Da li znate ko je bila Prokleta Jerina?

nastasenjka · **~daydreaming~**

Град, дању затворен, ноћу отворен

Код оваквих политичких прилика, Смедерево је изгледало као војнички шатор који се никако не диже. "У најамничким четама деспота Ђурђа било је свакојаких народности: Француза, Италијана, Маџара, Немаца, Грка, Арбанаса. Између два похода, ти људи мисле и на провод; задовољства су се пружала лако јер је земља била пет година под туђом окупацијом".

Да је живот у престоници био весео, сведочи нам донекле ова строфа:

Што ј' град Смедерево
Вас дан затворено,
Вас дан затворено -
Сву ноћ отворено?

Али је 12. јануара 1453. у Смедереву била општа народна светковина, пуна сјаја и дирљивих призора, приликом полагања моштију светог Луке у смедеревску митрополију. По цену од тридест хиљада дуката и с допуштењем од султана, Деспот успе да пренесе мошти великога евангелиста из Рогоса, у Епиру, у своју престоницу. Посаобини српској која је спроводила светињу Ђурађ је ишао у сусрет читаву недељу дана; родољубиви владар веровао је да ће чудотворчево тело донети његовом напаћеном народу мир и напредак; и, угледавши издалека литију, сишао је с коња, као и сва његова пратња, и гологлав, са сузним очима од усхићења, приђе кивоту да га целива. На двору је Јерина постила не једући ништа. Кад је поворка, којој је свет врвео са свих страна, била надомак Смедерева, она је са својом децом изишла пешице пет папришта. народ се толико тискао да се приближи костима да су војници морали силом крчити пут. Апостол би најпре унет у придворну цркву, затим у Деспотову палачу, где је целу ноћ служено бденије. Сутрадан, светац је ношен три пута око градских зидина. За моштима је корачао Деспот с породицом; за њоме су митрополит, свештеници и иноци појали "стјени града да утврдет се и непоколебими пребудут"; напред су ношени крстови, барјаци, иконе, репиде и друге црквене утвари. Свак је држао ужежену свећу. Најзад је светац положен у цркву Благовештење при митрополији, у коју су доводили болесника, кљакаве и умоболнике да оздраве од чудеса светог Луке. Из раке су се распростирали мириси разнога цвећа. Било је ту уосталом и неверника, који су правили досетке на рачун духовника, али их је светац спутавао. Њега је Ђурађ обдарио скупоценим даровима, а дао је милостињу и ништим и оскудним. Тај дан пун блеска, радости, побожничке ведрине и наде у безбедну будућност, прашњиви путници су се тискали с војсковођама у свечаној опреми, девојке у празничном руху са свештеницима у златним одеждама и државним достојанственицима, и не слутећи да ће светиња та бити ускоро предмет личних рачуна и цењкања последње деспотице српске.

Деспот који је ковао најлепши српски новац

Ђурађ Бранковић се убраја у најбогатије европске владаре свога времена. Главни његови дохотци били су многи рудници у Србији и његова добра у Угарској. У Будиму, у талијанској улици, имао је палачу од камена; у Купинику, данашњем Купинову на Сави, дворац; у Некудиму, на ставу Јасенице и Кубршнице, летњиковац. О његовоме богатству најбоље сведочанство имамо у подацима који се односе на покретени иметак дат, по опсади Смедерева 1439, у "поклад" дубровачкој општини. Биле су то вреће млетачких, турских и угарских дуката, затим вреће некована злата и сребра, па вреће златних и сребрних предмета. Што се тиче Ђурђева новца, који је кован у Руднику, Новом Брду, Сребрници и Смедереву, он представља и најразноврснији и најлепши новац који је један српски владар после цара Душана оставио.

"Заплачите, с нама заједно заридајте, с нама закукајте: Јаох! Јаох! С великим крицима закукајте, сваки од вас у себи закукајте: Јаох мени! Јаох мени! О земљо, и ваздуше, и проча створења твари, што касните? Придите, с нама заплачите, са нама заридајте, с нама жалите жалост велику, и с нама непретрпљено претрпите! Јер, кад си ти умро, како ћемо ми живети?"
(Надгробна беседа за деспотом Ђурђем Бранковићем)

Пад древнога града Константина Великог, 29. маја 1453, поразио је хришћане као ниједан догађај пре тога. "До дна душе потресен, слушао је стари Деспот тужну вест, затворивши се три дана у собу, не пуштајући никога к себи. Разабравши за пад Цариграда, осећаше он добро да и њега иста судбина чека. Од нагомилана ратна плена послао је султан Деспоту као ратни трофеј неколико црквених слика и црквених утвари."

