Robert Kaplan: BALKANSKI DUHOVI

Vladika Rufim · Početnik Domaćeg.de

Sveci, teroristi, krv i sveta vodica

Drhtao sam i pipao po mraku. Za posetu pećkom manastiru u "Staroj Srbiji" namerno sam izabrao ovaj upečatljivi čas pred zoru. U istočnoj pravoslavnoj crkvi duhovna obuka propisuje težak rad i nagrađuje ga otkrovenjem pakla i spasenjem koje je isto tako fizičko. Ukoliko uljez sa Zapada nije voljan da to oseti celim bićem, ne može da se nada da će shvatiti.
U Crkvi apostola, oslikanoj 1250, mojim očima trebalo je vremena. Minuti su trajali dugo, puni poraza, kao i neprekinuta stoleća. Nisam imao ni baterijsku lampu, ni sveću. Ništa ne usmerava volju tako kao slepilo.
"A slijepcu oči ne smetaju, on se drži sve jednoga puta, ka pjan plota kada se prihvati", napisao je Petar Petrović Njegoš u Gorskom vijencu, najvećem epu srpskog jezika. U njemu je masovni pokolj preobraćenika u islam opravdan kao način da se podrži lokalna borba protiv muslimanskih Turaka. Ubrzo, baš kad je tama počela da se povlači, shvatio sam šta su zapravo prava borba, očajanje i mržnja.
Rad mojih očiju naučio me je prvom pravilu nacionalnog opstanka: čitav svet se može stvoriti od veoma malo svetlosti. Trebalo je još samo nekoliko trenutaka da bi lica počela da izviru iz tmine - progonjena i žudnjom izmoždena lica iz predsvesne srpske prošlosti odisala su duhovnošću i prostotom koje Zapad najbolje poznaje preko likova Dostojevskog. Osećao sam kao da se nalazim u lobanji u kojoj su spaljena kolektivna sećanja naroda.
Snovi su dobili oblik, priviđenja: sveti Nikola u purpornoj odori i s crnim, opominjućim očima na mom potiljku; sveti Sava, svetac-zaštitnik Srba i osnivač upravo ove crkve, koji se spustio preko vodene praznine da nudi darove milosrđa i nadahnuća; uzneti Hrist, dehumanizovani seljak-bog koji je prevazišao poslednji stadijum fizičke patnje, strašniji od bilo kog osvajača ili zemaljske ideologije.
Apostoli i sveci izmešali su se sa srednjovekovnim srpskim kraljevima i arhiepiskopima. Svi su prikazani preko iskrivljujućeg ogledala vere: izduženih tela i ogromnih ruku i glava. Oči mnogih svetaca bile su izgrebane. Po seljačkom verovanju, malter i boja korišćeni za slikanje očiju svetaca mogu da izleče slepilo.
Sujeverje, idolopoklonstvo? Tako bi rezonovao zapadnjački um. Um koji, po rečima Džozefa Konrada, nije "imao nasledno, niti lično poznavanje oruđa kojim istorijska autokratija guši ideje, čuva svoju moć i brani svoje postojanje. Građaninu Zapada nikada ne bi palo na um", piše Konrad u U očima Zapada, "da može biti izbičevan i da je to uopšte mera koja se sprovodi u istrazi ili kažnjavanju".
Ova Crkva izrekla je opomenu: što je tama dublja, to otpor postaje strašniji i sve manje razuman.
Razdaljina koju je trebalo da pređu ove veličanstve utvare dok su se moje oči prilagođavale tmini, bila je neizmerna: preko vekova otomanske vladavine, najstrašnijih mogućih ratova i komunističke vladavine. Ovde, u ovom svetilištu dogme, misticizma i divljačke lepote, življen je život nacije. Jedino je odavde mogao uopšte poteći.
"Ne znate kako je to ubijati čekićem, ekserima, buzdovanom, zar ne?"
Ismail je pokušavao da nadjača muziku dok mu je lice poprimalo ljubičast odsjaj od treptavih, raznobojnih reflektora. Još sam bio u Peći, u staroj Srbiji, u diskoteci u koju dolaze muslimanski Albanci, nedaleko od srpskog manastira.
"Znate li zašto ne volim da pijem šljivovicu, zašto uvek pijem pivo? Zato što su četnici (srpski partizani u Drugom svetskom ratu) obično ubijali pošto bi popili šljivovicu. Da li znate kako izgleda baciti dete uvis i dočekati ga na nož pred očima njegove majke? Biti vezan za panj u plamenu? Kako izgleda kad vam je zadnjica pocepana sekirom a vi preklinjete Srbe, preklinjete ih da vam pucaju u glavu, a oni neće?

Ljudi postaju slični u suludoj demokratiji borbe

Bio je to svet zaustavljen u vremenu: magloviti podijum na kojem su ljudi besneli, prolivali krv, doživljavali priviđenja i zanose. Pa ipak su njihovi pogledi ostali ukočeni i daleki, kao na prašnjavom kipu. "Mi smo ovde potpuno zaronjeni u sopstvenu istoriju", rekao mi je Ljuben Gočev, bivši bugarski ministar inostranih poslova.
Tako sam postao potpuno opsednut srednjovekovnim crkvama i manastirima, starim knjigama i starim fotografijama. Na putu, kada bih sretao ljude, uvek bih ih zapitkivao o prošlosti. Samo je na taj način sadašnjost mogla postati shvatljiva.
Ovi prostori zahtevaju ljubav prema nepoznatom. Mesecima sam pretresao prodavnice retkih knjiga i tragao za nabavljačima. Znao sam da knjige koje najbolje objašnjavaju nasilje u Rumuniji za vreme revolucije decembra 1989. već decenijama nisu u prodaji, u nekim slučajevima pola veka ili više.
Od aprila do oktobra 1915, američki novinar i politički radikal Džon Rid, u pratnji crtača Bordmena Robinsona putovao je kroz Srbiju, Makedoniju, Rumuniju, Bugarsku, Grčku i Tursku. Rid je objavio izveštaj sa njihovog putovanja Rat u istočnoj Evropi 1916, godinu dana pre nego što je otputovao u Rusiju i napisao Deset dana koji su uzdrmali svet. Od svih Ridovih knjiga, najmanje je poznata Rat u istočnoj Evropi. Morao sam da platim 389 dolara i 11 centi za prvo izdanje s posvetom autora. Navošteni listovi zaštitili su neke od crteža rađenih olovkom. Rid piše: "U uzbuđenju iznenadnog napada, očajničkog otpora, zarobljavanja i uništavanja gradova, izgledalo je da ljudi gube svoj karakterističan lični ili rasni pečat i postaju slični u suludoj demokratiji borbe." Rid je više voleo da ih posmatra nakon što bi se "privikli na rat kao na posao, počeli da se prilagođavaju tom novom načinu života i da pričaju i razmišljaju o drugim stvarima".
I ja sam hteo tako da postupim: da vidim zaboravljena stražnja vrata Evrope, ne usred revolucija ili epohalnih izbora, već neposredno posle toga, kad različiti ljudi počinju da se prilagođavaju tom novom načinu života.
Na jednoj od starih fotografija koje sam gledao nalazio se habzburški nadvojvoda Franc Ferdinand na vojnoj vežbi u okolini Sarajeva, 27. juna 1914, dan pre nego što je ubijen -zločin koji je raspalio Prvi svetski rat. Konji su kopitama dizali prašinu. Franc Ferdinand jahao je uspravno, s nogom duboko u uzengiji, sabljom na boku. Njegovo lice obraslo bradom odisalo je sigurnošću jednog nevinijeg doba koje se mnogo lakše moglo zapanjiti, svetu koji se još maglovito mogao pripisati Meternihovoj restauraciji i nepoznavanju (merenom tek danima i nedeljama) tehnoloških zala savremenog rata i totalitarizma.
Na drugoj fotografiji bio je atentator Franca Ferdinanda Gavrilo Princip, bosanski Srbin iz okoline Sarajeva. Princip, još adolescent, obmanjivao je svojim krhkim izgledom: mladica ispresecana žilama i venama. Pogled pun životinjske aktivnosti razlikovao se od mrtvog pogleda savremenih terorista koji ubijaju s daljine automatskim puškama i bombama koje aktiviraju vazdušni žiroskopi.
Najintenzivnijih sedamdeset pet godina svetske istorije je prošlo i sve su zabeležene zahvaljujući fotografijama. Ali u poređenju s ljudima koje sam sretao i glasovima koje sam sada na putu slušao, te fotografije nisu mi delovale tako staro.
Balkan je bio pravi treći svet, mnogo pre no što su zapadnjački mediji iskovali taj naziv. Sa tog planinskog poluostrva na granici s Bliskim istokom novinski dopisnici upućivali su prve izveštaje XX veka o blatnjavim nizovima izbegličkih kolona i stvarali prve knjige subjektivnog novinarstva i putopisne proze, u doba kad su Azija i Afrika još bile malčice predaleko.
Šta god da se dogodilo u Bejrutu ili drugde, prvo se, veoma davno, dogodilo na Balkanu.
Balkan je iznedrio prve teroriste u veku. VMRO (Vnatrešna makedonska revolucionarna organizacija) bio je Palestinska oslobodilačka organizacija dvadesetih i tridesetih godina, u kojoj su se bugarski nalogodavci posvetili tome da povrate delove Makedonije koje su Grčka i Jugoslavija uzele posle Drugog svetskog rata. Poput današnjih šiita iz južnih predgrađa Bejruta, ubice VMRO, koje su se na pištolju i pravoslavnoj Bibliji zaklinjale na odanost, potekle su iz seljačkog proletarijata bez korena u skopskim, beogradskim i sofijskim sirotinjskim kvartovima. Uzimanje talaca i masovni pokolji nevinih bili su uobičajeni. Čak i fanatizam iranskog sveštenstva ima svog balkanskog prethodnika. Tokom balkanskih ratova 1912-1913. grčki episkop u Makedoniji naredio je ubistvo bugarskog političara i zatim naložio da se njegova odsečena glava donese u crkvu da bi je fotografisali.

Kako izgleda zemlja gde se čine zverstva

Istorija XX veka ponikla je na Balkanu. Ovde su ljudi bili odvojeni siromaštvom i etničkim suparništvom, što ih je osudilo na mržnju. Ovde je politika bila svedena gotovo na nivo anarhije koja je s vremena na vreme Dunavom doticala u centralnu Evropu.
Nacizam, na primer, može tražiti svoje poreklo na Balkanu. U ćumezima Beča, plodnom tlu etničkih trvenja bliskih južnoslovenskom svetu, Hitler je naučio kako da mrzi na tako zarazan način.
Kako izgleda zemlja na mestima gde ljudi čine zverstva? Postoji li neki smrad, savršeno mesto, nešto u vezi s krajolikom što bi moglo optužiti?
Započeo sam svoje putovanje u centralnoj Evropi, u Nirnbergu i Dahau, ali tamo gotovo ništa nisam osetio. Ta mesta su muzeji: više ne žive i ne udišu vatru. Unutar sačuvanog zida oko stadiona na kojem su nacisti držali masovne zborove sada je teren za skvoš nemačkih japija.
U Beču sam prvi put uhvatio tračak nečega. Od Beča je Volfgang Amadeus Mocart zaslužio samo spomenik, sokače i trg. Dr Karl Liger dobio je veći spomenik, veći trg i najveličanstveniji deo Ringštrase - Dr Karl Liger Ring - gde se nalaze neoklasični Parlament, zgrada Renesansnog univerziteta, barokni Burgteater, gotska Gradska skupština i Folksgarten.
Liger, bečki gradonačelnik na prekretnici veka bio je, zajedno sa Georgom fon Šonererom, drugim austrijskim političarem istog vremena, otac političkog antisemitizma. Adolf Hitler u Majn Kampfu piše: "Ovog čoveka smatram najvećim nemačkim gradonačelnikom svih vremena... Da je dr Karl Liger živeo u Nemačkoj, svrstao bi se u velike umove našeg naroda". Hitler piše da njegove sopstvene ideje potiču upravo od Ligera. Godine 1895, 29. maja, iste noći kad je Teodor Hercl dobio vest o Ligerovoj pobedi na izborima za gradsko veće Beča, otišao je do svog stola da napravi plan o iseljavanju Jevreja iz Evrope.
Zurio sam u Ligerov spomenik na Trgu dr Karla Lugera. S rukom na srcu, u sjajnom odelu, der schöne Karl ("lepi Karl") radovao se budućnosti, očiju prepunih odlučnosti; na postolju su ga okruživali mišićavi, do pojasa nagi radnici naoružani lopatama i pijucima.
U današnjoj Nemačkoj takav spomenik izazvao bi skandal. Ali u Austriji nije bilo izvinjenja. "Karl Liger bio je najveći bečki gradonačelnik", rekao je jedan austrijski novinar, sležući ramenima. "On u stvari nije bio antisemita. Upotrebljavao je antisemitizam samo kao političku tehniku".
Nastavio sam dalje. Meternih je rekao da Balkan počinje u Renvegu, na putu koji od Beča vodi na istok i jug.
Što je čovek bliži bilo istočnom, bilo južnom rubu nemačkog govornog područja - što je čovek bliži, drugim rečima, pretećim i brojnijim Slovenima - to nemački nacionalizam postaje nesigurniji i opasniji. Na istočnoj granici nemačkog sveta, Nemci iz Šlezije i Pomeranije dovode u pitanje legitimnost poljske granice. Ka jugu, u Austriji, gde krv iz slovenskog sveta zapravo utiče u "nemačke" vene, odbijanje ove elementarne činjenice poprima razmere reakcionarne, svenemačke paranoje.
Stigao sam u Klagenfurt, glavni grad najjužnije austrijske pokrajine Koruške, poznate kao "Eldorado bivših nacista". U skladu sa svojom veličinom, Koruška je regrutovala više čuvara logora smrti nego bilo koja druga regija u Nemačkoj ili Austriji. U Klagenfurtu se osamdesetih pojavio pokret za odvojene škole: sačuvaj bože da nemačka deca uče rame uz rame sa Slovencima, etničkim Slovenima. Otišao sam u prostorije desno orijentisane Slobodarske stranke i koruškog Hajmatdinsta - organizacije nalik na narodnu vojsku, osnovane posle Prvog svetskog rata i vraćene u život pedesetih godina, sa neonacističkom orijentacijom. Pokušao sam da isprovociram partijskog portparola. Razočarao sam se.
Ideja o velikoj Nemačkoj sa Austrijom je mrtva, rekli su mi. Austrijsko desno krilo zainteresovano je jedino za očuvanje integriteta nemačkog jezika u jezičkom graničnom pojasu.
Umesto zastava ili starih vojničkih fotografija, neukusna savremena umetnost ukrašavala je zidove u prostorijama Slobodarske stranke. Zatim još jedno razočaranje: umesto neprijatnog provincijalizma "braon košulja" na klagenfurtskim ulicama, našao sam nadobudne tinejere na "mauntin" biciklima na pruge duginih boja. Video sam čoveka u ljubičastom sakou od antilopa i sa Đorđo Armani naočarima i žene obučene u stilu Žil Sander ili Gerlena, sa svilenim šalovima u najprefinjenijim jesenjim tonovima... Potomci esesovaca postali su skupo obučeni, sposobni tigrovi, ušuškani u sigurnost jednoobraznih kuća srednje klase.
Jedine zastave koje sam video pripadale su kreditnim kompanijama. U izlogu turističke agencije Izrael je bio samo još jedno zimsko odredište za lokalne obožavaoce Sunca. Istinski sledbenici u Slobodarskoj stranci i Hajmatdinstu postajali su sve izopšteniji i primorani da zadrže privid uvažavanja. Mesto antisemitizma i ostalih tradicionalnih ispada sada je zauzela razuzdana potrošnja. Stanovnici Koruške postali su dosadna vrsta.
Na južnoj granici Austrije sa onim što je nekad bila Jugoslavija, čak ni u prvoj klasi voza grejanje nije radilo. Vagon-restoran nije bio prikačen. Vagon koji ga je zamenjivao imao je samo pult za stajanje od cinka gde se služilo pivo, šljivovica i smrdljive cigarete bez filtera. Kako su se usputne stanice množile, ljudi s prljavim noktima zagušili su pult da bi pili i pušili. U trenucima kad nisu vikali jedan na drugog ili ispijali alkohol, u tišini su se zabavljali pornografskim časopisima. Za razliku od njihovih kolega iz austrijske radničke klase, nisu imali istovetne frizure i očigledno nisu planirali zimovanje u Tunisu ili Izraelu. Ovde bi Slobodarska stranka i Hajmatdinst, da su bili te sreće da dobiju siromašnu, starosedelačku izbornu jedinicu, mogli da odbace svoju modernu umetnost i svoje lažne, bezlične odgovore na novinarska pitanja.

Hrvatska: "Samo tako mogu otići u raj"

Prošlost u Zagrebu ležala je pod nogama mešajući se sa sadašnjošću, u vidu mekanog, gustog tepiha od lišća, raskvašenog od kiše, u koji su mi stopala stalno tonula. Napuštajući železničku stanicu, prolazio sam kroz maglenu zavesu žućkastu od uglja za loženje, hemijskog pandana gorućih uspomena. Kako se magla kretala brzo i bila razderana pukotinama, istog trena lepo su se ukazali komad kovanog gvožđa ili barokna kupola. Eto. I to je bila prošlost, shvatio sam: pukotina u magli kroz koju možeš da vidiš.
Prestonica bivše jugoslovenske republike Hrvatske poslednji je železnički grad u Evropi u kome se od putnika bez dvoumljenja očekuje da dođe vozom, pošto se "Esplanada", koja je sagrađena 1925. i još važi za jedan od najboljih svetskih hotela, nalazi preko puta stanice.
Najveći putopis ovog stoleća počinje na zagrebačkoj železničkoj stanici u kišno proleće 1937.
Kada je knjiga Crno jagnje i sivi soko dejm Rebeke Vest prvi put objavljena četiri godine kasnije, 1941, Njujork tajms buk rivju nazvao ju je apoteozom putopisnog žanra. Njujorker je ocenio da se jedino mogla uporediti sa Sedam stubova mudrosti T. E. Lorensa. Ukratko, knjiga predstavlja izveštaj sa šestonedeljnog putovanja kroz Jugoslaviju. Opširnije definisana, knjiga Crno jagnje i sivi soko je, kao i Jugoslavija, šarolik svet za sebe: dvotomni enciklopedijski opis zemlje od pola miliona reči; dinastička saga o Habzburzima i Karađorđevićima; naučni rad o vizantijskoj arheologiji, paganskom folkloru i hrišćanskoj i islamskoj filozofiji. Knjiga takođe nudi veličanstvenu psihoanalizu nemačkog uma i porekla fašizma i terorizma u XIX veku. To je bilo upozorenje, gotovo savršene vidovitosti, na opasnost u koju je totalitarizam doveo Evropu 1940. i kasnije. Ova knjiga se, kao i Talmud, može iznova i iznova čitati u potrazi za različitim nivoima značenja.
"Da je Rebeka Vest bila srednjovekovna žena i bogata, bila bi sjajna opatica. Da je bila žena iz XVII veka, siromašna, bila bi spaljena kao veštica", piše Viktorija Glendining u Rebeka Vest: Život. Glendiningova Crno jagnje i sivog sokola naziva "ključnom knjigom" autorkinog dugog života, u kojem je dejm Rebeka - pisac dvadesetak drugih dokumentarnih dela i romana, mlada ljubavnica H. G. Velsa, izgnanik iz društva i borac za polnu jednakost - gradila "poglede o religiji, etici, umetnosti, mitu i polu".
Veoma mali deo knjige predstavlja napad na hrišćansku doktrinu raspeća i ispaštanja, u kojem naše grehe Bog oprašta zbog toga što se Hrist žrtvovao na krstu.
"Crno jagnje" je životinja koju je dejm Rebeka videla zaklanu u muslimanskom obredu plodnosti u Makedoniji: "Celokupna naša zapadna misao zasnovana je na tom odvratnom izgovoru da je bol odgovarajuća cena za bilo šta to vredi", piše ona. "Sivi soko" označava tragični odgovor čovečanstva na žrtvovanje "crnog jagnjeta". U jednoj srpskoj pesmi, prorok Ilija prerušen u sokola, pruža srpskom generalu mogućnost da bira između zemaljskog ili nebeskog carstva. General izabira potonje i podiže crkvu umesto da postavi vojsku na položaje, tako da doživljava poraz od Turaka. Drugim rečima, piše autorka ljutito, parafrazirajući potajnu želju pacifista: "Pošto je loše biti sveštenik i žrtvovati jagnje, ja ću biti jagnje koje će sveštenik da žrtvuje".
Ova zagonetka o tome kako dobro treba da se suprotstavi zlu, šta čini odgovarajući odnos između sveštenika i njegovog stada, danas progoni Zagreb.
Nakon samo nekoliko dana u gradu, dejm Rebeka je shvatila da je Zagreb, nažalost, "izložba senki". Toliko su njegovi stanovnici bili zaokupljeni sopstvenim podelama, katolički Hrvati protiv pravoslavnih Srba, da su postali utvare čak i pre nego što su nacisti stigli.
Nacistička okupacija je rasplamsala te zategnutosti. U primitivnom krvoločju - ako ne u pravim ciframa - pokolj pravoslavnih Srba u katoličkoj Hrvatskoj i susednoj Bosni i Hercegovini bio je loš koliko i bilo šta drugo u Evropi pod nemačkom okupacijom. Zbog četrdeset pet godina sistematskog siromašenja pod Titovim komunistima rane su ostale otvorene.
U Zagreb sam stigao vozom iz Klagenfurta. Poslednja decenija stoleća lebdela je nada mnom. Moje uši su tražile tinjajuće fantomske glasove za koje sam znao da će ponovo eksplodirati.
Jedan etnički Srbin kog sam upoznao u vozu mi je ispričao: "Hrvatski fašisti nisu imali gasne komore u Jasenovcu. Imali su samo noževe i maljeve kojima su činili masovna ubistva nad Srbima. Klanje je vršeno bez reda, niko se nije trudio da vodi evidenciju. I evo nas ovde, decenijama kasnimo za Poljskom. Tamo se Jevreji i katolici bore oko važnosti. Ovde, Srbi i Hrvati se i dalje svađaju oko brojki."
Brojevi su sve što je ikada bilo važno u Zagrebu. Na primer, ako biste rekli da su hrvatske ustaše ("ustanici") pobili 700.000 Srba u Jasenovcu, logoru smrti u Drugom svetskom ratu smeštenom na stotinak kilometara jugoistočno od Zagreba, bili biste shvaćeni kao srpski nacionalista koji prezire Hrvate, kao i Albance, i smatra da je pokojni hrvatski kardinal i zagrebački nadbiskup Alojzije Stepinac "nacistički ratni zločinac", kao neko ko podržava Slobodana Miloševića, nacionalističkog vođu Srbije kome mase kliču. Ali ako biste rekli da su ustaški fašisti ubili samo 60.000 Srba, bili biste označeni kao hrvatski nacionalista koji misli da je kardinal Stepinac "voljeni svetac" i prezire Srbe i njihovog vođu Miloševića.
Kardinal Stepinac, Hrvat, ličnost iz kasnih tridesetih i četrdesetih godina, je oružje protiv Miloševića, Srbina, ličnosti devedesetih - i obrnuto. Kasne tridesete i četrdesete i dalje deluju kao sadašnjost u Zagrebu zato što se istorija nije pomerila. Nigde u Evropi nasleđe nacističkih ratnih zločina nije toliko nerazrešeno pitanje kao što je to u Hrvatskoj.

