Karl Maj

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Svet ni danas nema pravi odgovor na pitanje ko je i kakav je bio čovek i pisac Karl Maj? Njegovi zemljaci Nemci decenijama već pokušavaju da ocene ličnost i delo osobe sa imenom koje podseća na kaubojsko. I dok su ga u Zapadnoj Nemačkoj smatrali za jednog od najplodnijih, u Istočnoj Nemačkoj njegove knjige se uopšte nisu štampale. Za njih Karl Maj i njegovi junaci predvođeni Old Šeterhendom, Old Fajerhendom, Vinetuom – uopšte nisu postojali. Sigurno je samo jedno: njegov uspeh. Njegova dela obišla su Zemljinu kuglu i ušla u klasičnu omladinsku književnost. Zato Ernest Bloh (1885-1977) nemački filozof-maksista, kaže na jednom mestu da je "Karl Maj najbolji nemački pripovedač"

Šest ukradenih sveća

Nedavno je u izdanju hamburškog preduzeća "Holfman i Kamp" izišla njiga "Šelov, moj čestiti mustang", romansirana biografija Karla Maja. U njoj novelista Erih Lester, na preko 400 stranica priča o usponu Karla Maja od zatvorenika do poznatog pisca.

Karl Maj se rodio 1842. godine u porodici siromašnog tkača i babice iz Ernesthaula, kao peto od četrnaestoro dece. Svet njegovog detinjstva bio je uzan. Otac je često bio bez posla, a majka nemoćna da nahrani toliku decu. U tom siromaštvu, kad se ponekad i danima gladovalo, mali Karl mašta o bogatstvu iz romana koji su opisivali podvige Rinalda Rinaldinija (nemačkog Robina Huda) koji je siromašnima davao ono što je otimao od bogatih. Iako su to bili romani bez ikakve književne vrednosti, oni su u dečaku probudili ljubav prema knjizi. Bio je dobar đak pa mu je, kad je imao 16 godina, neki dobronamerni profesor omogućio da se upiše u učiteljsku školu u Valdenburgu.

Jedan nemio događaj prekinuo je njegovo školovanje. Pred kraj godine 1860. dobio je od sestre pismo u kome je javljala da se u dom siromašnog tkača glad ponovo vratila i da za božićne praznike neće čak ni jelku kititi jer nemaju novca da kupe vosak od koga su, inače, sami pravili sveće.

Ni Karl nije imao ni novčića. Zbog toga je iz svećnjaka kojima su osvetljavane sobe u učiteljskom internatu krišom počeo da skuplja vosak da bi ga odneo kući. Drugovi su ga otkrili, prijavili, i Karl Maj je "zbog krađe sveća" isključen iz škole.

Mašta bez granice

Nastavio je školovanje u susednom Pleunu, sve dok gazda kod koga je stanovao nije zaključio da se budući mladi učitelj previše zanima za njegovu suprugu. Karl Maj je ponovo izbačen iz škole sa zabranom upisa u bilo koju drugu državnu školu. Ipak je uspeo da se kao učitelj-početnik zaposli u Alt-Čemnicu. Učio je decu radnika iz predionice pamuka da čitaju i pišu. Zbog zalaganja na poslu vrlo brzo je postao cenjen i omiljen. Ali, ne lezi vraže! Polazeći na svoj prvi odmor kući kao učitelj, Karl je pozajmio džepni sat od svog sobnog druga. Ovaj je to pred sudom prikazao kao krađu, što Karl nije uspeo da opovrgne, tako da se našao u zatvoru.

Kad je posle šest nedelja izašao na slobodu, za njega više nije bilo posla pa je morao da se snalazi kako zna i ume, koristeći se pri tom i sitnim krađama i krupnim prevarama. Predstavljajući se kao "duborezac Hermin" u Lajpcigu je iznajmio sobu na čiju je adresu od nekog krznara naručio skupocenu bundu. I dok je dostavljač na vratima čekao da mu Karl donese novac i plati za primljenu robu, on se kroz zadnji izlaz izgubio u nepoznatom pravcu. Bio je tog dana zaista lepo obučen. Na njegovu žalost, sledećih četiri godine morao je da razmišlja gde je pogrešio? Kako to da su ga policajci tako brzo uhvatili?