Има података да је од те 1453. до 1456, године смрти Ђурђеве, у Србији нашло склоништа много угледних Грка, међу којима је у Смедерево дошао и архистратег Ђорђе Кантакузин. По једној забелешци његова друга Димитрија Ласкариса, Кантакузин је био донео собом и два рукописа историчара шестог века Прокопија, писца Повеснице Јустинијанових ратова и Тајне повеснице.

У дирљивој Надгробној речи, опет, непознати беседник обраћа се и "нужднејшим житељима Константинова града", да и они ожале свога гостопримљивог заштитника, речима: "Заплачите, с нама заједно заридајте, с нама закукајте: јаох. Јаох! С великим крицима закукајте, сваки од вас у себи, закукајте: Јаох мени! Јаох мени!"

Деспотово предосећање се испунило убрзо. У пролеће 1453, Порта шаље у Смедерево изасланика: Турци изрично захтевају да им се предаду Смедерево и Голубац. Ђурађ се тада налазио у Угарској. По повратку османског чауша, у Смедереву чују за војни поход на Србију. Турску војску од двадесет хиљада људи предводио је сам Мехмед ИИ, с Исак-бегом Арбанизевићем. Иако су освојили многа друга утврђења и из земље одвели у ропство близу педесет хиљада становника, Смедерево, чија је посада бројала шест хиљада пробраних војника и која је јамачно била под заповедништвом Томе Кантакузина, тај пут никако нису могли заузети.

После тога неуспеха султан предузима други напад на Деспотовину, и почетком 1456. поново опседа Смедерево. Деспот се био склонио на своја добра у јужној Угарској, у Бечкерек; али је Смедерево био снабдео довољном храном, великим бројем топова и ватреним оружјем, тако да и поред своје моћи и жртава које нису жалили Турци ни овом приликом не могоше ништа стономе граду српском.

Михајло из Острвице прича како је те године у Смедереву владала куга и како је Деспот, да би избегао помор, отишао био "на бољи ваздух близу Београда". Из наших летописа видимо, опет, да је једне ноћи, 17. децембра 1456. Ђурђа мучки напао Михајло Силађи, заповедник београдски и шурак Јована Хуњадија, у његову дворцу у купинику. У тој борби Ђурађ изгуби два прста на руци и буде спроведен у Београд. Да би се из ропства искупио, морао је оставити као таоца деспотицу Јерину, пре него је из Смедерева донео откуп. Али рану на руци није могао да залечи, и, окружен породицом, он је склопио очи једног петка, то јест на Бадњи дан 1456, у Смедереву.

Његова смрт значила је вачији губитак у целој земљи. "Кад си ти умро, како ћемо ми живети?", питао је охладнелог старца на одру човек који му је упућивао последњу реч. Та реч је била не може бити искренија: "О земљо, и ваздуше, и проча створења твари, што касните? Придите, с нама заплачите, с нама заридајте, с нама жалите жалост велику, и непретрпљиво претрпите."

Да ли је син-љубимац отровао мајку Јерину

После Ђурђеве смрти Србијом влада најмлађи син његов, Лазар, кога је отац још за живота, кад га је оженио (1446), прогласио за савладара. Али је убрзо избио неизгладив раздор између њега и његове жене с једне стране, и Јерине, њенога брата Томе и слепога Гргура с друге стране. Изгледа да је разлом настао око Ђурђева блага, које није било мало, и услед и ранијег неслагања снахе и свекрве. Тако је Јерина с братом, царицом Маром и најстаријим сином једнога дана побегла из Смедерева. Да ли ју је Лазар, нашавши је у Руднику, где се била склонила, отровао или није, нагађа се; 2. маја 1457. ње више није било. наши летописи бележе како су истога дана (неки веле, исте ноћи) одбегли из Србије на Порту, к цару Мехмеду, Гр�¶гур, царица Мара и њихов ујак Тома. Нема сумње да су брат и сестра хитали да од саможиве снахе и поводлјива брата спасу нешто од очевине, али је могуће и то да им је, после материне смрти, и сам живот био у опасности.

Ни Лазар није живео дуго иза тога. Он умире 20. јануара 1458. у Смедереву, оставив за собом, на двору, слепога брата Стефана, жену и три кћери; и, пошто није имао мушке деце, 3. фебруара би образовано деспотско намесништво у које улази Стефан, као Ђурђев син, деспотица Јелена, без сумње због заоставштине Лазарове, и велики војвода Лазаров Михајло Анђеловић.