Baškarenje u raskošnoj dekadenciji

Zagreb je urbano mesto u kome su veličina i uređenost prostora bitni, a boja manje važna. Gradu nije potrebna sunčeva svetlost da bi se razmetao. Bolji su oblaci, a rominjanje hladne kiše još je i ponajbolje. Prošetao sam se nekih sto metara od železničke stanice do hotela "Esplanada": ogromna plavo-zelena građevina koja bi se lako mogla pomešati s nekim vladinim ministarstvom, baškarila se u raskošnoj dekadenciji, podsećajući na istančanu turobnost edvardijanske Engleske ili fin-de-siecle Beča. Ušetao sam u zasvođeno predvorje u crno-belom mermeru, ukrašeno ogledalima u zlatnim ramovima, s navučenim plišanim zastorima i draperijama i purpurnim tepisima. Nameštaj je bio zift crn, a abažuri na lampama zlatnožuti. Predvorje i sala za ručavanje ličili su na pretrpanu umetničku galeriju čije su slike vraćale u sećanje svet Zigmunda Frojda, Gustava Klimta i Oskara Kokoške: modernističku ikonografiju koja nagoveštava raspadanje društva i trijumf nasilja i seksualnog nagona nad vladavinom prava.
Slavenka Drakulić je zagrebačka novinarka koja na hrvatskom piše za Danas, lokalne novine, i na engleskom za Nju ripablik i Nejšn. Sa firmiranim naočarima za sunce i svetlocrvenom maramom za glavu u savršenom skladu s njenom crvenom bluzom i karminom, ona je, kao i druge žene u hotelskom restoranu, bila obučena s entuzijazmom koji je upotpunjavao samopouzdanje hotelske umetnosti. Opšta poruka bila je nedvosmislena: uprkos udarcu siromaštva koji je zadao komunizam, utučenosti, loše zagrejanim stanovima i gde god da se okreneš jadno opremljenim izlozima, mi Hrvati smo rimokatolici, a Zagreb je istočni bastion Zapada; vi, posetioci, i dalje ste u orbiti Austrougarske, Beča - gde je savremeni svet praktično izmišljen - i nemojte da zaboravite!
Poput profesionalnog crtača, Slavenka je, gestikulirajući prstima, u glavnim crtama objašnjavala jugoslovensku dilemu: "Ovo nije Mađarska, Poljska ili Rumunija. To je pre Sovjetski Savez u malom. Na primer, to se dešava u Litvaniji, ali se to dešava i u Tadžikistanu. To se dešava u Hrvatskoj, ali i u Srbiji i Makedoniji. Svaka situacija je jedinstvena. Ovde nema lakih tema. Zbog Titovog prekida sa Staljinom, neprijatelj u Jugoslaviji uvek je bio unutrašnji, ne spoljašnji. Godinama smo obmanjivani nečim što je bila samo iluzija slobode..."
Odmah sam shvatio da je kontrarevolucija u Istočnoj Evropi obuhvatala i Jugoslaviju. Ali, zbog toga što se pritisak nezadovoljstva kretao horizontalno, u vidu sukoba jednih protiv drugih, umesto da se kreće vertikalno protiv komunističkih moćnika u Beogradu, revolucionarni put u Jugoslaviji je isprva bio mnogo zaobilazniji i stoga prikriveniji. To je razlog zbog kojeg spoljašnji svet ništa nije primetio sve do 1991. kad su počele borbe.
Nije bilo potrebno da budem imalo dalekovid da bih video šta se sprema. Moja poseta Jugoslaviji bila je jeziva upravo zato što su se svi s kojima sam razgovarao, stanovnici i strane diplomate, svejedno, već pomirili s velikim nasiljem koje se spremalo. Jugoslavija nije propala iznenada, već postepeno i metodično, korak po korak, tokom osamdesetih, postajući sve siromašnija i zloćudnija i iz godine u godinu sve nabijenija mržnjom. Zbog toga je svaki razgovor koji sam vodio bio tako tužan. Mi smo svi vikali spoljnom svetu o katastrofi koja se spremala, ali niko nije želeo da čuje našu odvratnu tajnu. Nikoga to nije zanimalo. Malo njih je sa sigurnošću znalo gde se uopšte Hrvatska (na primer) nalazi. Kad bih iz moje sobe u "Esplanadi" preko telefona ljudima rekao da sam na Balkanu, oni su ga i dalje mešali s Baltikom.
"Treba ti najmanje nekoliko nedelja u Zagrebu. Ima toliko mnogo ljudi s kojima se treba videti. Ovde su niti tako tanane, tako isprepletane. Sve je to toliko komplikovano..." Slavenkini prsti su se, izgleda, predali razočaranju i pali na sto. Ovde, nagovestila je, bitka između komunizma i kapitalizma tek je jedna dimenzija borbe koja katolicizam suprotstavlja pravoslavlju, Rim Konstantinopolju, zaveštanje habzburške Austro-Ugarske zaveštanju otomanske Turske, drugim rečima, Zapad protiv Istoka, konačan istorijski i kulturološki sukob.
U danima koji su sledili, Zagreb i hotel "Esplanada" stopili su se u probijenu zvučnu komoru: u niz briljantnih monologa, koje je kiša činila dužim i vrednijim spomena, u kojima su se pejzaž i arhitektura izgubili i apstraktne ideje preovladale.
Nije slučajnost to što Crno jagnje i sivi soko počinje u Zagrebu, usredsređuje se na Jugoslaviju, niti to što ju je napisala žena: takva knjiga je gotovo morala da se sastoji od svega toga. Uzburkanost i kreativnost vešte kuvarice i vezilje, u kombinaciji sa zemaljskom osetljivošću žene sa sela i uskoro bake, bez sumnje su bile neophodne osobine koje su omogućile dejm Rebeki da se uplete u razmišljanja, strasti i nacionalne istorije Evrope i Azije i da ih prepravljene utka u povezanu, moralno usredsređenu tapiseriju.
Svega dve i po godine pre njenog putovanja, 9. oktobra 1934, dejm Rebeka izustila je reč Jugoslavija po prvi put. Toga dana, ležeći u krevetu posle operacije, na radiju je čula vest da su agenti hrvatskih ustaša izvršili atentat na glavu srpskog kraljevskog doma, kralja Aleksandra I Karađorđevića, po njegovom dolasku u Marsej u državnu posetu. Nekoliko dana kasnije gledala je dokumentarni film o atentatu: kako se kamera fokusirala na lice umirućeg, četrdesetšestogodišnjeg kralja, autor je shvatao njegovu obuzetost svojom zemljom. Instinktivno je znala je ovaj plemeniti lik na izdisaju predstavlja još jedan znak na putu ka stravičnoj kataklizmi, čak i goroj od Prvog svetkog rata, koju tada još nije mogla da objasni. Tako je došla u Jugoslaviju da ispita prirodu pomaljajuće kataklizme, kao što sam ja došao da istražim prirodu druge pomaljajuće kataklizme. Politika u Jugoslaviji na savršen način odražava istorijski proces i stoga je predvidljivija više nego što to većina ljudi misli.

Zagreb znači "iza brega"

Knjiga "Crno jagnje i sivi soko" privukla me je Jugoslaviji. Sve do devedesetih, putovanje ovde nije bilo zamena ni za avanturu opasnu po život, niti za bekstvo u nešto što je vizuelno egzotično: umesto toga, nudilo je sudar s najstrašnijim i osnovnim pitanjima stoleća. Jugoslavija je takođe bila priča o etničkoj istančanosti nad istančanošću koja se odupire sažimanju na novinskim stranicama. Kao čovek koji je prethodno pokrivao ratove u Africi i Aziji, osećao sam se istovremeno i otrovano i neodgovarajuće. Moj vodič bila je žena koja više nije živa, za čije sam životne misli smatrao da su strastvenije i zahtevnije nego što bi to bilo koji muški pisac ikad mogao biti. Radije bih izgubio pasoš i novac nego svoju ispretumbanu i ispodvlačenu verziju "Crnog jagnjeta i sivog sokola". Zajedno s "Ratom u istočnoj Evropi" Džona Rida, nikad je nisam ostavljao u hotelu. Nosio sam ih svuda po Jugoslaviji.
Zagreb znači "iza brega", pri čemu je breg položaj gornjeg grada, koji dominira nad donjim. U donjem gradu nalaze se železnička stanica, hotel "Esplanada", građevine i paviljoni u stilu neorenesanse s kraja veka, secesije i "art nouveau", odvojene zelenim površinama. Visoko na bregu, s pogledom na donji grad, nalazi se utvrđena gotska katedrala Zagreba, pravi Kremlj u malom, osveštana u XIII veku, a restaurirana krajem XIX veka. Ta katedrala je najveća rimokatolička građevina na Balkanu i sedište zagrebačkog nadbiskupa. Pošto ju je posetila na uskršnje veče 1937, dejm Rebeka je uzviknula: "Tamo je postojao intenzitet osećanja koji ne samo da je imao beskrajnu i podstičuću moć, već je bio časnog porekla proizašlog iz relističke strasti, iz čitavog verovanja".
Sve do tog trenutka mnogo stvari je išlo u prilog tom veličanstvenom opisu. Tokom vekova, delimično kao reakcija na grehe austrougarske vladavine, katoličkim teolozima u Hrvatskoj ideja hrišćanskog jedinstva među južnim ("jugo") Slovenima postajala je sve privlačnija. Ovi teolozi proučavali su raskol iz 1054. između Rima i Konstantinopolja, sve do apostola iz IX veka, Ćirila i Metodija koji su Slovene preobratili u hrišćane. Ali posle raskola 1054. većina preobraćenika Ćirila i Metodija postali su vernici suparničke pravoslavne crkve, tako da su u katoličkom svetu Hrvati praktično ostali usamljeni u ljubavi prema dvojici apostola.
U XIX veku likovi Ćirila i Metodija počeli su se pojavljivati u hrvatskim crkvenim krugovima kao simboli jedinstva između katoličke i pravoslavne crkve. Na postizanju tog cilja radila je svestrana osoba u liku biskupa Josipa Štrosmajera - hrvatskog patriote, osnivača Zagrebačkog sveučilišta, vrsnog lingviste i baštovana, uzgajivača konja "lipicanera", poznavaoca vina i pripovedača. Kao katolički hrvatski intelektualac, Štrosmajer je u potpunosti prihvatio jednakost i legitimitet Srpske pravoslavne crkve. Kada je poslao čestitku pravoslavnim episkopima povodom hiljadugodišnjice Metodijevog rođenja, naišao je na osudu kolega katolika u Austrougarskoj i Vatikanu. Habzburški car Franc Jozef uvredio je Štrosmajera u lice. Štrosmajer je, odgovarajući, upozorio Habzburge da će nastavljanje rđave vladavine u Bosni i Hercegovini - provinciji južno i istočno of Hrvatske, gde je mnogo Hrvata živelo među Srbima i lokalnim Muslimanima - dovesti do sloma njihovog carstva, što se upravo i dogodilo. Dejm Rebeka hvalila je Štrosmajera kao "neustrašivog kritičara austrougarske tiranije". Ona piše da je Štrosmajera, koji se borio i protiv antisemitizma i antisrpskog šovinizma, u XIX veku Vatikan mrzeo zato što mu je u njihovim očima "na žalost nedostajao bigotizam".
Ipak, kada je dejm Rebeka posetila Zagreb u proleće 1937, novi duh jedinstva među hrišćanskim Slovenima, prilično različit od Štrosmajerovog, bivao je sve snažniji u umovima hrvatskih katolika. Promene su nastavljene pod dinamičnim uticajem nadbiskupa- pomoćnika Alojzija Stepinca koji će pre isteka godine dobiti punu titulu zagrebačkog nadbiskupa.
Stepinac je rođen 1898. u dobrostojećoj porodici, u jednom selu zapadno od Zagreba kao peto od osmoro dece. Nakon učestvovanja u Prvom svetskom ratu, studirao je agronomiju i postao aktivan član Studentskog udruženja katolika. Godine 1924. raskinuo je vereništvo s Hrvaticom i otišao u sveštenike, provevši narednih sedam godina u prestižnom Gregorijanskom univerzitetu u Rimu pod jezuitskom upravom, što je njegov bogati otac mogao da mu priušti. Nakon što je diplomirao, Stepinac je tražio da bude dodeljen nekoj maloj parohiji. Ali (nesumnjivo zbog Stepinčevih akademskih akreditiva), tadašnji zagrebački nadbiskup Antun Bauer, doveo je tridesetdvogodišnje čudo da radi u arhivi katedrale.
Teško je zamisliti dva hrvatska katolika koji bi bili toliko različiti kao Štrosmajer i Stepinac. Štrosmajer je bio južnoslovenski nacionalista koji se borio protiv Austrijanaca i Vatikana, dok je Stepinac bio čisti hrvatski nacionalista koji je prigrlio Vatikan i Austrijance u borbi protiv južnoslovenskih suseda Srba.
Od najranije mladosti Stepinac je bio, prema rečima samog nadbiskupa Bauera, "preterano pobožan", za razliku od Štrosmajera koji je voleo vino, konje i lagodan život.

Papa Jovan Pavle II je kleknuo pred Stepinčevom bistom

Mladi Stepinac je kolege iz Studentskog udruženja katolika smatrao nedovoljno religioznima. Na vereničkoj proslavi, pre nego što će se posvetiti crkvi, Stepinac je odbio čak i da poljubi voljenu, rekavši da "to nije pričešće". Prilikom preuzimanja mesta nadbiskupa-pomoćnika 1934, Stepinac je bio obučen u franjevačku haljinu s kanapom oko struka, kako bi u javnosti bio poistovećen s idealom siromaštva. Ubrzo je počeo da organizuje posebne mise i procesije protiv psovanja i telesnih greha. Njegov otpor, naročito prema sunčanju i zajedničkom plivanju, podario je kromvelovski duh njegovim upravljačkim osobinama. Sudeći po Stepinčevom dnevniku, on je mislio da bi katolički ideali čistote trebalo da se prošire i na pravoslavnu Srbiju. "Kad bi bilo više slobode... Srbija bi postala katolička za 20 godina", pisao je Stepinac. Zbog svog dogmatizma pravoslavce je smatrao otpadnicima. "Najidealnije bi bilo kad bi se Srbi vratili veri očeva; to jest, da pognu glavu pred predstavnikom Hristovim, Svetim Ocem. Tada bismo mogli barem disati u ovom delu Evrope, jer je vizantinizam odigrao strašnu ulogu... u sprezi s Turcima".
Kada se Stepinac "kasnije, tokom Drugog svetskog rata suočio s praktičnim plodovima tih ideja, bio je užasnut", primećuje Stela Aleksander, u detaljnom i saosećajnom opisu Stepinčeve karijere Trojni mit: Život nadbiskupa Alojzija Stepinca.
Ušao sam u zagrebačku katedralu i zapazio mnoštvo plakata sa slikom pape Jovana Pavla II. Ugled pape oduvek je bio posebno snažan u Hrvatskoj iz jednog razloga: i pored toga što je Hrvatska prvi sused Italije i Vatikana i uprkos tome što predstavlja zajedničku granicu između istočnog i zapadnog hrišćanstva čije je pomirenje papa odavno tražio, taj papa, koji je putovao u najudaljenije kutove Afrike i Azije, tokom prvih 12 godina papstva još nije došao u Hrvatsku. Razlog za to jeste najvećim delom nasleđe kardinala Stepinca.
U brodu crkve, moj pogled privukla je ogromna bronzana statua Isusa u mukama, "Kalvarija" hrvatskog vajara Ivana Orlića. Postavljena desno od ulaza u katedralu 1978, skulptura odiše snagom i jačinom. Grupa opatica u belim odorama pala je na kolena pred njom u nemoj molitvi. Zlatne zvezde s plavo obojene tavanice bacale su svetlost na njih. Išao sam dalje, sve do leve strane oltara, gde Stepinac u kamenom reljefu kleči i prima Hristov blagoslov. Tu je Stepinčev grob. Sahranjen je 1960. u zidu katedrale, baš na tom mestu. Spomenik je napravio drugi, poznatiji hrvatski vajar Ivan Meštrović, a platili su ga hrvatski Amerikanci. Namerno je mali, sveden i naivan, sastavljen od najmanjeg mogućeg broja linija nalik na noževe. Ljudi su prolazili pored njega i padali na kolena, baš kao što su to činili pred mnogo većom i impresivnijom statuom "Isusa na Kalvariji". Pred ovim skromnim spomenikom, papa Jovan Pavle II takođe je poželeo da klekne. Zbog te naročite želje, savezne vlasti u Beogradu - uglavnom Srbi - dugo su odbijale da mu daju dozvolu da poseti Zagreb.
Kada sam prvi put posetio Stepinčev grob 1984, prišla mi je starica i zamolila: "Pišite lepo o njemu. On je bio naš heroj, a ne ratni zločinac." Ali zvaničnik komunističkog režima u Beogradu mi je rekao da je "za nas presuda konačna: Stepinac je bio kvislinški krvnik - sveštenik koji je jednom rukom krstio, a drugom klao". Taj zvaničnik mi je zatim ispričao kako su katolički sveštenici, po Stepinčevim uputstvima, vršili crkvene obrede i prisiljavali pravoslavne Srbe na masovno preobraćenje, nekoliko trenutaka pre no što bi ih hrvatske ustaše pogubile, "samo tako su mogli da odu u raj".
Tada sam pomislio da imam dobru umetničku priču. Kasnije sam pročitao Dugačak niz sveća, memoare C. L. Sulcbergera, bivšeg glavnog dopisnika iz inostranstva i kolumnistu Njujork tajmsa. Ispostavilo se da je napravio istovetnu priču trideset i četiri godine ranije, 1950. Sulcberger se priseća: "Pravoslavni Srbi svih političkih opredeljenja, došli su i režeći mi rekli: ‘Stepinac je trebalo da bude obešen. On je bio taj koji je naredio ubistva hiljada pravoslavaca’. Kada sam se vratio u Zagreb, na ulici su mi pritrčala dvojica muškaraca i upitali: ‘Da li ste vi američki novinar? Da li ste videli nadbiskupa (koji je u to vreme bio u komunističkom zatvoru)?’ ‘Eh, dobar je to čovek, svetac. Recite američkom narodu da je on naš heroj.’"
A kad sam se vratio u Zagreb pet godina kasnije, krajem 1989. godine, i dalje je glavna priča bila to da li je Stepinac kriv ili nevin. Tri godine ranije, 1986, Andrija Artuković, bivši ministar unutrašnjih poslova marionetske nacističke vlade u Hrvatskoj u toku Drugog svetskog rata, deportovan je iz Sjedinjenih Država da bi mu se u Zagrebu sudilo za ratne zločine. Artukovićevo prisustvo u rodnoj zemlji uskomešalo je stare uspomene, a komunističke vlasti odgovorile su jedino loše vođenim suđenjem, predstavom u staljinističkom stilu, koje je poslužilo da raspali strasti u vezi s problemom Stepinac. Artuković, star i bolestan, proglašen je krivim i osuđen na smrt, ali je umro u zatvoru pre nego što je presuda mogla biti izvršena. Mesto njegovog groba nije obelodanjeno: komunisti u Beogradu, većinom Srbi, plašili su se da će ga Hrvati pretvoriti u svetilište. Način na koji se s Artukovićem postupalo bio je sraman.
Posmatrač može videti kako se, godinu po godinu, gradila mržnja. Kasnih osamdesetih, razmere problema Stepinac su se uvećavale s okoštavanjem sukobljenih srpskih i hrvatskih stavova usled povećanog siromaštva, godišnje inflacione stope od nekoliko hiljada procenata i cepkanjem jugoslovenske federacije. Genocid je bio reč s kojom se mnogo razbacivalo.

Koksa: Komunisti treba da kleknu, a ne crkva

Tokom moje posete Zagrebu krejem 1989, pojavio se i dodatni činilac: objavljivanje izabranih delova Stepinčevih ličnih dnevnika u nedeljniku Danas. Dnevnike je pronašao lokalni istoričar Ljubo Boban. Boban, Hrvat, odbio je da otkrije gde ili kako je do njih došao. "To je tajna", rekao mi je. U njegovoj kancelariji na Zagrebačkom sveučilištu, primetio je da su podaci za izuzetno osetljiv šestomesečni period iz 1942. "misteriozno nestali". Nagovestio je da ih crkva skriva. Objavljeni dnevnici, čija autentičnost nije dovođena u pitanje, ne laskaju Stepincu. Oni otkrivaju čoveka na kojeg su, iako je sticao univerzitetsko obrazovanje u Rimu, uticale osnove seoskog sujeverja i koji je pojmove kao masonska zavera shvatao prilično ozbiljno.
Napustio sam katedralu i uputio se ulicom do kuće monsinjora Đure Kokse, koji me je učtivo primio, kao i pre pet godina, iako mu se nisam prethodno javio da zakažem sastanak. Pored (tada) aktuelnog zagrebačkog kardinala Franje Kuharića monsinjor Koksa je bio najvažnija ličnost hrvatske crkve osamdesetih i početkom devedesetih godina. S obzirom da je monsinjor Koksa dugo živeo u inostranstvu i znao stane jezike, osećao je da je njegova dužnost da primi sve posetioce, bez obzira koliko bili neprijateljski nastrojeni, kako bi svetu objasnio gledište hrvatske crkve na bolnu istorijsku epizodu - onu za koju je smatrao da je previše složena da bi je bilo ko, osim neprijatelja crkve, osuđivao ili pojednostavljivao.
"Stepinac je velika crkvena ličnost Evrope; nećemo dozvoliti da ga ukaljaju. Branićemo ga. Jeste mrzeo masone; u ono vreme to je bio stav hrišćana. Šta ste očekivali?"
Monsinjor Koksa seo je ispod rapeća, obučen jednostavno, u crnu odoru s belim svešteničkim okovratnikom. Tipični balkanski tepisi i stolnjaci ukrašavali su njegovu radnu sobu. Bio je to star čovek sede kose. Njegove oči su se izgleda bečile, ne samo iz nezadovoljstva, već s očiglednim zamorom. Bore na njegovom člu bile su kao ožiljci iz starih bitaka.
"To je tako nepravedno. Ti dnevnici predstavljaju intimna razmišljanja jednog čoveka. Prerano su objavljeni." (U toj pregrejanoj političkoj atmosferi, 50 godina delovalo je kao suviše kratak period). "Samo crkva ima prava da daje dozvole za objavljivanje dnevnika, ne komunisti". Monsinjor Koksa je nabacio da je istoričar Boban agent zvaničnika komunističke Jugoslavije (to jest, srpskih), koji su čvrsto odlučili da potkopaju katoličku crkvu i hrvatsku naciju. Otkad je Stepinac u Titovim rukama 1946. podneo mučeništvo, jugoslovenska država je ostala bez legitimiteta u očima ovdašnje katoličke crkve.
"Neka komunisti kleknu na kolena kao Brant, a ne crkva!" Te reči monsinjora Kokse odnosile su se na čuveni incident u Varšavi u leto 1970, kad je zapadnonemčki kancelar Vili Brant pokajnički pao na kolena pred spomenikom jevrejskim žrtvama iz varšavskog geta. "Rat je ionako poluzločinačka rabota. Zašto izdvajati Stepinca? Ne možemo sve poreći. To što se dogodilo u Jasenovcu je tragično; možda je pobijeno 60.000, možda malo više, ali svakako nije 700.000."
Monsinjor je nastavio: "Hrvatska je mučenica čitave Jugoslavije. Naš nacionalizam je mlad, čak nije ni ostvaren. Ali sve ovo je previše složeno da biste razumeli. To je pitanje mentaliteta." Celo telo monsinjora Kokse skupilo se od uzbuđenja, poput njegovog čela: znao je da će ako nastavi u tom tonu, sve ispasti pogrešno - da ću ja misliti o njemu kao o nazadnom, antisrpskom šovinisti i uz to neosetljivom i prema Jevrejima. Njegove oči suzile su se ka meni kao da uzvikuju: Dakle misliš da sam ja neprijatelj mladiću, ali nisam. Nemaš ti pojma kako je ovde bilo za vreme Drugog ssvetskog rata. lako je tebi da dođeš iz Amerike, gde se nikad ništa loše ne dešava, i da nas osuđuješ! Ali ti nisi iznad nas. Čuvaj se svojih procena!
Ustao sam da pođem. Koksa mi je rekao da ću uvek biti dobrodošao i da mogu da se vraćam i postavljam mu pitanja o Stepincu koliko god želim. Zahvalio sam mu se. Znao sam da će, čak i ako napišem užasne stvari o njemu ili Stepincu, uvek biti voljan da se ponovo vidi sa mnom. Monsinjor Koksa je bio poznat kao čovek koji traži protivnike. Jednom na nekom prijemu, zadržao se u razgovoru sa Slavkom Goldštajnom, jednim od lidera lokalne jevrejske zajednice. Dvojica muškaraca odvezla su se do katedrale da porazgovaraju, ali se rasprava toliko usijala da uopšte nisu ni izašli iz automobila. Sedeli su u kolima parkiranim ispred katedrale nad uspavanim gradom i prepirali se satima, bacajući jedan drugom u lice vrlo RAZLIČITE brojeve. Hrvatske ustaše pobile su 20.000 Jevreja i 30.000 Roma u Jasenovcu, rekao je Goldštajn. Ali da su Goldštajnovi podaci, kao i ukupna brojka od 60.000 žrtava u Jasenovcu do koje je došla crkva bili tačni, to bi značilo da je tamo ubijeno svega 10.000 Srba. Ipak, sve strane se slažu u tome da su, brojčano, pravoslavni Srbi bili glavne žrtve ustaša, tako da je monsinjor Koksa osporavao Goldštajnove brojke o Jevrejima i Romima. Međutim, koji god da je broj u pitanju, Stepinac je, po rečima Kokse, nevin. "Dođite ponovo da me posetite", preklinjao je monsinjor Goldštajna, a isto to je rekao i meni. To je moja sudbina: Bog ju je meni namenio.

