:: |
Autor |
Poruka |
Alexns Tinkerbell's pixie dust
|
Datum registracije: 10 Avg 2005 Poruke: 30635 Mesto: Movin' back to Wimbledon
|
|
Ne mogu da verujem, još uvek, jednostavno..
Pre par dana sretnem slučajno na ulici jednog druga kog nisam video godinama, i tako: "gde ćeš, šta ćeš.. aj' sa mnom, ja taman krenuo u kladionicu, da sednemo, popričamo.. " I ja kao 'ajde, ali neću ništa igrati..
I tako, seli mi, pričamo i u jednom trenutku uzmem ja listu, onako bezveze je otvorim i potrefi se bash da su na tim stranama bili timovi koje smo ja i moj najbolji ortak, koji je pre par godina umro, uvek igrali. Nisu u pitanju Manchester i Barsa, ne igraju za njih Rooney i Henry - mali klubovi, mnogima nepoznati koji najveći deo sezone kampuju u zoni ispadanja, možda znaju da redjaju mnogo poraza ali znaju i dobraano da pozitivno iznenade..
Baš onako kako smo i mi znali..
Sve je to zapravo počelo iz čistog zezanja, jednog dana smo se smorili, pogledali dno neke Bog te pita koje divizije, odigrali par utakmica i.. za divno čudo pola nam prodje, i tako par puta. Lepe smo pare podigli dok nisu opet počeli da gube, al' nismo prestali da igramo na njih.. Sve dok on nije umro.
.. I tako, gledam ja onu listu, osmeh mi na licu i mislim se da li da za stara dobra vremena odigram jedan od onih nemogucih tiketa.. stavim par prelaza, kvota "sky high", drug gleda i umire od smeha.. A ja ne znam koji mi djavo bio, stavim još jednu "siguricu", šale radi da "podigne kvotu"..
No, stavim tiket u dzep, odem kuci i zaboravim na to.. I onda odem na posao, smorim se k'o frizer Šabana Šaulića i mislim se šta da radim.. pogledam fejs, na njemu ništa, al' vidim drug postavio neki link do nekog klipa o Partizanu. Setim se tiketa i rek'o aj' baš da pogledam kako su odigrali. I tako, ukucam ja adresu i.. ne mogu da verujem svojim očima - svi prelazi prošli! Ostala je samo još ona sigurica koja se igrala sledećeg dana, no nju nisam ni računao - ja sam već "imao" pare u džepu!
Elem, završi se posao i krenem ja polako kući. I tako negde na pola puta do kuće, dok sam bio blizu jedne pekare ugledam ispred sebe jednog.. ne znam kako da se izrazim.. "Čoveka u ne tako čitavoj i čistoj odeći" kako stoji ispred velikih staklenih vrata pekare i gleda unutra kao da su mu sve ladje potonule. Pridjem mu i postavim verovatno najgluplje moguće pitanje koje sam mogao: "Da li ste gladni?" na šta je on samo klimnuo glavom. Izvadim iz džepa novčanicu od 100 dinara i krenem da mu dajem na šta mi on kaže:
"Imam ja pare.. ali mi ne daju da kupim, isterali su me napolje.. "
Na to sam ostao zatečen. Nisam znao šta da kažem samo sam ušao u pekaru i naručio 3 hleba.. A onda na scenu stupa ironija - Isti oni radnici koji nisu hteli od onog čoveka da uzmu pare hteli su mene da zakinu za 10 dinara. Mojih pišljivih 10 dinara "valjaju" a.. Počeo sam da se smejem, i mada obično nemam živaca i ostavim pare kad' mi slože takve priče ovog puta baš namerno nisam hteo. Izadjem napolje, dam mu hleb i.. ja vam ne mogu opisati koji je osmeh složio, k'o malo dete kad' se obraduje.. No, ja sam nastavio dalje, ubrzo sam i zaboravio na sve ovo, još uvek sam bio u šoku - konačno me je krenulo!
Obično kad dodjem kući zaspem od umora istog momenta čim legnem u krevet al' tad' jednostavno nisam mogao. Prevrtao sam se, mislio šta ću da radim, sve isplanirao i.. tako lutajući otišao na momente čak i predaleko..
No, blejao sam u plafon dobrih 5 sati dok konačno nisam zaspao. Želeo sam da se probudim da odgledam tu poslednju utakmicu medjutim dobraaano sam prespavao taj meč. Uključujem komp, palim na net, pregledam rezultate i.. što kaže u Maratoncima: "Kad se sad nisam šlogirao.. " Jednostavno sam ostao zatečen. Narednih sat vremena sam proveo refresh-ujući stranicu, gledajući da drugim mestima na netu rezultate iz krajnjeg očaja.. al' ne..