Како је овај последњи био рођени брат беглер-бега Румелије, Махмуд-паше, његов улазак у намесништво значио је, у српској политици тога тренутка, искрену приврженост Турској. Међутим, у намесништву се ускоро појавише отворени сукоби. Михајло Анђеловић је свакако сневао о томе да га Порта, као свога пријатеља, утврди на деспотски престо. Прежући од тога могућнога чина, Јелена, која је, по свему судећи, била врло окретна жена, желела је да удајом своје најстарије кћери престо обезбеди будућем зету, ма ко то био; и, да би у том успела, она из државне управе отклања најпре Михајла.

Потанкости тога судбоносног догађаја, који се одиграо 31. марта, остале су нејасне. Све што се а, то је да је једнога дана Михајло, пуштен од својих присталица, ушао у град с једним одредом турске војске. Ти Турци, чим су се обрели у тврђави, истакоше своју заставу, на кули испред улаза, и повикаше: Живео султан! Али противници Михајлови узму оружје, и посеку и Турке и Михајлове људе; намесника затим баце у тамницу, под надзором Дубровчанина дамњана Ђорђића, и сва његова добра одузму и даду другима. Тако су од 1. априла 1458. до 21. марта 1459. на српском престолу само Стефан и Јелена.

За то време, Јеленин изасланик, велики логофет Стефан Ратковић, води преговоре с босанским двором о женидби босанскога престолонаследника Јеленом, кћери почившега деспота Лазара; и, како је збацивање намесника Михајла Анђеловића значило у српској политици ослањање на Угарску против Турске, босански краљ Томаш доби, на Сегединском сабору у јануару, пристанак угарских сталежа да његов син завлада српском деспотовином.

Отада, догађаји које је, покрај слепога девера, славољубива Гркиња проузроковала - пре из сопствених рачуна а не из политичке мудрости - нижу се муњевитом брзином. на Велику среду, 21. марта, Стефан је лишен деспотске власти. Тога дана деспотом постаје вереник Јеленине кћери. 1. априла обавља се његово венчање с тринаестогдишњом Јеленом, која тада прелази у католичанство и добија име Марија. Недељу дана доцније, стриц невестин буде прогнан из отаџбине. Још кобнијом брзином приближавао се крај свему.

izvor:
http://www.srpsko-nasledje.co.yu/sr-c/1998/07/article-04.html

nastasenjka · **~daydreaming~**

Босанци продају Смедерево

На политичке проме у Србији Порта дакако није могал остати равнодушна. И тако Мехмед ИИ ускоро и по трећи пут крене на Смедерево, и опколи га великом војском. У граду се налазила незнатна угарска посада, она која је 21. марта прогласила Стефана Томашевића деспотом и која је била немоћна да икакав отпор да освајачу Цариграда.

Међу Србима туркофилска странка имала је сад већину. Онда се приступило преговорима о предаји тврђаве. Њих је водио стриц новога деспота, Радивој. Он је од Турака искао да се Босанци, подразумевајући ту и целу деспотску породицу, пусте да слободно и са својом имовином изађу из града. То им би допуштено, и деспотица Јелена са зетом и кћерима могла је да иде куд је хтела. Али угарска посада би заробљена.

Тако је Смедерево прешло у турске руке без борбе, у среду 20. јуна 1459.

Као раније вест о паду Цариграда, тако је сад глас о паду Смедерева поразио западну Европу. Папа Пије ИИ, у својим писмима најпре, у својим Мемоарима затим, не може да прежали "зао чин" босанскога краља, и сматра да је Стефан Томашевић био продао Смедерево по скупу цену.

Чим је Смедерево потпало под власт Ислама, оно је постало главним местом у Смедеревском санджаку. Од митрополије начињена је Освајачева џамија. Турчин који управља санджаком зове се "војвода од Смедерева".

PorukaPostavljena: Thu Mar 22, 2007 2:42 pm Naslov poruke: Odgovorite sa citatom Izmena/Brisanje ove poruke Na vrh strane Na dno strane Izbriši ovu poruku Prikaz IP adresa ovog korisnika
Град, дању затворен, ноћу отворен

Код оваквих политичких прилика, Смедерево је изгледало као војнички шатор који се никако не диже. "У најамничким четама деспота Ђурђа било је свакојаких народности: Француза, Италијана, Маџара, Немаца, Грка, Арбанаса. Између два похода, ти људи мисле и на провод; задовољства су се пружала лако јер је земља била пет година под туђом окупацијом".