Radosna reakcija na formiranje NDH

Stepinčev duh služi kao osnovni simbol srpsko-hrvatskog spora, prema kojem se svaka druga etnička mržnja u ovoj, sada raskomadanoj, najvećoj i najoštrije odvojenoj od svih balkanskih nacija, upravlja. Što se više krvi prolivalo u jugoslovenskom građanskom ratu devedesetih, to je priča o Stepincu postajala bitnija. Tom problemu može se prići uz pomoć psihološke teorije nacije zasnovane na "masovnim simbolima", koju je razvio dobitnik Nobelove nagrade Elijas Kaneti, rođen u Bugarskoj.
Na žalost, Kaneti se nije bavio stanovnicima Balkana. Psihološki zatvorena, plemenska priroda Srba, Hrvata i ostalih čini ih prijemčivima za masovne simbole isto koliko i Jevreje, a mnogo više nego Engleze ili Nemce.
S obzirom da se Hrvati etnički ne razlikuju od Srba - potiču od iste slovenske rase, govore istim jezikom, obično imaju ista imena - njihov identitet počiva na njihovom rimokatoličanstvu. Stoga bi masovni simbol Hrvata mogao biti Crkva ili još određenije, zbunjujuće i ratoborno zaveštanje nadbiskupa Stepinca.
Činjenice, koje okružuju njegovu karijeru kao nadbiskupa u ratno vreme, drže, više nego bilo koje pojedinačno pitanje, Srbe i Hrvate - a samim tim i Jugoslaviju - psihloški podeljene. Zbog toga, a i zbog pravednog postupanja prema njemu samom, neke činjenice zahtevaju našu pažnju.
Godine 1941, 10. aprila, pod čizmom nemačke i italijanske invazije, ustaški fašisti su proglasili "Nezavisnu državu Hrvatsku". Reakcija nadbiskupa Stepinca bila je "radosna", jer je video stvaranje "slobodne" Hrvatske kao od boga dodeljen blagoslov za trinaest vekova od prvih veza Hrvatske sa Crkvom u Rimu. Otišao je u službenu posetu ustaškom vođi Anti Paveliću 16. aprila, a 28. aprila, u pismu hrvatskom kleru, napisao je:
"Vremena su takva da više nije jezik taj koji govori, već je to krv sa svojim tajanstvenim vezama sa domovinom, u kojoj smo videli božansku svetlost... Da li je potrebno reći da krv teče brže u našim venama, da srca u našim grudima tuku jače:...nijednog poštenog čoveka to ne može vređati, jer je ljubav prema sopstvenom narodu upisana po božjim zakonima. Ko nas može prekoriti ako i mi, kao duhovni pastori damo naš doprinos ponosu i radovanju naroda,... ovde nije teško videti božjih ruku delo."
Daleko od toga da je Stepinac voleo ili čak verovao Nemcima, na čiju je nacističku ideologiju gledao kao na "pagansku". Ali tokom godina, kod njega se razvio opsesivan strah od komunizma: i on je, kao i toliko ondašnjih vatikanskih velikodostojnika, razmišljao o toj ideologiji povezujući je s Pravoslavnom crkvom u Rusiji, i sledstveno, s Pravoslavnom crkvom u Srbiji. Pod njegovim uticajem kao nadbiskupa-pomoćnika 1935. i 1936, u poluzvaničnom dokumentu hrvatske crkve Katolički list , agresivno su napadani "jevrejski marksisti" u Rusiji, koji su bili "strani ljudima nad kojima vladaju..." Ali 1937, Stepinac je video kako bi nacisti mogli da transformišu tradicionalni antisemitizam s kojim je odrastao u nešto mnogo ekstremnije. I otada, više nije bilo antisemitskih primedbi u antikomunističkim tiradama Katoličkog lista.
Takva ambivalentnost je, na nesreću, bila karakteristična za nadbiskupa. Na primer, kad su ustaške vlasti, mesec dana nakon osvajanja vlasti, naredile svim Jevrejima u Hrvatskoj da nose posebne oznake na odeći, Stepinac je u privatnom razgovoru predložio ministru unutrašnjih poslova Andriji Artukoviću (koji je kasnije našao utočište u Sjedinjenim Državama), da bi možda trebalo tražiti od Jevreja da te oznake kupuju, kako bi otplatili državi troškove njihove proizvodnje, a da ne moraju stvarno da ih nose. Stepinac je zatim tražio da se sve mere protiv Jevreja i Srba, posebno dece, sprovode na "human" način.
U tom trenutku, Stepinčeva naivnost, od koje su mu čula toliko otupela, bila je tolika da se njegova svesnost graničila sa slepilom. Tako je prilikom srdačnog dočeka ustaškog režima, rekao: "Poznajući ljude koji danas vode sudbinu hrvatskog naroda...verujemo i očekujemo da će crkva u našoj vaskrsloj državi Hrvatskoj moći da u potpunoj slobodi proglasi principe večne istine i pravde neospornim".
Nadbiskup očigledno nije shvatao da Hrvatska pod ustašama nije ništa drugo do marionetska država podeljena između nacističke Nemačke i fašističke Italije. U Trojnom mitu", Stela Aleksander zapaža: "Dve stvari se ističu. Plašio se komunizma više od svega (naročito više od fašizma); i bilo mu je teško da shvati da je bilo šta izvan granica Hrvatske, uvek izuzimajući Svetu stolicu, prilično stvarno."
U vreme kad su jedinice ustaških fašista u susednoj Bosni bacale pravoslavne srpske žene i decu s litica, a trupe Adolfa Hitlera marširale po Sovjetskom Savezu, gradile logore smrt i činile sve vrste zverstava, Stepinac je odvažno izjavljivao: "Čitav civilizovani svet bori se protiv užasnih opasnosti komunizma koji sada ugrožava ne samo hrišćanstvo već sve pozitivne vrednosti ljudskog roda."
Aleksanderova piše da su do početka 1942. zapisi "jasni". Koje god da je sumnje Stepinac gajio kao posledicu sve češćih glasina o državno organizovanim surovostima protiv pravoslavnih Srba i Jevreja, ublažavana su druga dela ustaškog diktatora Ante Pavelića, kao što je zabrana provokativnih ženskih slika u izlozima i uvođenje kratkotrajne zatvorske kazne za one koji budu uhvaćeni da psuju u javnosti ili da nedeljom rade na poljima.

Porodični život u nesaglasju s rasizmom

Od tad pa nadalje (1942 - prim. ur), kao što Aleksanderova pokazuje u knjizi, Stepinca su postepeno preplavljivali izveštaji o masovnim ubistvima; to je za posledicu imalo da je polako počeo da uviđa istinu i da progovara. U obraćanju studentima u martu 1942. nadbiskup je proglasio da je "sloboda bez potpunog poštovanja prema izvršavanju božjih zakona prazna izmišljotina..." A jedne aprilske nedelje 1942, Stepinac je pozdravio diktatora Pavelića na stepenicama zagrebačke katedrale držeći u rukama hleb i so. Gledajući diktatora u oči, Stepinac je citirao: "Šesta zapovest kaže ne ubij." Ljutiti Pavelić je zatim odbio da uđe u katedralu.
Do marta 1943. kada su ustaše naredile svim preostalim Jevrejima da se prijave u policiju, Stepinac je u javnom obraćanju izjavio:
Svako, bez obzira kojoj rasi ili naciji pripadao...nosi sa sobom božiji pečat i poseduje neotuđiva prava kojih nijedna zemaljska vlast nema prava da ga liši...Prošle nedelje bilo je mnogo prilika da se vide suze i čuju uzdasi muškaraca i plač bespomoćnih žena, ugroženih...zato što njihov porodični život nije u saglasju s rasističkim teorijama. Kao crkveni predstavnici, ne možemo sebi dozvoliti da ćutimo...
ŠEST MESECI KASNIJE, STEPINAC JE GOVORIO JOŠ JASNIJE:
Katolička crkva ne poznaje rase rođene da vladaju i rase osuđene na ropstvo. Katolička crkva poznaje rase i nacije kao božija stvorenja... za nju je crnac iz centralne Afrike čovek koliko je to i Evropljanin... Sistem ubijanja stotina talaca zbog nekog zločina (što su ustaše stalno radile) paganski je sistem čiji je jedini rezultat zlo.
I najzad, usred holokausta, nadbiskup se javno sukobio s ustašama. Stepinac, kome fašisti nisu verovali, a komunisti ga mrzeli, odbio je svaku ponudu da pobegne u Rim, znajući dobro da će, ko god bio pobednik u ratnom sukobu, moći od njega da napravi pogodnog žrtvenog jarca. Nije sasvim pokidao ni veze s ustaškim režimom, iako je znao da mu je takav potez mogao spasti ugled. Po Aleksanderovoj, Stepinac je osećao da bi ga takav prekid odnosa "onesposobio da bilo kome pomogne; najvažnije od svega jeste spasti što se spasti može". Kako se rat dalje otezao, Stepinac je sve više zadobijao poverenje Jevreja, Srba i snaga otpora, koji su o njemu mislili kao o jedinom savezniku usred pakla.
S druge strane, sve do poslednjih dana rata, on je nastavljao da organizuje procesije protiv psovanja i da veruje u "časnu" stranu ustaškog pokreta. Tek 22. februara 1945. jedna fotografija prikazuje Stepinca kako se rukuje sa diktatorom Pavelićem. Dok je njegov stav prema komunizmu oduvek bio odsečan i beskompromisan, bez obzira na rizike po njega ili druge, stav prema ustaškim zločinima protiv čovečnosti izopačio se u stalnim kompromisima i protivrečnim potezima. U toku rata, skrivao je u podzemnim prostorijama katedrale jevrejskog rabina s porodicom. Nakon završetka rata, sreo se i - iako nevoljno - pomogao da se od novih komunističkih vlasti sakrije bivši šef ustaške policije. Uvek je pokazivao izluđujući nedostatak političke oštroumnosti i ograničenost u procenjivanju; to ga je, više nego bilo šta drugo, odvojilo od Štrosmajera. Stepinac je istinski verovao da "bez preterivanja... nijedan narod tokom ovog rata nije bio tako surovo pogođen kao nesretni hrvatski narod". Ono što se po celoj Jugoslaviji (i po čitavoj Evropi) događalo Srbima, Jevrejima, Romima, Muslimanima i drugima, njemu je jednostavno bilo manje stvarno.
U, možda najblažoj proceni o ovom nedokučivom liku, koju je ponudio nehrvatski stručnjak, Stela Aleksander kaže: "Živeo je u žiži apokaliptičnih zbivanja, snoseći odgovornosti koje nije tražio...Na kraju se čovek oseća da nije dovoljno dorastao svojoj ulozi. S obzirom na ograničenja, on se ponašao jako dobro, svakako mnogo bolje od većine njegovih sunarodnika i duhovni ugled mu je porastao tokom trajanja njegovog dugog, teškog iskušenja".
"Katolička crkva ovde nikad nije tražila svoju dušu. Mladi sveštenici su sada neobrazovani. Jedino kad obrazovane, mlade ljude privuče sveštenički život, pritisak može dolaziti odozdo kako bi crkva ozbiljno sagledala svoju prošlost i Stepinca", objasnio je Žarko Puhovski, katolički Hrvat i liberalni političar, dok je ispijao šljivovicu u baru "Esplanade".
Crkva je, poput toliko toga u Zagrebu, decenijama bila ranjeno biće. Od 1945, raison d’ętre crkve, njena svestrana odgovornost prema svom stadu, bio je njen sopstveni fizički opstanak. Komunizam je crkvu, kao poslednji suvereni ostatak hrvatske nacije, sabio u tesnac - progonjena, ugnjetavana, privlačila je u svešteničke redove jedino neobrazovane siromahe. Nasuprot tome, pravoslavne crkve bile su naviknute na takav način tlačenja. Pod otomanskim Turcima, izučili su veštinu opstanka: kako da iziđu na kraj s otomanskim vladarima čija je zlovolja shvatana kao obična, nekontrolisana moć prirode, poput vetra ili snega, da bi sačuvali ono što je najbitnije. Ali hrvatska crkva, koja pod katoličkim Habzburzima nije imala sličnog iskustva i koju je, štaviše, spoljni zaštitnik, Sveta stolica u Rimu, ohrabrivao, nije bila voljna da ustupi ni pedalj spornog istorijskog tla, braneći čak i ono što nije smelo, niti trebalo da se brani. Monsinjor Koksa je imao pravo: nije on bio neprijatelj, ni Jevrejima, pa ni Srbima. On je bio samo još jedna žrtva.

Vladika Rufim · Početnik Domaćeg.de

Demanti bez izvinjenja za holokaust

U Zagrebu sam naučio da borba za goli život ostavlja malo mesta za obnavljanje ili stvaranje. Dok su se Ukrajinci i drugi otvoreno izvinjavali zbog svog postupanja prema Jevrejima tokom holokausta, hrvatske strukture su samo objavljivale demantije. Statistički podaci o masovnim ubistvima u Hrvatskoj su preterani, rečeno mi je. Nisu li i Srbi krivi za svireposti u Drugom svetskom ratu? I nije li se s preostalim Jevrejima u Hrvatskoj postupalo dobro? Ovi argumenti nesumnjivo imaju izvesnu valjanost. Ono što me je, ipak, mučilo jeste očigledna potreba Hrvata da se iza njih skrivaju, kao da bi jednostavno izvinjenje bez određenja moglo osporiti legitimitet njima kao naciji. Tragedija Hrvatske je u tome što se njen savremeni nacionalizam razvijao u vreme kad je Evropom vladao fašizam, što je primoravalo njegove pobornike da se petljaju s nacizmom. Hrabra i nedvosmislena ocena prošlosti neophodna je da bi se te niti razmrsile.
Zašto su Ukrajinci postupili na jedan način, a Hrvati na drugi? Zato što Ukrajincima 1991. i 1992. nisu bombardovani gradovi i mučeni ljudi u ničim izazvanom agresivnom ratu. Rat u Jugoslaviji - borba za opstanak - odložio je samopreispitivanje istorije holokausta u Hrvatskoj. Ali tako je moralo biti.
Od Stepinca su Tito i komunizam, a ne katolička crkva, načinili sveca za Hrvate. Godine 1945, ignorišući Stepinčeve ranije izjave o podršci ustašama i otvorenu saradnju mnogih katoličkih sveštenika sa ubicama u koncentracionom logoru u Jasenovcu, Tito se dvaput sreo sa Stepincem. Na tim sastancima pokušavao je da natera nadbiskupa da stvori "nacionalnu katoličku crkvu" nezavisno od Vatikana, koja bi, kao pravoslavne crkve u Jugoslaviji, bila podređena njegovom komunističkom režimu. Stepinac, bolno svestan da Tito ima dokaze o njegovoj vezi s ustašama, ipak je odbio da bude ucenjivan. Ne samo da nije prekinuo odnose s Vatikanom, već je nastavio da javno osuđuje komuniste. Stepinčevo hapšenje i inscenirana farsa suđenja kao "ratnom zločincu", usledili su 1946.
Prinudno preobraćanje pravoslavnih vernika u katolicizam u Bosni uskomešalo je kod Srba žeđ za krvlju, a vladi pružilo oruđe da uništi nadbiskupa. Zar nadbiskup nije pisao o želji da se Srbi raskolnici vrate pravoj veri? Zar katolički sveštenici nisu (bar deklarativno pod Stepinčevim nadzorom) oduševljeno izvršavali ta preobraćenja samo nekoliko trenutaka pre no što će ti isti Srbi biti zaklani en masse?
U stvari, Stepinac apsolutno nije imao načina da uvede red među sveštenstvo u Bosni, gde je većina zverstava i počinjena. Na karti, Bosna je prvi sused Hrvatske, a gledano izdaleka - naročito tokom decenija kad je Jugoslavija bila jedna zemlja - stranac je mogao imati utisak da se te dve oblasti ne razlikuju. Ali Bosna je uvek bila svetlosnim godinama udaljena od Zagreba. Zagreb je urbana, etnički jednoobrazna zajednica u ravnici, dok je Bosna močvara etnički izmešanih sela u planinama. Bosna je ruralna, izolovana i puna podozrivosti i mržnje do te mere da bi prefinjeni Hrvati iz Zagreba to jedva mogli da zamisle. U Bosni je srpsko-hrvatski spor pojačan i usložnjen. Baš kao što su Hrvati osećali zapadnjački katolicizam intenzivnije od Austrijanaca ili Italijana, upravo zbog nelagodne blizine svetu istočnih pravoslavaca i Muslimana, tako su i Hrvati u Bosni - zato što su delili iste planine i s pravoslavnim Srbima i s Muslimanima - osećali hrvatstvo mnogo jače nego Hrvati u samoj Hrvatskoj koji su imali taj psihološki luksuz da su im njihovi etnički sunarodnici istovremeno i prvi susedi. Isto, naravno, važi i za Srbe u Bosni. Ono što je komplikovalo situaciju u Bosni bilo je postojanje velike zajednice Muslimana. To su Sloveni, poreklom ili Hrvati ili Srbi, koje su turski okupatori u kasnom srednjem veku obratili u islam i čija je vera postepeno postajala sinonim za njihov etnički identitet. Bosna je ipak imala delikatan urbani centar - Sarajevo, gde su Hrvati, Srbi, Muslimani i Jevreji tradicionalno živeli zajedno u pristojnom skladu. Ali okolna sela bila su puna divljačke mržnje, koja je vrila usled siromaštva i alkoholizma. Činjenica da se najjezivije nasilje - i u Drugom svetskom ratu i devedesetih godina - dogodilo u Bosni nije slučajnost. Krajem 1991, u vreme kad su borbe besnele u Hrvatskoj dok je u Bosni bilo neobično mirno, ni Srbi ni Hrvati nisu gajili iluzije o tragediji koja je predstojala. Zbog čega nije bilo borbi u Bosni? Zato što je Bosna napredovala pravo ka finalu.
Čim je Stepinac postao siguran da obraćivanja u Bosni nisu bila dobrovoljna, u poverljivom dopisu izdao je naredbu da se odobri brzo preobraćenje Jevreja i pravoslavnih Srba ako će to pomoći "da se spasu njihovi životi... Uloga i zadatak hrišćana su pre svega da spašavaju živote. Kad prođe ovo tužno i surovo vreme," oni koji se nisu preobratili iz ubeđenja "vratiće se svojoj (veri) kad opasnost prođe".
Međutim, Titove tužioce nisu zanimale takve sitnice. Teško da je Tito bio iskren kada je 26. septembra 1946. u govoru objasnio: "Uhapsili smo Stepinca i uhapsićemo svakoga ko se suprotstavi sadašnjim državnim poslovima, sviđalo se to njemu ili ne". Milovan Đilas, tada pripadnik uskog kruga Titovih saradnika, potom je napisao da Stepinac "sigurno ne bi bio izveden na sud zbog svog ponašanja u ratu i saradnje s hrvatskim fašističkim vođom Antom Pavelićem da nije nastavio da oponira novom komunističkom režimu".
Stepinac je proglašen krivim po svim tačkama optužnice. Odslužio je pet godina u samici, a zatim je proteran u rodno selo Krašić.
U godinama koje su usledile posle njegovog suđenja, hapšene su stotine katoličkih sveštenika, nekada mučene i ubijane. U intervjuu s novinarom C. L. Sulcbergerom 1950, vođenom u zatvoru Lepoglava na osamdesetak kilometara od Zagreba, Stepinac je ostao prkosan: "Zadovoljan sam što patim za Katoličku crkvu." Dve godine docnije, priznajući njegovo služenje crkvi koju su komunisti napadali, papa Pije XII proglasio je Stepinca za kardinala. Otada, iz Vatikana nije bilo znaka koji bi pokazao da je spreman da Stepincu nameni bilo koju drugu ulogu do uloge heroja protiv komunizma.

