Izmedju stvarnosti i maste ~~Mitoloska bica~~

Yasmin · Prijatelj foruma

JEDNOROZI

Uprkos uvreženom mišljenju da jednorozi potiču iz evropskih mitologija, istina je nešto drugačija. Činjenica je da legende o jednorozima možemo pronaći širom sveta. O kojoj god da se kulturi radi, u pitanju je vitak, prelep beli konj sa spiralnim rogom na čelu. Ipak, naravno, postoje i neke razlike. Na Zapadu se uglavnom smatra prilično divljom životinjom koju je teško videti, a može biti i opasna po ljude. Naprotiv, na Orijentu je jednorog miran, nežan, a verovalo se i da predskazuje sreću. Izgled mu je i tamo manje-više isti kao u zapadnim varijantama s tim što je nešto manji i ima jareću bradicu. U Japanu ga nazivaju Kirin, a u Kini Kilin.

U evropskom predanju, jednoroga prvi put zatičemo kod grčkog istoričara Ktesiasa, 398. godine pre nove ere. Prema njemu, jednorozi su naseljavali Indiju. On ih je opisao kao ogromne bele konje sa crvenom glavom i plavim očima kao i sa rogom na čelu koji je dugačak oko pola metra. Proučavaoci smatraju da je on, čuvši priče raznih putnika, u mašti stvorio životinju koja je neka mešavina između nosoroga i antilope.

Uvreženo je verovanje da rog jednoroga ima isceliteljske moći. Ukoliko se samelje, njegov prah je sjajan protivotrov, a leči i mnoge zarazne bolesti. Povremeno se čak sreće i verovanje da vaskrsava mrtve. Smatra se da ova verovanja potiču iz jedne srednjovekovne legende po kojoj su se sve životinje jedne noći okupile oko jezera. Voda je bila otrovana i one nisu mogle da je piju sve dok se nije pojavio jednorog koji je jednostavno uronio svoj rog u jezero i voda je ponovo postala sveža i čista. Zbog ovoga su i mnogi vladari iz tog perioda organizovali prave hajke na jednoroge kako bi mogli da naprave sebi pehar od njihovog roga.

Smatralo se da jednorozi vode usamljenički život, da obitavaju u dubokim šumama u blizini neke vode u kojoj mogu da se ogledaju. Hrane se nežnim lišćem, a verovalo se i da su besmrtni, ali da imaju neprijatelje i mogu biti ubijeni. Njihovi glavni protivnici su, prema legendama, zmajevi, harpije i himere. Vekovima su simbol nevinosti, ali i iskrenosti te su ih mnoge srednjovekovne plemićke porodice stavljale na svoje grbove.

Yasmin · Prijatelj foruma

Istina o jednorogu

Njegov je mitoloski izgled ovakav: belo ili zagasito zuto krzno, vitko misicavo telo, kratka razigrana griva, hitrina i cilost u pokretima i, ono najvaznije, poduzi uvrnuti rog koji izrasta iznad ociju...

Kada bi uistinu na nasoj planeti ziveli jednorozi, oni bi verovatno na nas ostavljali veoma prijatan utisak. Elegantna zivotinja laganog hoda, vitkog tela, duge grive, ponosita vrata, plemenitih krupnih ociju. Hitra i neukrotiva. U svakom slucaju, jednorog zacelo ne bi ni izdaleka izazivao onakvo cudenje, kakvo je, u vreme osvajanja Australije, u 18. veku, izazivao kengur. Jer, ako se izuzme rog, jednorog je po svim ostalim telesnim karakteristikama, na ovim prostorima, uobicajna i vec videna zivotinja.
Zbog toga je umesno postaviti pitanje: da li je jednorog postojao u proslosti i otkud mitovi o njemu?

Na ovo je pitanje u opsirnoj temi pokusao da odgovori ugledni nemacki mesecnik "Peter Moosleitners Magazin", iz kojeg koristimo najzanimljivija saznanja.

Otkrice slovackih radnika

O jednorogu se pise vec vise od 3000 godina. Autori su najcesce ljudi od znanstvenog i drustvenog ugleda, kojima se mora verovati. U njihovim ocima, jednorog je uistinu postojao. I to ne samo u antickom vremenu, vec i mnogo kasnije. Cak i u dvadesetom veku!
Godine 1905, slovacki su radnici, prokopavajuci novo okno, u jednom rudniku, otkrili vise neobicnih zivotinjskih kostura za koje se pretpostavilo da su ostaci legendarnih jednoroga. Povod za takvu tvrdnju skrivao se u cinjenici da su neke od kostiju licile na duge, lako zakrivljene rogove. Glasina je bila tako uverljiva da su neki radnici zagonetne kosti krisom odneli kuci i pretvorili ih u prah, iskreno verujuci u drevna predanja da prah od jednorogova roga predstavlja lek cudesnih svojstava.
Kada je vest napokon stigla do sveucilisnog Instituta za istrazivanje starina, u selu je preostalo jos samo nekoliko neostecenih krivih kostiju. Znanstvenici su ih podvrgli temeljitoj analizi i uskoro dosli do nedvojbenog zakljucka: radilo se o kostima davno izumrlih mamuta!
Ali u proslosti je bilo i pojedinaca koji su se sreli sa zivim jednorozima.