Да је живот у престоници био весео, сведочи нам донекле ова строфа:

Што ј' град Смедерево
Вас дан затворено,
Вас дан затворено -
Сву ноћ отворено?

Али је 12. јануара 1453. у Смедереву била општа народна светковина, пуна сјаја и дирљивих призора, приликом полагања моштију светог Луке у смедеревску митрополију. По цену од тридест хиљада дуката и с допуштењем од султана, Деспот успе да пренесе мошти великога евангелиста из Рогоса, у Епиру, у своју престоницу. Посаобини српској која је спроводила светињу Ђурађ је ишао у сусрет читаву недељу дана; родољубиви владар веровао је да ће чудотворчево тело донети његовом напаћеном народу мир и напредак; и, угледавши издалека литију, сишао је с коња, као и сва његова пратња, и гологлав, са сузним очима од усхићења, приђе кивоту да га целива. На двору је Јерина постила не једући ништа. Кад је поворка, којој је свет врвео са свих страна, била надомак Смедерева, она је са својом децом изишла пешице пет папришта. народ се толико тискао да се приближи костима да су војници морали силом крчити пут. Апостол би најпре унет у придворну цркву, затим у Деспотову палачу, где је целу ноћ служено бденије. Сутрадан, светац је ношен три пута око градских зидина. За моштима је корачао Деспот с породицом; за њоме су митрополит, свештеници и иноци појали "стјени града да утврдет се и непоколебими пребудут"; напред су ношени крстови, барјаци, иконе, репиде и друге црквене утвари. Свак је држао ужежену свећу. Најзад је светац положен у цркву Благовештење при митрополији, у коју су доводили болесника, кљакаве и умоболнике да оздраве од чудеса светог Луке. Из раке су се распростирали мириси разнога цвећа. Било је ту уосталом и неверника, који су правили досетке на рачун духовника, али их је светац спутавао. Њега је Ђурађ обдарио скупоценим даровима, а дао је милостињу и ништим и оскудним. Тај дан пун блеска, радости, побожничке ведрине и наде у безбедну будућност, прашњиви путници су се тискали с војсковођама у свечаној опреми, девојке у празничном руху са свештеницима у златним одеждама и државним достојанственицима, и не слутећи да ће светиња та бити ускоро предмет личних рачуна и цењкања последње деспотице српске.

Деспот који је ковао најлепши српски новац

Ђурађ Бранковић се убраја у најбогатије европске владаре свога времена. Главни његови дохотци били су многи рудници у Србији и његова добра у Угарској. У Будиму, у талијанској улици, имао је палачу од камена; у Купинику, данашњем Купинову на Сави, дворац; у Некудиму, на ставу Јасенице и Кубршнице, летњиковац. О његовоме богатству најбоље сведочанство имамо у подацима који се односе на покретени иметак дат, по опсади Смедерева 1439, у "поклад" дубровачкој општини. Биле су то вреће млетачких, турских и угарских дуката, затим вреће некована злата и сребра, па вреће златних и сребрних предмета. Што се тиче Ђурђева новца, који је кован у Руднику, Новом Брду, Сребрници и Смедереву, он представља и најразноврснији и најлепши новац који је један српски владар после цара Душана оставио.

"Заплачите, с нама заједно заридајте, с нама закукајте: Јаох! Јаох! С великим крицима закукајте, сваки од вас у себи закукајте: Јаох мени! Јаох мени! О земљо, и ваздуше, и проча створења твари, што касните? Придите, с нама заплачите, са нама заридајте, с нама жалите жалост велику, и с нама непретрпљено претрпите! Јер, кад си ти умро, како ћемо ми живети?"
(Надгробна беседа за деспотом Ђурђем Бранковићем)

Пад древнога града Константина Великог, 29. маја 1453, поразио је хришћане као ниједан догађај пре тога. "До дна душе потресен, слушао је стари Деспот тужну вест, затворивши се три дана у собу, не пуштајући никога к себи. Разабравши за пад Цариграда, осећаше он добро да и њега иста судбина чека. Од нагомилана ратна плена послао је султан Деспоту као ратни трофеј неколико црквених слика и црквених утвари."

Има података да је од те 1453. до 1456, године смрти Ђурђеве, у Србији нашло склоништа много угледних Грка, међу којима је у Смедерево дошао и архистратег Ђорђе Кантакузин. По једној забелешци његова друга Димитрија Ласкариса, Кантакузин је био донео собом и два рукописа историчара шестог века Прокопија, писца Повеснице Јустинијанових ратова и Тајне повеснице.