Istočni pravoslavci deo omrznutog Istoka

Ovde je proračuna bilo na pretek, jer kako su plaveće vode komunizma opadale i zemlja ponovo postajala prepoznatljiva, mnogo šta što se podrazumevalo i lako opraštalo tokom osamdesetih, poslednje decenije posleratovskog doba, prestalo je to da bude. Samo u poređenju s Titovim strogim režimom, industrijskim feudalizmom i čeličnim raljama njegove tajne policije, zaveštanje habzburške Austrougarske i Rimokatoličke crkve moglo je - uz dodatak pape Jovana Pavla II - izgledati tako dobroćudno. Zaista, aspekt hrvatskog nacionalizma koji je Hrvate video kao kulturno superiornije od Srba - ona nacionalistička tradicija koja je nadahnula prvobitnu Stepinčevu želju da vidi Srbe kako prelaze u katolike - ne bi se mogao ostvariti bez aktivnog podsticanja habzburškog dvora i Vatikana.
Od svih slovenskih plemena koja su naselila zapadni deo Balkanskog poluostrva u VI i VII veku n.e. Hrvati su bili prvi (924.) koji su se oslobodili vizantijske vlasti i osnovali kraljevstvo. Njihov prvi slobodni kralj bio je Tomislav, čija statua dominira glavnim trgom ispred zagrebačke železničke stanice. Bronzana skulptura predstavlja ratnika na konju koji zamahuje krstom.
Zurio sam u statuu. Izgledalo je da su konj i konjanik stopljeni u ogoljenu mišićnu celinu; nije toliko zbog čoveka ili zbog konja, već se zbog oružja, probadajućeg i nemilosrdnog, poput hrvatske ravnice, pretnja otomanskih Turaka, koji su 1453. zamenili Vizantince u Konstantinopolju, uzdigla i pala. U XVI i XVII veku Turci su zauzeli Hrvatsku. Kad su se Turci povukli iz ravnice, uzmakli su samo do obližnjih teritorija Srbije i Bosne i Hercegovine, gde su se sultanove snage zadržale još sledećih 200 godina. Vajar je možda imao razloga što je Tomislava ovako predstavio: da bi zapadnjačka i katolička nacija opstala na Balkanu - poluostrvu kojim vladaju prvo pravoslavni hrišćani, a potom i Muslimani - mora očeličiti sopstveno srce tako da nijedna slaba tačka na njegovom oklopu ne ostane.
Godine 1089, Krešimir, poslednji iz loze kraljeva poreklom od Tomislava, umro je bez naslednika i Hrvatska (zajedno sa Dalmacijom, teritorijom duž obale Jadranskog mora) pala je pod vlast kralja Ladislava I Ugarskog. Pošto im je pretila Venecija, saveznik omraženih Vizantinaca, i Hrvatska i Dalmacija su u stvari rado dočekale ugarsku zaštitu. Nije im smetalo ni mešanje Vatikana, koji je bio koristan bedem protiv Vizantije. Psihološki obrazac dalje je uobličavan stvaranjem habzburškog alpskog područja 1278-1282. i habzburškim proširivanjem na Mađarsku i Hrvatsku 1526-1527. Strah od Istoka, kao što je Konstantinopolj pokazao - bilo vizantijski ili turski - odveo je Hrvate voljno u naručje katoličkih papa, ugarskih kraljeva i austro-habzburških careva. Kraljevi i carevi iskorišćavali su Hrvate kao i sve kolonijalne subjekte i obezbedili duhovnu hranu za odbojnost Hrvata prema pravoslavnim Srbima, uprkos naporima katoličkih teologa, poput Štrosmajera, da se dva naroda zbliže.
Katoličkim snagama u Evropi, kao i mnogim Hrvatima, nije bilo bitno to što su i Srbi i Hrvati slovenska braća. Srbi su istočni pravoslavci i stoga isto toliko deo omrznutog Istoka koliko i muslimanski Turci.
"Srbi i Hrvati su bili, u pogledu rase i jezika, prvobitno jedan narod, a dva imena imala su samo geografsko značanje", piše britanski stručnjak Nevil Forbs u klasičnom delu o Balkanu iz 1915. Malo osnove bi bilo za srpsko-hrvatsko neprijateljstvo da prvobitno nije u pitanju bila vera.
U ovom slučaju religija nije nikakvo zlo. S obzirom da se katolicizam javio na Zapadu, a pravoslavlje na Istoku, razlika među njima je veća nego što je, recimo, između katoličanstva i protestantizma, ili čak katoličanstva i judaizma (koji, se na račun dijaspore takođe razvio na Zapadu). Dok zapadnjačke religije naglašavaju ideje i dela, istočnjačke religije naglašavaju lepotu i magiju. Služba u istočnoj crkvi gotovo da predstavlja ponovno fizičko stvaranje raja na zemlji. Čak i katolicizam, najbaroknija od zapadnjačkih religija, po standardima istočnjačkog prvoslavlja asketska je i intelektualna. Katolički kaluđeri (franjevci, jezuiti, i tako dalje) žive marljivo, učestvujući u takvim svetovnim poduhvatima kao što su nastava, pisanje i javni rad. Nasuprot tome, pravoslavni monasi nastoje da budu mislioci, koje rad gotovo da ometa, jer ih odvlači od obožavanja nebeske lepote.
Takve razlike, tokom vekova izazivaju sukobljene pristupe svakodnevnom životu. U kafeu preko puta Zagrebačke katedrale prijatelj, katolik, objasnio je: "Kad sam bio u jugoslovenskoj vojsci (JNA), prvi put u životu sam upoznao Srbe. Rekli su mi da tradicionalno srpsko venčanje traje danima. Četiri dana molitvi i gozbovanja. Kome to treba? Jedan dan je dovoljan. Posle toga treba da se vratiš na posao. Srbi mi izgledaju čudno, iracionalno, kao Romi. Njima se u stvari dopala vojska. Kako nekome može da se sviđa vojska! Ja sam je mrzeo. Vojska je za Slovence i Hrvate gubljenje vremena; umesto toga mogli bi negde da zarađujemo novac. Ko želi da ide u Beograd? Beograd je treći svet. Osećam mnogo veću bliskost sa Bečom."
A Karla Kunc-Cizelj, hrvatski prevodilac romana Džona Štajnbeka, rekla mi je s neskrivenim ponosom: "Osećam se bliže Beču nego Beogradu. Zagreb je još Evropa. Sećam se, nakon poslednjeg rata Lorens Darel, britanski pisac - koji je u to vreme radio u Britanskoj ambasadi u Beogradu - dolazio bi ovde svakog vikenda, vozeći satima džip po džombastom, prašnjavom putu, i uzvikivao: "Hvala bogu Karla, ponovo sam na Zapadu!"
Bez obzira koliko austrijski Habzburzi iskorišćavali Hrvate, bez obzira koliko bili privrženi ideji da ih se oslobode, sjaj Beča oduvek je u Hrvatskoj bio simbol Zapada i katoličanstva, i zato su Hrvati oprostili habzburškoj dinastiji sve njene grehe.

Neosetljivost pape Jovana Pavla II

Za moderne Hrvate, habzburška vladavina predstavlja poslednju normalnu i stabilnu epohu u centralnoevropskoj istoriji pre stravičnog skretanja u nacizam i komunizam. Ali Hrvati zaboravljaju da su, pre nacizma i komunizma, obavešteni pojedinci imali malo lepih reči za Habzburge. Po rečima dejm Rebeke: "Ova porodica, od nesretnog dana 1273. kada je Rudolf od Habzburga izabran za vladara svetog Rimskog carstva, na račun njegove osrednjosti, pa do abdikacije Karla II 1918, nije stvorila nijednog genija, jedino dva sposobna vladara Karla V i Mariju Tereziju, bezbrojne glupane i ne tako malo imbecila i ludaka."
U stvari, bogatstvo habzburškog Beča i Budimpešte izgrađeno je preko savijenih leđa njihovih slovenskih podanika. Kao odgovor na povremene pobune, nemiri su gušeni mešavinom masovnih pogubljenja i takvih podlih ratnih lukavstava kao kada su dali srpskoj manjini u Hrvatskoj posebne privilegije, kako bi nahuškali Hrvate na Srbe. Počev od sredine XIX veka, iako moderni Hrvati to vole da poreknu, njihove pretke privukla je zamisao o "južnoslovenskoj" (jugoslovenskoj) federaciji sa Srbima, nezavisnoj od Austro-Ugarske. To osećanje naraslo je 1878, kada su na Berlinskom kongresu Habzburzi ščepali obližnju teritoriju Bosne i Hercegovine, koja se tek oslobodila od Turaka i uskoro pokazali da mogu vladati isto tako okrutno kao i Turci. Godine 1908, Habzburzi su formalno anektirali Bosnu, čije se stanovništvo sastojalo od muslimana slovenskog porekla i Hrvata, kao i Srba.
Gavrilo Princip, ubica nadvojvode Franca Ferdinanda, bio je Srbin iz Bosne. Habzburzi, katolici, reagovali su na smrt Franca Ferdinanda tako što su okupili stotine pravoslavnih srpskih seljana, koji o atentatu ništa nisu znali, i pogubili ih. Habzburzi su zatim objavili Srbiji rat, tako izazvavši Prvi svetski rat. "Rat je, za austrijsku vojsku, započeo nizom prekih sudova", priseća se Džozef Rot u Radeckom maršu, monografiji o padu habzburškog carstva. "Danima su se ubijeni izdajnici, pravi ili osumnjičeni, njihali na granama po seoskim crkvenim portama da bi žive ispunili strahom". Habzburška imperija srušila se na isti način kao i toliko prezreno Tursko carstvo; usred haosa svireposti uperenih protiv malih nacija koje se bore za slobodu.
Do početka tridesetih godina Hrvati su sve to već zaboravili. Vekovi habzburške vladavine doprineli su da Hrvati postanu uvereni kako su kulturno superiorniji od Srba. Prema tome, kada je srpskom kraljevskom domu Karađorđevića data vlast nad Hrvatima u novostvorenoj državi Jugoslaviji posle Prvog svetskog rata, opšta mržnja potpuno je uhvatila korena u Hrvatskoj. Godine 1934. dogodio se zločin zbog kojeg je dejm Rebeka prvi put obratila pažnju na Jugoslaviju: hrvatske ustaše izvršile su atentat na srpskog kralja Aleksandra Karađorđevića. Tokom osamdesetih i početkom devedesetih, poznata revizionistička teorija pripisala je Habzburzima zaslugu za izgradnju miroljubive atmosfere etničke tolerancije, ali u Hrvatskoj tolerancija definitivno nije bila deo njihovog nasleđa.
Vatikan takođe snosi deo krivice. Najveći podstrek antisrpskim osećanjima u Hrvatskoj došao je od Rimokatoličke crkve, kojoj se mnogo više dopadalo da katolički Hrvati budu pod vlašću njima bliskih katoličkih Austrijanaca i Mađara, nego da budu brojno nadmašeni u državi kojom dominiraju istočnopravoslavni Srbi, iz istorijsko-religioznih razloga psihološki srodni sa boljševičkom Rusijom. Vatikan nikad nije bio zadovoljan Jugoslavijom, čak ni pre Drugog svetskog rata, kad nije bila komunistička. I odbijanjem da kroči na jugoslovensku teritoriju ukoliko ne može da se javno pomoli na Stepinčevom grobu, kontroverznom i (previše) kompromitovanom simbolu hrvatske pobožnosti, papa Jovan Pavle II je osamdesetih godina delovao neosetljivo na kolektivna sećanja pravoslavnih Srba, kao i na sećanja Jevreja i Roma, za koje je Stepinac učinio premalo, i prekasno. Decenijama je Vatikan osuđivan i nagrađivan isključivo na osnovu svog antikomunizma, te se tako odlagala rasprava o njegovoj široj istorijskoj ulozi i stavovima u ovom delu sveta. Odsad to više nije slučaj.
Lila je kiša dok sam se udaljavao od Tomislavljevog spomenika i prošao pored neoklasičnog Paviljona umjetnosti, s njegovom fasadom boje dagerotipskih slika. Skriven u olisatalom parku, iza Paviljona umjetnosti, stajao je kip biskupa Štrosmajera.
Vajar je Štrosmajera prikazao s rogovima, isto kao Mikelanđelo Mojsija. Rad je tako dobro predstavio njegovu visoku, jaku pojavu, otelovljavajući unutrašnji sjaj i snagu, da me je privukao bliže, kao da je bronza bila pravo, toplo ljudsko telo. "Napustili smo ljupku statuu smešeći se po jakom pljusku", sećala se dejm Rebeka posete ovom mestu.

Optužujuće oči Jovana Krstitelja

Vajar koji je izlio Štrosmajerovu statuu bio je Ivan Meštrović koji je, mnogo godina kasnije, 1960, isklesao grob drugom lokalnom patrioti Alojziju Stepincu. Nije tu bilo nikakve protivrečnosti. Meštrović je bio lični svedok plemenite strane Stepinčevog karaktera. Godine 1943, tokom kratke posete Stepincu u Rimu, Meštrović ga je molio da se ne vraća u Hrvatsku zato što mu je život tamo sve ugroženiji. Stepinac je odgovorio da je već prihvatio sudbinu: ako ga ne ubiju ustaše, ubiće ga komunisti. Pošto je započeo s pozicije potpunog političkog slepila, nadbiskup je na sebi brutalno primenjivao ispravnu lekciju o "crnom jagnjetu" i "sivom sokolu": bio je spreman da bude žrtveno jagnje, ne iz samopravednosti, već da bi se izborio za druge.
Istorija je u ovom sivom, prisnom gradu zaista bila predmet mnogih tumačenja. Papi Jovanu Pavlu II se izgleda nije žurilo da ponudi svoje. Ako i kada papa bude došao u ovu stražarnicu zapadnog hrišćanstva, tako blisku i istovremeno tako udaljenu od Vatikana, moraće da raskrsti s vatikanskom tradicijom u vezi s Jugoslavijom i da dođe da vida i miri. Stajao sam pun poštovanja na hladnoj kiši pred spomenikom biskupa Štrosmajera, poštovaoca Ćirila i Metodija, svestan da je upravo to spomenik, više nego onaj u katedrali, pred kojim papa u Zagrebu mora da se pokloni.
Mati Tatjana iz mraka je podigla ruku da me zakloni od snopa sunčeve svetlosti. "Tako", rekla je, sada kad su mi oči bile zaštićene od bleska, "uverite se u nasleđe srpskog naroda."
Optužujuće oči Jovana Krstitelja utisnule su se na zid u severnoj kapeli. Video sam Jovana kako se pojavljuje iz judejske pustinje. Njegova kosa i brada bile su vezane u čvorove od tananih zmijica, telo mu je bilo izmučeno glađu i posebnom umetničkom predstavom koja se obično pripisuje El Greku ili Vilijemu Blejku. Nijedan umetnik sa Zapada - nijedno delo italijanske renesanse - nije bio ni blizu ovoj neuhvatljivoj sposobnosti srpsko-vizantijskog majstora iz XIV veka da razume, a zatim i predstavi, Krstitelja po Jevanđelju svetog Marka. "I Jovan beše obučen u kamilju dlaku i opasan kožom oko slabina; i hraniše se skakavcima i divljim medom". Jovanovo lice, preplavljeno otkrovenjem, kretalo se kao plameni jezičak po apsidi: ne beše to uopšte čovek, već bestelesni duh koji bljuje vatru u ljudskom obličju.
Pošto je Jovan bio previše obuzet idejama da bi primetio fizičku patnju, patnje za njega ne beše. Ova naročito istočnjačka snaga predstavlja polaznu osnovu za razumevanje ponašanja Srba u ovom veku.
Mati Tatjana me je podvela pod strmi, uspinjući talas valjkastih zasvođenih udubljenja i lukova. Osetio sam da se zemlja urušava.
"Ovo je naš koren, naša najviša tačka", rekla je u doslovnom i metaforičnom smislu. Glavnu kupolu su držala četiri petnaestometarska stuba, koji su, zbog blizine, stvarali utisak vrtoglave visine koja se pri vrhu sužavala. Zurio sam gore kroz velove tamjana u stotine i stotine razbuktalih plamenova, od kojih je svaki sjajan kao Jovan, u odorama boje duda i nara, sa nesrećnim zlatnim licima umirućeg jesenjeg lišća. Zamislite jednostavnost i veličanstvenu gracioznost klasične grčke skulpture postavljene na bujni istočnjački tepih. Ako raj igde na zemlji ima odraz, to je ovde, u srpskom manastiru Gračanica.
Takvo "bogatstvo prevazilazi našu moć računanja", uzviknula je dejm Rebeka koja je pre više od pola veka stajala u istoj ovoj crkvi. "Naš pehar nije bio prazan, ali nikada nije bio pun kao što su pehari u ovom svetu, na mestu gde se susreću Azija i Evropa..."
Napuštajući na izgled prostranu crnu utrobu crkve, prešao i sam u drugačiju tišinu, pojačanu zveketom ovčijih zvona na travnjaku i vrabaca koji su kljucali na betonu između redova cigli tankih kao oblanda. Gledano spolja, ova crkva delovala je gotovo sićušno. Savršeno izvedena vertikalna osa u kojoj četiri nežno-plave kupole okružuju tanak, uzdignuti vrat druge kupole, iznedrila je ovu najprivlačniju od svih arhitektonskih obmana: ono što je izgledalo skladno malecko spolja, iznutra je izgledalo beskrajno veliko.
Gračanica, Peć i tridesetak drugih srpskih manastira odlikuju region južnog dela Jugoslavije. Došao sam ovde pravo iz Zagreba, sa severa. Kao što sam pokušao da naslutim senzibilitet hrvatskog nacionalnog problema preko njihove katedrale, tako sam isto pokušavao da uradim u slučaju Srbije, preko njenih manastira.
Srpski manastiri su nasleđe dinastije Nemanjića, koju je krajem XII veka osnovao plemenski vođ Stefan Nemanja, iskrojivši prvu srpsku državu nezavisnu od vizantijskih vladara u Konstantinopolju. Od svog osnivanja, Srbija se nalazila među najcivilizovanijim državama Evrope. Dok je Stefan umeo da se potpiše, vladar svetog Rimskog Carstva Fridrih I Barbarosa uspevao je samo da ostavi otisak palca.

Kako je kralj Milutin žudeo za ženama

Sin Stefana Nemanje, putujući monah poznat kao Sveti Sava, osnovao je i organizovao Srpsku pravoslavnu crkvu. Jedan kasniji potomak Stefana Nemanje kralj Milutin, početkom XIV veka proširio je Srbiju u ogromno pravoslavno-hrišćansko carstvo, bogatije čak i od vizantijskog carstva u to doba.
Izgleda da je muževnost kapala iz Milutinovih zlatom opervaženih rukava. Poput kralja Henrija VIII Tjudora, Milutin je žudeo za ženama, ženeći se i odbacujući supruge u skladu sa seksualnim sklonostima i imperijalističkim ambicijama. Svaka neutoljena želja podsticala je drugu, dok je posezao za teritorijama na jugu i istoku i birao nove arhiepiskope koji će ga razvoditi i ponovo venčavati. Njegovi seksualni prohtevi bili su ravni jedino njegovoj želji za građenjem i umetničkim ukrašavanjem, za koje je smatrao da će mu podariti besmrtnost na isti način kao i mnoga deca koju je stvorio. Milutin je davao novac za izgradnju crkava i dvorova u Konstantinopolju, Solunu, i po celoj Srbiji. Darivao je zlato, dragulje i ikone verskim ustanovama čak i tako udaljenim kao Jerusalim i Sveta Gora atoska na severoistoku Grčke. Na zidu južne kapele u Gračanici, zapisane su Milutinove reči: "Video sam ruševine Devičine crkve u Gračanici, podigao je iz temelja i oslikao i ukrasio iznutra i izvana".
Kad je Milutin podigao Gračanicu, bio je u braku s četvrtom ženom Simonidom, ćerkom vizantijskog cara Andronika II Paleologa. Da bi Milutinovu vojsku zadržao van Konstantinopolja, Andronik mu je dao šestogodišnju ćerku. Ne čekajući da devojčica poodraste, Milutin je odmah iskoristio svoje bračno pravo. Ipak, srpski kralj je bio civilizovaniji od svog engleskog pandana Tjudora u nekim stvarima: on je samo terao prethodne žene, nikad ih nije ubijao.
Na carskim portretima na donjem zidu Gračanice, Milutin je već slabašni starac, a Simonida odrasla žena. Na njihovim licima bilo je mrtvačko bledilo, a jedno Milutinovo oko bilo je iskopano. Delovali su mnogo manje stvarno od svojih kruna, draguljima ukrašenih odora i makete gračaničke crkve koju je kralj ljuljao u rukama. Kao da je ovaj srpsko-vizantijski umetnik hteo da kaže da je ljudsko biće prolazno, ali da su njegove materijalne tvorevine neuništive.
Gračanica, freske i sve to završena je 1321. kada se s one strane Jadranskog mora sunce tek pomaljalo nad firentinskom renesansom. Na gračaničkim zidovima uverio sam se u osećanje za anatomiju i telesnu seksualnost (koja nedostaje ostalim školama vizantijske ikonografije gde je telo isključivo simbol nematerijalnog duha) koja će uskoro dostići vrhunac u delima Mikelanđela i Leonarda da Vinčija. Ali nijedan renesansni umetnik nikad nije mogao preslikati natprirodni i spiritualni element koji su ovde postigli srednjovekovni Srbi. Stoga se mati Tatjana nije pretvarala: "Bili bismo još i mnogo veći da nije bilo Turaka."
To je bio refren koji si mogao čuti svugde na Balkanu, u danima dejm Rebeke i u mojim. Dejm Rebeka piše: "Turci su uništili Balkan, toliko su ga strašno uništili da se još nije oporavio... Ima mnogo oslobođenih osećanja u vezi s Balkanom koja su izgubila legitimnost upotrebe sad kad su Turci proterani."
Ako poput ruskog nobelovca Josifa Brodskog posmatrate komunističko carstvo kao ekvivalent XX veka za otomansko tursko carstvo, sa oslabljenim pravcem istorijskog kompasa, gde istočnjački despotizam putuje na sever od Istanbula (bivšeg Konstantinopolja) ka Moskvi - od dvora sultana Topkapija do Kremlja - onda je što se tiče devedestih, dejm Rebeka već obuhvatila situaciju u Srbiji, ostatku bivše Jugoslavije i drugim balkanskim državama. Sad kad je komunizam pao i Sovjeti isterani ima mnogo oslobođenih osećanja u vezi s Balkanom koja su izgubila legitimnost upotrebe.
Desetinama godina, iznurivana pod Titom, mati Tatjana imala je druge brige, druge bitke da bije. Ali kad je kuga okončana, vratila se borbi s Turcima, iako je sada problem nazivala drugim imenom.
S obzirom da su Srbi bili raštrkani po šumovitim i planinskim predelima koje je bilo teško savladati, i s obzirom da su geografski udaljeniji od Turske nego Bugarska ili Grčka, otomanski jaram u Srbiji nikada nije bio toliko potpun kao u tim zemljama. Pokretni džepovi otpora uvek su postojali, naročito u granitnom utvrđenju susedne Crne Gore. Ali Srbija ipak nije bila dovoljno daleko.
Po srpskoj legendi, carstvo Nemanjića žrtvovalo se turskim buljucima kako bi steklo novo carstvo na nebu; u međuvremenu, ta žrtva Srbije omogućila je Italiji i centralnoj Evropi da opstanu i nastave da se razvijaju.