Sto su videli nemacki hodocasnici?

Ktesias, glasoviti lecnik perzijskog suverena Artaxerxesa Mnemona, izvestava oko 400. godine pre nove ere, o pojavi nekog grozomornog rogatog bica koje zivi u Indiji, dok je najsvestraniji grcki filozof Aristotel (384-322. pr.n.e) opisivao jednoroga kao zivotinju, koja ima nerascepljena kopita.
Godine 1483. kroz Svetu su zemlju putovala trojica nemackih hodocasnika: otac Bernard Breidenbach iz Meinza sa svojim pratiocima, uglednim grofom Solmsom i fratrom Felixom Faberom.

U svom zanimljivom izvescu trojica hodocasnika se zaklinju kako su 20. rujna, dok su s jednog brezuljka blizu Sinajske gore, promatrali sasuseni pustinjski krajolik, u daljini ugledali neobicnu zivotinju. U pocetku su mislili da je rec o kamili, ali ih je njihov vodic, neki sinajski beduin, odmah ispravio, rekavsi da se radi o jednorogu! U svojim zabileskama s puta po Africi, jedan drugi svetski putnik i hodocasnik, Talijan Ludovico Barthema, tvrdi da je u etiopskom gradu Zeila video citavo krdo jednoroga, ali njihovom neobicnom izgledu nije posvetio niti jedan redak. Barthema je, takoder, tvrdio da je u svetom islamskom gradu Mecci (Saudijska Arabija) u jednom parku video dva jednoroga, poklon etiopskog suverena sultanu od Mecce. No, ono sto su videli drugi misionari, putopisci i istrazivaci prevazilazi i najuzbudljivije izvjestaje o postojanju jednoroga...

UMETNICKA VIZIJA:
Skladan, elegantan i ponosit, samo su neke od karakteristika o kojima se govori u prastarim legendama

SIMBOL NEUKROTIVOSTI I SLOBODE:
Price o jednorogu zabilezene su i u najstarijem epu Mahabharati, a izvestaji antickih istoricara, hodocasnika i putopisaca govore o zivotinji kojoj je nemoguce prici.

Yasmin · Prijatelj foruma

GRIFONI

Obično se smatra da grifoni potiču iz stare grčke mitologije, što je i logično jer se pojavljuju na velikom broju artefakata iz tog perioda. Međutim, ukoliko malo bolje pogledamo, primetićemo da se grifoni u helenskim mitovima veoma retko pominju (eventualno, tu i tamo vuku kočije nekih bogova i to je sve). Poenta je u tome što grifoni zapravo ne vode poreklo iz grčkih mitova, već su do Grka stigli preko predanja koja su sa sobom doneli Skiti iz centralne Azije. Skitski putnici su pojedinim Grcima ispričali o fantastičnim stvorenjima koja naseljavaju njihovu zemlju i koja imaju telo lava, ali sa glavom ptice oštrog kljuna. Kako je zemlja Skita bila veoma bogata, Grci su izmeli svoje zaključke i utvrdili da grifone privlače sjajni metali i da vole da grade gnezda od zlata.

Naki naučnici smatraju da su verovanja u grifone nastala onog trenutka kada su u pustinjama ljudi počeli da pronalaze skelete raznih praistorijskih životinja, među kojima su bile i kosti protoceraptosa (nalik ptici). Postoje i neka manje verovatna objašnjenja, međutim, najbliže je istini da su grifoni nastali čisto simboličkim putem - kao mešavina lava, cara životinja i orla, cara ptica, dakle dve najplemenitije životinje, barem prema starim verovanjima. U antičkim tekstovima se, doduše, mogu naći i neki malo drugačiji opisi (o pticama sa četiri noge i lavljim čeljustima i slično), ali današnja predstava o grifonu gotovo uvek podrazumeva kombinaciju ove dve životinje. Dakle: lav sa orlovom glavom, kandžama i krilima i sa izduženim ušima. Varijacije su brojne, međutim, ne odstupaju mnogo od ovog opisa - po nekima ima lavlji, a po nekima zmijski rep, nekada ima rogove i tako dalje.

Što se samog imena »grifon« tiče, postoje različite teorije o njegovom nastanku, a u engleskom jeziku se i danas javljaju različite varijante pisanja ove reči: gryphon, griffin, griphon... Jedna od teorija navodi da je ime nastalo od grčke reči »grupos« koja znači »onaj sa zakrivljenim nosom«, što odgovara izgledu grifonovog tj. orlovog kljuna. Takođe je popularno i tumačenje da je poreklo ovog naziva u reči iz sanskrita »graha« koja znači »onaj koji traži«. U svakom slučaju, sve su ovo samo pretpostavke - do danas nije utvrđeno tačno poreklo reči »grifon«.

