Vladislav Petkovic - DIS

gkukolj · **-tončica-palončica-**

Rastao uz brojanice smrti, neuk ali pun čudesne unutrašnje snage, DIS je izrastao u ličnost bez koje je nezamisliva bilo koja naša antologija pesama. Osporavan za života, slavljen posle smrti, odmalena je znao svoj put...

Bela raskošna lađa "Italija" sa tri palube mirno je sekla talase Tarantskog zaliva. Podigla je sidro u Galipolju i hitala prema Krfu. Pred zoru, a bio je 17. maj 1917. većina putnika je, razume se, spavala. Među retkim koji su na palubama iščekivali novi dan bio je i vitak čovek sa naočarima, razbarušene kose i rastresenih brkova. Najveći deo puta je i inače provodio na palubi, ćutljiv a zamišljen, zagledan u pučinu pred sobom.
Tišinu praskozorja koju nije narušavalo ni ujednačeno brujanje motora, iznenada je presekao jauk brodske sirene za uzbunu. Jeda, drugi, treći. Posada je primetila periskop nemačke podmornice kako se izokola, vrebajući najbolji položaj, približava lađi. I pre nego što je topredo stigao svoj cilj, mornari su, u nemoćnom iščekivanju, posmatrali njegov beli trag ispod same površine vode kako se približava putničkom brodu.
Udarac je bio strahovit. Lađa je poskočila poput ranjenog ždrepca. U njenoj utrobi nastao je haos. Bunovni putnici su istrčavali iz svojih kabina, uz paničnu vrisku i jurnjavu. Mornari su dobacivali pojaseve za spasavanje i pokušavali da spuste čamce u more. Tamne siluete periskopa nemačke podmornice više nije bilo.
Jedini čovek koje je u tom haosu bio pribran, potvrdiće kasnije neki od malobrojno preživelih, mirno je skinuo naočare i stavio ih u džep. Onda je pomogao mornarima da u čamce prvo strpaju decu i žene. Lađa je munjevito tonula. Ušao je među poslednji čamac, prepun kao i prethodni. Bilo je, međutim, kasno. Strašan vrtlog koji je stvorio parobrod u trenutku kada je potonuo, povukao je sa sobom i čamac.
Bio je to kraj za pesnika Vladislava Petkovića, Disa, autora "Utopljenih duša", jedne od najlepših i najznačajnijih knjiga poezije na našem jeziku.

Popijmo ja častim!

Početak se zbio trideset sedam godina ranije, u selu Zablaću kod Čačka. Bila je prestupna, 1880. godina i 29. februar (po novom kalendaru, 12 mart) kada se u mnogobrojnoj porodici mehandžije Dimitrija Petkovića, prebeglice iz turskog Kumanova, rodio sin Vladislav.
Od malena je poboljevao, bio slabunjav, bled, ćutljiv i gotovo uvek zamišljen. Rastao je sa dvanaestoro braće i sestara, od kojih je osmoro umrlo a da se ni u školu nije uputilo. Ta jeziva brojanica smrti ostaviće i te kakvog traga i na život i na delo pesnika koga mnogi kritičari upoređuju sa Bodlerom i Remboom.
Bio je sasvim osrednji đak, ali je u sedmom razredu gimnazije napisao svoju prvu pesmu - "Na prozoru sveća gori" - i to na nemačkom koji jedva da je sricao. Dva puta će bezuspešno pokušavati da položi maturu. Kada ni drugi put nije položio, ovaj put u Zaječaru, on je predsednika komisije pozvao na čast:
- Dozvolite da popijemo po čašu piva. Ja se ne ljutim, pravedno ste me oborili. Ali to nas ne čini neprijateljima. Ja čašćavam...
Ni u vojsku mu se nije dalo. Oslobođen je zbog uzanih prsiju i, po preporuci, postaje privremeni učitelj u selu Prliti ispod Vrške čuke a pokraj Zaječara. Sve u nadi da će imati dovoljno vremena da se posveti pesmama. Teško je, pak, biti raspevan u čamotinji i tišini, te mnoge noći provodi sa seljacima uz tabliće i čokanje rakije. A u grad odlazi jednom mesečno, po platu, bez koje se ujutro vraća u selo, nakon kafanske sedeljke. I novih trideset dana posta, do novog odlaska u Zaječar.
To je trajalo dve godine, kada je odlučio da napusti učiteljsko mesto i, s tek podignutom platom, krene u Beograd, jedini mogući put za sve pesnike.