"Bolje umreti časno nego živeti sramno"

Veličina Italije i drugih evropskih nacija izgrađena je na našim kostima", gorko je rekla mati Tatjana. "Dođite", reče pozivajući me rukom, "pričaću vam o našim patnjama".
Ušao sam u tipičnu tursku građevinu, sa jarko crvenim crepom, žutim kamenim zidovima i visećim drvenim balkonima ukrašenim biljkama. Mati Tatjana svrstala ju je u "tipično srpsku" arhitekturu. U Bugarskoj, takve građevine se smatraju "oživljenom tipično bugarskom" arhitekturom; u Grčkoj, "tipično grčkom" arhitekturom. Salon je bio u mraku. Seo sam smrzavajući se u svom kaputu, sa stopalima na ćilimu sličnom turskim. Ispred belih zavesa ocrtavala se silueta crne redovničke haljine mati Tatjane. Druga sestra sipala je gustu, jako zašećerenu tursku kafu iz valjkaste džezve od zlatastog metala. Zatim je sestra sipala čistu manastirsku, domaću šljivovicu u čaše. Mati Tatjana potegla je šljivovicu. Onda su se njene krupne, seljačke ruke još jednom podigle iz mraka.
"Ja nisam prorok Samuel, ali bolje je umreti časno nego živeti u sramu...
"Ja sam dobra hrišćanka, ali neću okrenuti i drugi obraz ako neki Albanac iščupa oči mom Srbinu, siluje devojčicu ili kastrira 12-godišnjeg srpskog dečaka". Rukom je presekla vazduh iznad butina. "Znate za taj incident, zar ne?"
Nisam znao, ali sam ipak klimnuo glavom.
Mati Tatjana se nalaktila na sto i nagnula se bliže meni. Moje oči su se privikle na tamu i po prvi put sam pažljivo osmotrio njeno lice. Njena pojava bila je snažna i robustna, sa visokim jagodicama i toplim, materinskim očima. Bila je to zgodna starica koja je sigurno nekad bila prilično privlačna. Njene oči, iako tople, delovale su i nemirno, kao da su zbrisane sujeverjem, poput očiju svetaca u crkvi. Setio sam se šta je Džon Rid napisao nakon svog putovanja po Srbiji 1915: "Brza, savitljiva rečitost srpskog jezika delovala je na naše uši kao mlaz sveže vode".
"Da li ste znali", rekla je mati Tatjana, "da su ovi albanski mladići zaista skinuli pantalone pred ostalim sestrama?"
Ponovo sam klimnuo.
"Srbija je iskrvarila zbog tih ljudi. Nije istina da su siromašni i nezaposleni. Oni u spiskove upisuju dedove na samrti kao nezaposlene. Svi su oni šverceri i imaju puno sakrivenih deviza. Oni se samo oblače bedno i prljavo jer je to njihova navika.
"Znate, Albanci žele da osvoje svet tako što će se namnožiti više od nas. Znate li da nijedan hodža (svešteno lice muslimanskih Albanaca) neće da ide u kuću ili porodicu koja nema najmanje petoro dece? A taj Azem Vlasi (albanski politički lider), on je običan pohotljivac koji se vucara s lokalnom kurvom.
"A koje ste vi nacionalnosti", odjednom me upita.
"Ja sam Amerikanac", odgovorih.
"Znam to, ali svi Amerikanci su drugačiji. Šta ste vi? Tamni ste. Ne izgledate kao što bi pravi Amerikanac trebalo da izgleda."
"Ja sam Jevrejin."
"Aha. Sviđaju mi se Jevreji, ali ipak želim da vas pokrstim." Smejala se dok joj je lice odisalo zaštitničkom ljubaznošću. "Divim se ženama u Izraelu koje nose oružje. Da samo ponovo imam četrdeset, i ja bih nosila pušku. Nema vere u Jugoslaviji. Samo ovde, u Srbiji ima prave vere... Znam da sam veliki srpski nacionalista. Stvari će se pogoršati između nas i Albanaca, videćete. Pomirenja ne može biti."
Mati Tatjana uzela je moju ruku među svoje i stisla je, kao da me blagosilja.
"Ostala sam među ovim zidovima trideset pet godina. Imamo dva hektara i izdržavamo se gajenjem svinja i ovaca. Ovde je 1539. bila štamparska mašina. Tamo negde", podižući ruku, "sve je prljavo i zapušteno."

Dva vatrena stuba iz doba Nemanjića

Tamo negde je ono što su Nevil Forbs i Džon Rid 1915, dejm Rebeka 1937. i mati Tatjana danas nazvali "starom Srbijom": "Judejom i Samarijom" srpske nacionalne svesti, mestom gde se sve odigralo, gde je carstvo Nemanjića rođeno, raslo do veličine i bilo uništeno. Tokom poslednjih decenija, međutim, povraćaj demografskog prava na ovo sveto zemljište nisu tražili Turci, već njihovi istorijski sledbenici muslimanski Albanci. Zato se ova oblast više ne zove "stara Srbija", već Kosovo.
Ipak, "Turci" su bili ti koje je mati Tatjana još htela da mrzi. Da nije bilo kulturnog i ekonomskog zaostatka tokom petsto godina turske vladavine, komunizam ovde možda ne bi tako lako uhvatio korena, a Albanci nikad ne bi prešli u islam i naselili se u tako velikom broju, kao što je to bilo u staroj Srbiji.
I tako i Srbi, po rečima Elijasa Kanetija, imaju "masovne simbole". Srbi, u stvari, imaju dva - dva vatrena stuba koji određuju njihov nacionalni stav i istorijske neprilike. Oba su nasleđe dinastije Nemanjića.
Prvi (i niži) stub predstavljaju srednjovekovni manastiri, riznice umetnosti i magije, najsnažnije simbolizovani u Gračanici, usled njene blizine s drugim (i višim) stubom: Kosovo Polje, "polje crnih ptica (kosova)", na kome su Turci naneli konačan udarac Srbima 28. juna 1389. godine, ostaviviši da njihova tela prožderu lešinari.
Dok je 1989. među drugim narodima ostala upamćena kao godina kad je okončan hladni rat i srušen komunizam, za mati Tatjanu i 8,55 miliona Srba, 1989. označila je nešto sasvim drugačije: šeststotu godišnjicu njihovog poraza.
Kralj Milutin umro je 1321. kad su njegovi majstorski slikari završili freske u Gračanici. Nasledio ga je njegov sin lralj Stefan Uroš; a deset godina kasnije, Milutinov unuk, Stefan Dušan popeo se na srpski presto. Na srpskom, Dušan je deminutiv od milja za reč duša - nadimak koji bi bio logičan za kralj pod kojim je Srbija dosegla zenit slave. Dušan je dopuštao religioznu slobodu i dozvoljavao stranim ambasadama da budu vezane za njegov dvor. Uspostavio je sistem oporezivanja i vladavinu prava - Dušanov zakonik - koju je odlikovalo suđenje s porotom. Dušanovo carstvo protezalo se sve do hrvatske granice na severu, Jadranskog mora na zapadu, Egejskog mora na jugu i kapija Konstantinopolja na istoku. Obuhvatalo je Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, Albaniju, Makedoniju, severnu Grčku i Bugarsku. Da Dušana nije omela invazija katoličkih Mađara, koja ga je primorala da pregrupiše trupe ka severozapadu, mogao je da izvrši opsadu Soluna napadom na sam Konstantinopolj.
Godine 1354, Dušan se još jednom našao u situaciji da osvoji Vizantijsko carstvo. U očajanju, vladari Konstantinopolja dozvolili su turskoj vojsci da se koncentriše na istoku da bi prešla iz Male Azije u Evropu i tako podigne mostobran na Galipolju kako bi odbila Dušanove srpske snage. Iako se ovaj manevar pokazao bespotrebnim - Dušan je sledeće, 1355. godine iznenada umro - ostavio je nepredviđene posledice: Turci su ostali na Galipolju, upotrebivši ga da izvrše napad na Bugarsku i Grčku, pre nego što će, stoleće kasnije, opustošiti Konstantinopolj i Vizantijsko Carstvo 1453.
Dušanov sin Uroš bio je poslednji kralj Nemanjića. Pod njegovom slabom vladavinom, srpska feudalna vlastela uvećala je moć na račun kraljevskog dvora. Da bi odgovorila na tursku pretnju posle Uroševe smrti 1371, srpska vlastela izabrala je izvesnog kneza ("princa") Lazara za svog nacionalnog vođu. U godinama koje će doći, iako su Turci sve više i više zauzimali balkansku teritoriju i Srbi predstavljali glavnu hrišćansku prepreku u Evropi za muslimanski proboj, Lazar je dobio malu podršku od naroda centralne i zapadne Evrope. Konačno, 1389, došlo je do bitke koja je zapečatila sudbinu Srbije i čitavog Balkanskog poluostrva za više od 500 godina - sve do Prvog balkanskog rata 1912.

Srca ispunjena osvetničkom tugom i porazom

Vozio sam se uspinjući se i spuštajući sa kupolastih brežuljaka zelenih poput jabuke, krećući se iz Gračanice ka severu. Pastirsko milovanje srpskih narodnih melodija dopiralo je s vozačeve kasete. Predeo se propinjao ka ravnoj, nezanimljivoj ravnici u daljini: Kosovu Polju, Polju crnih ptica (kosova).
Srpski vitezovi umarširali su na ovu ravnicu tog toplog junskog dana, nagizdani teškim pancirima, u oklopima sa zlatnim i srebrnim gravurama i veličanstvenim perjem na šlemovima. Lagano obučeni Turci, jašući neumorne mongolske ponije, razbili su srpsku vojsku kao što bi gerilski borci sasekli savremene, konvencionalne snage. U poslednjem, očajničkom pokušaju da se stvar izvuče, Miloš Obilić, srpski plemić prebegao je Turcima; kad su ga izveli pred sultana Murata, Obilić je izvukao sakriveni bodež i ubio turskog vojskovođu. To, međutim, nije imalo nikakvo vojno dejstvo. Komanda je odmah prešla na Muratovog naslednika Bajazita ("Gromovnika"), koji je dokrajčio Srbe, uhvatio i pogubio njihovog vođu Lazara. (Nekoliko godina kasnije, Bajazit će desetkovati još jedan pravoslavni narod - Bugare).
Ali legenda uneta u srpsku pesmu priča drugu priču...
I kako je beznadežan život turske otomanske vladavine počeo da truli s fizičkim surovostima, ekonomskom eksploatacijom i jalovim intelektualnim životom, Srbi su izopačavali mit o plemenitoj žrtvi. Ispunili su srca osvetničkom tugom i porazom: osećanja čije su neopipljive posledice otkrivale izvanrednu sličnost s onima koje su vekovima pokretale iranske šiite.
Niko od kraljeva - Stefan Nemanja, Milutin i Stefan Dušan - čak ni Sveti Sava ne mogu izmamiti tako jake emocije od Srba kao što to može knez Lazar: nije on bio Nemanja, već tajnovit lik koji je vodio samo jednu bitku (i izgubio) i koji stoga, piše dejm Rebeka, "nije sačuvao svoj narod koji je položio (mnogo prenošene) mošti, pocrnele (od dugih putovanja) u izgnanstvo na Fruškoj Gori".
Na dan 28. juna 1988. počelo je jednogodišnje odbrojavanje šeststote godišnjice Lazarevog mučeništva na Kosovu Polju, kad je njegov sanduk pronošen kroz svaki grad i selo u Srbiji, pre nego što je vraćen u Ravanicu, izvorno mesto počinka, pre izgona na Frušku Goru. Na svakom stajalištu sanduk je privlačio ogromne gomile ljudi u crnini koji su ga oplakivali i kukali.
Sam Lazarov poraz i mučeništvo privukli su Srbe. Mase koje su oplakivale i vikale okupljene oko njegovog drvenog sanduka podsetile su na narikače pored odra imama Huseina, jednog drugog tajnovitog lika promašenog života (ali svetog šiitima), masakriranog na mesopotamskom bojnom polju 680. n.e. od strane Jazidove sunitske vojske. Slično šiitima, reakcionarni Srbi poput mati Tatjane nisu priznavali legitimitet svojih privremenih vladara, bili oni otomanski Turci ili komunisti. Na taj način su ignorisali materijalni svet. Znali su da će, jednom uskoro, knez Lazar na nebu zatražiti ono što mu na zemlji po pravdi pripada. "Svaki (srpski) seljački vojnik zna za šta se bori", primetio je Džon Rid pred Prvi svetski rat. "Kad je bio beba, mati ga je dočekivala sa ´zdravo ti mali osvetniče Kosova!´"
Za mati Tatjanu i mnoge druge Srbe, Titova Jugoslavija predstavljala je - kao i bivše Otomansko Carstvo - samo još jednu antisrpsku zaveru. To je bilo stoga što je jugoslovenski nacionalizam, kako ga je Tito (poluhrvat, poluslovenac) odredio, značio podrivanje moći brojčano nadmoćnijih Srba, u cilju umirivanja ostalih grupa, naročito Hrvata i Albanaca.
Dajući Albancima sopstvenu autonomnu pokrajinu Kosovo, i smestivši tu pokrajinu u jugoslovensku republiku Srbiju, Tito je smatrao da je pomirio težnje i Albanaca i Srba. Srbi su mislili drugačije. Zašto bi ovi muslimanski stranci koji su došli tek pre 300 godina u staru Srbiju, istorijski srce naše nacije, dobili ovde autonomiju? Nikada!
Komunizam je dodao so na ovu ranu. Nalagao je da se Srbi moraju stideti svega što je u njihovoj kolektivnoj prošlosti bilo pre Tita; da su ličnosti poput Milutina, Dušana i Lazara bile "imperijalisti"; da su Srbi zajedno s Lazarom ubijeni na Kosovu Polju bili krivi za "reakcionarni nacionalizam".

Miloševićev poziv na etničku mržnju

Noć uoči bitke Lazar je izrekao kletvu:

"Ko god je Srbin i srpskoga roda
i ne dođe na boj na Kosovo,
Od ruke mu ništa ne rodilo:
Ni u polju bjelica pšenica,
Ni u brdu vinova lozica!"

Te reči sam video napisane na komadu grubog kamena boje krvi, visokom oko 30 metara, dobro zaklonjenom u vetrovitom brdu iznad Kosova Polja. Spomenik je stajao na platformi okruženoj betonskim stubovima u obliku metka s uklesanim mačem i brojevima "1389-1989". Na svakom stubu nalazio se svež lovorov venac.
Godine 1987, jedan ambiciozni lider srpske Komunističke partije Slobodan Milošević došao je u ovaj kraj 28. juna, na godišnjicu Lazarevog poraza. Uperio je prst u daljinu - ono što je mati Tatjana označila kao tamo negde - i, kao što legenda danas kaže, zarekao se: "Nikad više vam to neće uraditi. Nikada vas više niko neće poraziti".
U tom trenutku, dok je masa urlikala, počeo je srpski revolt protiv jugoslovenske federacije; uskoro je (bočno) zahvatio i ostale republike. Jedan za drugim, Srbi su skupljali snagu da uklone strašnu Titovu ikonu iz svojih kuća i prodavnica, zamenjujući je slikom buckastog Miloševića s dečjim likom. Jedini komunistički lider u istočnoj Evropi kasnih osamdesetih koji je uspeo da sebe i partiju spase od propasti učinio je to neposrednim pozivanjem na etničku mržnju.
Sam Milošević naredio je izgradnju tužnog spomenika na vrhu brda. Kada je prvi put pokazao prstom na zaprljana i naružena brda stare Srbije, smrdljiva od izduvnih gasova iz obližnje fabrike i izukrštana električnim vodovima, i obećao: "Nikada vas više niko neće poraziti", tačno je znao dejstvo svojih reči.
U proleće 1937, kad je dejm Rebeka došla na ova ista brda - Milošević je tada bio mali - već je videla kako je "poraz uzeo sve": Otrcana, prazna brda koja su u Milutinovo vreme bila prekrivena selima...izgubila su se u daljinama koje su zaista bile ogromne, za putnika koji treba kroz njih kilometrima da se probija da bi došao do života pitomog, gde su obroci puni i ukusni... Ipak, kad je Gračanica podignuta narod... se hranio divljači i finim, natovljenim mesom sa zlatnih i srebrnih tanjira... Ali pošto su hrišćani izgubili bitku na Kosovu, čitav taj život je iščezao... Ništa... nije ostalo... ostaci su bili žalosno tanki, tanki kao senka koju su na sunce bacili oblaci.
Četrdeset godina kasnije, "poraz" je više od obične piščeve istorijske metafore. To je poražavajuća stvarnost zapisana u katranu, ugljenim blokovima i valovitom metalu, lako vidljiva s brda iznad poprišta čuvene bitke. Poraz ima čak i ime: Priština, koju je Tito izgradio, gde preovlađuju Albanci, sirotinjska prestonica "autonomnog" Kosova, smeštena, kao po namernoj uvredi, između dva srpska masovna simbola Gračanice i Kosova Polja. Da biste stigli od jednog do drugog, morate proći kroz Prištinu.
Priština je bila jedna od nekoliko prestonica pokretnog dvora Nemanjića. Dejm Rebeka opisala ju je kao "dosadno i prašnjavo malo selo", naseljeno "muškarcima u zapadnjačkoj odeći, fantastičnijoj od bilo koje narodne nošnje, zato što ni oni, ni njihovi krojači nisu videli odelo dok nisu postali odrasli muškarci". Danas, ako izuzmemo kubističku arhitekturu i razvaljene tržne centre, Priština je, sa stanovništvom koje je naraslo do 150.000, isto ono"prašnjavo malo selo" puno muškaraca koji i dalje izgledaju kao da su tek juče prvi put videli zapadnjačko odelo.
Sve dok nisam stigao u Prištinu nisam u potpunosti shvatao veličinu zločina koji su počinili Tito i ostali sultani od Murata pa nadalje. Albanci stešnjeni pored mene na zadnjem sedištu autobusa južno od Zagreba imali su zakrvavljene oči. Nosili su otrcane pantalone koje su pridržavali tregeri zakačeni tamo gde je trebalo da bude rajsferšlus. Bili su muslimani, a ipak im se dah osećao na alkohol; to je bila retkost čak i u najotvorenije sekularnim islamskim državama. Kao i drugde u Jugoslaviji, pornografski časopisi bili su svuda, sa sve zapadnjčkim rok-en-rolom koji je treštao s jeftinog tranzistora. Izbila je svađa oko sedišta. Dva muškarca počela su da viču: na to sam se navikao. Počeli su da podgurkuju jedan drugog i došlo bi do udaraca da se ostali nisu umešali.

Kako zauzdati mržnju Albanaca prema Srbima

To nisam nikada video u muslimanskom svetu, gde je gotovo svako nasilje političke prirode. Odjednom se više nisam osećao tako sigurno. Nikad se tako nisam osećao među muslimanima, osim u ratnom području. Prva opomena da ulazimo u Prištinu bile su sklepane drvene staje osvetljene natrijumskim lampama, nagurane zajedno uz prefabrikovane stambene blokove koji su bili nahereni kao pijanac na neravnoj padini brda. Ugljena prašina ispunila mi je nozdrve, zajedno s mirisom đubreta i mešanog cementa. Pomislio sam na predgrađa Ankare i Istanbula boje džigerice, prašnjava od zagađenja. Priština kao da je bila reinkarnacija ne samo turske prošlosti, već i njene sadašnjosti. Dok je autobus zavijao u uzbrdnoj krivini, a grlić pivske boce momka pored mene me bockao u zadnjicu, na vidiku se pojavila još jedna stambena zgrada: zbrkani pačvork od smeđe opeke, staklenih ploča i kupatilskih pločica stavljenih na fasadu.
"Grand hotel" Priština, najviši gradski neboder, imao je pet velikih zvezda na vrh krova. Lift me je podsetio na toaletni odeljak unakažen grafitima. Brava na vratima moje sobe bila je pokvarena. Kada sam ušao unutra, soba se osećala na svog prethodnog stanara - na cigarete bez filtera i vodicu za kosu. Tepih boje senfa imao je bezbroj fleka. I pored prijemnika na dugme, u hotelu su svi pozivi išli preko glavnog operatera koji je priključivao žice u staru, drvenu kutiju.
Komunistička vlast Jugoslavije opremila je hotel sa tri trpezarije. Svaka je imala orkestar, kapacitet od nekoliko stotina mesta i sličan jelovnik. Sve tri obično su zvrjale prazne. Konobari i članovi triju orkestara sedeli su na kauču, pušili i postajali nervozni svaki put kad bi neka mušterija ušla. Ono nekoliko hotelskih gostiju znalo je dovoljno da bi ručkove i večere jeli na drugom mestu. Kad sam razmišljao o tome gde su zajmovi zapadnih banaka namenjeni Jugoslaviji i ostatku Istočne Evrope završavali, uvek bih pomislio na "Grand hotel" Priština.
Evo gde je bio problem: kasnih šezdesetih i sedamdesetih, Tito i Izraelci sledili su sličan obrazac razmišljanja. Ali Tito, s obzirom da je bio marksista i lenjinista, radio je u mnogo većim, drskijim razmerama. I jedni i drugi su smatrali, da ako praviš stvari za ljude oni će prestati da te mrze. Na Zapadnoj obali, Izraelci su izgradili vodne, električne i zdravstvene sisteme. To je poboljšalo kvalitet života i raspalilo masovne pobune podstaknute demografskim pritiskom i većim očekivanjima. Naravno, ja ovde previše pojednostavljujem. Bilo je mnogo razlika između palestinskih i albanskih intifada; ali bilo je i sličnosti, a znanje o jednoj pomoglo mi je da shvatim onu drugu. Pošto sam tek doživeo iskustvo s "Grand hotelom", prve dane u Prištini proveo sam šetajući okolo, osmatrajući ostale stvari koje su Tito i njegovi naslednici izgradili kako bi zauzdali mržnju Albanaca prema Srbima.
Iznad "Grand hotela" nalazila se Biblioteka Prištinskog univerziteta, sva od raznobojnih mermernih ploča. Bila je to nekako smela građevina, koja je podsećala i na pustinjsko i na svemirsko vreme, na kakvu očekujete da ćete naići na svetskoj izložbi ili u studentskom gradu američkog jugozapada. Biblioteka je stajala nasred zemljane poljane po kojoj je bilo razbacano polomljeno staklo i đubre i gde se jurilo nekoliko koza i romske dece. Dok sam prelazio preko blatnjave zemlje dalje od Roma koji su prosili, palo mi je na pamet da je zelena boja jedina koju ne možeš da vidiš u Prištini.
Odmah iza "Grand hotela", uzdizao se krov fudbalskog stadiona i sportskog centra koji je podsećao na crkveni. Preko puta sportskog centra, poput neke čudne izrasline na koži, nalazila se prefabrikovana stambena zgrada sa razapetim, konopcima za veš, oko koje je bilo nagurano više pijačnih tezgi. Izlaz sa fudbalskog stadiona vodio je kroz pešački tržni centar - bojno polje sa hrpama otpadaka i prevrnutih kamenih klupa. Čekao sam tu sa manjom grupom jugoslovenskih novinara i jedinicom savezne milicije. Trupe, dovučene uglavnom iz Srbije, nosile su plavo-sive uniforme, plave šlemove sa vizirima od neprobojne plastike i bojevo oružje (jurišna puška). Oklopni transporter radio je na praznom hodu, a pokretni vodeni top bio je strateški postavljen dalje uz ulicu. Fudbalska utakmica se upravo završila. Svi smo čekali da mase mladih albanskih muškaraca izađu sa stadiona.
Ono što smo zaista očekivali jeste upravo pobuna do koje je u Prištini već godinama dolazilo. Da je svet obraćao više pažnje na te sporadične pobune tokom osamdesetih na Kosovu, bio bi mnogo manje iznenađen većim nasiljem koje su Srbi - besni i frustrirani zbog svog problema s Albancima - kasnije primenili na bespomoćne Hrvate i bosanske Muslimane...

