sa)hrana uma ’’sa one strane reke’’:

Krajem 1995. godine je potpisan Dejtonski mir, tj. Dejtonski sporazum mada je pravi izraz za to: Dejtonsko primirje, jer na ovom turbulentnom Balkanu, nema mira, čak i kad nema rata i to ne mislim (samo) na ratno stanje već na običan život, ali i na estradnu scenu na teritoriji bivše Jugoslavije.Otvaranjem novih granica, počeo je prodor turbo-folka i u druge delove nekadašnje zajedničke države. Doduše, tubo-folk je krišom otišao preko ‘’one strane reke’’ još tokom rata, kad su video i audio ‘’pirati’’ carovali. Međutim, tek posle Dejtonskog sporazuma, ljudi se više nisu skrivali. Nije turbo-folka bilo na TV-u, pre svega mislim na Hrvatsku, ali ga je bilo po klubovima i restoranima. Situacija kakva je u Srbiji, gotovo identična je, i u Hrvatskoj, i u BiH. I tamo je loša ekonomska situacija i tamo caruju neki ‘’novi’’ sistemi vrednosti. Čak se na identičan način pokazuje i nacionalizam, koji je još uvek jako izražen na tlu bivše SRFJ. Međutim, čim se čuju pesme od Severine (koja je sve manje pop, a sve više turbo-folk pevačica), Cece, Seke, Selme Bajrami, sve se zaboravi. Otrov za um je postao lek za nacionalizam, tj. više kao privremeni ’’blokator nacionalizma’’. Malo mi je nenormano kad vidim da ljudi u Dalmaciji ’’šize’’ za Sekom Aleksić! Alo, bre! Pa zar pored onolikih fenomenalnih muzičara iz Dalmacije da Dalmatinci vole Seku, Jelenu Karleušu i njima slične. Isto tako mi je nenormalno kad vidim ljude iz Zagreba koji luduju uz ’’narodnjake’’ (namerno sam stavio navodnice jer to i nije prava narodna muzika) i koji se oduševljavaju životom kakvim žive najveće srpske estradne zvezde. A tek mi nisu jasni oni Hrvati koji mrze Severinu, a vole Cecu. (!!!!!!!!) Razumem da je ’’tuđe slađe’’ i da je ’’zabranjeno voće’’ najslađe, ali neke ipak ne mogu da razumem. Doduše, nije baš ’’normalno’’ da jedan rođeni Moravac, tj. ja više voli Ninu Badrić nego neke srpske estradne zvezde, ali je ipak neprimereno upoređivati ono što peva Nina Badrić i npr. multi-medijalna zvezda Seka Aleksić. Ipak postoji razlika između pevačice i pevaljke, kao što postoji razlika između muzičara i muzikanta.

- Muzika kao hrana za dušu:

Meni, lično, muzika mnogo znači. Volim mnogo različitih muzičkih žanrova. Sviram gitaru, volim da ''skidam'' muziku različitih žanrova. Jednostavno, muzika mi nije samo hobi, već i velika ljubav. I znam da primetim šta je lepo, a šta ne valja. Ne volim što mladi ljudi uživaju u skaradnim pesmama koje su vrlo popularne. Što je najgore: time se ne pokazuje JAČINA NEČIJEG KARAKTERA, već se prikriva njegova SLABOST. Zato mene nije sramota da kažem da obožavam slušam pevače kao što su: Hari Varešanović, Toše Proeski, Zdravko Čolić, Željko Joksimović, Vlado Georgiev i već spomenuti: Sergej Ćetković . Volim i da čujem prave narodne (novokomponovane) pesme od pevača kao što su: Miroslav Ilić, Ljuba Aličić, Šerif Konjević, Halid Bešlić, Haris Džinović, Šaban Šaulić, Ljuba Aličić, Dragan Kojić – Keba, Ceca (ali prevashodno mislim na njene starije pesme), Snežana Đurišić, Ana Bekuta, Vesna Zmijanac… A tu je ona stara kafanska narodna muzika, tj. starogradska muzika, muzika koja budi najlepše emocije… Legende, Zvonko Bogdan, Orkestar Vožd, Tamburica 5,... sa svim tim vanvremenskin zvucima tambure, harmonike, viloine,… Mrzim patetiku na filmu, a još više u životu (pogotovo pokazivanje emocija pred drugima) i jedino mogu da je prihvatim u muzici. Onaj ko misli da sam JADAN, PATETIČAN ili srpski rečeno: PI***PAĆENIK (izvin’te na ovom starom moravskom izrazu Very Happy

...),briga me...Ja, bre, volim muziku. Pa i onu najpatetičniju. Narodnu ili zabavnu, svejedno mi je. Volim muziku koja stavara emociju, a ne nešto što ne stvara emociju, nešto što ’’ne dira’’ u srce, nešto što i nije muzika, a naziva se tim imenom. Za mene je muzika HRANA ZA UM i nemam nameru da isti SVAKOJAKIM MUZIČKIM OTROVIMA SAHRANJUJEM.