Skerlićeva presuda

Ušao je sasvim tiho u društvo beogradskih velikana, u vreme kada se živelo po kafanama koje su bile i jedina sastajališta. Znalo se da kada izađe časopis, on se u kafani pročita od korica do korica. Kada se pojavi novo književno ime, kafane zabruje. Glumci su predstave nastavljali u kafanama. Ljudi su se u njima bratimili i krvili. Uzalud je uvaženi Jovan Skerlić grmeo da je sve zlo od njih.
Visok i mršav, poduže kose i posve neobičnih brkova, s naočarima iza kojih je vrebao zadivljujuć pogled, bivši učitelj iz okoline Zaječara tek uz pomoć Nušića uspeva da nađe prvo zaposlenje. Pesnik koji će docnije postati stalni stanovnik bezmalo svih naših antologija radi kao kantardžija na savamalskoj trošarini i sa snebivanjem se žali prijateljima da povazdan mora da meri šljive.
Od prve plate štampao je posetnicu na kojoj je pisalo samo Dis. Po svoj prilici, to je bila skraćenica, odnosno srednji slog njegovog imena VlaDISlav, mada su neki tvrdili da je to ime grada "Pakla" a drugi da je to bio srednjovekovni naziv za evropski zapad. Prilično dugo nadimak je ispisivan isključivo latinicom, kako ga je pisao sam pesnik, da bi posle bio štampan i ćiriličnim pismom.
Dva puta otpušten iz službe, živeo je ni od čega: od korektura i saradnje po dnevnim listovima, od neznanih i neviđenih poslova pesnika u jednoj maloj zemlji u kojoj knjige čitaju samo oni koji ih pišu. I svoju prvu knjigu pesama "Utopljene duše", objavljenu 1911. godine, štampao je o svom trošku, jer nije bilo izdavača koji bi objavio poeziju pesnika za koju je Jovan Skerlić, tada najuticajnija ličnost srpske kritike, tvrdilo da "jeste jedna neuka i gruba imitacija".
Vreme je, i te kako, opovrglo (ne)pogrešivog tumača srpskog pesništva.
Utehu od životnih gorčina Dis je nalazio u razdraganom kafanskom društvu ili lutajući prestoničkim ulicama, kako opisuje Matoš: "Kao mjesečar lutaše Dis beogradskim ulicama sa šeširom vječno u ruci, sa crnom kovrdžavom glavom i bradom, mršava lica i grozničava oka, zabavljajući nas svojim nervoznim ekscentričnostima, smijući se kao dobar, vrlo dobar dečko svim našim dosjetkama na njegov račun. Dobivši nekakvo učiteljsko mjesto negdje blizu Rumunjske, reče nam, došavši u Beograd, sasvim ozbiljno, da u onoj pustoši nije mogao naći mjeseca..."

gkukolj · **-tončica-palončica-**

Uvek na "Vi"