У дирљивој Надгробној речи, опет, непознати беседник обраћа се и "нужднејшим житељима Константинова града", да и они ожале свога гостопримљивог заштитника, речима: "Заплачите, с нама заједно заридајте, с нама закукајте: јаох. Јаох! С великим крицима закукајте, сваки од вас у себи, закукајте: Јаох мени! Јаох мени!"

Деспотово предосећање се испунило убрзо. У пролеће 1453, Порта шаље у Смедерево изасланика: Турци изрично захтевају да им се предаду Смедерево и Голубац. Ђурађ се тада налазио у Угарској. По повратку османског чауша, у Смедереву чују за војни поход на Србију. Турску војску од двадесет хиљада људи предводио је сам Мехмед ИИ, с Исак-бегом Арбанизевићем. Иако су освојили многа друга утврђења и из земље одвели у ропство близу педесет хиљада становника, Смедерево, чија је посада бројала шест хиљада пробраних војника и која је јамачно била под заповедништвом Томе Кантакузина, тај пут никако нису могли заузети.

После тога неуспеха султан предузима други напад на Деспотовину, и почетком 1456. поново опседа Смедерево. Деспот се био склонио на своја добра у јужној Угарској, у Бечкерек; али је Смедерево био снабдео довољном храном, великим бројем топова и ватреним оружјем, тако да и поред своје моћи и жртава које нису жалили Турци ни овом приликом не могоше ништа стономе граду српском.

Михајло из Острвице прича како је те године у Смедереву владала куга и како је Деспот, да би избегао помор, отишао био "на бољи ваздух близу Београда". Из наших летописа видимо, опет, да је једне ноћи, 17. децембра 1456. Ђурђа мучки напао Михајло Силађи, заповедник београдски и шурак Јована Хуњадија, у његову дворцу у купинику. У тој борби Ђурађ изгуби два прста на руци и буде спроведен у Београд. Да би се из ропства искупио, морао је оставити као таоца деспотицу Јерину, пре него је из Смедерева донео откуп. Али рану на руци није могао да залечи, и, окружен породицом, он је склопио очи једног петка, то јест на Бадњи дан 1456, у Смедереву.

Његова смрт значила је вачији губитак у целој земљи. "Кад си ти умро, како ћемо ми живети?", питао је охладнелог старца на одру човек који му је упућивао последњу реч. Та реч је била не може бити искренија: "О земљо, и ваздуше, и проча створења твари, што касните? Придите, с нама заплачите, с нама заридајте, с нама жалите жалост велику, и непретрпљиво претрпите."

Да ли је син-љубимац отровао мајку Јерину

После Ђурђеве смрти Србијом влада најмлађи син његов, Лазар, кога је отац још за живота, кад га је оженио (1446), прогласио за савладара. Али је убрзо избио неизгладив раздор између њега и његове жене с једне стране, и Јерине, њенога брата Томе и слепога Гргура с друге стране. Изгледа да је разлом настао око Ђурђева блага, које није било мало, и услед и ранијег неслагања снахе и свекрве. Тако је Јерина с братом, царицом Маром и најстаријим сином једнога дана побегла из Смедерева. Да ли ју је Лазар, нашавши је у Руднику, где се била склонила, отровао или није, нагађа се; 2. маја 1457. ње више није било. наши летописи бележе како су истога дана (неки веле, исте ноћи) одбегли из Србије на Порту, к цару Мехмеду, Гр�¶гур, царица Мара и њихов ујак Тома. Нема сумње да су брат и сестра хитали да од саможиве снахе и поводлјива брата спасу нешто од очевине, али је могуће и то да им је, после материне смрти, и сам живот био у опасности.

Ни Лазар није живео дуго иза тога. Он умире 20. јануара 1458. у Смедереву, оставив за собом, на двору, слепога брата Стефана, жену и три кћери; и, пошто није имао мушке деце, 3. фебруара би образовано деспотско намесништво у које улази Стефан, као Ђурђев син, деспотица Јелена, без сумње због заоставштине Лазарове, и велики војвода Лазаров Михајло Анђеловић.

