Neke istine koje ne smeju biti zaboravljene

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Eho

Jedan covek i njegov sin su jednog dana isli sumom.
Odjednom,decak zape i osecajući bol kriknu: "Ahhh!" Iznenada, cu glas
koji je dolazio s planine: "Ahhh!"
Znatizelja ga obuze pa dreknu:
"Ko si ti?" Ali, odgovor koji dobi bese: "Ko si ti?" Ovo ga naljuti,
pa ponovo dreknu: "Kukavico!"
Glas odgovori: "Kukavico!"
Decak pogleda oca i upita ga: "Tata, sta se ovo desava?"

"Sine", reče otac, "obrati pažnju."
Tada otac viknu: "Divim ti se!" Glas odgovori: "Divim ti se!"
Otac ponovo uzviknu: "Predivan si!" Glas rece: "Predivan si!" Decak je stajao iznenadjen, ali jos uvek ne shvatajuci sta se desava.
Otac mu objasni: "Ljudi ovo zovu 'eho'. Ali, to je ustvari 'zivot'.

Zivot ti uvek vraca ono sto ti dajes. Zivot je ogledalo tvojih dela.
Zelis li više ljubavi, podaj vise ljubavi.
Zelis li vise dobra, podari vise dobra.
Zelis li razumevanje i postovanje, tada razumevaj i sam postuj.
Ako zelis da ljudi budu strpljivi s tobom i da te respektuju, tada i ti budi strpljiv s ljudima i respektuj ih.
Ovo pravilo odnosi se na svaki aspekat zivota.
Zivot ti uvek vraca ono sto dajes.
Tok tvoga zivota nije slucajnost, on je ogledalo tvojih dela."

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Cetiri svece

Cetiri svece su polagano gorele.
Bila je tisina i mogao se cuti njihov razgovor.

Prva sveca je rekla:
"Ja sam mir, ljudi me ne uspevaju sacuvati, nema potrebe
da gorim, mislim da cu se ugasiti." I odmah se ugasila.

Druga sveca rekla je:
"Ja sam vera, nazalost mnogi ljudi imaju povrsnu veru i
ja ih ne zanimam, nema smisla da gorim i dalje. "
Tek sto je to izgovorila, dunuo je lagani povetarac i ugasio je.

Treca sveca je zalosno progovorila:
" Ja sam ljubav, nemam vise snage, ljudi cesto
zaboravljaju na mene. I istog momenta se ugasila.

Nedugo zatim u sobu je uslo dete.
" Sta je to ?" upitalo je dete. "Trebalo je da gorite do kraja."
I rekavsi to, pocelo je plakati.

Tada se oglasila cetvrta sveca:
" Ne boj se, dokle ja gorim, moci cemo da upalimo ostale
svece - ja sam nada."

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Dva krcaga

Vodonosa u Indiji imao je 2 velika krcaga koje je nosio obesene o motku o vratu. Jedan krcag je bio napukao, a drugi je bio savrsen. Dok je savrseni krcag uvek donosio punu meru vode nakon dugog hoda od potoka do kuce, napukli krcag doneo bi samo polovinu.

Pune dve godine ovo se dnevno ponavljalo i vodonosa je donosio meru i po vode do gospodareve kuce. Naravno, savrseni krcag je bio ponosan na svoj doprinos, savrsen za svrhu kojoj je bio namjenjen. Jadni, napukli krcag stideo se svog nedostatka i osecao se jadno doprinoseći samo polovinu onog sta je trebao.

Po isteku druge godine, shvativsi svoj gorki neuspeh, jednog dana rece vodonosi pri potoku:

- ''Stidim se sebe i hteo bih se izviniti ."

- "Zasto" upita vodonosa, "zasto se stidis?"

Krcag nastavi:

-"Proteklih godina mogao sam donositi samo pola svog tereta jer je druga polovina iscurila kroz napuklinu putem do gospodarove kuce. Zbog moje mane ti radis vise a ne dobijas naknadu za svoj napor."