Što se karakteristika tiče, verovatno se najčešće pominje ljubav prema zlatu i dragocenostima. Neki to tumače i simbolički - grifoni su svete životinje sunca, a zlato je sunčev metal. Prema drugima, ljubav prema svetlucavim sitnicama je odlika svih ptica, pa otuda ova osobina i kod grifona. Druga opšta karakteristika grifona jeste njihova mržnja prema konjima. Pretpostavlja se da je ovo zbog toga što su heroji koji su želeli da ukradu zlato grifonima uvek dolazili na konjima, pa otuda i mržnja prema takvim lopovima, ali i prema konjima. Pored toga, Grci su u svojim kasnijim interpretacijama često govorili o ratu grifona i amazonki, a smatra se da se objašnjenje za ovo takođe mora tražiti u simboličkoj ravni - grifoni kao bića sunca su ratovali protiv amazonki, bića meseca, što reprezentuje kosmičku borbu, ali i sukob muškog i ženskog principa.

Kao i kada je reč o većini drugih stvorenja, pojedinim delovima grifonovog tela je u srednjem veku pridavana magična moć. Na primer, smatralo se da piće koje se pije iz pehara koji je napravljen od kanže grifona ne može biti otrovano, kao i da grifonovo perje leči slepilo. No, do ovih dragocenih stvarčica nije mogao svako da dođe. Verovalo se da njih kao nagradu mogu dobiti samo pojedini sveti ljudi koji izleče grifona ili ga spasu iz kakve nevolje. Otprilike u ovo vreme započela su i razna simbolička tumačenja ovog stvorenja, međutim ona su bila veoma različita, te je tako grifon bio reprezent dobra, zla, čuvara, osvetnika, boga, Satane... Često se statua grifona postavljala pred ulazima u rudnike jer se verovalo da će im doneti sreću. Mnogi su počeli da stavljaju njegov lik na svoje grbove, želeći da time istaknu svoje plemenito visoko poreklo.

Sve u svemu, grifoni zaista imaju burnu istoriju. Iako se, za razliku od mnogih stvorenja o kojima smo prethodno govorili, oni na početku pojavljuju samo u skitskoj, pa kasnije i u grčkoj mitologiji, veoma brzo su postali popularni širom Evrope, posebno kao simboli. U literaturi ih ima, mada ne mnogo, a možda je najšire poznat primer iz Alise u zemlji čuda gde je posebno istaknuta grifonova dualistička priroda.

Yasmin · Prijatelj foruma

ZMAJEVI

Zmaj (Dragon) je vjerojatno najslavnija magična zvijer na svijetu, a istovremeno i jedna od onih čije je postojanje najteže prikriti. Ženka je u pravilu veća i agresivnija od mužjaka, no i jednima i drugima približavati bi se smjeli samo vrhunski uvježbani čarobnjaci. Zmajska koža, krv, srce, jetra i rogovi imaju snažna magična svojstva, a zmajska jaja vode se kao zabranjena roba A klase. Postoji deset zmajskih pasmina. Poznato je da ponekad dolazi do križanja među pasminama iz kojih nastaju rijetki hibridni primjerci. Ovdje navodima samo čistokrvne vrste:

NOVOZELANDSKI OPALNOOKI (Antipodean Opaleye)
KINESKI METEORAC (Chinese Fireball)
OBIČNI VELŠKI ZELENI (Common Welsh Green)
HEBRIDSKI CRNI (Hebridean Black)
MAĐARSKI BODLJOREP (Hungarian Horntail)
NORVEŠKI KUKUDRILO (Norwegian Ridgeback)
PERUANSKI GUJOZUB (Peruvian Vipertooth)
RUMUNJSKI DUGOROG (Romanian Longhorn)
ŠVEDSKI KRATKONOSI (swedish Short-Snout)
UKRAJINSKI ŽELJEZNIK (Ukrainian Ironbelly)

Fizički opis zmaja većinom je stereotipan: to je ogromno zmijoliko čudovište s kandžama, kompaktnog, gipkog tijela prekrivenog tisućama ljuski, sa ogromnim preklopljenim krilima, koja mu dopuštaju graciozan let kroz zrak. Zemljom se kreće poput leoparda, a glasa se poput kobre koja se sprema na napad; ima kožu poput aligatora, a kičmu poput zmije.

O zmajevima doznajemo i iz drugih izvora:
U Bibliji možemo naići na mnoge mitološke monstrume: LEVIJATANA, JEDNOROGA, VATRENE ZMIJE, ZMAJEVE, SATIRE, ANĐELE, DEMONE, DIVOVE ...
a zmajevi se spominju u Bibliji na čak 16 mjesta ! Sve dok Sveti Juraj nije ubio zadnjega zmaja, te su beštije žarile i palile mitološkim svijetom Biblije. Nešto slično što u crkvama možemo vidjeti su skulpture gargouillea - zmajolikih bića vrlo popularnih u razdoblju gotike.
U kineskoj kulturi mitski je zmaj simbol moći i sreće. Zmaj je jedan on najpopularnijih likova u kineskoj umjetnosti, a vjeruje se da je kombinacija devet životinja, uključujući i žabu, tigra, orla i ribu.