P.S.: Znam da je pravilnikom sajta zabranjeno pisanje samo velikim slovoma, jer to označava vikanje, ali ja sam namerno hteo da naglasim pojedine reči, tj. namerno sam ih pisao velikim slovima jer ih u razgovoru naglas i treba reći.

Alexns · **Tinkerbell's pixie dust**

jbg, demokratija, svako ima pravo na svoj (ne)ukus Laughing

jedna zamerka: hiphop-a je bilo na ovim krajevima i pre rata. Onaj "dance" koji je bio popularan, i kojeg mnogi smatraju "pretecom" hop-a, nema veze s' vezom.
Al' takodje je smeshno da i kvalitet pomenutog sve vishe propada iz godine u godinu.. 90ih i 2000/04 su se pojavljivale mnoogo bolje stvari, od tad pada sve nize i nize.. naravno, cast izuzecima koji odrzavaju svoj nivo al' generalno nema novih ljudi koji prave neshto bolje.. smeshno je da kvalitet pesama koje je GRU pravio s' onom "tehnologijom" daleko prelazi nivo ovih "klinaca" koji kanda ne znaju da se ogranice pa duboko "zalaze" u narodnjacke.. pardon, "turbo-folk" vode..
ne znam za druge al' meni je bar sve to u najmanju ruku smeshno..

beckham011 · Upućeni član

Svesno sam izostavio hip-hop, jer je to vrsta muzika koja je uvek na ivici cenzure u bilo kom političkom režimu, naravno zbog velikog broja provokativnih tekstova. Ono što ja hoću da kažem je to da se sve manje govori o normalnom odnosu između dvoje zaljublejnih i emocijama koje se tu rađaju, a da je sve više pesama koje veličaju samoživost, sebičnost, seks iz ličnog hira i poveđene sujete, prevara, trošenje novca na ''prijatelje'' i devojke i pokazivanje toga pred drugima i u kojima se iskazuju lične frustracije. I ranije su ljudi znali za seks i rado su ga upražnjavali Mr. Green

, ali nije bilo ovoliko golotinje na TV-u, i tolikog potenciranja seksa, i potenciranja pesama u kojima se opisuje kako posle burne noći ostaju prazne flaše viskija, gaćice (preporučljivo je da to budu tange, koje služe da se ''obeleži teritorija'' isto kao kad pas zapi...mislim jasno je na šta mislim Mr. Green

), tragovi na posteljini Mr. Green

, tuđi bračni nakit i tako te stvari. Daleko od toga da sam puritanac, znam da od lepog ženskog (golog) tela za muškarca nema lepšeg prizora Mr. Green

, ali, bre, ne mora da se opisuje u pesmama šta se radi pre, za vreme i posle večernjeg izlaska kao i posledice istog (''Glavobolja od vina, a nigde Aspirina.'' Mr. Green

).

Kad već spomenu hip-hop...Imam jednog poznanika u Beogradu koji ima prodavnicu za prodaju diskova. Čovek se bavi pravljenjem muzike, tj. pravi matrice za hip-hop pevače. I često mu neki novi reperi u pokušaju, tj. ''nove nade'' naše hip-hop scene, donose svoje radove da ih presluša. I pazi: ima klinaca koji imaju mnogo jaču opremu nego Gru i njemu slični pre petnaestak godina, ali ti klinci: em, što nemaju veze s vezom kad je u pitanju repovanje, em što su im tekstovi, u stilu Granda. Sve u stilu: separence - pićence (- ''mezence'') - lepo žensko detence - što ima lepo du...du...dugačka je to priča... Mr. Green