Vodonosa se sazalio nad starim, napuklim krcagom i saosecajno rece:

-" Kad se budemo vracali zeleo bih da obratis paznju na prekrasno cvece uz stazu. "

Stvarno, kad su se penjali uzbrdo, stari napukli krcag opazio je s jedne strane divno cvece obasjano Suncem i to ga je malo oraspolozilo. Ali kad su stigli do kraja opet ga obuzme tuga i jos jednom se izvini vodonosi za svoj neuspeh.

Vodonosa mu rece:

- "Da li si opazio da je cvece samo s tvoje strane staze, a na strani savrsenog ga nema? To je zato jer sam ja oduvek znao za tvoj nedostatak pa sam ga iskoristio. Na tvojoj sam strani posadio semenke cveca i svaki dan dok smo prolazili ti si ih zalivao. Vec dve godine berem ovo divno cvece i njime ukrasavam gospodarev sto. Bez tebe ova lepota nikada nebi krasila njegov sto."

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Lepota odraza i odraz lepote

Legenda kaže da je nekada davno postojao mladić po imenu Narcis, koji je bio toliko lep da se svako ko bi ga pogledao istog trenutka u njega zaljubio. To se dogodilo i nimfi po imenu Eho, ali on nije obraćao pažnju na nju, zbog čega je venula od tuge sve dok od nje nije ostao samo glas. Nemezis, boginja Osvete, bacila je čini na oholog Narcisa kome je od tada bilo suđeno da se zaljubi u svoj odraz na površini jezera, nad kojom je stajao opčinjen sopstvenom lepotom, sve do smrti, nakon koje su ga bogovi pretvorili u cvet.

Posle Narcisove smrti, došle su Drijade – gorske vile – i videle da se jezero pretvorilo u vrč slanih suza.
- „Zašto plačeš?” – pitale su ga.
- „Oplakujem Narcisa”, reče jezero.
- „Ah, ne čudi nas što oplakuješ Narcisa. Mi smo stalno po šumi trčale za njim, ali ti si jedino imalo prilike da izbliza posmatraš njegovu lepotu.
- ” „Narcis je bio lep?” – upita jezero iznenađeno.
- „Ko bi to mogao znati bolje od tebe? Na tvoje se obale svakog dana naslanjao”, odgovoriše Drijade.

Jezero je na trenutak zaćutalo, a zatim reklo:
- „Oplakujem Narcisa, ne zbog njegove lepote, već zato što sam, svaki put kada bi legao na moje obale, mogao da vidim kako se u dubini njegovih očiju oslikava moja vlastita lepota.”

A u dubini vasih ociju ciji se lik oslikava?

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Sreca

Jedan covek od devedeset dve godine, mali, dobrodrzeci i ponosan, koji je svakoga jutra bio kompletno obucen, sa kosom moderno namestenom i savrseno obrijan, iako je skoro slep, danas se doselio u staracki dom. Njegova sedamdesetogodisnja supruga nedavno je umrla, a time selidbu u dom ucinila neophodnom.
Posle mnogo sati strpljivog cekanja u holu doma, ugodno se nasmesio kada su mu rekli da je njegova soba spremna. Dok je upravljao svojom setalicom ka liftu, opisao sam mu njegovu malu sobu, ukljucujuci i roletne koje su bile na prozoru.

“Svidja mi se”, rekao je sa entuzijazmom osmogodisnjaka kome su upravo pokazali novo stene.
“Gospodine jos niste videli sobu. Sacekajte jos malo!”

“To nema nikakve veze”, rekao je. “Sreca je nesto o cemu odlucujete unapred. Da li ce mi se dopasti soba ne zavisi od toga kako je rasporedjen namestaj, vec kako ja rasporedjujem svoje misli. Vec sam odlucio da mi se dopada. To je odluka koju donosim svakog jutra kada se probudim. Ja imam izbor : mogu da provedem dan u krevetu brojeci teskoce koje imam sa delovima tela koji vise ne rade, ali mogu da ustanem iz kreveta srecan zbog onih koji jos uvek rade. Svaki dan je poklon, i dok su mi oci otvorene mislicu na novi dan i na sve srecne uspomene koje sam odlozio. Bar za ovo doba svog zivota. Starost je kao bankovni racun: sa njega podizete ono sto ste tu ulozili. Moj savet vam je da ulazete mnogo u banku secanja. Hvala vam za vas deo u banci secanja. Ja jos uvek ulazem.”