Како је овај последњи био рођени брат беглер-бега Румелије, Махмуд-паше, његов улазак у намесништво значио је, у српској политици тога тренутка, искрену приврженост Турској. Међутим, у намесништву се ускоро појавише отворени сукоби. Михајло Анђеловић је свакако сневао о томе да га Порта, као свога пријатеља, утврди на деспотски престо. Прежући од тога могућнога чина, Јелена, која је, по свему судећи, била врло окретна жена, желела је да удајом своје најстарије кћери престо обезбеди будућем зету, ма ко то био; и, да би у том успела, она из државне управе отклања најпре Михајла.

Потанкости тога судбоносног догађаја, који се одиграо 31. марта, остале су нејасне. Све што се а, то је да је једнога дана Михајло, пуштен од својих присталица, ушао у град с једним одредом турске војске. Ти Турци, чим су се обрели у тврђави, истакоше своју заставу, на кули испред улаза, и повикаше: Живео султан! Али противници Михајлови узму оружје, и посеку и Турке и Михајлове људе; намесника затим баце у тамницу, под надзором Дубровчанина дамњана Ђорђића, и сва његова добра одузму и даду другима. Тако су од 1. априла 1458. до 21. марта 1459. на српском престолу само Стефан и Јелена.

За то време, Јеленин изасланик, велики логофет Стефан Ратковић, води преговоре с босанским двором о женидби босанскога престолонаследника Јеленом, кћери почившега деспота Лазара; и, како је збацивање намесника Михајла Анђеловића значило у српској политици ослањање на Угарску против Турске, босански краљ Томаш доби, на Сегединском сабору у јануару, пристанак угарских сталежа да његов син завлада српском деспотовином.

Отада, догађаји које је, покрај слепога девера, славољубива Гркиња проузроковала - пре из сопствених рачуна а не из политичке мудрости - нижу се муњевитом брзином. на Велику среду, 21. марта, Стефан је лишен деспотске власти. Тога дана деспотом постаје вереник Јеленине кћери. 1. априла обавља се његово венчање с тринаестогдишњом Јеленом, која тада прелази у католичанство и добија име Марија. Недељу дана доцније, стриц невестин буде прогнан из отаџбине. Још кобнијом брзином приближавао се крај свему.

izvor:
http://www.srpsko-nasledje.co.yu/sr-c/1998/07/article-04.html

nevaljalimacak · Početnik Domaćeg.de

Takav je nas narod, svog gospodara voli tudjeg mrzi, Srbina despota velica, a njegovu zenu Grkinju omalovazava. Kazu da ona i nije imala tolki uticaj na svog muza, da je nepravedno optuzena, ipak, u arhitekturi Smedereva se vidi da je grad izgradjen po vizantijskom stilu i da su gradnjom upravljali graditelji iz Vizantije, a koje je verovatno ona dovela. Mozda nas narod nije bio tolko lud, a mozda je mislio ne bi nas ovako mucio nas vladar Srbin, nego to ona Grkinja koju bas boli za nas.

jakuzza · Početnik Domaćeg.de

Ostalo mi je u secanju da je moja pokojna baba stalno govorila kad neko glasno govori... " sta se deres ko silna Jarina ! "....Sto mi govori da i nije bas bila popularna u narodu ta Jerina...Mozda gresim , mozda i ne....Pozzzzz!

kai79 · Početnik Domaćeg.de

Videvsi sta se desilo sa njenim gradovima odakle je dosla ona pokusava da zastiti Smederevo tako sto gradi nepristupacan grad da se zastiti od turaka.Morala je biti stroga jer im je zivot zavisio od tog grada.Nas narod sad to malo preuvelicava i dodaje pa na kraju ispade da je bila sam djavo.Ali nije uspela i zadesilo je onood cega se najvise plasila.
Interesantno je to da su njena cerka i svekrva proglasene za svece a ona je verovatno ucinila mnogo vise za Srbiju.

bobosmrad · Početnik Domaćeg.de

Kazu da Jerina sagradi i Zvornik.

idiamin · Početnik Domaćeg.de

Bojan_kralj · **~Angel azul~**

Prokleta jerina je i sagradila i jednu veliku tvrdjavu na jednom veoma ne pristupacnom brdu u Prijepolju....trebalo je mnogo godina da se zavrsi....sad ga zovu Jeringrad Rolling Eyes

.....eto po tome i znam ko je prokleta Jerina

gkukolj · **-tončica-palončica-**

Duh proklete Jerine još živi u pećini

Zašto mještani sela Gradac kod Batočine vjeruju da ih omražena supruga despota Đurađa i danas vreba? Ko počiva u grobovima na Jerininom brdu? Da li je kletva ove vladarke uništila sopstvenu lozu i samostalnost srpske srednjovjekovne države?