Čak i te matrice deluju kao miks najnovijih Grandovih hitova. Ja sam mišljenja da hip-hop može sebi da dopusti da se peva o svemu i svačemu, ali da narodna, pop i rok muzika ne mogu sebe da dozvoljavaju neke stvari. Za neke stvari se reperi cenzurišu, a za iste samo ''finije'' upakovane stvari se ''narodnjaci'' tolerišu. Znaš ono: reper bi rekao: ''Kao, bunila si se, mala, kad sam te tada smarao, al' ostavila si mi tangice kad sam te te večeri k***o'', a narodne pevačica bi ''rekla'': ''Al' kod tebe još su moje gaćice!'' Mr. Green

Svi vrte jednu te istu priču. I narodnjaci, tj. ''narodnjanci'', i reperi, i rokeri...Mada rokeri uglavnom pevaju pesme koji pišu ljudi koji sve vide naopako: plavo im je zeleno, zeleno im je roze; koji tvrde u svojim pesmama da njihovi umovi prevazilaze zapremine njihovih tela; koji imaju ''vizije budućnosti'' i ostale prikaze koje deluju kao posledice epileptičnih napada, nervnih slomova, prevelikog konzumiranja alkohola ili nekih narkotika.

A što se tiče dens-muzike devedesetih, mislim, ko još, bre, ozbiljno shvata vrednost onoga što su radili: Dr Iggy, Beat Street i DŽole i SlaDŽa koja DŽUSKALA čak i kad je imala. Mr. Green

A to upoređivati sa hip-hopom, nema veze s vezom...

Alexns · **Tinkerbell's pixie dust**

beckham011 · Upućeni član

Nisam ja ni rekao da pesme trebaju da budu u stilu: ''Oj, livado, rosna travo, javore, javore...'', ali bi morali da postoje nekakvi kriterijumi koji se tiču tekstova pesama. Treba se prilagođavati danjašnjem vremenu, ali sa stilom.

Alexns · **Tinkerbell's pixie dust**

rekoH vec, svako ima pravo na svoj (ne)ukus.. stvarno ne znam na kojem nivou je bila inteligencija ljudi u periodu pre rata.. i nasuprot statistickih podataka kako su ljudi sve inteligentniji ja nekako sticem sasvim drugaciji utisak svako vece kad odem na posao.. Ne pushtaju bash narodnjake al' je slicno, pretezno komercijalni house gde izlaze klinci i klinceze da budu vidjeni, proshetaju svoje nove haljinice, al' ne sumnjam da isti zalaze na "hardcore ispiranje mozga" tipa Seka, Goga.. Shtikle shto duze, suknje shto krace. Mozda ce zvucati "grubo" al' za njih realno i nisu drugacije pesme nego ove koje se sad snimaju.
Sam si rekao da je muzika biznis, samim tim je i trzishte pretrpano stvarima koje donose novac. Da bi mogao da lansirash nov ili ozivish stari muzicki pravac morao bi da menjash drushtvo, svest ljudi, shto je mnoogo, mnogo teshko.. jer vecina istu nema.

beckham011 · Upućeni član

Nije potrebno, a nije ni dovoljno da pojedinci menjaju svest ljudi i društvo uopšte. Potrebno da se svi promenimo. Neke stvari u Srbiji se ne tiču imovnog stanja, društvenog statusa i moći, verske ili nacionalne pripadnosti, potičkog opredeljenja, da li je neko za ili protiv konstantno pominjanih ''evropskih integracija'', da li je za Istok ili Zapad, ili Sever ili Jug. A i ne može se sve stalno opravdavati tranzicijom i stvarima koje uz nju idu. Neke stvari moraju da promene u celom društvu i u narodu uopšte. Ako svi ne promenimo neke stvari, kultura će nam i dalje biti nekultura, a mi ćemo i dalje juriti kroz 21. vek duboko zakopani u 90-tim godinama 20. veka.

Alexns · **Tinkerbell's pixie dust**

Dragi moj, kolektivno budjenje svesti i dizanje kakve, makar i najbanalnije "revolucije"(promene) u Srbiji je mit. Same reci "budjenje" i "dizanje" koriste se jedino kad se govori o krevetu, al' zato se opshte "spavanje" shiri u sve segmente drushtva. Najbolji dokaz za to je da su nam trebali stranci da bismo mogli da organizujemo bilo shta imalo vece, tipa 5. oktobar.. pa se i posle njega nastavilo po starom.
Uostalom, to su ti strani trendovi, svugde u svetu je tako, a kako mi uvek volimo vishe tudje nego svoje i to smo pokupili..