Yasmin · Prijatelj foruma

Zmajevi - strah i trepet antika

Od svih neverovatnih i misterioznih cudovista u svetskoj mitologiji, zmajevi su nesumnjivo najstrasnija i najopasnija bica. Price o tim ogromnim letecim reptilima, koje rigaju vatru, otimajuci princeze i kraljevne, dolaze iz kulturnih tradicija gotovo svih naroda sveta...

U zanimljivim 'Nemackim sagama', braca Jakob i Wilhelm Grimm (1786 - 1859), opisuju ih kao opake 'zmije s krilima', dok u norveskim mitovima zmajevi slove kao verni cuvari grobalja ratnika. Vikinzi su ih rado slikali na svojim stitovima i urezivali njihove glave na pramcima svojih brzih, vitkih ratnih brodova.
U kineskoj mitologiji, gde ih ima napretek, zmajevi su retko zla cudovista iako najcesce imaju volovske usi, tigrovske noge, orlovske kandze, srnece rogove, kamilju glavu, djavolske oci, zmijski vrat, petlovski trup i riblje krljusti! Iako oko sebe rigaju vatru, oni su prijatelji bogova i obicno lete nebom kako bi skupljali blagotvorne oblake i sasusenoj zemlji darivali kisu. U kineskoj astrologiji, zmajevi su vesnici dobre sudbine i nalaze se medu 12 zivotinja ~ voda koje su dosle umirucem Budhi kako bi mu ukazale pokornost i postovanje!
Veruje se da su zmajevi nadgledali vreme, narocito kisu potrebnu za bogatu zetvu. No, ako bi se koji put razljutili znali su biti nemilosrdni i prouzrokovati silne poplave, suse i dramaticna zloslutna pomracenja!

Zmajolika cudovista zlostavljaju narod

U Kini, cak i danas, ljudi prave letece zmajeve koje koriste u novogodisnjim svecanostima i tradicionalnim puckim svetkovinama i veseljima, ponajvise u misticnim ceremonijalima koji imaju za cilj umilostiviti bogove i izmoliti sretnu i rodnu godinu!

KLASICNA PRETSTAVA:
Putujuci iz avanture u avanturu, srednjovekovni vitezovi su se cesto borili protiv opakih zmajeva.

Najznamenitiji junak grcke mitologije, Heraklo (Herkul, Zevsov sin, simbol nadljudske snage), koji je bio prisiljen da izvrsi 12 teskih zadataka ('dodekatlos'), imao je, izmedu ostalog, savladati i opaku hydru, zmijoliko cudoviste s osam glava od kojih je jedna glava bila besmrtna (prema jednoj legendi, hydra je imala od devet do stotinu glava, a svaki put kada bi joj se jedna odsekla, na njenom su mestu izrastale - dve!). Hydra je zivela u nepreglednim barustinama Lerne kraj legendarnog Argosa i zlostavljala tamosnje pucanstvo. Osim sto je bila zla, opaka i otrovna, hydra se mogla i samoobnavljati, pa su je mnogi s pravom smatrali vecnom!
U jednom drugoj heladskoj sagi govori se o scylli, koja je imala zmajevske odlike: zmijoliko telo sa sest glava, bila je zla i opaka, i u opasnim vodama sicilijanske obale, hvatala je i prozdirala mornare!
U prastarim mitovima sveta cesto se pominje i cudoviste wyvern, koje se najcesce opisuje kao opasna leteca zmija, slicna azdahi, sa orlovskim kandzama. Njena zloslutna pojavljivanja najcesce su pratili krvavi ratovi, siromastvo i kuga!

Zmajevi simboli nepobedivosti!

I u Velikoj Britaniji su se sacuvale mnoge legende o strasnim zmajevima. Jedna od njih govori o bespostednoj borbi Crvenog i Belog zmaja, koji su, na kraju, zaskoceni na spavanju i spaljeni u jednom velskom samostanu. Od tog dana, Crveni je zmaj postao simbolom rata i jos uvek moze da se vidi na velskim zastavama.