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Stilske vezbe

Ako pitanju zivota pridjemo kao prema spremanju ukusnog jela, za jedan običan zivot trebalo bi koristiti sledece sastojke:
Ljubav, zdravlje, posao, novac, malo uzitaka...

Vreme pripreme: 1/2 zivota.
Nacin pripreme: Cekati dok Ljubav ne pozuti na jakoj vatri, zatim dodati malo novca i uzitaka. Krckati sve zajedno jedno vreme, dodati posao i mesati dok se zdravlje ne istopi. Sluziti hladno.

I tako, dok bi jednima jelo bilo savrsenog ukusa, drugima falilo jos "samo na vrh kasike" sastojka broj jedan, neki bi cak tvrdili da je tajna u sastojku broj cetiri, kao zacinu koji daje ukus svemu. I recite mi jos kako u rukama Najdzele Loson jelo izgleda drugacije od jela iz kuhinje Dzejmija Olivera? Ili nam samo tako deluje sa strane.

Francuski pisac Rejmon Keno je svojevremeno, u svom delu "Stilske vezbe", scenu iz jednog pariskog autobusa ispricao na cetrdesetak razlicitih nacina. Okosnica jedne od prica bilo je dugme koje je pobeglo sa kaputa jednog od putnika, u drugoj sam izgled putnika, u trecoj pak, odnosi medju njima... I svaka prica bila je jednako istinita.

Zivimo li zivot ili krckamo samo jednu verziju istine o njemu. Vidimo li u ogledalu odraz sebe, ili tek jednu stranu neceg sto se moze posmatrati iz nebrojeno mnogo uglova. Ili su i nasi zivoti samo necije "Stilske vezbe"?!

Igor_Bec · Početnik Domaćeg.de

Kupih jednog staklenog lava zelenih ociju,
Indijanca s perjem,
providnog bivola i
dva krilata Erosa.
Sve stade u kesicu od jute i
ja to ostavih u stanu svoje prijateljice.
Ako se postroje pravim redom,
staklici su joj isporucivali,
ljubavnu poruku na njenom jeziku,
"LIEBE".
MILORAD PAVIC

persidaS · Početnik Domaćeg.de

pa moram da pitam: ovaj lik mi nije poznat, nikad za njega nisam cula, a dobro pise. da li je ovo odlomak iz neke knjige ili...?
kako da nismo culi za njega? ko je ovo?
amater, profesionalac?
obicno nam se svakojake nebuloze serviraju kao umetnicka dela, a ovo je bas "prozivljeno" a za coveka nikad cula...
bi li bi mi neko objasnio ko je to? neki rodjak Nebojse Bradica ili....

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Bila je na plaži sa ocem i on ju je zamolio da proveri da li je voda dobra za kupanje. Imala je pet godina i bila je srećna što može da pomogne; otišla je do obale i skvasila noge.

"Pokvasila sam noge, hladna je", rekla mu je.

Otac ju je uzeo u naručje, prišao obali, i bez ikakvog upozorenja bacio je u vodu. Ona se uplašila, ali se zatim i obradovala igri.

"Kakva je voda?", upitao je ponovo otac.

"Odlična", odgovori ona.

"Zato, od sada, kad želiš da saznaš nešto, uroni u tu stvar."

Paolo Koeljo, Brida

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Bila je nedelja i cela porodica je bila na ručku kod bake. Tada je morala imati već četrnaest godina i žalila se da ne može da uradi neki zadatak za školu i da sve što započne ispadne skroz pogrešno.

"Možda te greške nečemu uče", rekao je otac. Ali Brida je insistirala da je ničemu ne uče; da je krenula pogrešnim putem i da sada ništa nije moglo da se učini.

Otac ju je uzeo za ruku i odveo u sobu u kojoj je baka gledala televiziju. Tamo je bio jedan veliki stari sat koji već godinama nije radio jer nije bilo delova da se popravi.

"Ne postoji ništa skroz pogrešno na svetu, kćeri moja", reče otac pokazujući joj sat.

"Čak i sat koji ne radi uspe da bude tačan dva puta dnevno."