Vladika Rufim · Početnik Domaćeg.de

Decenije krčkanja nemira među Albancima

Tito je stavio pokrajinu Kosovo pod jurisdikciju jugoslovenske republike Srbije. Titovi srpski partizani ubijali su mnogo etničkih Albanaca na Kosovu, optužujući ih da su sarađivali s Musolinijevom italijanskom vojskom. Ovi masovni pokolji razočarali su čak i albanske komuniste koji su do tog trenutka sarađivali s Titom. Desetinama godina posle toga, na Kosovu se krčkao nemir među više od milion muslimanskih Albanaca. Tito je staklom i betonom odgovorio na "novu Prištinu", što je uključivalo i univerzitet. U martu 1981, nedugo pošto je grad dovršen, pobunili su se studenti novog univerziteta, čije je knjige i školovanje plaćala komunistička vlast Jugoslavije. Tada je pobuna postala sastavni osobina deo života. Šest godina kasnije, Milošević je došao na vlast u Srbiji i obećao da će postati stroži. Kada je pokušao da Kosovu oduzme status autonomne pokrajine, nasilje se pojačalo.
"Evo dolaze", upozorio je novinar pored mene, Srbin iz Beograda. "Ranković je bio u pravu, on je znao kako da kontroliše ove ljude".
Mnoštvo mladih ljudi surovog izgleda, s licima izrešetanim bubuljicama, stežući u rukama polomljene prazne pivske flaše, kretalo se prema nama s prištinskog fudbalskog stadiona. Nosili su jakne od skaja sa mnogo rajsferšlusa. Neki nisu imali čarape, a umesto cipela nosili su braon karirane papuče na bosu nogu. Viđao sam te ljude po celoj Prištini. Subotom bi se šetali sa ženama, čija su lica bila poluzabrađena tamnim maramama. Nedeljom bi išli na fudbalsku utakmicu. Ostalim danima u nedelji išli bi na slabo plaćene, uzaludne poslove ili su bili nezaposleni.
Lica milicajaca oko mene bila su bezizrazna. Jedan od njih prevrnuo je očima. Ovo se dešavalo gotovo deset godina, šest godina duže od palestinske intifade.
"A-zem Vla-si, A-zem Vla-si", počeli su da skandiraju albanski mladići, slično huktanju parne lokomotive. Azem Vlasi je bio lokalni albanski lider - "pohotljivac" po rečima mati Tatjane - kome se upravo sudilo jer su ga Miloševićeve srpske vlasti optužile za izdaju.
"Eh-o, Eh-o". Nova parola odnosila se na Envera Hodžu, pokojnog staljinističkog tiranina u Albaniji. "Ta jadna kopilad", prokomentarisao je srpski novinar. "Hodža je jedini heroj kog imaju".
Mladići su ispalili pivske boce na nas. Zatim su vojnici upotrebili vodeni top i poterali demonstrante uz brdo. U daljini, nova grupa albanskih muškaraca počela je da pali hrpe automobilskih guma. Ljudi su se naginjali sa terasa. "Fašisti", vikali su dok su većinom srpski vojnici nestrpljivo vadili реndreke. Zatim je počelo pravo nasilje. Poda mnom se prostirala silueta zgrada "nove Prištine": izbljuvak geodetskih, betonskih konstrukcija koje je Tito izgradio da bi izbrisao razdornu, "reakcionarnu" prošlost. Kao odgovor, prošlost se podigla u Prištini i sakrila te zgrade.
Spuštala se noć. Horde velikih crnih vrana počele su da grakću s golih stabala akacije zasađenih duž glavne prištinske ulice. To me je podsetilo na crne ptice koje su kidale meso s Lazarevih vojnika. Vratio sam se u "Grand hotel" i uključio "Bi-bi-si vorld servis".
Bio je 8. novembar 1989. Jugoslavija još nije postojala u svetskoj svesti. Istočnonemačke vlasti su upravo objavile da će napraviti rupe u Berlinskom zidu i u ponoć proglasiti Berlin otvorenim gradom. Hladni rat i lažna podela Evrope bili su okončani. Jedna drugačija podela Evrope, zasnovana mnogo više na istorijskim osnovama samo što se nije otvorila, znao sam to. Umesto demokratske zapadne Evrope i komunističke istočne Evrope, odsada će postojati Evropa i Balkan. Ali koga je to zanimalo? Definitivno nisam bio tamo gde je Priča. Zapanjilo me je, zapravo, koliko je, i vremenski i prostorno, Balkan bio udaljen od Priče.
Ovde je krajolik trebalo pročitati, a ne samo posmatrati. Zatvorio sam oči da bih oživeo zrnaste, dimom nagrižene žive slike u skladu sa svakom etničkom i lingvističkom težnjom, i različitim tumačenjem istorije. Slika je bila mala, rečenice duge i zbrkane.
Uputio sam se ka jugu, iz stare Srbije u Makedoniju. Kosi krovovi topionica prolazili su uporedo sa kosinama ulegnutim od snega, ne belog već u sivkastoj nijansi drvenog uglja. Ugledao sam prve šume i veličanstvene topole. Tu i tamo na zemlji nije bilo snega. Karirani, somotasti prekrivači obavijali su planinske padine nadvijene nad potocima obrubljenim vrbama, u boju kestena i žućkaste gline. Kad sam opnovo osetio oblak pepela, zatvorio sam oči. Kad je stvarnost iščezla, a ostao samo izgubljeni ideal, dragocena lepota zemlje postala je veća: shvatio sam zašto su njeni pesnici govorili ogorčeno i u hiperbolama.

Pretendenti na makedonsku krv i grudu

U Skoplju, makedonskoj prestonici, turski minareti nadvisili su srebrne kupole i lavirint prodavnica na otvorenom, naglašavajući usamljenu, horizontalnu liniju ravnice, gde vetru ništa nije moglo stati na put: nagoveštaj azijskog haosa.
U Skoplju je bilo malo turskih ostataka. Muškarci sa belim kapicama igrali su bekgemon i pili čaj od šipka iz malih posuda u obliku peščanog sata. Izuo sam blatnjave cipele i ogrejao noge na tepisima kojima je bila zastrta džamija Mustafa-paše iz XV veka. Pogled mi se izgubio na zidovima ukrašenim arabeskama. Obrasci su se razvijali i razvijali, nerazmrsivo, pravolinijski. Poput obrisa pustinje, islam je svet apstrakcije, matematički ozbiljan, strašan i stran i najmističnijim istočnim hrišćanima.
Na ovim granicama, pravoslavno hrišćanstvo branilo se saosećajnom magijom. U obližnjoj crkvi Svetog Dimitrija, video sam ikone iza staklenih štitnika koji su tako prelamali svetlost da su lica svetaca delovala živo i u stalnom pokretu. Njihova tela leže skrivena iza mnoštva jeftinih srebrnih prevlaka, predstavljajući bolesti za koje invalidi traže lek. Udahnuo sam miris pčelinjeg voska iz šume pucketavih kadionica. Dim od sveća nagaravio je crkvene zidove, kao vrući dah patriota. Ovo je bio svet inspirisan čudesnom tamom prarođenja, svet koji Turci još nisu napustili.
Prešao sam kameni most preko reke Vardar, izgrađen na rimskim temeljima koji je odoleo teškim zemljotresima 518 n.e, 1535. i 1963. godine (zbog poslednjeg su stotine hiljada ljudi ostale bez domova). Vetar je udarao u tamna lica koja su prolazila pored mene uvećavajući ih u mojim očima. To su mogli da budu Grci, Srbi ili Bugari, zavisno od toga koju sam narodnjačku pesmu poslednju zviždukao ili koju sam knjigu pročitao. Na mostu je jedan romski dečak izložio satove za prodaju na kartonskoj kutiji. Da ne bi odleteli, svežnjevi stodinarki ležali su pod satovima. Čak i po bednim standardima Roma, inflacija je ove novčanice učinila gotovo bezvrednim.
Preda mnom je bilo "novo Skoplje", prkosno se uzdižući iz ruševina od zemljotresa 1963: ogromni trouglovi i krugovi zasutog betona koji su, kao i u Prištini, već bili napuknuti i umrljani vlagom. Grafiti su bili na svakom koraku - ne na nekom slovenskom jeziku, već na samoukom, suludom pidžinu nalik engleskom.
Izgledalo je da jedino turska džamija, dimom ogaravljena crkvica, i rimski kameni most imaju čvrste temelje. Makedonija, odakle je Aleksandar Makedonski krenuo da osvaja poznati svet i gde je Spartak započeo pobunu robova, bila je istorijska i geografska reaktorska peć. Prvo su se ovde razbuktale etničke mržnje oslobođene padom Otomanske imperije, usađujući korene za evropske i bliskoistočne sukobe u XX veku. Makedonija je bila kao haos na početku vremena iz kojeg se, kako mi je pesnik Todorovski kazao, "može roditi najmanje svetlo ili se najmanje svetlo može razbiti".
"Ko je osim samog đavola mogao napraviti tako poštenu (lepu) mrtvačnicu", povikao je britanski naučnik Mersia Mekdermot u "Slobodi smrti": Život Goce Delčeva", priči o čoveku koji je poveo Makedonce u gerilski rat protiv Turaka. Prema Mekdermotovom shvatanju, Delčev je bio Bugarin i Makedonija je stoga zapadna Bugarska. Pretenzija na makedonsku krv i grudu ima mnogo. Tektonski pojasevi Afrike, Azije i Evrope se ovde sudaraju i preklapaju, okupljajući na jedno mesto najrazličitije krajolike Zemlje i pokrećući najdalekosežniji od svih lavinih potoka. Urođenici plemena Afridi u istočnom Avganistanu, na primer, hvališu se time da potiču od Aleksandrovih vojnika, koji su prodrli duboko na Istok, sve do Indije.
Zatvorio sam oči, brišući vidljive posledice četrdesetpetogodišnje vladavine jugoslovenskog komunizma po okolinu. U tom trenutku, ugledao sam prirodu severne Grčke: jasnoću egejske svetlosti; jezera kao prašnjava ogledala koja su pojačavala i najsmirenije samoposmatranje; jesenje lišće koje, iako manje savršeno nego u Severnoj Americi, nije imalo premca u ljupkosti istkanoj od sive i plameno-smeđe. I ugledao sam - zanemarivši hučeći vetar iz centralne Azije - istočnjački oblik misterije i magije, koje je Zapad pripitomio u nešto sasvim blagotvorno: ono na čemu bajka počiva. "Makedonija je zemlja koju sam oduvek videla negde između sna i jave", piše dejm Rebeka, "od detinjstva, kad bih se umorila od mesta na kom sam bila, poželela bih da se pretvori u grad kao što je Jajce ili...Bitolj ili Ohrid". Nastavlja se
Dvadeseti vek je započeo i mogao bi se, čak, završiti s takvim gradovima. Izvadio sam "Rat u istočnoj Evropi" Džona Rida iz svog ranca. Rid je 1916. godine zapisao:
Makedonsko pitanje bilo je uzrok svakog velikog evropskog rata u poslednjih 50 godina, i dok se ne reši, neće uopšte biti mira ni na Balkanu, ni van njega. Makedonija je najstrašnija mešavina naroda koja se može zamisliti. Turci, Albanci, Srbi, Rumuni, Grci i Bugari tamo žive jedni pored drugih ne mešajući se - i tako žive sve od svetog Pavla.
Makedonija je, po mišljenju lorda Kinrosa, koji se nadovezao na Rida, "bila umanjena projekcija" čitavog Otomanskog Carstva. Leži tačno u srcu južnog Balkana, regiona nazvanog "Turska u Evropi" na razmeđi vekova, a samim Turcima poznata kao Rumeli - reč koju su za njih koristili vizantijski Grci, sa značenjem "zemlja Rimljana".
"Turska u Evropi" počela je da se ruši početkom XIX veka, kad su Grci, Srbi i Crnogorci dobili krvave bitke za nezavisnost od Otomanskog Carstva. Ipak, rat ruskog cara Aleksandra II za oslobođenje Bugarske od turske okupacije, počeo je u aprilu 1877, čime je posejano prvo, raspoznatljivo seme savremenih sukoba velikih sila.
Careve trupe, kojima su se pridružile rumunske jedinice i veliko pojačanje u vidu bugarskih gerilaca probile su se do vrha prolaza Šipka u centralnoj Bugarskoj. Tamo su, uprkos brojčanoj nadmoći neprijatelja u odnosu većem od četiri prema jedan, porazile turske snage u leto 1877. U decembru su Rusi zauzeli Sofiju. Do marta, s ruskim snagama u Adrijanopolju (udaljenom jedan dan automobilom od Istanbula), grof Ignjatijev, ruski ambasador na dvoru sultana Abdula Hamida II, odvezao se do prašnjavog tračanskog grada gde je poraženim Turcima izdiktirao Ugovor iz San Stefana: prva varnica "balkanskog bureta baruta".
Iz Sanstefanskog ugovora rodila se "Kneževina Bugarska" koja je, iako deklarativno pod turskim sizerenstvom, zapravo bila nezavisna slika i prilika srednjovekovnog bugarskog kraljevstva. Trebalo je da obuhvati ne samo današnju Bugarsku, već čitavo geografsko područje Makedonije pride - to jest, jugoslovensku republiku Makedoniju, delove Albanije ka zapadu, i veliki komad grčke teritorije koja je praktično okruživala grad Solun, obezbeđujući Bugarskoj izlaz na Egejsko more.
Koliko god neverovatno izgledalo, "velika Bugarska" kojoj je Rusija kumovala, u dobroj se meri povinovala vilsonovskom standardu nacionalnog samoopredeljenja, desetinama godina pre no što je Vudro Vilson počeo da razmišlja o karti Evrope. Na primer, prilična komadeška grčke (egejske) Makedonije dodeljena Bugarskoj je, u to vreme, uglavnom bila naseljena Bugarima, iako je bilo značajnih grčkih, turskih i jevrejskih manjina. U ostalom delu Makedonije je, iako to tamo sada gotovo svi vatreno poriču, bugarski nacionalizam bio mnogo napredniji od grčkog ili srpskog. Džon Rid u povoljnijoj poziciji, mnogo bližoj u vremenu od moje, primetio je da je "ogromna većina stanovništva u Makedoniji bugarskog porekla... Oni su bili prvi, u doba kad je Makedonija bila turska provincija, koji su tamo osnovali nacionalne škole, a kad se bugarska crkva pobunila protiv grčkog patrijarha... Turci su im dozvolili da uspostave episkopije, zato što je bilo toliko očigledno da je Makedonija bugarska." Rid je dalje objašnjavao da su Srbi i Grci izgradili škole u Makedoniji - i tamo ubacili gerilce - isključivo kao reakciju na tamošnji rastući bugarski nacionalizam.
Iako razumljivo s etničkog stanovišta, ujedinjenjem Makedonije s Bugarskom stvorena je nova i izuzetno moćna, proruski orijentisana država na Balkanu koju Velika Britanija, Nemačka, a (posebno) njen saveznik Austro-Ugarska - s posedima na Balkanu koje je trebalo braniti - nisu mogle da prihvate. Sanstefanski ugovor valjalo je izmeniti. Uzdrman takvim stanjem stvari, nemački kancelar Oto fon Bizmark sazvao je sastanak u junu 1878. kako bi se rešio ovaj i drugi problemi velikih sila; u istoriji je ostao poznat kao Berlinski kongres.

Prva varnica balkanskog bureta baruta

Dvadeseti vek je započeo i mogao bi se, čak, završiti s takvim gradovima. Izvadio sam "Rat u istočnoj Evropi" Džona Rida iz svog ranca. Rid je 1916. godine zapisao:
Makedonsko pitanje bilo je uzrok svakog velikog evropskog rata u poslednjih 50 godina, i dok se ne reši, neće uopšte biti mira ni na Balkanu, ni van njega. Makedonija je najstrašnija mešavina naroda koja se može zamisliti. Turci, Albanci, Srbi, Rumuni, Grci i Bugari tamo žive jedni pored drugih ne mešajući se - i tako žive sve od svetog Pavla.
Makedonija je, po mišljenju lorda Kinrosa, koji se nadovezao na Rida, "bila umanjena projekcija" čitavog Otomanskog Carstva. Leži tačno u srcu južnog Balkana, regiona nazvanog "Turska u Evropi" na razmeđi vekova, a samim Turcima poznata kao Rumeli - reč koju su za njih koristili vizantijski Grci, sa značenjem "zemlja Rimljana".
"Turska u Evropi" počela je da se ruši početkom XIX veka, kad su Grci, Srbi i Crnogorci dobili krvave bitke za nezavisnost od Otomanskog Carstva. Ipak, rat ruskog cara Aleksandra II za oslobođenje Bugarske od turske okupacije, počeo je u aprilu 1877, čime je posejano prvo, raspoznatljivo seme savremenih sukoba velikih sila.
Careve trupe, kojima su se pridružile rumunske jedinice i veliko pojačanje u vidu bugarskih gerilaca probile su se do vrha prolaza Šipka u centralnoj Bugarskoj. Tamo su, uprkos brojčanoj nadmoći neprijatelja u odnosu većem od četiri prema jedan, porazile turske snage u leto 1877. U decembru su Rusi zauzeli Sofiju. Do marta, s ruskim snagama u Adrijanopolju (udaljenom jedan dan automobilom od Istanbula), grof Ignjatijev, ruski ambasador na dvoru sultana Abdula Hamida II, odvezao se do prašnjavog tračanskog grada gde je poraženim Turcima izdiktirao Ugovor iz San Stefana: prva varnica "balkanskog bureta baruta".
Iz Sanstefanskog ugovora rodila se "Kneževina Bugarska" koja je, iako deklarativno pod turskim sizerenstvom, zapravo bila nezavisna slika i prilika srednjovekovnog bugarskog kraljevstva. Trebalo je da obuhvati ne samo današnju Bugarsku, već čitavo geografsko područje Makedonije pride - to jest, jugoslovensku republiku Makedoniju, delove Albanije ka zapadu, i veliki komad grčke teritorije koja je praktično okruživala grad Solun, obezbeđujući Bugarskoj izlaz na Egejsko more. Koliko god neverovatno izgledalo, "velika Bugarska" kojoj je Rusija kumovala, u dobroj se meri povinovala vilsonovskom standardu nacionalnog samoopredeljenja, desetinama godina pre no što je Vudro Vilson počeo da razmišlja o karti Evrope. Na primer, priličan komad grčke (egejske) Makedonije dodeljen je Bugarskoj, u to vreme, uglavnom je bila naseljena Bugarima, iako je bilo značajnih grčkih, turskih i jevrejskih manjina. U ostalom delu Makedonije je, iako to tamo sada gotovo svi vatreno poriču, bugarski nacionalizam bio mnogo napredniji od grčkog ili srpskog. Džon Rid u povoljnijoj poziciji, mnogo bližoj u vremenu od moje, primetio je da je "ogromna većina stanovništva u Makedoniji bugarskog porekla... Oni su bili prvi, u doba kad je Makedonija bila turska provincija, koji su tamo osnovali nacionalne škole, a kad se bugarska crkva pobunila protiv grčkog patrijarha... Turci su im dozvolili da uspostave episkopije, zato što je bilo toliko očigledno da je Makedonija bugarska." Rid je dalje objašnjavao da su Srbi i Grci izgradili škole u Makedoniji - i tamo ubacili gerilce - isključivo kao reakciju na tamošnji rastući bugarski nacionalizam.
Iako razumljivo s etničkog stanovišta, ujedinjenjem Makedonije s Bugarskom stvorena je nova i izuzetno moćna, proruski orijentisana država na Balkanu koju Velika Britanija, Nemačka, a (posebno) njen saveznik Austro-Ugarska - s posedima na Balkanu koje je trebalo braniti - nisu mogle da prihvate. Sanstefanski ugovor valjalo je izmeniti. Uzdrman takvim stanjem stvari, nemački kancelar Oto fon Bizmark sazvao je sastanak u junu 1878. kako bi se rešio ovaj i drugi problemi velikih sila; u istoriji je ostao poznat kao Berlinski kongres.
Bizmark, cinik sa sposobnošću da predviđa stvari, tačno je video gde Balkan vodi velike sile. "Ništa na čitavom Balkanu", upozorio je, "nije vredno malog prsta, niti jednog jedinog pomeranskog grenadira."
Ove izjave nemačkog kancelara imale su vrednost dvostrukog upozorenja: prvo, Velikoj Britaniji, da bi trebalo da uloži znatniji napor da zadrži Rusiju na Balkanu, jer Nemačka - barem dok je on bio na vlasti - nije imala nameru da se tamo meša; drugo, glavnom nemačkom savezniku Austro-Ugarskoj, da habzburški dvor ne bi trebalo da računa na nemačku podršku ukoliko bi bio toliko nesmotren da započne rat s Rusijom zbog takve zabiti kao što je Bugarska. Ispostavilo se da Bizmark nije bio u pravu što se tiče Bugarske. Svetski rat započeo je zbog krize u Srbiji, ali koreni te krize sežu do bugarskih pretenzija na Makedoniju.

Sultanove snage kao puštene s lanca

Još jedan izvanredan političar XIX veka u germanskom svetu, princ Klemens Meternih, imao je Bizmarkov genije, isto kao i njegov veliki nedostatak. Obojica su bili majstori, sposobni da zadrže budućnost gradeći krhku sadašnjost iz delića prošlosti. Meternihov Bečki kongres, kojim je 1814. pokušan povratak na poredak pre Napoleona, bio je tipičan primer te veštine. Isto kao i Bizmarkov Berlinski kongres 1878.
Bizmarku je pomogao britanski delegat na tom kongresu Bendžamin Dizraeli, koji je sasvim jasno stavio do znanja Rusiji da će dalji napori na stvaranju velike Bugarske značiti rat s Velikom Britanijom. Veći deo severnog dela Bugarske zaista je i dobio slobodu, kao što je po Sanstefanskom ugovoru i obećano. Ali južni deo Bugarske, između balkanskih planina i grčke granice, postao je turska pokrajina, s lokalnom autonomijom koju je sprovodio bugarski pravoslavni gubernator. Makedonija je ostavljena pod neposrednom turskom vlašću, kao da ruska vojska nikad nije ni tutnjala Bugarskom, a Sanstefanski ugovor nikad nije postojao.
Međutim, Rusi nisu otišli iz Berlina nesrećni. Bizmark im je kompenzovao gubitak Makedonije novim posedima u Besarabiji, otetim od Rumuna, i severoistočnoj Anadoliji, otetim od Turaka. Štaviše, Berlinski kongres je priznao punu nezavisnost slovenskim saveznicima Rusa - Srbima. A da bi se Austro-Ugarska obeštetila za ovu novu provokaciju, Bizmark je udesio da Bosna, tik do Srbije, sa srpskim stanovništvom koje je takođe htelo nezavisnost, padne pod habzburšku vlast, umesto dotadašnje otomanske, što je bio neposredan povod za Prvi svetski rat. Velika Britanija je, sa svoje strane, od Turaka dobila ostrvo Kipar.
Umesto da lukavo zaobiđe problem Makedonije, Bizmarkov Berlinski kongres ga je radije izmislio: "istočno pitanje", koje je konačno proključalo 1914, većim delom bilo je rana verzija "makedonskog pitanja", koje devedesetih i dalje izjeda, kako to samo mržnja ume, na bivšem turskom posedu u Evropi.
U Makedoniji je Berlinski kongres prekonoć raspalio divljanje nasilja. Sultanove snage, umesto da napuste područje u skladu sa Sanstefanskim ugovorom, sad su mogle da se ponašaju kao puštene s lanca. U Ohridu su Turci silovali devojčice i zatim ih mučili ključalim uljem i usijanim gvožđem. Krali su stoku, provaljivali u dućane i zakopavali ljude u blato u svinjcima zato što nisu plaćali harač... Povrh toga, napredovanje ruske vojske kroz tek oslobođenu, severnu polovinu Bugarske podstaklo je egzodus razjarenih etničkih Turaka koji su se, zajedno s bosanskim Muslimanima koji su bežali zbog dolaska Habzburga u Bosnu, slili u Makedoniju, gde su se svi pridružili turskoj vojsci u teroru nad pravoslavnim stanovništvom. Lokalni pravoslavni popovi, koje je predvodio ohridski arhiepiskop Natanailo, odmah su reagovali. Uspostavili su sistem naplate za svaki pištolj i nož u Makedoniji da bi snabdeli čete gerilaca koji su u oktobru 1878. započeli bunu protiv turskih okupatorskih snaga. Tokom druge polovine veka, makedonski partizanski pokret spremao se da prođe kroz niz radikalnih promena. Makedonija se spremala da postane pravo, plodno tle ne samo modernog ratovanja i političkog sukoba, već i savremenog terorizma i verskog fanatizma. Prvi makedonski partizanski ustanak se, kao što je poznato, slomio 1881. pod turskim bičevima i kundacima u ćelijama bitoljskog zatvora gde su zatvorenici ugušivani. Ali, dok su Turci još bili dovoljno jaki da slome otvorenu pobunu, oni nisu mogli sprečiti da se novi ustanici i agitatori ubacuju na teritoriju.
Iste te godine, Srbija je preko volje priznala austrougarsku okupaciju Bosne koju je tri godine ranije odobrio Berlinski kongres. Zauzvrat, Srbija je dobila blagoslov habzburškog dvora da uputi ljude i naoružanje u Makedoniju, kao klin i protiv otomanskih Turaka i proruski orijentisanih Bugara. Godine 1885, neprestani pritisak Rusije na Tursku rezultirao je ujedinjenjem južne polovine Bugarske sa već nezavisnom severnom polovinom. U strahu da će Bugari možda ipak ostvariti ideju o velikoj Bugarskoj, Turci su shvatili da bi mogli imati koristi ako pomognu Srbima u borbi protiv Bugara u Makedoniji.
Godine 1897. situacija je prevazišla granice razumevanja. Pobuna na Kritu rasplamsala je rat između Grčke i Turske. Da bi sprečio Bugarsku da udruži snage s Grčkom, turski sultan Abdul Hamid je odjednom preokrenuo politiku u Makedoniji. Umesto da nastavi da pomaže Srbima da bi tamo zadržao Bugare, sultan je sad bugarskom kralju Ferdinandu dao carte blanche da pomogne Srbima da zadrže Grke.
U međuvremenu je u Štipu šest zaverenika, zajedno sa Goce Delčevom, 21-godišnjim nastavnikom, osnovalo "Makedonsku revolucionarnu organizaciju" na ruševinama izvorne partizanske pobune. Da bi se ovaj starosedelački pokret razlikovao od druge makedonske ilegalne grupe osnovane u bugarskoj prestonici Sofiji, Makedonska revolucionarna organizacija uskoro je postala Vnutrešna makedonska revolucionarna organizacija ili VMRO. VMRO se tokom devedestih godina XIX veka ubrzano širio, a dolazio je do novca pljačkajući banke ili otimajući ljude za otkupninu.
Sve do razmeđa vekova, Makedonija je bila vakuum moći sektaškog nasilja. U Makedoniji se hrišćanska milicija tukla s muslimanskom, kao i međusobno; teroristi zarasli u brade, s redenicima preko grudi, poput Goce Delčeva, podmetali su bombe u kafane, pozorišta na otvorenom i železničke stanice; frakcije su ubijale pripadnike suparničkih grupa, vodili tajna suđenja, pogubljavali civile optužene za saradnju s "neprijateljem" i uzimali taoce, kao što je bila Amerikanka Elen Stoun, protestantski misionar. "Dvestotine četrdeset i pet bandi bilo je u planinama. Srpski i bugarski komite, grčki andartes, Albanci i Vlasi,...i svi su vodili teroristički rat", piše Leon Sciaky u "Zbogom Solunu: Portret jednog vremena".