Likovi žena u srpskoj srednjovjekovnoj istoriji i umjetnosti opisivani su ili na vrlo lijep ili, pak, na najružniji nači. A žena koju nikako nije volio srpski narod i koju je smatrao odgovornom za sva zla koja su mu se događala u to vrijeme, bila je Jerina. Druga supruga despota Đurađa Brankovića, porijeklom Grkinja, izdanak vizantijske carske porodice Kantakuzen.
Istorija kaže da se Jerina, za mnogo starijeg despota Đurađa koji je iz prvog braka imao dvije kćeri, udala u decembru 1414.godine. Zbog svojih srodnika, koji su nakon njene udaje brže-bolje pohrlili u Srbiju i tu našli uhljebljenje i službu, Jerina je odmah naišla na otpor naroda čija je despotica bila. Njeno porijeklo, a zatim uticaj srodnika, poput brata joj Tome Kantakuzena, na srpske državne poslove, kao i jačanje grčkog elementa na dvoru i u vojsci, učinili su je toliko neomiljenom da je dobila nadimak - Prokleta Jerina.
Međutim, vrhunac netrpeljivosti srpskog naroda prema ženi despota Đurađa bilo je zidanje nekoliko gradova u tadašnjoj Srbiji: prije svega Smedereva, a zatim Dragaševca, Grabovca grada u Tolisavcu, u Knincu i Kovinu: u BiH u Severinu i u Crnoj Gori u Morakovu. Ne toliko zbog same gradnje, već zato što su ti "Jerinini gradovi", naročito Smederevo, koje je bilo prijestonica države (poslije pada Beograda) i koje se smatralo tada jednom od najvećih i najboljih tvrđava u Evropi, zahtijevali od naroda koji ih je gradio ogromne žrtve. Dižući ove gradove, srpski narod je bio osuđen na kuluk i dažbine, danak i argatovanje. A za sve njihove patnje optužena je bila "nekada tako lijepa, ponosita, bogata, slavna i, iznad svega, gorda i neumoljiva" - Prokleta Jerina.
Koliko ju je narod mrzio, toliko je se i plašio, što se može vidjeti i kroz narodne pjesme. Jedna od njih je i "Starina Novak i knez Bogoslav"
-napominjem da je pjesma već napisana u postu 22.marta 2007.-nastasenjka

Misteriozna smrt

Narod kao narod. Volio je svog despota Đurađa koji je, na razne načine, pokušavao da spasi što se u Srbiji još moglo spasiti od Turaka. Ali, ni diplomatski manevri, ni najžešći ratni okršaji nisu mogli zaustaviti tursku silu, te je Smederevo, glavno srpsko uporište ipak palo u ruke Turaka 1439.godine. Tada su iz despotovine u zarobljeništvo u Jedrene odvedena dva Jerinina i Đurađova sina, Grgur i Stefan. Oni su, nešto kasnije, dospijeli u Malu Aziju, gdje su bili kažnjeni osljepljenjem usijanim gvožđem, iako ih je sestra Mara, supruga cara Murata, pokušala spasiti. Obojica su, par godina kasnije vraćena despotu Đurađu i Jerini, a srpski narod je, opet, kao glavnog krivca za stradanje Đurđevih nasljednika označio njegovu suprugu, čak je optužujući da je vinovnik monstruoznog zločina protiv rođene djece. Navodno, Jerina je skovala plan da oslijepi oba svoja sina, kako bi Turcima olakšala vlast u Srbiji!
Bilo kako bilo, 1456.godine umire despot Đurađ u dubokoj starosti, a samo godinu dana kasnije i Jerina. Kraj njenog života do danas je ostao obavijen velom misterije. Pričalo se da ju je otrovao najmlađi sin Lazar koji je i naslijedio oca, a koji nije bio u dobrim odnosima sa majkom i ostalom braćom i sestrama. Iste noći, kada je Jerina umrla, iz Srbije su u Jedrene pobjegli njen brat Toma Kantakuzen, kći sultanija Mara (kao Muratova udovica, vratila se i živjela u Srbiji) i slijepi Grgur. Ali, sa Jerininom smrću ne prestaju i druga zla po porodicu Branković. po legendi, prije nego je dušu ispustila, ova "zla žena" proklela je i svoje potomke, pa je zato njen i Đurađov sin Lazar, koji je naslijedio despotovinu, njome vladao jedva nekoliko mjeseci. Umro je vrlo brzo poslije majke, a u despotovini je ostao od Brankovića da živi samo oslijepjeli Stefan. Već naredne godine, 1459. palo je i Smederevo, a to je ujedno bio i kraj samostalnosti srpske srednjovjekovne države.
Osim predanja, o Jerini se, ili kako ju je narod zvao Prokletoj Jerini, vrlo malo zna. Zapisi o njoj, osim njenog lika, sačuvanog na minijaturi esfigmenske povelje, skoro da i ne postoje. A od "njenih gradova", koje su Turci kasnije razrušili i spalili, ostale su samo zidine...