Paolo Koeljo, Brida

nastasenjka · **~daydreaming~**

"Kishica je zavela strogi policijski chas u Njegoshevoj.
Gurkajuci se oko mesta na kalendaru, Oktobar i Novembar su malo protresli gusto sito oblaka, prosejavshi samo one najsitnije kapi na ispruzhenu bronzanu ruku gnevnog spomenika ispred Gradske Kucce.
Zvanichno bi se, mozhda, i moglo izjaviti da je vladala tishina, ali ta tishina je za moj ukus bila preglasna. Na samoj ivici vibracije, uchinilo mi se.
Ova varosh se, izgleda i ne gasi vishe. Ostaje ukljuchena na nekoj potmuloj frekvenciji, kao da radi "u leru" chitavu noc.
Puchina opustelog trga je odjednom potpuno sludela moj kompas. Bio sam tako izgubljen da mi je izgledalo prosto nemoguce da postoje samo chetiri strane sveta. Odoka sam izrachunao najduzhu dijagonalu, nadajuci se da cu se do njenog suprotnog kraja nekako setiti gde sam to poshao.
Sa katedrale se odronilo jedno "plong", ali to nije bio pravi udarac zvona.
Verovatno je, preturajuci po policama na gluvom crkvenom tavanu, zvonar nehotice pomerio tuchak velikog mesinganog avana. Pola jedan, jedan ili pola dva. Svashta je to moglo da znachi. Ali svejedno.
Anamaria ce ionako tek za sedam godina napuniti taj trenutak. Dobra mera vremena izmedju nas.
Sedam godina su kofer u koji mozhe stati strashno puno stvari. Ako umesh da pakujesh, naravno.
To shto meni ne trebaju vishe neke sitnice koje njoj trebaju sve vishe, ne daje mi pravo da je nagovaram da ih ne trpa unutra.
Njen kofer, na kraju krajeva. Poznao sam u sebi pepeo vatre koja se u njoj tek rasplamsala, ali nisam pokushavao da je odvratim. Do pepela se i stizhe jedino preko vatre.
Nema tih rechi koje mogu nadomestiti shibanje godina u lice, i nema te priche od koje se mozhe isplesti mrezha za hvatanje vremena.
Za sedam jeseni, koji minut posle pola jedan, jedan ili pola dva, i ona ce negde zastati pod zamuckujucim plavim neonom sa reklame iznad izloga prodavnice modne obucce. I onda ce znati.
Sivi dah uspomene pazhljivo ce oduvati prashinu sa smeshne stare ogradice od posesivnosti koju sam jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupile njene ambicije.
Uzdahnuce, verovatno. Chestice sjaja rastopice joj se nachas u pogledu, kao odraz udaljenih zvezda u vodi. Bicce sama, nadam se.
Jer, tad ce se u ritmu njenog pulsa mozhda pojaviti ona uznemirena i kljuchna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud oslushkivao u odjecima nashih tishina. Tishina. Da.
I onda ce znati da je jedina koju sam ikad voleo. Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca. Shtedecci se.
Uchecci se kako cu najbolje voleti nju. Kada je konachno nadjem."