Njegov pesnički sadrug ali i pobratim Sima Pandurović, s kojim je jedno vreme i uređivao časopis "Književna nedelja", ostavio je o Disu sledeći zapis:
"Uprkos svom siromaštvu i slaboj fizičkoj kondiciji, u ophođenju sa ljudima imao je pomalo prezriv akcenat i gest. Nije voleo kada bi mu neko na ulici zatražio da pripali cigaretu, dao bi mu čitavu kutiju žigica i produžio dalje... Ako vam je zakazao sastanak, bilo je sigurno da neće doći, a ako je uzajmio malo novca, bilo je sigurno da neće vratiti... Veći deo dana i noći provodio je u kafani. Kao da je smatrao da je to najhumanija socijalna ustanova. Nije bio ni gurman, ni pijanac. Jeo je retko, malo, i to mrljavo i bez volje. Voleo je da popije čašu dobrog vina, ali se nije nikada opijao. Nikad nije psovao, niti je bio razuzdan i bučan. Imao je neku fobiju od gomile, galame i vreve. Voleo je tišinu i kafu: jaču, slađu, prekuvanu, i cigaretu finog duvana ... I ako nije imao para, imao je ličnog dostojanstva. Suviše intiman nije bio ni sa kim. Bio je gotovo svakog dana sa mnom, ali mi smo se do kraja života oslovljavali sa "Vi". Moje društvo mu je najviše odgovaralo. Govorili smo o poeziji, književnosti, pozorištu. Dis je malo čitao, tek ponešto iz naše literature..."
Njegov način života se u mnogome izmenio posle venčanja sa Hristinom - Tinkom, mladom i lepom poštanskom službenicom koju je odmah smestio u svoje stihove. Brak su sklopili na jutrenju u staroj Markovoj crkvi. Ona je, kasnije, o tome ovako svedočila:
- Venčanje? Bilo je za anegdotu, mada se preteruje, naročito ono sa prstenom. Ja sam prsten bila zaboravila, a bez njega se nije moglo, pa je Disova sestra otrčala da ga donese. Doduše, kum je nudio alku od kišobrana, ali je pop objasnio da prstena mora biti...
Veoma privržen porodici, ali i prijateljima, Dis će jednom reći:
- Za četiri godine braka nismo četiri puta sami, bez gostiju, ni ručali ni večerali.
Na svet je došlo i njihovo dvoje dece, Gordana i Mutimir, ali i ratovi, balkanski i svetski, rastanak ...

Kad prijatelj prevari

Strašne devetsto petnaeste, pesnik, koji je u međuvremenu objavio i drugu zbirku pesama pod naslovom "Mi čekamo cara" - mada su kafanski prijatelji govorili da je uputnije bilo da se naslovi "Mi čekamo para" - ostavlja porodicu u Čačku i s vojskom, preko Albanije, stiže na Krf. A odatle, gde je opunomoćio jednog prijatelja da njegovoj porodici šalje novac, s grupom srpskih intelektualaca odlazi u Francusku, u normandijsko mesto Pti - Dal, već načet tuberkulozom, bolešću mnogih srpskih pesnika.
Kasnija svedočenja vele da je tamo uglavnom bio sam, ćutljiv i zamišljen, i da, ako je i govorio, govorio je o porodici, brinuo za njih, očajan, siromašan i bolestan. A kada je, u jesen 1916. dobio pismo od svoje žene u kojem ga ona izveštava da nije dobila novac koji je on slao, Dis je bio više nego obeznađen. Žena i deca mu gladuju, a on ne može da im pomogne. Naime, prijatelj sa Krfa je njegov novac trošio po ostrvskim kafanama, i pesnik, u teškoj depresiji, odlučuje da krene na Krf. Pred samo ukrcavanje na brod u Marseju piše ženi. "Putujem danas. Da se oprostimo ... ja bih sebe kaznio smrću što sam u ovim prilikama poverovao drugima."
Pesnik slutnji će jednom svom prijatelju, pred sam odlazak iz Francuske, napisati kako se "u snu borio sa velikim talasima vode".
Dva dana posle potapanja "Italije", izvučeno je telo pesnika i u džepovima su mu nađene sklopljene naočari i drahma i po.
Njegova žena Hristina - Timka ostala je sama, sa kćerkom i sinom. A kad se rat završio, smatrala je da deca srpskog pesnika i kurira Ministarstva prosvete treba da dobiju neku vrstu porodične penzije i dotičnoj službi je uputila molbu. Uputili su je na Umetničko odeljenje, koje nije imalo sredstava za ovakve svrhe, pa je Hristininu molbu prosledilo Ministrarstvu inostranih poslova. I dok je čekala odluku ministarstva, Disova kći Gordana umrla je nesrećnim slučajem od opekotina, 1919. godine.
O njoj je, mnogo ranije, pevao njen otac, pesnik zagrobnih snoviđenja: "Ja opet sanjam, došla mi je kći/ i dan veliki: sunce greje / Ali s njom mati. Srećni smo svi / Nju igra odne. Al' se slatko smeje / Više moje glave klikće čudno jato / Beše tako srećna, umrla je zato."
A pesnik, kako je pisao Skerlić, neuke i grube imitacije, pevao je mnogo pre:
"Od rođenja spremna stoji, mene čeka moja raka / Da odnese sve što imam u dubinu u duboku ..."