Iz zatvora izlazi bogatiji za jedno iskustvo. Nije više bio duborezac već glavom i bradom "policijski poručnik". U Vidernu je upao u radnju nekog trgovca, pretresao mu knjigovodstvo i blagajnu i zaplenio, navodno, falsifikovane novčanice. U Braunsdorfu, iz štale jednog kafedžije izvukao je matoru ragu i odneo prvom kasapinu. Tužnu sudbinu konja sprečio je vlasnik koji ga je u zadnji čas sustigao i oteo mu svog ljubimca. U policijskom kartonu u lajpciškom okružnom sudu zabeležene su i krađe dečijih kolica, novčanika sa dva talira, pet kugli za bilijar, naočare i dva otirača. Opet je zaradio četiri godine zatvora.

Da bi sebe predstavio u što lepšoj boji, svojim kolegama lopovima lažovima, Karl Maj im je pričao bajke o svojoj slavnoj lopovskoj prošlosti. Maštao je naglas o tome kako je pobegao iz najsigurnijeg zatvora u Pragu, sa čuvarom kao taocem, na konju, kako je jahao kroz indijansku zemlju na čistokrvnom mustangu Šelovu, slavnog trapera Old Šeterhenda. Drugovi iz ćelije nisu mu verovali, ali su voleli da ga slušaju. Bio je toliko zabavan u svojim pričama da mu je zatvorski sveštenik predložio da ih zapiše. Tako je Karl Maj postao pisac.

Putovanje u inostranstvo

Kada su ga posle tri godine uslovno pustili na slobodu, Karl je, iako bez pare u džepu, pustio glas da putuje na duže vreme u inostranstvo. A zapravo, pune dve godine proveo je u svom rodnom mestu, pod stalnim nadzorom policije. Vreme nije trošio uzalud. Pisao je. Uskoro su njegovi tekstovi ugledali svetlost dana u raznim zabavnim časopisima. Bile su to bezazlene priče o zemljama i ljudima, ali i bajke o razbojnicima pune krvi. Koristeći svoju sposobnost brzog i jasnog pisanja, počeo je da objavljuje putopisne kriminalističke romane i uzbudljive doživljaje sa Divljeg zapada.

U međuvremenu se oženio dvadesetogodišnjom Emom Polmer koja je bila 14 godina mlađa od njega. Bračna sreća nije dugo trajala zbog lažnog predstavljanja. Ovog puta bio je viši državni činovnik. Karl je opet otišao u zatvor. U zatvorskoj samoći, ljut na sebe i svoj izgled (bio je visok svega 166cm) počeo je da izmišlja snažne i odvažne junake koji su umesto njega zadavali udarce. Baron Konigsau, Old Šeterhend, Karl fon Nemzi bili su ljudi čelične pesnice. Njegov plemeniti indijanac Vinetu puca iz puške okovane srebrom i jaše vatrenog konja.

Ali, za razliku od svojih plemenitih i mudrih junaka, Karl Maj je i dalje ostao – mali prestupnik. Preselio se sa ženom u Drezden gde se predstavljao kao "dr Karl Maj". Potpisivao je lažne menice i menjao mesta stanovanja ne bi li sakrio svoje tragove. Njegova dela postajala su sve popularnija i on počinje u javnosti da stvara o sebi sliku čoveka koji je doživeo opisane pustolovine. Da bi taj utisak bio potpun, kupio je kuću u Radebojlu i nazvao je "Vila Šeterhend". Na zidove je obesio krzna divljih zveri, srebrnjaču i razno drugo oružje. Posećivao je škole i salone u kojima je, onako mali i krivonog, pričao kako je terao svog Šeloua po preriji, pušio lulu mira sa Apačima, kako govori 30 svetskih jezika i dijalekata. Fotografisao se u traperskom odelu i sa srebrnom puškom Vinetua iako je u knjizi opisao da je ona stavljena u Indijančev grob. Počeo je tako da se zapliće u sopstveno klupče providnih laži i izmišljotina. Novine, pa i čitava javnost, počeli su da ga napadaju zbog "bezobzirnog iskorišćavanja lakoverne dece", nazivajući ga "neznalicom koji nije video ni jednu drugu zemlju sveta". Da bi se nekako odbranio od ove poslednje kritike, on kao turista putuje na Cejlon (Šri Lanka), u Egipat i Palestinu. Proputovao je i američki Zapad, posetio rezervate Indijanaca, gde su ga crvenokošci, uz veliko slavlje, primili za svog brata i punopravnog člana plemena Sijuksa.