Sukobljeni snovi o izgubljenoj slavi

Makedonija je na dan kad je počeo XX vek bila mesto zverstava i izbegličkih logora, već dosadnih ljudima na Zapadu, i prema kojima su bili cinični; bila je to situacija koja se nikad neće razrešiti i kojoj su novinski dopisnici poklanjali i previše pažnje.
Ali 1990, osim što je ovekovečeno na šačici starih, crno-belih fotografija naguranih u prašnjave ramove po lokalnim muzejima u Skoplju i drugim gradovima, sve je to bilo daleka i zaboravljena prošlost - bar što se tiče Zapada.
Makedonija, koja je inspirisala francusku reč za "mešanu salatu" (macedoine), definiše glavnu bolest Balkana: sukobljeni snovi o izgubljenoj imperijalnoj slavi. Svaka nacija zahteva da se njene granice uspostave na mestu gde su bile upravo u trenutku kad je njihovo carstvo dostiglo zenit negdašnjeg srednjovekovnog prodora. Zbog toga što su Filip Makedonski i njegov sin Aleksandar Veliki stvorili veliko kraljevstvo u Makedoniji u IV veku p.n.e., Grci su smatrali da Makedonija pripada njima. Zbog toga što su Bugari pred kraj X veka pod kraljem Samuilom i ponovo u XIII veku pod kraljem Ivanom Asenom II proširili granice Bugarske na zapad sve do Jadranskog mora, Bugari su smatrali da Makedonija, pak, pripada njima. Zbog toga što je kralj Stefan Dušan zauzeo Makedoniju u XIV veku i načinio Skoplje, po rečima dejm Rebeke, "velikim gradom i tamo jedne uskršnje nedelje krunisan carem i vladaocem Srba i Vizantinaca, Bugara i Albanaca", Srbi su smatrali da Makedonija pripada njima. Na Balkanu se istorija ne sagledava kao praćenje hronološkog napretka, kao na Zapadu. Umesto toga, istorija je prevrtljiva i kreće se ciklično; a tamo gde se istorija tako opaža, mitovi hvataju koren.
Evangelos Kofos, istaknuti grčki izučavalac Makedonije, primetio je da su ta "istorijska nasleđa... održala nacije na njihovom uzlaznom putu ka izgradnji države, nacionalnom ujedinjenju i, verovatno, vaspostavljanju davno ugašenih imperija".
Uzmimo Goce Delčeva, čiji su dugi uvijeni brkovi, žbun zift crrne kose i duboke crne oči krasili muzeje i vladine kancelarije u Bugarskoj i bivšoj jugoslovenskoj republici Makedoniji. Goce Delčev rođen je 4. februara 1872. u gradiću u Otomanskoj Imperiji, severno od Soluna; njegovi bugarski stanovnici zvali su ga Kukuš. Tokom Drugog balkanskog rata, 2. jula 1913, meštani Kukuša pobegli su pred nadirućom grčkom vojskom, verujući da će se za koji dan vratiti čim bugarske snage oteraju Grke "do mora". Ali Grci su Kukuš spalili do temelja i njegovi stanovnici Bugari se nikad nisu vratili. Grčki grad Kilkis, koji se uzdigao iz pepela, sada je preplavljen restoranima brze hrane. "Ne pričaj mi ništa o Kilkisu", rekao mi je zajapureni bugarski diplomata u Atini 1985, u vreme kad su stručnjaci odbacivali Bugarsku kao satelitsku državu lojalnu Kremlju. "Ti si iz Amerike i o tim stvarima nemaš pojma. Znaj samo da ne postoji Kilkis, samo Kukuš; i jednog dana kad više ne bude NATO i Varšavskog pakta, opet će biti Kukuš".
Delčev je srednje obrazovanje dobio u bugarskoj gimnaziji u Solunu (sada kompletno grčkom gradu). Posle toga je pohađao vojnu akademiju u bugarskoj prestonici Sofiji. Ostatak svog kratkog života proveo je kao nastavnik i gerilac-terorista u "Makedoniji", području koje danas obuhvata delove severno-centralne Grčke, jugozapadne Bugarske i jugoistočne bivše jugoslovenske republike Makedonije. Umro je 4. maja 1903, u kiši turskih metaka: "s ogrtačem prebačenim preko njegovog levog ramena, natučenim belim fesom umotanim u plavkastu maramu, i puškom koja mu je visila obešena o desni lakat", kaže saborac svedok Mihail Čakov. Okršaj se zbio u bugarskom selu Banica - sada grčkom selu Karie. Bugarima to ništa ne menja: "Zemlja se seća svakoga, čak i ubijenih nerođenih beba bez imena", vikao je Mekdermot, Delčevljev probugarski orijentisan hagiograf.
Posle njegove smrti, priča o tome ko je tačno (ili pre, šta) je Goce Delčev bio, dobija na složenosti. Godine 1923, grčke vlasti su se složile da se ostaci Goce Delčeva prebace iz Grčke u Bugarsku. U jednom naporu da se umiri Tito, 1947. (pre nego što je Jugoslavija napustila Kominform), Staljin je izvršio pritisak na bugarske komuniste da ustupe mošti Goce Delčeva. Danas njegov grob leži u dvorištu crkve Svetog Spasa iz XVIII veka u Skoplju, pod jednom jelom, obeležen velikim kamenom ukrašenim vencem. Pretpostaviti da su Bugari ikada oprostili Staljinu ili Rusima ovaj gest, znači uopšte ne razumeti strasti koje vladaju Balkanom.
"Ne pričaj mi ništa o Makedoniji", besneo je bugarski diplomata u Atini. "Makedonija ne postoji. To je zapadna Bugarska. Osamdeset odsto jezika je bugarski. Ali, ti ne razumeš; ne možeš da shvatiš naše probleme... Goce Delčev je bio Bugarin. Obrazovao se u Sofiji. Bugarska je finansirala njegove gerilske poduhvate. Govorio je zapadnobugarskim dijalektom. Kako bi on mogao biti nešto što ne postoji?" Diplomata mi je pružio Mekdermotovu biografiju - koju mi je jedan drugi bugarski zvaničnik već poklonio - i jednu debelu knjigu u plavom omotu od gotovo 1.000 stranica, iz ograničene edicije, pod nazivom Makedonija: dokumenti i materijali, koju je izdala Bugarska akademija nauka. Otvorio sam knjigu i pročitao:
"Istraživanje nekih od ključnih pitanja ispitanih u ovoj knjizi dokumenata o Makedoniji ubedljivo pokazuje da je slovensko stanovništvo u ovom regionu bugarskog porekla... To je istorijska istina, iskazana u mnoštvu dokumenata..."
"Bugari su širom sveta dobro poznati kao falsifikatori dokumenata. Šta drugo očekivati od Tatara", objasnio mi je Orde Ivanovski, državni istoričar za bivšu jugoslovensku republiku Makedoniju, koga sam intervjuisao. Palo mi je na pamet da, s obzirom da je svetski medijski establišment toliko dugo ignorisao Balkan (novinske agencije čak nisu održavale veze u Makedoniji do 1992), ovaj narod nikad nije bio prinuđen da nauči, kao što su to naučili Arapi i Izraelci, kako da govori u šiframa, da ne bi uvredio zapadnjački senzibilitet svojom etničkom mržnjom. Na Balkanu ljudi govore mnogo iskrenije nego na Bliskom istoku, a samim tim i brutalnije.
Dr Ivanovski je nastavio: "Znate, Bugari imaju specijalizovane timove koji izmišljaju knjige o Goce Delčevu. Oni podmićuju strane autore gotovinom i daju im profesuru da bi svoja imena stavili na korice knjige. Znam da Bugari sada kupuju reklamni prostor u Indiji da bi vršili propagandu o Makedoniji i Goce Delčevu.

Makedonci u mraku tragaju za prijateljem

"Kako Goce Delčev može da bude Bugarin? Rođen je u Makedoniji. Govorio je makedonski, ne bugarski. Kako može da bude Bugarin? On je bio kosmopolita; želeo je demokratsku političku zajednicu nacija, nešto slično onome što se sad pojavljuje u centralnoj Evropi... Šovinizam truje dušu čovečanstva. Mi Makedonci ne mrzimo nikoga i nemamo pretenzija. Mi u mraku tragamo za prijateljem."
Dr Ivanovski me je ščepao za nadlakticu, a zatim mi uručio biografiju Goce Delčeva koju je objavila bivša jugoslovenska republika. "Morate nam pomoći", molio je.
Kad bi Delčev mogao da ustane iz groba, kako bi se deklarisao: kao Makedonac ili kao Bugarin?
Stručnjaci se slažu da je slovenski jezik kojim je govorio - i onaj kojim se danas ovde govori - bliži bugarskom nego srpskom. Ali zbog Titovog raskida sa Staljinom, jugoslovenska vlada koju su Srbi ohrabrivali, radila je na stvaranju zasebnog etničkog i lingvističkog identiteta Makedonije, kako bi sasekla sve emotivne veze između lokalnog stanovništva i onog susednog, u Bugarskoj, čija se vlada pokoravala svakom naređenju iz Moskve. Za života Goce Delčeva, niko nije promovisao takav zaseban makedonski identitet.
Samo u jednom se dve strane slažu: Delčev, nek su proklete izvesne činjenice, nije bio terorista. "On je bio apostol", kazao je dr Ivanovski.
Tri meseca nakon Delčevljeve smrti, 2. avgusta 1903, Makedonija je eksplodirala. VMRO je počeo novu bunu na Ilinden, slavu Svetog Ilije. Ilija je po bugarskoj pravoslavnoj tradiciji, obrnuta verzija Peruna, paganskog boga grmljavine i olujnog vremena, kome su Sloveni pre hrišćanstva žrtvovali volove i ljudska bića. Kad su zazvonila crkvena zvona, operativci VMRO isekli su turske telegrafske kablove i spalili poreske knjige, a seljani su žrtvovali volove da bi kupili oružje. U gradiću Kruševo, na 1.200 metara u planinama zapadne Makedonije, VMRO je proglasio "Kruševsku republiku". Trajala je deset dana, dok 2.000 turskih vojnika, koje je podržavala artiljerija, nije pregazilo 1.200 komita u Kruševu; četrdesetorica njih su, umesto da se predaju, pucala sebi u usta pošto su se poljubili za rastanak. Turci su navodno silovali 150 žena i devojčica u Kruševu. Divlji psi i svinje prožderali su njihova naga tela.
Po čitavoj Makedoniji bilo je isto. Dvomesečni ustanak uzeo je živote 4.694 civila i 999 gerilaca VMRO. Procenjuje se da je ukupan broj žena i devojčica koje su Turci silovali veći od 3.000. U severozapadnoj Makedoniji 50 turskih vojnika silovalo je mladu devojku pre nego što će je konačno ubiti. Turski vojnici su jednoj drugoj devojčici odsekli ruku da bi joj uzeli narukvice. Dopisnik Dejli njuza s lica mesta, A. G. Hejls je u izdanju od 21. oktobra 1903. napisao: "Pukušaću da ovu priču ispričam hladno, smireno, neostrašćeno...čovek mora da ublaži užase, jer se u svojoj ogoljenosti ne mogu štampati..."
Došlo je do javnih protesta protiv turskog sultanata širom Velike Britanije i Zapada. Pritisci britanskog premijera Artura Džejmsa Balfura, ruskog cara Nikolaja II i austrijskog cara Franca Jozefa imali su za posledicu ulazak međunarodnih mirovnih snaga u Makedoniju 1904.
Nije slučajno "mladoturska" revolucija, kojom je oboren otomanski sultanat, ponikla u makedonskoj luci Solunu, gde je mladi turski major Enver (ubrzo nazvan Enver-paša) stajao na terasi "Olimp Palas" hotela 23. jula 1908. i pozdravio skandiranje etnički izmešane mase koja je zahtevala: "Sloboda, jednakost, bratstvo, pravda".
Mustafa Kemal "Ataturk", budući otac savremene Turske, takođe je bio Makedonac, rođen 1881. u Solunu. Nalazeći se na terasi tačno iza Enver-paše tog istorijskog dana, Kemal je odmah osetio sumnje u revoluciju. Osim što su vršili pritisak na sultana Abdula Hamida da prihvati liberalni ustav, "mladoturski" oficiri pod vođstvom Enver-paše nisu imali dovoljno definisan program. Kao i u slučaju Mihaila Gorbačova i njegovih saveznika-reformista u Sovjetskom Savezu, Enver-paša i ostali Mladoturci čvrsto su odlučili da sačuvaju carstvo - iako u labavijem, lliberalnijem obliku - za koje su smatrali da ga najviše ugrožava nazadni sultanat i njegov gotovo apsolutni otpor prema promenama. Ali, kao što je Kemal predosećao, Enver-paša i Mladoturci potcenili su snagu tako dugo tlačenih balkanskih naroda. Ti pravoslavni narodi želeli su više od obične ustavne zaštite u konfederaciji kojom su upravljali muslimani. "Revolucija", piše lord Kinros, biograf Kemala Ataturka, "uopšte nije uspela da zaustavi raspad carstva, čemu su se Mladoturci nadali, iznenada ga je ubrzala", na Bliskom istoku, kao i na Balkanu.
U oktobru 1908. bugarski kralj Ferdinand proglasio je punu nezavisnost svoje zemlje, koja je to dugo bila de facto, ali ne i de iure. Iste te nedelje, ostrvo Krit (i dalje deo Turske) glasalo je za pripajanje Grčkoj, a Austro-Ugarska je anektirala tursku provinciju Bosnu i Hercegovinu, kojom je upravljala od zaključenja Berlinskog kongresa.
Drugim rečima, gerilci u Makedoniji finansirani od strane Bugarske izazvali su revoluciju među mladim turskim oficirima tamo stacioniranim, koja se zatim lepezasto proširila po čitavoj Otomanskoj Imperiji; takav razvoj događaja je, zauzvrat, ohrabrio Austro-Ugarsku da anektira Bosnu, namećući srpskom stanovništvu tako stravičnu tiraniju da je jedan bosanski Srbin radije bio spreman da ubije habzburškog nadvojvodu i izazove Prvi svetski rat. Nastavlja se
Raspad Otomanske Imperije razjario je muslimanske fundamentaliste unutar same Turske. U aprilu 1909, vojne jedinice su otkazale poslušnost; zajedno s masama studenata teologije i muslimanskim sveštenstvom s turbanima uzvikivali su: "Hoćemo šerijat (islamski zakon)", tražeći da se sultanu vrati apsolutna vlast. Mladoturci su nasilno ugušili ovu kontrarevoluciju, terajući sultana Abdula Hamida u progonstvo u Solun. Kad je sultan shvatio da ga šalju u makedonski grad u kojem je revolucija protiv njega i ponikla, onesvestio se na rukama jednog evnuha.
Sve autoritarnija priroda mladoturskog režima dostigla je vrhunac 1915, kad su izvršili masovno ubistvo oko 1,5 miliona Jermena, prvi holokaust XX veka. Taj genocidni pohod kojim je vlada dirigovala, izvršen je zato što su Jermeni, za razliku od njima bliskih balkanskih pravoslavaca, predstavljali demografsku pretnju muslimanskim Turcima na istorijski njihovoj rodnoj grudi, centralnoj Anadoliji. Carstvo - bilo koje carstvo - kako je to mladi i sumnjičavi Kemal Ataturk mudro uvideo, nije imalo budućnosti u tom novom dobu.

Vladika Rufim · Početnik Domaćeg.de

Makedonci kao "bugarofoni" Grci

Raspad Otomanske Imperije razjario je muslimanske fundamentaliste unutar same Turske. U aprilu 1909, vojne jedinice su otkazale poslušnost; zajedno s masama studenata teologije i muslimanskim sveštenstvom s turbanima uzvikivali su: "Hoćemo šerijat (islamski zakon)", tražeći da se sultanu vrati apsolutna vlast. Mladoturci su nasilno ugušili ovu kontrarevoluciju, terajući sultana Abdula Hamida u progonstvo u Solun. Kad je sultan shvatio da ga šalju u makedonski grad u kojem je revolucija protiv njega i ponikla, onesvestio se na rukama jednog evnuha.
Sve autoritarnija priroda mladoturskog režima dostigla je vrhunac 1915, kad su izvršili masovno ubistvo oko 1,5 miliona Jermena, prvi holokaust XX veka. Taj genocidni pohod kojim je vlada dirigovala, izvršen je zato što su Jermeni, za razliku od njima bliskih balkanskih pravoslavaca, predstavljali demografsku pretnju muslimanskim Turcima na istorijski njihovoj rodnoj grudi, centralnoj Anadoliji. Carstvo - bilo koje carstvo - kako je to mladi i sumnjičavi Kemal Ataturk mudro uvideo, nije imalo budućnosti u tom novom dobu.
Razvoj Mladoturaka u svirepije i efikasnije ubice od sultana, u sprezi sa nevoljnošću ostalih velikih sila da se umešaju, podstaklo je Bugarsku, Srbiju i Grčku da postignu ono što su svi mislili da je nemoguće: da potisnu razlike i sklope savez.
Između 1909. i 1912, svaka od ove tri države izgradila je vojsku. U oktobru 1912, objavili su rat Otomanskom Carstvu. Ljudi i konji vukući artiljeriju, probijali su se po jakoj kiši kroz blato koje je dopiralo do članaka. Osnovni cilj saveznika bilo je oslobođenje Makedonije.
Prvi balkanski rat završio se u decembru 1912, raspadom evropske Turske. U Makedoniji je srpska vojska zauzela Skoplje, drevnu prestonicu Stefana Dušana, a grčka vojska zauzela je Solun. U međuvremenu, iako je njena vojska osvojila tursku Trakiju sve do istanbulskih kapija i dobila uporište na Egejskom moru, Bugarska se našla praktično isključena upravo iz regiona koji je često tokom decenija, kako je izgledalo - posredstvom njenih diplomata, gerilskih terorista i jezičkog uticaja - bio na ivici pripajanja.
Džon Rid je opisao kako su, posle Prvog balkanskog rata, Srbi i Grci pokušali da ponište bugarski uticaj u Makedoniji:
Hiljadu grčkih i srpskih publicista (pisaca) počelo je da ispunjava svet drekom o suštinski grčkom ili srpskom karakteru stanovništva, u okviru njihovih različitih zona. Srbi su nesrećnim Makedoncima dali 24 časa da se odreknu nacionalnosti i proglase se Srbima, a isto su to učinili i Grci. Odbijanje je značilo ubistvo ili proterivanje. Grčki i srpski kolonisti nagrnuli su u okupiranu zemlju...bugarski nastavnici su ubijani...bugarskim sveštenicima je ponuđeno da se pokrste ili da budu ubijeni...grčke novine su počele da pišu o Makedoniji kao zemlji potpuno naseljenoj Grcima - a činjenicu da niko ne zna grčki objašnjavali su tako što su narod nazivali "bugarofonim" Grcima... Grčki vojnici ulazili su u sela u kojima niko nije znao njihov jezik. "Šta hoćete da kažete time što pričate bugarski", kukali su oficiri.
U međuvremenu u Bugarskoj u vladi i u narodu se sve kuvalo. U 1.30 ujutru, 30. juna 1913, bez ikakvog upozorenja ili objave rata, bugarska vojska prešla je reku Bregalnicu, pritoku Vardara, i napala srpske snage stacionirane na drugoj strani. Počeo je Drugi balkanski rat.
Bitka je trajala nekoliko dana. Srbi su ponovo stekli prednost i uskoro im je u pomoć stiglo grčko pojačanje. Zatim su se Rumuni pridružili srpsko-grčkom savezu i napali Bugarsku sa severa, u pohodu u kojem je više ljudi umrlo od kolere nego od puščanih zrna. Na avgustovskoj mirovnoj konferenciji u rumunskoj prestonici Bukureštu, Bugarska je izgubila sve: uporište na Egejskom moru, uspeh u Trakiji iz Prvog balkanskog rata i svaku stopu Makedonije.
Ovakva katastrofa morala je ostaviti teške posledice po svetsku istoriju.
Kada je Džon Rid u leto 1915. posetio Sofiju, grad je pružao buduću sliku onoga kako će Bejrut, Damask i Aman jednog dana izgledati: "Polovinu stanovnika Sofije činile su makedonske izbeglice, i mogao se posetiti logor na periferiji grada u kome je 60.000 njih živelo pod šatorima, na ogroman trošak i sekiraciju vlade... Štampa je svakog dana bila puna gorkih priča koje su donele izbeglice i izrazima mržnje prema Srbima..."
U jesen 1915, Bugarska je ušla u Prvi svetski rat na strani centralnih sila (Nemačke i Austrougarske), kako bi povratila makedonsku teritoriju od Srbije, koja je prišla trojnoj Antanti (carska Rusija, Velika Britanija i Francuska). Dok je habzburška armija napredovala kroz Srbiju sa severa, bugarske trupe su pogodile Makedoniju s istoka. Umesto da se preda, srpska vojska je izvršila zimsko povlačenje, u pratnji ogromnog broja civilnog stanovništva, u snegovite gudure albanskih planina. Nemajući vozila, pa čak ni mazge, srpski vojnici nisu mogli dobijati dodatne zalihe hrane i morali su ranjenike da nose na nosilima. To je bilo jedno od najmučnijih zimskih povlačenja u istoriji, u rangu s povlačenjem Napoleonovih vojnika iz Rusije jedan vek ranije i Ksenofontovih Grka iz Mesopotamije u anadolske planine 401. p.n.e.