Englezi su uistinu dugo vremena verovali u postojanje ovih viseglavi nemani. Cak je 1668. godine u Hanhameu, kako nas obavjestavaju stari letopisi, ubijen 'opaki gmizavac dugacak vise od tri metra, prekriven krljustima i bradavicastim izraslinama', za kojeg se iskreno verovalo da je mladunce zmaja, a njegov lik se jos uvek moze videti na reljefu hanhameutske katedrale.
I u zemlji s druge strane kanala La Manchea, u Francuskoj, predanja o zmajevima dio su uzbudljive narodne usmene ostavstine cija geneza zadire u najdrevniju proslost. Kada su 1554. godine formirane specijalne vojne jedinice, sacinjene od pripadnika lake i nepobedive konjice, Francuzi su im s pravom dali ime 'dragoni' i nosili su zastavu s likom zmaja!
To znamenje Francuzi su verojatno preuzeli iz istocnog dela Rimskog carstva ciji je simbol bio ~ purpurni zmaj. Iz tog je vremena (treci - cetvrti vek nase ere) sacuvan je zapis rimskog pisca Marcelinusa koji opisuje trijumfalni ulazak cara Konstantina Velikog (274-337) u Rim. Imperator je bio okruzen nepreglednim kohortama vojnika sto su nosili zmajska oblicja, 'kroz cija grla vetar zvizdi kao da su zivi, preteci svekolikim unistenjem'...

UMETNCKA VIZIJA:
Vecina zmajeva pretstavljani su sa krilima.

Yasmin · Prijatelj foruma

TAJNA MORSKIH SIRENA

odlomak iz... "od čovjeka do galeba"

Sirenina priča

Davno, na samom početku vremena, nebo, zemlja i more bili su u harmoniji. Sva su stvorenja živjela skladom Stvoritelja. Legende koje su ostale iz tog doba, govore kako je janje ležalo uz lava, ni jedno biće nije znalo za patnju i bol. Raj, bio je to raj.

Jednog dana, nenadano, biće nebesko, anđeo, pobuni se protiv te predivnosti, povede za sobom druge anđele, povede i čovjeka. Ravnoteža se poremetila, djelo svijetla počelo je tonuti u tamu. Svijet je postao mjesto, gdje je svatko svakom neprijatelj, životinje su se okrenule jedna protiv druge, patnja i bol tekli su u potocima.

Opačina pobunjenih duša bila je velika. Općili su ne mareći za vrstu i rod. Zemljom su se proširile nove spodobe. Jedna od njih sam i ja. Moj rod je nastao tih dana, niti sam riba niti žena. Ne pripadam ni kopnu ni moru a od kopna sam i mora satkana. Stvoritelj je vidjevši što se događa odlučio svijet potopiti. Samo šteta je već bila napravljena, neprijateljstva i promjene nisu nestale. Potop je bio strašan, mnogi su u njemu nestali. Moj rod je preživio samo zahvaljujući vještini plivanja.

Od tada je mnogo vremena prošlo. Mi, morske sirene proklete smo ostale, na granici dvaju svjetova. Od ljudi smo se skrivali jer su nas proganjali, od riba smo bježali, jer nas nikad kao svoje nisu prihvatili. Ponekad u meni bukne želja da postanem žena ljudskog roda, a opet na dane, željela bih biti predivna riba. Tužan je to osjećaj kad znaš da ni jednom svijetu ne pripadaš. Znaš galebe, mi sirene ne možemo imati djecu. Kako smo stvorene u ono doba, takve smo, osuđene da vječno ostanemo proklete, ni spokoj smrti nije nam dat.

Eh..., uzdahne i nastavi. Ali ima jedna nada, ima nešto što će promijeniti ovaj svijet. Jednom smo se mi sirene, uputile na put s jednog kraja Sredozemlja na drugi, više nismo imali gdje se skriti od ljudi. Sjećam se ko i danas, sunce je rumenilo zalazom, ni oblačka na nebu nije bilo. Tek što je noć počela padati, vjetar se silni podigao, more valovima uznemirilo, nebo zatvorilo.

Prepadnute tom naglom promjenom, stisnule smo se jedna uz drugu i u nevjerici promatrali što se oko nas događa. U svoj toj tami, meni se učini da nedaleko od nas vidim svijetlo. Pomislih da je to svijetlo s kopna, iako sam znala da kopno ne bi smjelo biti već tako blizu.
Pokažem ostalim sirenama u smjeru svjetla i bez puno razmišljanja zaplivasmo ka njemu. Što smo bliže bili tom svjetlu to je u meni sve više rastao osjeća straha da to nije ono što sam ja mislila. I stvarno. Kad smo došle sasvim blizu, nismo mogle vjerovati svojim očima. Izgledale smo valjda isto kao i ti galebe, kad si me danas ugledao.

Svijetlost koju smo vidjele nije bilo svjetlo s kopna, već svjetlosna kugla koja je stajala na površini mora, a u središtu te pojave, čovjek. Čovjek koji je hodao po moru. Najčudnije od svega je bilo to, što je more pod njim i u njegovoj neposrednoj blizini bilo mirno kao ulje. U istom mahu kad smo se instinktivno dale u bijeg, začule smo smirujući glas: "Sirene, sirene, ne bojte se, priđite, dođite da vam podarim mir."

Kao opijene njegovim glasom, mimo htjenja, zaputimo se u pravcu svijetlosti. Kad smo došle sasvim blizu, toliko blizu da je svijetlost i nas obasjala, ugledala sam mu lice. Lice satkano mirnoćom, lice u istom trenutku radosno i tužno, lice puno topline. Onog trena kad sam ga pogledala u oči osjetila sam kao da nemam tijela, kao da nisam ni riba ni žena, već jednostavno dio beskrajne svijetlosti.