Nisam znao kako se osećam, još uvek ne znam.. potpuna apatija. Konačno kad se pojavilo nešto što može ne samo da prekine monotonost već i da..
konačno kad sam pronašao ono "zašto da ne?".. jedno *puf* i sve se pretvorilo u dim.
Našao sam sebe kako, kao i onaj čovek, stojim ispred stakla i iako me naaajmanji mogući korak deli do cilja - ne mogu da ga predjem..
Kad malo bolje razmislim, ceo život izvlačim neverovatne pobede dok one najmanje, al' opet potrebne, uvek pretvorim u poraze..
I opet, kol'ko god gubio, nemam petlje da.. prestanem da se kladim..
|
_________________
If ya can't
beat them Eat them!
The tears of a clown make the whole world laugh.
Poslednja prepravka: Alexns on Pon Feb 08, 2010 8:55 pm; ukupno izmenjena 2 puta |
|
|
|
|
gkukolj -tončica-palončica-
|
Datum registracije: 09 Dec 2009 Poruke: 39085
|
|
Citat: | Kad malo bolje razmislim ceo život izvlačim neverovatne pobede dok one najmanje, al' opet potrebne, uvek pretvorim u poraze..
I opet, kol'ko god gubio, nemam petlje da.. prestanem da se kladim.. |
E ovom si zadnjom rečenicom pridobio i moju poslednju naklonost kroz svoj tekst (sad, koliko ti to uopšte i znači, svejedno je). Pišeš vrlo dobro i pomalo me svojim humorom podsjećaš na prijatelja koji je nekada (evo i slučajnosti kojoj se ne mogu načuditi), dok je bio među nama živima, upravo ovako pričao i znao nas nasmijati do bola, dok na kraju... paf, shvatiš šta je pisac zaista htio da kaže.
Hvala ti. Od srca.
|
_________________ Došla je i otišla.
Neću je ponovo vidjeti sa one strane groba.
Moj život je samo moj. |
|
|
|
|
Mysty ~abhor~
|
Godine: 35
Datum registracije: 29 Maj 2007 Poruke: 29514
|
|
Alexns je napisao/la sledeće: | Elem, završi se posao i krenem ja polako kući. I tako negde na pola puta do kuće, dok sam bio blizu jedne pekare ugledam ispred sebe jednog.. ne znam kako da se izrazim.. "Čoveka u ne tako čitavoj i čistoj odeći" kako stoji ispred velikih staklenih vrata pekare i gleda unutra kao da su mu sve ladje potonule. Pridjem mu i postavim verovatno najgluplje moguće pitanje koje sam mogao: "Da li ste gladni?" na šta je on samo klimnuo glavom. Izvadim iz džepa novčanicu od 100 dinara i krenem da mu dajem na šta mi on kaže:
"Imam ja pare.. ali mi ne daju da kupim, isterali su me napolje.. "
Na to sam ostao zatečen. Nisam znao šta da kažem samo sam ušao u pekaru i naručio 3 hleba.. A onda na scenu stupa ironija - Isti oni radnici koji nisu hteli od onog čoveka da uzmu pare hteli su mene da zakinu za 10 dinara. Mojih pišljivih 10 dinara "valjaju" a.. Počeo sam da se smejem, i mada obično nemam živaca i ostavim pare kad' mi slože takve priče ovog puta baš namerno nisam hteo. Izadjem napolje, dam mu hleb i.. ja vam ne mogu opisati koji je osmeh složio, k'o malo dete kad' se obraduje..
|
Totalno me rasplakalo.........
|
|
|
|
|
|
Batino20 ~Flavoring of Sound~
|
Datum registracije: 08 Nov 2007 Poruke: 6400
|
|
Alexns je napisao/la sledeće: |
Kad malo bolje razmislim, ceo život izvlačim neverovatne pobede dok one najmanje, al' opet potrebne, uvek pretvorim u poraze..
I opet, kol'ko god gubio, nemam petlje da.. prestanem da se kladim.. |
Story of my life....
Vala znas fino prenijeti misli na papir Bravo za text
|
|
|
|
|
|
gkukolj -tončica-palončica-
|
Datum registracije: 09 Dec 2009 Poruke: 39085
|
|
A koliko još dugo moramo čekati na još nešto slično ovom, vidiš da nam se svima svidjelo, a krajem teksta si izazvao skoro identične emocije. Zato, lati se tastature, ostavi se vijesti!
|
_________________ Došla je i otišla.
Neću je ponovo vidjeti sa one strane groba.
Moj život je samo moj. |
|
|
|
|
|
|
Vi ne možete otvarati nove teme u ovom forumu Vi ne možete odgovarati na teme u ovom forumu Vi ne možete menjati Vaše poruke u ovom forumu Vi ne možete brisati Vaše poruke u ovom forumu Vi ne možete glasati u anketama u ovom forumu Vi ne možete postavljati fajlove u ovom forumu Vi ne možete preuzeti fajlove sa ovog foruma
|
|