Sretenje - Dan državnosti Srbije

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Сретење – Дан државности Србије

Земан дош'о, ваља војевати
за крст часни крвцу прољевати.
Сваки своје да покаје старе
("Почетак буне против дахија")

Напокон Република Србија има државни празник вредан славља. Деценијама смо славили потпуно безвезне празнике, као што су 7. јул, Дан устанка (у ствари, "Дан када је Србин убио Србина") и 22. децембар, Дан армије (у ствари, Прва пролетерска бригада је основана дан раније, 21. XII, на Стаљинов рођендан, али су комунисти фалсификовали сопствену историју и до 1948. године славили тај датум, а од историјског "НЕ" су постали заборавни и промашили рођендан прве бригаде за један дан). Славећи ситне душе заборављали смо великане. Величајући пролазност, окренули смо леђа вечним вредностима српског народа, који није ни свестан колико је допринео развоју модерне демократије.

Ако вам кажем да је Србија трећа држава у свету која је укинула феудализам (после САД и Француске), не бисте веровали јер сте у школи учили само како је Жикица Јовановић Шпанац на вашару у Белој Цркви убио два српска жандарма и започео братоубилачки рат. Србија заиста има датума у својој историји којима се треба поносити, а 15. фебруар, Сретење, је један од њих. Тај датум означава почетак српске државотворности у новијој историји и обнову давно изгубљене средњевековне државе.

Почетком XИX века, Срби више нису могли да подносе зулум вишевековног окупатора. Када су се четири дахије, Аганлија, Кучук Алија, Мула Јусуф и Фочић Мехмед-паша, одвојили од султана и од Београдског пашалука направили своју приватну државу, злочини над Србима су постали толики да је устанак био једино решење. Народни прваци су га већ припремали, када су Турци сазнали за ове планове и решили да у крви угуше устанак који није ни почео. Почетком фебруара 1804. године је дошло до Сече кнезова, у којој су Турци за неколико дана побили преко стотину виђенијих Срба. Планирали су да побију буквално све који би могли на било који начин да поведу народ на устанак. Да се ватра не гаси сламом сазнаће врло брзо и сва четворица ће главом платити за своја недела.

Под изговором свадбе, на Сретење, у Орашцу су се окупиле преживеле народне старешине. Да се диже буна, то је већ раније договорено, а Сеча кнезова је то само убрзала. Остало је да се изабере вођа за којим ће кренути народ који се и даље бојао да дигне руку на Турчина. Први предложени "кандидат" је био хајдучки харамбаша, Станоје Главаш. Он је то одбио јер је знао да народ неће поћи у рат за хајдуком јер се, у случају опасности, хајдук увек може сакрити у шуми, а породични домаћини неће имати где да беже. Затим је предложен кнез Теодосије Марићевић, али се и он правдао да не може прихватити такве обавезе.

Најзад је за вожда (вођу) предложен Ђорђе Петровић. Он је био идеална комбинација бившег хајдука и угледног домаћина. Ђорђе се правдао да је преке нарави и да може и убити онога ко га не буде слушао, на шта су присутни одговорили да им такав и треба. Немајући куд, Црни Ђорђе се прихватио ове тешке дужности.

Наредни догађаји ће показати да је Карађорђе био идеална личност за вођу ове сељачке буне која ће прерасти у народну револуцију. Имао је велики ауторитет и код просте раје и код старешина. Својим примером је од просечног трговца постао Вожд Српске револуције. У свим већим биткама се лично борио, што је дизало морал много старијим устаницима. Није чинио неправде сиротињи (није био, како бисмо данас рекли, ратни профитер). За полуписменог сељака, одлично се сналазио у државничким пословима и пливао у немирним водама дипломатије великих сила. Први српски устанак је угушен после девет година, у периоду тешке Карађорђеве болести, али је показао Србима да се после вишевековног ропства могу са успехом успротивити турском окупатору, па је наредном српском вођи, Милошу Обреновићу, било много лакше.

Збор у Орашцу није био неки "свенародни сабор" већ договор локалних старешина који су били у великом страху за своје животе и упорно одбијали да стану на чело буне за коју нису знали ни колика ће бити, ни колико ће успеха имати. Те 1804. године, цела Србија је спонтано устала и више мањих, сеоских побуна се, напослетку, ујединило у једну велику буну. А ујединио их је Ђорђе Петровић својим великим ауторитетом. Село по село, нахија по нахија, сви су пристајали под Карађорђев барјак. Сигурно је да нико од учесника збора у Орашцу, па ни сâм Карађорђе, није ни слутио да је то дан када је започето коначно ослобођење Србије.