Njegov se glas prospe među nas: "Ne bojte se. Nisam došao da vam naudim. Došao sam vam donijeti radosnu vijest. Ja sam sin Onoga koji je početak i kraj svega što postoji. Na ovaj svijet me poslao da svim bićima objavim Njegov naum. Ovo su Njegove riječi: « Među ljudima pronađi one koji su se voljni mijenjati, koji su voljni pomoći drugima da se mijenjaju. Isto tako i svim drugim bićima prenesi moju odluku da neću još dugo puštati uništavanje svoga djela. Tebe sine moj šaljem, da budeš živa riječ, da im pokažeš put u novi raj, u koji će stići samo novi ljudi, nove životinje, obnovljene duše.»

Vas sam moje sirene odabrao da budete glasnik Njegove poruke među morskim bićima, ribama, pticama što od mora i u moru žive. Na dan kad će On, svijet promijeniti, srest ćemo se opet, i tad će vas osloboditi vašeg prokletstva. One koje požele biti ribe, one koje požele biti žene, uslišene će biti. A sad idem među ljude i na svoju posljednju misiju zbog koje sam došao u vaš svijet."

U to se pojavi brodica puna ljudi koji su panično pokušavali sačuvati ravnotežu na podivljalim valovima. "Učitelju, učitelju, pomagaj, spasi nas", vikali su kad ugledaše čovjeka što po moru je hodao. On im se pridruži i tog trena oluja je prestala.

Mi smo ostale u tišini, svaka u svoji mislima i do jedna prihvatismo biti Njegovi glasnici. Eto galebe moj, to je priča koju sam ti došla ispričati, ne zbog obaveze već zbog iskrene radosti širenja vijesti da će zemlja jednom, opet biti raj.

Ja sam sklopio oči i u suzama priznao. "Tog je čovjeka, moj bivši ljudski rod ubio, tog sam čovjeka i ja izdao. Danas kad sam galeb, kad sam toliku promjenu od čovjeka do ptice napravio, znam koliko nas On ljubi."

"Da galebe", reče sirena."I zapamti riječi Onoga što po vodi hoda. Ptice nebeske niti siju niti žanju, a otac moj ih hrani. Ostaj mi dobro galebe moj, ptico nebeska. Vidimo se ponovno u raju." Osmjehne se, klizne tiho u more i nestane u dubini.

Dugo sam te večeri ostao budan stojeći na žalu. Nisam imao snage niti do postelje odletjeti. Zaspao sam tik uz more i kad me je prva jutarnja zraka sunca probudila nisam znao je li sirena bila stvarno tu ili tek san.

Yasmin · Prijatelj foruma

Sirene

U neverovatnoj galeriji mitoloskih bica antike, koja su minulih vekova rasplamsavala mastu avanturista, istrazivaca i znanstvenika, svoje su mesto imale i ljubavnice plavih dubina - morske sirene.

Brojna svedocanstva

Verovanje u morske sirene i nepoznata morska bica nadnaravnih moci postoje u mnogim kulturama sveta. Jos su stari Sumeri, a kasnije i njihovi naslednici Babilonci, obozavali morsko bozanstvo po imenu Enki (Oannes ili Ea) koje je na jednoj kamenoj fresci sacuvanoj do danasnjih dana, prikazano u obliku - pola covek ~ pola riba. Oni su doboko verovali da je Ea poducio coveka umetnosti i znanosti i stoga su mu svakog leta prinosili darove.

Grcki pisac Lukijan iz Samosate u delu "O boginji Siriji", tvrdi da je u Fenikiji video crtez semitske boginje Meseca, koja je predstavljena kao sirena: do pasa je bila riba, a od pasa zena! I Biblija pominje riborepo bozanstvo u koje su verovali Filistejci, a koje se zvalo Dagon. Japanska sirena je poznata pod imenom Ningyo. Vitkog je ribolikog tela, s glavom lepe zene i ljudima donosi srecu. U mitologijama Polinezije, Mikronezije i Melanezije pojavljuje se morsko bozanstvo Vatea, s izgledom - pola covek ~ pola dupin, a predanja americkih Indijanaca govore o postojanju dve vrste cudovista: jedno su nazivali Nagas. Imalo je telo kao zmija, a glavu kao covek. Dok su drugo nazvali Makara, bilo je - pola riba ~ pola sisar!
U krajevima koje zapljuskuje Juzno kinesko more i dan-danas se veruje u postojanje morskog cudovista Haiho shang. Njegov je izgled odista neobican: ima obrijanu glavu, snaznu muskulaturu i riblji rep. Za vreme olujnih nevremena napada i potapa brodove, a pomorce onosi u mracne morske dubine gde ih prozdire!