Pobeda

Ovi brzopotezni trikovi nisu umanjili gnev javnosti. Čak i njegov sopstveni izdavač izjavljulje da Karl Maj "obmanjuje i time kvari omladinu". Karl Maj se branio da je i "Dante opisao pakao u prvom licu, iako nikada nije bio u njemu". Istina je da je on na preko 60.000 stranica (preko 50 detektivskih i avanturističkih romana) napisao more besmislica, ali i mnoge istine. Stao je na stranu Indijanaca, prvi je pisao o njima sa simpatijama i bio protiv rasizma. Njegovi junaci su ušli u svetsku književnost, a njegova dela, iako možda nemaju neku veliku literarnu vrednost, i danas štampaju na 25 jezika sveta.

Od tih dela i danas žive njegovi potomci i biografi. I to ne loše. I tek danas postaju razumljive Karlove poslednje reči izgovorene na samrti 30. aprila 1912. godine: "Pobeda, velika pobeda. Sve je ružičasto".

[iz "Politikinog Zabavnika" #1569/1982]

nastasenjka · **~daydreaming~**

Vinetua sam naprosto progutala bas kao i Na Rio de la Plati...Karl Maj je jednostavno savrsen...mislim da nikada necu biti prestara da mu se vracam

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Pročitao sam "Iz Bagdada u Istambul". Čim budem imao vremena, pročitaću "Divljim Kurdistanom". Nije baš po redosledu. Mr. Green

Njegove knjige se dele u tri ciklusa.
Prvi ciklus (Divlji zapad):
- Vinetu
- Old Šeterhend
- Blago u Srebrnom jezeru
- Đavo i Juda
- Božije rođenje
- Sin lovca na medvede

Drugi ciklus (Bliski istok):
- Kroz pustinju
- Divljim Kurdistanom
- Iz Bagdada u Istambul
- U Balkanskim gudurama

Treći ciklus:
- Lav krvne osvete
- U lađama Vavilona
- Tvrđava u planinama
- U kraju srebrnog lava
- Skamenjena molitva

Hamza_Mujanovic · Početnik Domaćeg.de

Vantelli · Početnik Domaćeg.de

Vidim da su ovi postovi malo stariji ali svejedno cu da pokusam, mozda dobijem neki odgovor Embarassed

Ko luda trazim po internetu gde bi mogla da kupim Vinetu 1,2,3 na srpskom jeziku ali izgleda ko da to vise ne postoji lol.

Dali mozda neko zna gde bi se moglo dobiti ove knjige? Hvala

Aky-93 · Početnik Domaćeg.de

Da li neko zna neki site za download knjiga Karla Maya na srpskom, hrvatskom, ili srpsko-hrvatskom, hteo bih da skinem Old Shatterhand, Sin lovca na medvede, Old Surehand, ali nmg da nadjem...

Plz help...
Hvala u svakom slucaju...

Hamza_Mujanovic · Početnik Domaćeg.de

Mislim da ne postoji knjiga koja se zove Old Shatterhand.Postoji film takvog naziva,ali knjiga ne.Inace Old Shatterhand je prijatelj Winnetou-a i pojavljuje se u svim knjigama o Winnetouu.

gkukolj · **-tončica-palončica-**

Poglavica iz Radebojla

Vinetu, Old Šeterhend i mnogi drugi junaci Divljeg zapada djelo su pisca koji se sve do svoje starosti nije makao iz Njemačke, a svoje prve romane i pripovjetke napisao je u zatvoru...

U gradiću Hoenštajn - Ernstalu, u Saksoniji, kao i u stotinama sličnih takvih mjesta širom Njemačke, decenijama se gotovo ništa nije izmjenilo, niti bilo šta značajno dogodilo. Teško bi bilo naći mjesto na Zemljinoj kugli koje ima manje sličnosti sa širokim prerijama po kojima krstare Vinetu i Old Šeterhend i u kojima Apači i Komanči vode bespoštedne bitke.
Ipak, u tom dosadnom mještašcu rodio se 1842. godine Karl Maj, jedan od najpopularnijih pisaca svih vremena koji će sebe u svojim djelima nazvati Old Šeterhendom. Od njegovih trinaset sestara devet je umrlo u ranom djetinjstvu.
Još kao dijete pokazivao je sklonost ka pisanju i muzici, lako je učio, imao je bujnu maštu i bio veoma osjećajan. Posjedovao je, dakle, sve osobine koje od čovjeka mogu da načine genija. Kod mladog Maja, nažalost, desilo se nešto drugo.
Roditelji su ga poslali u jednu školu u kojoj je, pod nadzorom sveštenika, trebalo da stekne učiteljsko zvanje. Jednoga dana, međutim, otkriveno je kako iz učionice krade ostatke svijeća. Odmah je izbačen iz škole. Srećom, dozvoljeno mu je da se upiše u drugu, završio je pkolovanje i postao učitelj.
No, veoma brzo našao se pred sudom.
Jedan mladi knjigovezac koji je stanovao sa njim, a nije ga trpio, optužio je Maja da mu je ukrao sat. Maj je uhapšen jer je sat zaista nađen u njegovom džepu. Uzalud se branio da mu ga je knjigovezac pozajmio na par dana i da on nije lopov. Sudija mu nije povjerovao i budući književnik osuđen je na šest nedelja zatvora.
Poslije izdržane kazne pokušao je da nastavi posao učitelja. Davao je privatne časove, a počeo je da piše i pripovjetke iz seoskog života u Saksoniji. Ali, nešto u njemu nije mu davalo da zaboravi na pretrpljeno poniženje. "Htio sam da se osvetim vlasniku onog sata, da se osvetim policiji, ljudima, čitavom čovječanstvu..." - napisao je u svojo autobiografiji.