Али то је био само први корак у стварању модерне српске државе. Други корак је доношење устава. А да је Србија имала један од првих демократских устава у Европи, ни то ми не бисте поверовали, али тако је било…

Сретењски устав

У понедељак [прим. мод.: 15. II 2010.] је био нерадан дан. Сигурно је пуно оних који не знају колики значај има Сретење у новијој српској историји и зашто се овај датум слави као државни празник. Два веома важна догађаја у обнови српске државотворности почетком XIX века су се одиграла 15. фебруара. У прошлом броју "Округа" смо научили понешто о скупу у Орашцу 1804. године, којим је започета Српска револуција.

Оба српска устанка против Турака се исправно називају и револуцијом јер нису представљали само борбу за национално ослобођење већ и за укидање феудализма. После успеха Другог устанка, у Србији није више било феудализма у правом смислу те речи, али је земља још увек била далеко од демократије. Кнез Милош Обреновић је увео диктатуру без икаквих ограничења. Док је својом лукавошћу отимао мало-помало власт од Турака, са великом суровошћу се обрачунавао са свима који би га могли угрозити. Бројне неправде које је Милош чинио и обичном народу и виђенијим старешинама довеле су до многих буна против кнежеве самовоље. Све ове буне је у крви гушио Тома Вучић Перишић, Милошева десна рука.

У јануару 1835. избила је Милетина буна. Милети Радојковићу су се придружиле бројне утицајне личности, међу којима и кнегиња Љубица и Милошев брат Јеврем. Побуњеници су знали да је најважније да придобију кнежевог убицу политичких противника. Страх и трепет тадашње Србије, Тома Вучић Перишић је после преговора напустио свог господара и стао на страну побуњеника (слично као што је у предвечерје 5. октобра ДОС придобио Легију на своју страну). Милош је остао усамљен и није имао куд него да обећа да ће ограничити своју власт уставом.

"Конституција" је израз којим се у већини земаља означава највиши правни акт. Срби и данас користе термин "устав" јер су те 1835. године овај акт доживљавали као уставу (брану) владаревој самовољи.

На Сретење те године, у Крагујевцу, Уставотворна скупштина је донела први Устав у модерној српској историји, познат као Сретењски устав. Творац овог документа је био Димитрије Давидовић, српски политичар, дипломата, новинар и кнежев секретар. По угледу на француски и белгијски, Сретењски устав је био један од првих демократских устава у Европи и један од најнапреднијих тог времена. У њему је извршена подела власти на законодавну, извршну и судску. Законодавна и извршна власт припадале су кнезу и Државном савету, а судска независним судовима. Уставним одредбама гарантована је једнакост пред законом, слобода кретања и рада. Потпуно је укинут феудализам и зачете су прве клице демократије.

Све је то било лепо замишљено. На жалост, превише лепо. Иако често то не желимо да признамо па због тога плаћамо скупу цену, велике силе управљају нама, малима. Србија је још увек била формално у саставу Османског царства, а Турцима се нимало није свиђала оволика слободоумност. Сретењском уставу се противила и Аустрија, која у том тренутку ни сама није имала устав, а за Русију је то био "француски расад у турској шуми". У Европи која се опорављала од Наполеонових освајања свака идеја Француске револуције о једнакости пред законом је представљала опасност.

Кнез Милош је једва дочекао ове спољне притиске и укинуо устав после само две недеље. Милошеви супарници су убрзо стекли назив "уставобранитељи" јер су упорно бранили укинути устав. Својом борбом против кнежеве самовласти утрли су пут стварању модерних политичких странака у Србији.

Сретењски устав јесте био кратког века, али је имао велику улогу у коначном ограничавању Милошевог апсолутизма и увођењу каквог-таквог реда у држави и стварању државних институција по угледу на развијене земље. Ако се зна да је у то време само 1% становништва било писмено, да није било државотворне традиције, можда је био и преоптимистички очекивати да би такве напредне идеје, какве је садржавао Сретењски устав, могле опстати у "у једној земљи сељака, на брдовитом Балкану".

[из часописа "Округ", №67 и №68]