Odisej i sirene

Ipak, prvi knjizevni opis morskih sirena nalazimo u grckoj mitologiji. Homer ih spominje u svojoj Odiseji. Prisetimo se: kada je prolazio pored Otoka sirena, Odisej je svojim mornarima zapusio usi voskom kako ne bi culi njihov bozanski glas, koji neodoljivo privlaci, opija i ubija. Istodobno, naredio je da ga cvrsto vezu za katarku kako ni sam ne bi nacinio glupost i brod usmerio ka morskoj caroliji iz koje im ne bi bilo povratka.

Kada se lada nasla nadomak legendarnog Otoka sirena, zacula se zvonka pesma:

"...Dodi Odiseju slavni, o ahejska velika diko!
Zaustavi ladu i stani, da poslusas pesmu nasu.
U crnoj ladi pokraj nas nije prosao nitko,
a da poslusao ne bi milozvucno pevanje nase..."
(Odiseja, XII pevanje)

Ne obaziruci se na molbe Odiseja, koji je uistinu bio ocaran zanosnom pesmom i iskreno zazelio zauvek slusati carobne zvuke morskih ljubavnica, mornari ga privezu s jos vise konopaca i zaveslaju udvostrucenom snagom. Tako je Odisej nakaznjeno slusao magicnu pesmu sirena, koja je svim drugim pomorcima donosila nesrecu i kob.

UMETNICKA VIZIJA:
Od antickih vremena do danas mnogim umetnicima su sirene, morske ljubavnice, bile inspiracija za njihova umetnicka dela

Yasmin · Prijatelj foruma

Divovi, jesu li postojali?

Mitovi i legende o snaznim dzinovima, neretko zlim jednookim cudovistima, kiklopima, vec se hiljadama godina prenose, s kolena na koleno, uzbudujuci ljudsku mastu. A u svakom mitu, kazu, ima bar jedno zrno istine!

Ovu zanimljivu pricu zapocecemo jednom dobro poznatom antickom legendom, koju su ovekovjecili i drevni helenski umetnici. Radi se o ~ Bitki Bogova s titanima! U Pergamu (grc. Pergamon), starom gradu na severozapadu Male Azije, prestolnici nekada mocnog Pergamskog carstva (III-II st. pr.n.e.) i svojevrsnom epicentru helenske kulture, pre svega kiparstva, sve do nasih dana se sacuvalo umetnicko delo izuzetne kulturno - istortijske vrednosti ~ cuveni Pergamski oltar!

Legendarna licnost
Oltar je posvecen najstarijem i najpostovanijem bogu starih Grka, bogu Zeusu, pa ga mnogi danas nazivaju jos i - Zeusovim oltarom. Na visokom reljefu stamenog kamenog friza, nepoznati su majstori uklesali borbu na zivot i smrt u kojoj ucestvuje veliki broj osoba. Scena deluje autenticno i puna je dramatike; dok gorostasni titani (?!) ljutito bacaju ogromne gromade stenja, iz Zeusovih ruku bleste munje i udaraju gromovi!

Oni koji poznaju velicanstvenu Heladu (Stara Grcka), dobro im je poznato da je prekrasni Pergamski oltar, samo jedno od drevnih dela za koje se kaze da predstavljaju istinsku kulturno -istorijsku dragocenost. Njegovu neprocenjivu vrednost potcrtava i cinjenica sto je, na zalost, jedina sacuvana ilustracija jednog od cestih umetnickih motiva antike ~ bitke grckih Bogova s titanima - a pitanje na koje cemo u ovom zanimljivom dosjeu pokusati da odgovorimo jeste - da li se radi samo o interesantnoj legendi ili je na nasem planetu nekad, u davnoj proslosti, kako neki autori veruju, uistinu zivjela rasa divova!?

Istrazivaci koji su proteklih desetljeca pokusavali doci do odgovora na ovo neobicno pitanje, dosli su do neupitnog zakljucka: gotovo da nema naroda u proslosti koji u svojoj usmenoj tradiciji nije ostavio uzbudljiva predanja ili umetnicka dela o nezgrapnim, najcesce opakim divovima ili jednookim cudovistima.
Storije o njima uzbudjivale su pucanstvo stare Grcke. Prisetimo se: Kiklop, jednooko cudoviste, bio je pomocnik grckog boga Vulkana; Argus je, s druge strane, bio cudovisni div sa stotinu ociju; Atlas ili Atlant, simbolisao je diva koji na svojim ledima nosi celi svet...
Slicne sage stizu iz Skandinavije, sa dalekog severa, iz zemalja Bliskog i Srednjeg istoka, iz srednje Azije, iz Kampucije, drevne Kine i Indonezije, Severne i Juzne Amerike... Cak i tradicije najveceg broja dojucerasnjih kanibalskih plemena u Papui Novog Gvineji govore o "belim Bogovima gorostasnog stasa, koji su zivjeli pre njih i koji su obecali da ce se jednoga dana vratiti"...