Tačka na krađe i prevare

Nažalost, za svoju osvetu društvu Karl Maj nije našao bolji način nego da krši zakone tog društva.
Počeo je da obilazi saksonske gradove predstavljajući se kao doktor Najling i izmamljujući od građana skupocijena odijela i krzna. Uhapšen je i optužen za prevare. Maj se nije branio. Sve je priznao. Ovog puta presuda je bila strožija: četiri godine i mjesec dana robije!
U zatvoru je postao član hora, pisar i, što ga je naročito obradovalo, bibliotekar. Zahvaljujući tome mogao je ne samo da prekrati dosadne dane zatvorskog života, nego i da uči. Osim toga i dalje je nastavljao uporno da piše. Tu, u zatvoru, prvi put je izmislio lik Vinetua, poglavice Apača, mada još nije pokašavao da piše o njemu.
Kada je poslije isteka kazne pušten na slobodu, Maj je ponio sa sobom priličnu gomilu rukopisa. Ali, njegov stalni i bolni sukob sa okolinom još nije bio riješen.
Čim se našao na slobodi, počeo je da ponavlja ranije prijestupe. Sada se predstavljao kao policajac i trgovcima oduzimao novac tvrdeći da je lažan. Izvršio je, uz to, i čitav niz krađa, ali je birao neobične predmete: bilijarske lopte, dječija kolica ... Ukrao je čak i jednog konja i to sa cjelokupnom opremom.
Po treći put je uhapšen, ali je prilikom sprovođenja uspio nekako da raskine okove i da pobjegne. Tek poslije nekoliko mjeseci pao je u ruke policiji i osuđen na četiri godine robije.
Na njegovu radost, u zatvoru su mu dozvolili da piše. Zatvorenik Maj opet se pretvorio u vrijednog književnika. Ovog puta njegovo pisanje nije ostalo bez rezultata: izdavači su počeli da mu objavljuju pripovjetke.
Kada je izašao sa robije, očekivali su ga ne samo autorski honorari nego i drezdenski izdavač Minhajmer koji je uočio pripovjedački dar mladog pisca i ponudio mu stalno mjesto u jednom svom listu.
Tako je u trideset drugoj godini Karl Maj završio sa krađama, prevarama i zatvorima i započeo karijeru pisca pustolovnih i ljubavnih romana, kriminalističkih priča i izmišljenih putopisa.

Paklene godine

Njegov prvi roman i ličnosti u njima bili su nestvarni, kao u bajci, a junaci snažni i nepredvidivi. Radnja se odvijala u malo poznatim predjelima širom svijeta. Kasnije je Maj počeo da piše ozbiljnije, mada ne i manje uzbudljivo. Izabrao je Divlji zapad i Bliski istok.
Američki zapad bio je u to vrijeme već poznat zahvaljujući knjigama Fenimora Kupera ("Kožna čarapa"), a sve više Evropljana iseljavalo se u SAD.
I Majevi junaci bili su pretežno iseljenici. Prije svih Old Šeterhend, pa Hobl - Frank i mnogi drugi. Omiljenim likovima pridružuje se i plemeniti indijanski poglavica Vinetu opisan u istoimenom romanu koji je objavljen 1893. godine.
Majevi romani iz zemalja Blistog istoka manje su poznati u svijetu, dok su u Njemačkoj bili isto tako popularni kao i oni iz Amerike. U njima je glavni junak takođe neustrašivi i nepobjedivi bijelac - Kara Ben Nemzi.
Zahvaljujući svom književnom uspjehu, Karl Maj je najzad mogao da se skrasi i osnuje porodicu. Oženio se Emom Polmer, unukom jednog berberina iz svog rodnog grada. U mjestu Radebojl kupio je vilu koju je nazvao "Vila Šeterhend". Ali, Ema se ubrzo pokazala kao opaka žena. Tako se poslije dvadeste godina braka, koje je Maj nazvao "paklenim godinama", razveo od Eme i oženio njenom prijateljicom Klarom Pen. S njom je srećno proveo ostatak života u "Vili Šeterhend".

