"Bela Jaja, Smeđa Jaja" - Boris Anđelić

Alexns · **Tinkerbell's pixie dust**

Stara dobra vremena kad sam doručkovao bela jaja, pio President Choice Coca-colu i živeo kao car od socijalne pomoći.
Letovao pod šatorom na lokalnim jezerima kraj Vankuvera i pušio Bond cigarete iz zaliha donesenih iz Juge davne 96' godine.
Sa boljom polovinom sedeo bih do u kasne sate na balkonu od jednog kvadratnog metra i cirkajući tursku kafu i domaću lozu koju si mogao pazariti u apoteci kao sredstvo za masažu, posmatrao plavi okean ispod belih planina. Sa širokim krugom prijatelja čuo bih se i po par puta na dan ugovarajući odbojku na pesku English Bay-a i sitne posliće tek da se plati telefon i odvoji kojih par stotina dolara koje bi slali starim roditeljima u Beograd. Od tehničkih aparata kupili smo samo mašinicu za šišanje, jer sa televizorom ne možeš skratiti kosu i doterati se za intervju. Trogodišnjoj ćerkici čitao bih Zmaj Jovine pesmice i pričao kako su mama i tata živeli nekad u mraku socijalističkog društva dok nam kapitalizam konačno nije otvorio oči.
Prepredeni soc-komunizam.
Svako koliko može, a svima po potrebi. Malo morgen.

Mogu ja i mnogo više, a potrebe rastu iz dana u dan.