Dodir svile ~Djordje Balašević

nastasenjka · **~daydreaming~**

...Pegava je bila jedina devojka koja ga je ostavila...
Popac i ona išli su zajedno u gimnaziju, ali roditelji su je držali u karantinu, i to ružno pačence od nas ostalih nije bilo registrovano sve do prve godine faksa. Stari joj je bio neka aždaha u miliciji, o, nije vrteo pendrek oko prsta, štaviše, imao je svog šofera ugrađenog u morbidni crveni BMW, i sa distance je delovao sasvim pristojno, ali... Pegi Su je za svaki slučaj bila na gospođu mamu. Upisala je tehnologiju, mislim, i krajem tog leta se pojavila na Štrandu u jednostavnom crnom kostimu, koji je, onako bestidno jednodelan, u momentu zasenio premijerne tange i osramotio tufnice i volančiće na bikinima raznih kalibara i formata. Priznajem bila je moj tip, generalno, ali bila je i tip mog prijatelja, sasvim konkretno, i na vreme da nešto ne pokvarim, povukao sam se na pristojnu razdaljinu, sa koje sam ipak mogao da posmatram dve siluete, zapričane u pesku velike rečne plaže. Tih dana pozirali su za plakat ljubavnog filma... Sunce se zaplitalo u vrhove jablana, i, kotrljajući se kroz krošnje kao narandža, spadalo na niske grane. Lagano, u uobičajenoj fotomontaži, klik-klik, zatvarali su se suncobrani, šareni peškiri nestajali su jedan po jedan, a njih dvoje su i dalje pričali i pričali... Ona, već u majci, obgrlivši kolena rukama, i on tobož neobavezan sa laktovima u pesku, a glavom visoko u oblacima... Pegava je imala drugaricu ružnu ko san pijanog mornara, što Martinu nije smetalo da naskoči na nju i jedno vreme smo sretno izlazili u kvartetu. Onda sam ipak malo prelistao enciklopediju, i potvrdio svoje sumnje da petočlani kvartet nije najbolje rešenje. Slutio sam ko bi to mogao biti tehnološki višak i iskoristio sam svoje pravo na otcepljenje. Lufter je brzo šutnuo gabora ali se šaranski odmah upetljao u drugu vezu, Popac i Pegava bili su zagrljeni " sijamski ", i ako su nekoliko puta pokušali da ih razdvoje hirurškim putem, nas trojica mesecima nismo imali kvorum. Sve do zimskih ferija... Još na ceremoniji otvaranja zimovanja pobrkali smo se sa veselim Slovenkama iz susednog železničarskog odmarališta. Mene je usvojila Lidija, maskota tvornice gornjeg rublja, Martin je pretežno visio kao ofinger, a Popca je primila na obuku vaspitačica iz Škofja Loke, koja je drmala pivo manirom iskusnog sezonskog radnika i verala se na smučkama tamo gde i divokoze idu okolo. Ne znam čime su je hranili, ali mogla je da nas brani, zlu ne trebalo, i te duge tople zime mladom Popovickom nije bilo lako. Bio je eksploatisan kao šusterski kalfa, i sigurno je to bio razlog što je ostavio izmišljenu adresu i pogrešan broj telefona kad je na kraju ferija, skinuvši ponosno " L " tablice, sav sretan uskočio u autobus. Sretni nikad ne razmišljaju o sreći. To je posao za nesretne. Svi primete sreću u nesreći, a o nesreći u sreći razmišljaju samo blesavi. I iskusni... Popac nije bio ni od jednih ni od drugih. Bio je jednostavno uspaljeni klinac koji je dospeo u modu kod curica, u sad već davno prošlom vremenu, kad je tek svaka deseta radila " one stvari ". Hormoni su mu prokuvali na minus dvadeset i on je tog januara video sve zvezde. Ali više nikad nije video Pegavu...
Nije bilo moderno prvi se javljati devojci, moj drug je propustio nekoliko dana, pa nedelju, pa nekoliko nedelja... Onda više nije znao šta bi joj rekao. Predavanja su uveliko počela a ona se i dalje vodila kao nestala osoba. Popac nas je naterao da se zakunemo na Bibliju da nismo ocinkarili za Slovenku, sve češće smo, kao slučajno, prolazili ulicom u kojoj je "neko" stanovao, ali pošto se zavesa na jednom prozoru nije pomerala, ipak je aktiviran telefon. Zvanično saopštenje bilo je da su odselili, da je Tata Pandur premešten u drugi grad, i da ne vredi više zvati na taj broj... Svaki Lufterov problem apsolvirao sam do korica, ali Popac nije bio od onih koji se ispovedaju... Ostalo mi je nepoznato koga je zvao i gde je tražio svoju devojku, ali kad je pretražio sve, odjednom je počeo da je pronalazi u drugim curicama. Neke su imale takav nosić, neke su hodale kao ona, ili se smejale na isti način, zabacujući lepim pokretom glavu malo udesno, neke su slično njoj ćutale, neke pričale, i Popac ih je narednih godina vodao kao avganistanske hrtove, sakupivši, malo po malo, puno raznih detalja svoje velike ljubavi. Ali nikad mu nije uspelo da ih sve sastavi...

"Tri posleratna druga" Djordje Balasevic