"Bugari su najbolje evropske ubice"

Francuski i italijanski brodovi naišli su na ostatak od svega 125.000 srpskih vojnika na jadranskoj obali Albanije i prebacili vojsku na grčko ostrvo Krf, gde su se oporavili i okrepili. Od 1916. pa do primirja 1918, u Makedoniji je rovovski rat besneo uzduž i popreko, suprotstavljajući Francuze, Grke i reorganizovanu srpsku vojsku, kao i trupe Britanskog komonvelta koje su se povukle s Galipolja, habzburškoj i bugarskoj vojsci. Za Bugare se Prvi svetski rat završio isto kao i Drugi balkanski: njihova nacija izgubila je celu Makedoniju u korist Srba i Grka.
Makedonija je puna istorijskih lekcija, samo kad bi se istorija bolje učila ili pamtila. Baš kao što raspad sovjetske imperije pod Gorbačovom u poslednjoj deceniji XX veka preslikava pad Otomanske Imperije pod Enver-pašom u prvoj deceniji istog veka, politička tragedija arapskog sveta u drugoj polovini XX veka odražava tragediju Bugarske tokom njegove prve polovine.
Nakon što je započeo i izgubio dva rata oko Makedonije, bugarski kralj Ferdinand je abdicirao 1919. U narednih 20 godina, do izbijanja Drugog svetskog rata, njegov sin, kralj Boris III rukovodio je političkim sistemom u Sofiji, podjarivanim pokušajima puča i drugim krvavim zaverama zbog gubitka onoga što su Bugari smatrali za svoj istorijski zavičaj. VMRO, koji je postao još radikalniji usled poraza 1913. i 1918. godine, postao je teroristička država u državi, i uz pomoć svojih oznaka - lobanje s ukrštenim kostima, sinonim u spoljnom svetu za mržnju i nasilni nihilizam. Profitom od opijuma finansirana je kupovina oružja za VMRO. Uobičajeni honorar za jedan VMRO atentat iznosio je 20 dolara, tako da su bugarski političari išli okolo sa svitom telohranitelja. To je uticalo da novinar Njujork tajmsa C. L. Sulcberger primeti: "Iz nekog čudnovatog razloga, Bugari su najbolje evropske ubice."
Teroristi, potpomognuti pravoslavnim sveštenstvom, potekli su iz makedonske izbegličke populacije sa sofijske periferije. Do tridesetih godina, makedonski teroristi su iznajmljivali usluge radikalnim grupama širom Evrope, a naročito hrvatskim ustašama, čiji je glavni nalogodavac bio italijanski fašistički diktator Benito Musolini. Bugarski Makedonac, prozvan "Vlado šofer", izvršio je atentat na jugoslovenskog kralja Aleksandra - zločin koji je pokrenuo strast dejm Rebeke prema toj zemlji.
Drugi svetski rat pružio je još jedno gnusno ponavljanje Prvog svetskog rata i Drugog balkanskog rata. Opet je, kao i u Prvom svetskom ratu, Bugarska stala na stranu alijanse pod nemačkim vođstvom protiv Jugoslavije kojom su dominirali Srbi, kako bi povratila Makedoniju. I opet, dok su germanske snage okupirale Srbiju sa severa, bugarske trupe su napale i osvojile Makedoniju s istoka. I ponovo su srpske i grčke snage otpora, potpomognute Britancima, izgurale Bugare do omraženih granica ustanovljenih u avgustu 1913. na kraju Drugog balkanskog rata. U tom trenutku je komunistički totalitarizam zaustavio istoriju do poslednje dekade prošlog veka. Ništa od svega ovoga do sad nije razrešeno.
U Drugom svetskom ratu su bugarske okupacione snage u Makedoniji delovale uporedo s nacistima. Prinudnom "bugarizacijom" stanovništva samo je ponovljeno divljaštvo koje su srpske i grčke okupacione trupe sprovodile 1913. Dok je režim bugarskog kralja Borisa pomogao da se spasu Jevreji nastanjeni u samoj Bugarskoj, Bugari u Makedoniji su pomagali nacistima da sakupe Jevreje za prevoz do logora smrti. Takvo ponašanje izbrisalo je probugarske simpatije koje su desetinama godina postojale među nesrbima i negrcima u Makedoniji. To je pospešilo novi iredentizam. Sada se povrh bugarskih, grčkih i srpskih pretenzija na Makedoniju pojavilo i "makedonstvo" u domaćoj izradi, koje je zahtevalo teritoriju od Bugarske i Grčke.
"Dve trećine Makedonije je pod stranom okupacijom i tek treba da se oslobodi", objasnio je drugi lokalni pesnik Ante Popovski koga sam upoznao. Palio je cigaretu na cigaretu i neprestano žvrljao po beležnici. Njegovo lice bilo je kao stisnuta pesnica. "Ostali deo Evrope je nacionalna prava ostvario 1989, ali Makedonci u Bugarskoj i Grčkoj još nisu, nalaze se pod okupacijom."
"Delovi naše nacije ne uživaju nikakva ljudska prava - prepreka koja je posledica imperijalističkih mirovnih ugovora", rekao je dr Ivanovski, istoričar, misleći na "nezadovoljavajuće" zaključke Drugog balkanskog, Prvog i Drugog svetskog rata. Po njegovom mišljenju, Bugarskoj je trebalo oduzeti i više zemlje, zajedno sa severnom Grčkom koju je takođe trebalo predati Republici Makedoniji.
Tog dana su mi stalno gurali neke karte pod nos, na kojima je izbočina u obliku lista predstavljala teritoriju mnogo veću od današnje teritorije Republike Makedonije. Unutar debelih, crnih, graničnih linija ove idealne makedonske države, jedna trećina bila je kopnena teritorija Grčke; grčko ostrvo Tasos, nazvano "egejska Makedonija"; komad zapadne Bugarske, nazvan "pirinska Makedonija" po tamošnjim pirinskim planinama; jedno parče "makedonske" zemlje u Albaniji; i bivša jugoslovenska republika Makedonija, jedini "oslobođeni" deo zemlje nazvan "vardarska Makedonija", po reci Vardar koja protiče kroz Skoplje. Nastavlja se
Ponovo otkriven "makedonski" jezik širen je posredstvom knjiga ispunjenih poezijom i istorijom. Tvrdnje da bi čak i Istanbul mogao biti deo Makedonije, kao i nestvarni opisi zemlje, buknuli su poput oluje na suncu u pesmama kao "Tišina" Bogomila Guzela.
A na zidu u blizini grčkog konzulata u Skoplju, ugledao sam grafit: "Solun je naš!"
Solun je makedonska reč za Tesaloniki, drugi najveći grad u Grčkoj. Takvo iskazivanje iredentizma moralo je osloboditi talas neprijateljstva u Grčkoj - čak u tolikoj meri da i kad se nova makedonska država koja je proglasila nezavisnost od Jugoslavije odrekla svih pretenzija na grčku teritoriju, ni to nije bilo dovoljno Grcima koji su se pribojavali da je kad Sloveni makar samo izgovore reč Makedonija to znak budućeg iredentizma protiv Grčke. Ostatak sveta se smejao kad je Grčka zahtevala da Makedonija promeni ime da bi je Grčka zvanično priznala.
Srž grčkog argumenta, međutim, bolje je objasnio grčki naučnik Kofos u svojim tekstovima, nego što je to grčka vlada ikad mogla putem medija. Kofos piše da je makedonstvo Titova izmišljotina koja je trebalo da posluži kao kulturna potpora protiv Bugarske koja je žudela za tom teritorijom. Prema Kofosovim rečima, taj deo bivše Jugoslavije zapravo je južna Srbija. Možda je to istina; ali bilo tačno ili pogrešno, ti Sloveni sada se smatraju Makedoncima, ne Srbima, te i Grci i Srbi moraju da se pomire s tom činjenicom.
Ishod ove zbrke jeste da se Balkan u devedesetim okrenuo istom sistemu savezništva koji je postojao i 1913, u vreme Drugog balkanskog rata: Grčka, Srbija i Rumunija protiv Bugarske i Slovena u Makedoniji.

........... fali jedan nastavak............

Kalemegdan kao granica istoka i zapada

Ovo je najnestalnije područje Balkana. Mi smo slaba, mlada nacija okružena starim neprijateljima. Nekoliko nacija bi ovde mogle da dođu da ratuju kao što su to učinili na početku veka. Desetinama godina nas je jugoslovenska federacija štitila. Kad se Jugoslavija raspala, Makedonija je ponovo postala vakuum moći.
"I ne zaboravite da smo mi tinjajuće Kosovo: dvadeset tri odsto makedonskog stanovništva čine Albanci, a njihova stopa nataliteta mnogo je viša od naše. Suočavamo se s istom sudbinom kao i Srbi na njihovom istorijskom ognjištu. "Na kraju XX veka, mi pokušavamo da odvojimo neodvojive konope, da odvojimo ovog od onog, jer ovaj je možda Makedonac, a onaj drugi je možda Bugarin... Ovde muškarci sede zavaljeni kao starci na Kritu i raspredaju o nacionalizmu i mrze, dok žene rade čitav posao."
Izgledalo je da što je mržnja mračnija i nemerljivija, i što su umešane nacionalne grupe manje, priča postaje sve duža i složenija. Nisam mogao a da se ne zapitam šta li će Liban ponuditi studentima istorije za 100 godina?
U Beograd sam doputovao autobusom iz Skoplja i odseo u hotelu "Moskva". Sledećeg jutra sam izveo svoj redovni beogradski ritual smišljen da izazove pozitivan utisak o meni na mestu gde sam se istorijski i geografski nalazio. To je uvek bilo neophodno, s obzirom da zbog nesreće s razvitkom centra grada, inostrani dopisnici tokom zamrznutih decenija posle Drugog svetskog rata verovatno nisu imali pojma gde se nalaze u Beogradu.
Iako je "Moskva" u centru Beograda, izgrađena 1906, posedovala sve drage osobine velikog hotela koji se raspada - predusretljive konobare, grudvaste dušeke, bučno centralno grejanje - sve dok se Drugi svetski rat nije preneo na Jugoslaviju "Srbski kralj" je bio pravi hotel u Beogradu, a ne "Moskva". Dejm Rebeka i njen muž odsedali su u "Srbskom kralju". Tamo je odsedao i dopisnik Njujork tajmsa C. L. Sulcberger; pisac i novinar Robert Sendžon; i drugi koji su dolazili da izveštavaju o zahuktavanju rata.
Sudeći po Sulcbergerovom opisu u Dugačkom nizu sveća, izgleda da se "Srbski kralj" malo razlikovao od "Moskve". Bilo je to "veliko, staromodno" zdanje, "koje je dobrom hranom i ljubaznom uslugom nadomeštavalo ponešto zastareli materijalni komfor". Ali ono što je omogućilo "Srbskom kralju" da izvrši suštinski uticaj na pisce bila je njegova lokacija: preko puta ulice bio je veliki park koji ukrašava Kalemegdansku tvrđavu, izgrađenu na šumovitom rtu na ušću Save i Dunava, gde su u III veku p.n.e. Kelti napravili prvu ljudsku naseobinu u blizini i tako odredili mesto na kome će se ispisivati istorija Beograda i velikog dela Srbije. Dejm Rebeka je primetila da je sedeći za svojim toaletnim stočićem u "Srbskom kralju", imala privlačan pogled na tok Save i Dunava.
Obližnju kalemegdansku tvrđavu podizali su Rimljani, Vizantinci, srednjovekovni Srbi, otomanski Turci, austrijski Habzburzi (tokom kratkog zaposedanja), i ponovo Turci. Izvan njenih potpornih zidina pružao se Beograd, "Beli Grad", po kome je Beograd dobio ime. Za putnike iz XIII i XIX stoleća, ovaj rt na dve reke bio je bukvalno granica između Zapada i Istoka: mesto gde se Habzburško Carstvo završavalo, a tursko počinjalo. I zaista, dok sam hodao po dugačkoj, ravnoj, neprekinutoj zelenoj površini koja je vodila do dveju reka, uvek me je prožimalo uzbudljivo osećanje kao da ulazim u granični pojas, kao da se nalazim na ivici nečega.
U proleće 1915, kad je Džon Rid posetio Beograd, Kalemegdan je obrazovao prvu liniju odbrane srpke vojske, dok su austrougarske trupe i artiljerija bili postavljeni s druge strane Save i Dunava. Te trupe su prethodnog decembra na dve nedelje zauzele Beograd pre no što su proterane nazad preko reke; i trebalo je da se ponovo vrate, u oktobru 1915. godine i ostanu tri godine da bi konačno bile poražene. Ridova poseta pala je u vreme između dve austrougarske okupacije, dok je grad ležao opustošen tifusom:
Posetili smo drevnu tursku citadelu, na vrhu strmog rta koji natkriljuje spajanje Save i Dunava. Na ovo mesto gde je srpsko oružje smešteno, obrušila se najteža vatra Austrijanaca; jedva da je ostala koja zgrada a da nije bukvalno uništena. Putevi i otvoreni prostor izbušeni su kraterima od velikih granata...puzili smo na stomacima do ruba litice nad rekom.
"Ne otkrivajte se", upozorio je kapetan koji je bio odgovoran za nas. "Svaki put kad Švabe vide da se ovde nešto miče, bace granatu na nas".
S ruba litice pružao se veličanstven pogled na Dunav pun mulja...i na prostrane ravnice Mađarske...

Đilasove ideje kao perestrojka pre vremena

"Srbski kralj" je taj rat preživeo, ali sledeći nije. Njegove sobe vrvele su od novinara kad su u zoru 6. aprila 1941. na praznik Cveti, 234 nemačka bombardera započela svoj vazdušni napad na Beograd. Hotel je bio samo jedna od 700 uništenih zgrada. "Stalno sam mislio da avion ne cilja samo na krov, već na mene lično... Najmanje deset aviona obrušilo se na ‘Srbskog kralja’", sećao se Robert SENDŽON.
I tako sam se šetao Pariskom ulicom do kalemegdanskog parka, blizu mesta gde je nekad bio "Srbski kralj". Kod parka sam se zagledao u vizantijske bedeme, nekoliko preostalih turskih zdanja, pravoslavnu crkvu i obnovljene, neobarokne spomenike. Odatle je grad, to jest, od "Srbskog kralja", ne samo bio lep, već i razumljiv. Iz "Moskve" nije bio takav.
"Prošli smo kroz deo koji je zajednički svim parkovima", piše Dejm Rebeka, "(gde) se deca igraju među žbunovima jorgovana i malih ribnjaka ispred bisti umrlih zamalo velikih ljudi... Zatim je tu lepo uređena cvetna bašta, s ogromnim i izuzetno lepim Meštrovićevim spomenikom Francuzima koji su ostavili živote u Jugoslaviji tokom velikog rata, na kome je prikazan čovek koji se kupa u moru hrabrosti. Mnogi ljudi bi voleli da se on ukloni i zameni nekim plemenitijim mermerom."
Meštrovićeva statua još je stajala na ulazu u kalemegdanski park. Preživela je Cveti i Drugi svetski rat. A nije nikad ni uklonjena i zamenjena nekim "plemenitijim mermerom". I dalje je tu bila "fino uređena" cvetna bašta i žbunovi jorgovana gde su beogradska deca još dolazila da se igraju. Dok sam stajao pored spomenika, blizinu vremena sam osetio kao tvrdu guku u grlu, kao da bi duge i okoštale decenije komunizma mogle da se izbrišu.
Ali znao sam da je to nemoguće. I krenuo sam nazad u pravcu "Moskve" da saznam šta će se sledeće desiti u Jugoslaviji.
Tokom osamdesetih sam kao novinar stalno dolazio u Jugoslaviju. Bio je to usamljenički poduhvat, jer je malo koga zanimalo ono što se tu zbivalo ili kuda je to moglo voditi. Pri svakom svom boravku u Beogradu odlazio sam u kućnu posetu Milovanu Đilasu. Posle prvih susreta, naši razgovori su mi ulivali jezu jer sam shvatio da je Đilas uvek u pravu. Njegova tehnika bila je prosta za jednog stanovnika Istočne Evrope, ali teška za jednog Amerikanca: kao da nije obraćao pažnju na dnevne novine i mislio isključivo istorijski. Sadašnjost je za njega bila samo jedna faza prošlosti koja se brzo kretala ka budućnosti. Ono što je tradicionalnom analitičaru bilo nedokučivo, za njega je uvek bio prirodan ishod.
Kad sam prvi put upoznao Đilasa 1981. već je imao sedamdeset. Bio je jedan od vodećih Titovih saradnika za vreme rata u partizanskoj borbi protiv nacizma. Kasnije je postao potpredsednik posleratne Jugoslavije i smatralo se da je očigledan Titov naslednik. I zaista, Đilas je vodio teške, jedan na jedan pregovore sa Staljinom koji su pripremili teren za raskid Jugoslavije sa sovjetskim komunizmom 1949. Đilasova sećanja tih ponoćnih sastanaka gde se pila vodka u Razgovorima sa Staljinom, pružali su lično shvatanje jednog od velikih istorijskih zločinaca. Ranih pedesetih, Đilasa su počele da izjedaju ozbiljne sumnje u vezi s titoizmom. Đilasovi zahtevi za demokratizaijom sistema - perestrojka trideset godina pre vremena - doveli su do toga da ga izbace iz Komunističke partije i zatvore na devet godina.
U zatvorskoj ćeliji, Đilas je napisao Novu klasu i druge snažne kritike komunizma koje su postale disidentska klasika, kao i dva romana, dva autobiografska dela i nekoliko knjiga kratkih priča. Od trenutka kad je izišao iz zatvora šezdesetih godina, živeo je u anonimnosti i nemilosti države. Đilas je bio najveći intelektualac disident u istoriji komunističke Istočne Evrope: veliki starac koji se nije slagao, pre nego što je svet uopšte čuo za Leha Valensu. Dok se njegovo smežurano lice gubilo u senci koju je popodnevno sunce bacalo u njegovu mračnu, knjigama išpartanu radnu sobu, prošlost bi se uvek vraćala u centar pažnje i glavni obrisi budućnosti bi se takođe pojavili.

Đilasov strah od međunacionalnih ratova

Godine 1981, posle početka albanske intifade na Kosovu koja nikoga u spoljnom svetu ni najmanje nije interesovala, Đilas mi je rekao da je "naš sistem izgrađen tako da samo Tito može njime da upravlja. Sad kad Tita više nema, i naša ekonomska situacija postaje kritična, pojaviće se prirodna tendencija za većom centralizacijom vlasti. Ali ta centralizacija neće uspeti zato što će naići na etničko-političke centre moći u republikama. To nije klasični nacionalizam, već opasniji, birokratski nacionalizam izgrađen na ekonomskom ličnom interesu. Tako će početi da se ruši jugoslovenski sistem".
Već do 1982, ovo je počelo da se obistinjuje, iako je opet malo koga napolju bilo briga. U novembru iste godine, pažnju svetske javnosti privukao je novi lider u Sovjetskom Savezu Jurij Andropov, za koga se pričalo da skuplja moderan mađarski nameštaj - šta god to bilo - i za koga se zato može pokazati kao veliki reformista. Đilas je bio sumnjičav: "Andropov ima 68 godina, isto koliko i Šarl de Gol kad se vratio na vlast. Ali, videćete da Andropov nije De Gol: nema on nove ideje. Andropov ima šanse samo kao čovek tranzicije, dok krči put za pravog reformistu koji će se kasnije pojaviti."
Do 1985, taj reformista se pojavio: Gorbačov. Ali, tada Đilas više nije bio oduševljen. "Videćete da je i Gorbačov čovek tranzicije. Načiniće značajne reforme i uvesti neki stepen tržišne ekonomije, ali tada će prava kriza u sistemu izići na videlo i izolacija u Istočnoj Evropi će postati mnogo gora."
"Šta je sa Jugoslavijom", upitao sam. Pakosno se nasmešio: "Kao Liban. Sačekaj i kašće ti se."
Početkom 1989, barem je Evropa, ako ne Amerika, konačno počela da brine zbog Jugoslavije, a posebno zbog novog tvrdokornog lidera u Srbiji Slobodana Miloševića. Ali ta briga još je bila nedovoljna. To je sve bilo nekoliko meseci pre nego što su prve istočnonemačke izbeglice počele da se slivaju u Mađarsku na svom putu ka Zapadu, što je na kraju povuklo lanac događaja koji su rezultirali slomom komunističkih režima širom Istočne Evrope. Tada je Istočna Evropa uživala u poslednjim mesecima svoje anonimnosti u svetskim medijima.
Ali, Đilasov mozak je već bio u devedesetim: "Miloševićeva autoritarni režim u Srbiji izaziva pravo razdvajanje. Prisetite se šta je Hegel rekao, da se istorija ponavlja kao tragedija i farsa. Ono što hoću da kažem je da kad se ovog puta Jugoslavija raspadne, spoljni svet neće intervenisati kao što je to učinio 1914... Jugoslavija je laboratorija komunizma. Njen raspad je predskazanje raspada Sovjetskog Saveza. Mi smo dalje odmakli od Sovjeta."
Tada mi je jedna misao pala na pamet: ako je Jugoslavija bila laboratorija komunizma, onda će komunizam uzeti svoj poslednji, samrtnički udah ovde, u Beogradu. A ako je suditi po onome u šta se Milošević pretvarao 1989, komunizam će sa svetske scene sići ogoljen u svojoj suštini: fašizam, ali bez njegove sposobnosti da učini da vozovi stižu na vreme.
Sada je već bio poslednji mesec u deceniji. Jedanaest meseci je prošlo otkad sam poslednji put video Đilasa: jedanaest meseci tokom kojih se svet promenio. U decembru 1989, Slovenija i Hrvatska su doživljavale mirnu tranziciju u demokratski poredak, a čak i ovde u Srbiji - tako vizantijskoj, tako pravoslavnoj, tako istočnjačkoj - dah liberalizacije bio je očigledan. Sve Đilasove knjige, desetinama godina zabranjivane u njegovoj rodnoj zemlji, štampale su se na njegovom maternjem jeziku, srpskohrvatskom po prvi put. Bilo je takođe i spekulacija da je Milošević "čovek prošlosti" i da će uskoro pasti s vlasti.
Đilas nije bio toliki optimista. Smejao se onim svojim pakosnim smehom i kazao mi: "Milošević još ima šansi... Liberalizacija koju vidite ima loš uzrok. Ona je posledica nacionalne konkurencije između Srbije i ostalih republika. Konačno bi Jugoslavija mogla biti kao Britanski Komonvelt, labava federacija nacija koje trguju. Ali, plašim se da će prvo doći do međunacionalnih ratova i pobuna. Ovde je mržnja toliko jaka."

(Kraj)