Kad prvi put u Kanadi probah žuto jaje na doručku kod prijatelja, koji je prvi od nas dobio posao, meni se otvori apetit. Pazi majku mu, ta jaja su stvarno bila za nijansu ukusnija od onih belih - još malo pa kao ona naša sa pijace na Zelenom Vencu. Jesu skupa, ali vrede par dolara više.
U to vreme dobismo supruga i ja posao, a na kuhinjskom stolu proizvode iz repertoara President Choice-a zamenili su oni malo skuplje varijante američkih i evropskih proizvođača. U lokalnoj samoposluzi zastao bih ispred pulta sa kartonima jaja i pogledavši levo-desno izabrao tuce onih 'najsmeđijih' odmeravajući pri tom arogantno sa visine par velferaša što se hvataše za bela jaja. Nekad bih sačekao i srodnu dušu što kupuje iste stvari i kao drugarski ga ćušnuo po ramenu pokazujući rukom ka nižoj klasi i njihovim jajima komentarišući sa 'Poor bastards!'. To što bi me ovaj pogledao kao manijaka i odaljio se od mene prepisivao bih mom lošem akcentu.
Pare su lagano stizale na zajednički račun moje bolje polovine i mene. Na kraju meseca - višak od hiljadu dolara. Šta sad? Odlučismo konačno kupiti televizor jer mora da si u toku najnovijih reality show-ova kad na pauzi za ručak uz cigaretu ćaskaš sa kolegama ispred zgrade u kojoj radiš. Naravno morao sam se odreći svog Bond-a, zato što kad sam prvi put probao kanadske cigare, onu našu krdžu nisam mogao ni primirisati. Noći uz tursku kafu i domaću lozu na balkonu, zamenili smo Starbuck esspresom i kanadskim viskijem uz televizor. Konverzacija između supruge i mene svela se na nagovaranje ko će od nas dvoje pustiti igricu ćerki na Playstation 1.
Prođe par godina. Esspreso je zamenio moka-frapa-kapućino cold latte sa mrvom cimeta i nemasnog mleka. Kada bi me neko ponudio kanadskim viskijem samo bih ga ružno pogledao i upitao za francuski konjak koji sam naravno pio sve od dana kad sam otišao na ručak kod gazde firme. Pošto više nisam imao vremena za odbojku na plaži sa starim drugovima (kojih sam se poprilično gnušao jer zamislite neki od njih su i dalje bili na socijalnoj pomoći pa sam od svoje plate, preko odbijene takse, hranio njihovu djecu) upisao sam se na mesečnu kuru fitnesa u elitnom klubu na ćošku moje ulice. Na termin sam se vozio u najnovijem modelu Mazde jer ne dao bog da isprljam patike od dvesto dolara u šetnji. Da bih otplatio rate za Mazdu, počeo sam petkom i subotom veče razvoziti pizzu. To je doduše imalo vedriju stranu jer sam tako uskratio dve noći quality time-a sa suprugom, ako se tako moglo nazvati blejanje u televizor. Sa ćerkom nisam više ni razgovarao jer srpski nije ni znala, a kada bih je upitao nešto na engleskom samo bi se nasmijala na moj naglasak. Međutim, na vidiku su bili bolji dani. Dok sam dizao tegove na fitnesu iskočio mi je peti pršljen na kičmenom stubu, nepažnjom mog personalnog trenera koji je bio zabavljen pokazujući mojoj boljoj polovini najnoviji golf potez. Od odštete koju sam dobio od kluba, uplatili smo učešće za trosoban stan. Naravno da bi plaćali rate u banku i supruga je bila primorana da nađe večernji posao. Trebalo je isplatiti i odlazak u Meksiko jer, budimo realni, kako da kažeš kolegama sa posla da si se gužvao u šatoru na nekakvom jezeru. Roditeljima više nismo mogli poslati niti dolar, pogotovo što smo po povratku iz ekskluzivnog meksičkog hotela, lečivši salmonelu, gubili na prihodima. Ćerku smo te godine upisali u privatnu školu, koliko košta da košta, bar joj nismo bili primorani pridavati puno pažnje. Sreća pa u prodaju izađe i Playstation 2.
Mazdu smo prodali da bi kupili najnoviji SUV, jer kako ćeš otići na hajking nedeljom ujutro ako nemaš mesta u kolima za opremu. Na hajking nismo doduše otišli ni jednom jer sam nedeljom radio neki part-time da bih otplatio rate za SUV i opremu za hajking.
Zato se klopalo do jaja. Bukvalno. I to onih organskih, na čijoj kutiji je pisalo da su hranili kokoške zrnevljem iz ruke. Starbuck kafu smo davno prevazišli, trenutno je u modi bilo zrno sažvakano od strane divlje mačke i uredno posrano u vrećice od 100 grama. Sve to za samo 80 i kusur dolara.
Pošto smo gospođa i ja radili dva puna posla više nismo ni komunicirali nego preko bračnog savetnika kojeg smo debelo plaćali. Ipak se investicija isplatila i te kako. Preko njega smo saznali da nam se ćerka drogira i da već tri meseca živi u nekoj kući kod usvojenih roditelja koje smo verovatno mi sami dotirali od silne takse što nam država uze. Da bi je vratili nazad pronašli smo najboljeg advokata u Vankuveru, a da bi njega isplatili, supruga i ja smo našli i treći posao. Spavali smo po dva sata na dan, ali kad ujutro popiješ kafu od izmeta divlje mačke osećaš se kao nov. A onda doručak od prepeličijih jaja i napred u nove pobede!
Već tada su nam roditelji slali po dvadesetak dolara mesečno iz Juge, što im nismo mogli zameriti jer su i oni jadni jedva sastavljali kraj s krajem sa penzijom od dvesta eura. Bar su se lepo šišali sa našom starom mašinicom što smo im poslali za božićnje praznike (koje smo slavili umesto Nove godine). Mi smo, kao i sav normalan svet, na frizuru išli u salon na ulici Robson za 150 dolara. Kakav sam ja primitivac, umalo se ne potukoh sa berberom kad mi je skinuo kosu do temena na glavi, opipavajući moje bicepse, da bi svog kolegu/ljubavnika učinio ljubomornim. Da me ne bi tužili radi anti-gay ekscesa, tražili su da ih oralno zadovoljim iza paravana. E, na tome im svaka čast. Nakon deset godina u meni se ponovo probudi onaj Balkanac.