Podsjetnica Old Šeterhend

I, što mu je život bivao sve mirniji, utoliko su uzbudljivije i čudesnije bile pustolovine njegovih junaka. Ni kao ugledan građanin nije izgubio želju za pretvaranjem i uzbunjivanjem drugih ljudi koja ga je u mladosti nagonila da se predstavlja kao ljekar ili policijski agent. Sada je mogao mirno da se poistovjećuje sa ličnostima iz svojih knjiga.
Roman "Vinetu" ne samo što je pisao u prvom licu, dajući na znanje da je Old Šeterhend on lično, nego je štampao i podsjetnice s natpisom "Karl Maj - zvani Old Šeterhend".
U svojoj radnoj sobi držao je karabin Old Šeterhena i Vinetuovu pušku, ponosno ih pokazujući posjetiocima. U stvari, bile su to obične vojničke puške, zarđale i malo skraćene.
Kada bi se našao u društvu uglednih ljudi, Maj je imao običaj da kaže:
- Moraću ovih dana da krenem na put za Ameriku, čekaju me Apači. Ja sam njihov poglavica.
Ma koliko to čudno zvučalo, ljudi su mu vjerovali. Čitaoci koji su mislili da je Maj zaista proveo niz godina u Americi tražili su razna obavještenja, a Maj im je ozbiljno odgovarao u pismima. "Poštovana gospođice, Vinetu se rodio 1840. godine, a ubijen je 2. septembra 1874. godine. On je bio još divniji nego što sam ga opisao u knjigama. Sa srdačnim pozdravom, dr. Karl Maj."
Titulu doktora, kako se potpisivao u prepisci sa čitaocima, Maj je, razumije se, sam sebi dodijelio.

Autobusom kroz preriju

Poslednje godine 19. vijeka, pošto je već bio napisao čitav niz "putopisa2 i romana iz mnogih djelova svijeta, Karl Maj je krenuo na svoje prvo putovanje u te krajeve.
Obišao je Egipat i južnu Aziju, a nekoliko godina kasnije pošao je najzad da vidi i Ameriku. Kroz Vinetuovu postojbinu putovao je u turističkom autobusu.Sve što je ostalo od Indijanaca, a što je vidio, bili su šatori i skalpovi po muzejima koje je obišao. Uostalom, Karl Maj je tada već imao šezdeset i šest godina.
Plod tog putovanja po Americi bila je knjiga "Vinetuovi nasljednici" kojom je Karl Maj završio svoj ciklus romana sa Divljeg zapada. Prošlo je bilo skoro četrdeset godina od dana kada je prvi put, kao robijaš u Saksoniji, došao na ideju da piše o indijanskom poglavici Vinetuu.
Majeva popularnost, međutim, nije opadala. Naprotiv. Godine 1912. kada je Karl Maj umro u svojoj vili u Radebojlu, njegove knjige štampane su u 1.600.000 primjeraka. Pedeset godina kasnije, samo u Njemačkoj taj broj je iznosio osamnaest miliona! Danas se tiraži njegovih knjiga kreću takođe u milionskim brojkama.
Mnogi čitaoci i obožavaoci Karla Maja, među kojima su se nalazila slavna imena kao što su Karl Libkneht, Albert Ajnštajn, Herman Hese i Tomas Man, oprostili su mu mnoge mane znajući da su one bile odraz vremena u kom je živio.
Ali, bez obzira na sve nedostatke, ono što je najvrijednije u djelima Karla Maja izjednačuje ga sa velikim piscima bajki svih naroda i vremena. Priča o Vinetuu i Old Šeterhendu slika je uzbudljivog života pod nebom prerije o kome je Karl Maj, bilo u saksonskim zatvorima ili u svojoj udobnoj fotelji, samo mogao da sanja...

Izvor: "Politikin zabavnik" 2313/1996

D@cha · Prijatelj foruma

Retko imam vremena za citanje ali volim karla maja jer mi nije naporan za citanje i opusta me pa kakav god bio