Nema izlaza

U Srbiji Jerininih zdanja ima nekoliko. Između ostalog, i u selu Gradac, kod Batočine. gdje protiče Lepenica.
Po pričama mještana, prokleta Jerina je, početkom 15.vijeka, naredila izgradnju crkvice i omanjeg utvrđenja na vrhu brda. Navodno, poslije smrti supruga, riješila je da se odvoji od svojih sinova, posebno od Lazara, za kojeg je slutila da je ne voli mnogo i da joj može biti opasan protivnik. Kako bi izbjegla mogućnost da do pomenute crkvice i utvrđenja svako može da priđe kad god mu se prohtije, Jerina je naredila kopanje pećine, kroz koju bi put vodio do samog vrha brda. Navodno, to je i urađeno. Sve radove je, između ostalog, krijući od Lazara, lično nadgledala.
Ali, kada su crkvica posvećena Svetom Nikoli i utvrđenje bili gotovi, kao i pećina koja je vodila do njih, dogodilo se da je Jerina iznenada ispustila dušu. Kažu, pretekao ju je sin i - otrovao.
"Narod svašta priča. Ali znam da mi je još moj djeda govorio da ne ulazim u pećinu, jer iz nje vreba Prokleta Jerina. Odnosno, njen duh. A mi djeca, najviše smo voljeli da se penjemo na to njeno brdo, da tamo vodimo ovce na ispašu i uvlačimo se u pećinu", priča nam mještanka sela Gradac, Miroslava Janošević, čija se porodična kuća nalazi uz sam obronak Jerininog brda i pećine
po riječima naše sagovornice i priči koja se sa koljena na koljeno prenosi ovim krajem, iako mrtva, Prokleta Jerina i danas "vreba". Navodno, njen duh šeta pećinom i brdom i svako ko se usudi da uđe malo dublje u pećinu, koja inače ima nekoliko ulaza, ali izlaz još niko nije pronašao, neće izaći-živ.

Spaljeni i grobovi

Nema u toj pećini bog zna šta: kamen, paučina, pauci... i voda koja vam kaplje na glavu. Ali, zaista izgleda sablasno i nije prijatno unutra. Čak se na mnogim mjestima obrušilo kamenje, te ne znam baš koliko je uopšte prohodna.
Miroslava Janošević se sjeća da joj je djed kazivao kako su, svojevremeno, iz svih krajeva Srbije ljudi dolazili, posebno pred Đurđevdan, sa darovima za Jerinu:
- Donosili su hljeb, žito, meso, kolače i voće da poklone Jerini i na taj način, navodno, umilostive njen zao duh. Neki to rade i danas. možda običaja radi. a možda što i dalje vjeruju da im Prokleta Jerina može nauditi.
Naša sagovornica nas vodi na vrh Jerininog brda, na koje se vrlo teško popeti, s obzirom na neprohodnu i strmu stazu, jer se tamo nalazi i nekoliko grobova. Tvrdi da su u njima sahranjeni Srbi, te da groblje potiče još iz srednjeg vijeka. Moguće je da su tu zauvijek ostali zakopani i zaboravljeni oni koji su gradili crkvicu i utvrđenje za Jerinu.
A grobova je svega nekoliko. Možda desetak. Bez obilježja, krsta. Samo kamenje ili teška kamena ploča kojom je prekrivena raka. Siromašno i jadno. Što zbog škrte Jerine, priča se, ono i zbog Turaka, da ne bi pronašli njeno utvrđenje.
Međutim, upravo se to i dogodilo. Turci su pronašli brdo i zdanje na njemu i sve spalili. Do temelja. Čak je, po pričama mještana, gorio i kamen na grobovima Jerininih radnika, koji su danas prekriveni mahovinom i travom i jedva se naziru. Ostavljeni i od svijeta zaboravljeni. O njima, kao i o Prokletoj Jerini, ostala su samo predanja da se prepričavaju sa koljena na koljeno...

"Treće oko" broj 402 - Jelisaveta D.Ljutić