Gde je sada moja supruga. Setih je se pri izlasku iz salona i njenog šišanja na balkonu našeg jednosobnog stana, dok bi pričali do u sitne sate i klopali bela jaja, zaljubljeni do ušiju, bez brige na svetu. Setih se ćerkice i Zmaj Jovinih pesmica, noći bez televizora i večera uz sveće.
Potrčao sam kao mahnit ka mojoj porodici i našoj novoj kući što je kupismo na kredit dok cene nisu skočile pre olimpijade. Mojoj porodici u zagrljaj...
Milicija me je uhapsila već na trećem stepeniku jer sam zaboravio da mi je na poslednjem suđenju zabranjeno da ženi i detetu prilazim na bliže od sto metara. Možda bih se ja i setio te sitnice da mi mozak nije popustio od silnih tableta za poboljšanje produktivnosti. Sreća pa me pustiše taj isti dan uslovno iz pritvora, sigurno još nisu pronašli onu dvojicu berbera u lokvi krvi, u podrumu frizerskog salona na ulici Robson.
Dakle ovih dana nemojte se iznenaditi ako u gradu sretnete zemljaka, starkelju od trideset pet godina u Armani odelu, sa rupom od šišanja na glavi i Hummer-om parkiranim na ćošku, kako traži bilo kakav ekstra posao da sastavi kraj sa krajem.
Kapitalizam brate - nema se!

_____________________________________________
Procitao sam ovo pre nekog vremena, a poshto sam skoro postavio na jednom drugom mestu reko' aj' i ovde..

aureliano · ♣ El Capitán ♠

Ha ha ha ha ha genijalan tekst!!!!!!!!!!!!!!!!!

gkukolj · **-tončica-palončica-**

Ovo je zaista bilo citanje sa uzivanjem. Svaka cast tekstopiscu,a tebi hvala sto si nam to postavio.

Alexns · **Tinkerbell's pixie dust**

Nema na cemu Smile

Podsetilo me na pojedine osobe pa.. Laughing

Ja poznajem par takvih verujem da i drugi mogu naci kojeg negde u naftalinu.. Laughing

gkukolj · **-tončica-palončica-**

Njima ni naftalin ne može ništa, izašli su oni davno na svjetlo dana. A baš me je asociralo na pojedine koje poznajem, mogao bi još nam takvo šta priuštiti.

Alexns · **Tinkerbell's pixie dust**

heh, evo jedne kratke(pa da ne otvaram novu temu), nazvrljao sam pre jedno 2 meseca
________________________________________________

http://img26.imageshack.us/img26/3784/photo0888k.jpg
za one koji ne znaju ovo je tikva Smile

Ranije su, ovakve i slicne, bile korishcene najvishe za presipanje/izvlacenje vina, al' kako je "tehnologija" napredovala, u ovo "moderno doba" one su pretezno izgubile svoju primarnu funkciju koju su imale(zamenjene su sa crevom) i koriste se najceshce kao ukras.

One nemaju neku vrednost tako da cak i ako padnu i polupaju se nije neka velika shteta. Vishe shteta za eventualno prosuto vino.

http://shop.011shop.rs/user/include/011/images/items/tikva-seljak.jpg

Kao shto sam vec pomenuo, sluze kao ukras, i kao takve one mogu da se farbaju, kite, ukrashavaju..
..ali.. one ce zauvek ostati u sushtini iste - shuplje.

Tako je isto i sa ljudima..

jerotije · **rank**

Hahahaha, odlicno i veoma poucno. Very Happy

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Zanimljiv tekst. Mr. Green

Odakle ti?

Alexns · **Tinkerbell's pixie dust**

Isto k'o i Domaci, Svashta nadjesh na World Wide Web-u.. Smile

beckham011 · Upućeni član

Eto, kako izgleda ostvariti američki san, doduše u Kanadi. Mr. Green