Na Zemlji je bilo dzinova

Dzinovi se gotovo po pravilu pojavljuju i u arapskim legendama i pricama, prisetimo se "Hiljadu i jedne noci", kao i u najstarijim indijskim epovima, koji sezu sve do prastarih vremena u kojima su nastajale velicanstvene tradicije vedske kulture.

Kad sve ovo znamo, nije onda nikakvo cudo sto se divovi pominju i u najstarijim pisanim dokumentima. Naprotiv! Babilonski su zreci (ucenjaci i cuvari nasledenih tajnih znanja i vestina), kako je klinastim pismom na glinenim plocicama zabilezio nepoznati hronicar, svoja su fantasticna znanja iz oblasti matematike, astronomije i zvezdoznanstva, primili od misterioznih bica dzinovskog stasa, sto su na obale Mozopotamije pristigla iz mora ili - s mora!
O divovima govore i najstariji epovi sveta, kao sto su staroindijska Mahabharata, sumerski Ep o Gilgamesu ili Homerova Odiseja. O njima kazuju egipatski papirusi i svete knjige Talmud, Stari zavet, Biblija i Kur'an.
"Na zemlji je bilo dzinova" - citamo u Bibliji - "narocito od vremena kada su sinovi Boziji odlazili do kceri covecijih i one im pocele radjati decu..." Slicnu konstataciju nalazimo i u Genezi (Knjiga postanka) u kojoj se doslovno kaze: "Tada su na zemlji prebivali divovi!..."

OCIMA ANTICKOG UMETNIKA:
Na cuvenom oltaru u Pergamonu anticki umetnik izdvajao je prizor borbe bogova i titana, prvo 'secanje' da su dzinovi ziveli na nasoj planeti.

Panter75 · Upućeni član

Lepu si prezentaciju dao...
Ali toliko si bica mitoloskih izostavio...
Napisi jos o kojem...
Takodje bi ti bio zahvalan da mi kazes sa kojih si sajtova to poskidao..
unapred hvala...

Yasmin · Prijatelj foruma

hvala na pohvali...i ja nisam on nego ona.... Wink

sto se tice ostalih mitoloskih bica..polako bice ih jos...tek sam otvorila ovaj forum...a sto se tice sajtova....pa skidam gde sta nadjem preko googla,iz knjiga......nemam jedan izvor..tako da ti ne mogu bas navesti precizno sta gde nalazim....

Yasmin · Prijatelj foruma

Gnomi

su u mitologiji severno-evropskih naroda mitoloska bica- patuljci koji zive u gustim sumama ispod korenja velikog drveca. I danas postoji verovanje u postojanje Gnoma - patuljaka koji se krecu u sumama hodnicima ispod zemlje, a daju se videti samo odabranima. Oni su pomocnici vila, majstora bele magije i cuvari prirodnih cuda: pecina, vodopada i podzemnih mesta u kojima se nalazi zlato ili druge prirodne dragocenosti. U Nemackoj postoji i danas kult Gnoma - Drustva za zastitu patuljaka, ciji pripadnici ukrasne figure patuljaka iz basti kradu i tajno zakopavaju uz obred u sumama, verujuci da oslobadjaju duse Gnoma, koji ce im pomoci u teskim trenucima.

Yasmin · Prijatelj foruma

jos ponesto o Gnomima.....

Gnomi - duh elemental (v.); duhovi zemlje, eterične prirode; mitološka bića patuljastog rasta (visine oko 40 cm.) koja žive u gustim šumama ispod zemlje, kreću se tajnim podzemnim hodnicima izbegavajući susrete sa ljudima, a kriju se u šumi, na farmi i po vodenicama. Nastanjeni su po pravilu pod zemljom, gde kriju dragocenosti - drago kamenje i metale. Nose vosoku crvenu kapu i modru košulju opasanu remenom. Za pasom je obavezno pričvršćena vrećica sa alatom. Žive 250-300 godina. Lako se kreću kroz stene i dobro se snalaze u spoljnom svetu. Pomoćnici vila i čarobnjaka. Za njih važi priča da vole da ugrabe lepe devojke.

Gnomi (Gnomes, Gnome)

Gnomi su svuda poznati kao alhemičari, izumitelji i tehničari. Uprkos potrebe za njihovim
veštinama širom sveta, većina gnoma više voli da živi medju svojima, u udobnim jazbinama ispod šumom prekrivenih brda, punih životinja, koje nije baš preporučljivo loviti.

Ličnost: Gnomi obožavaju životinje, drago kamenje i sve vrste šala. Imaju sjajan smisao za humor. Veoma su radoznali, vole da lično saznaju ili provere razne stvari. Zbog toga su izvrsni inženjeri, koji uvek proučavaju nove načine da naprave nešto. Ponekad smišljaju veoma složene i smešne praktične šale samo da vide kako reakcije ljudi na njih.

Fizički opis: Gnomi su čvrsti, slično kao patuljci ali ne toliko jaki jer su mali. Njihova boja kože ide od žućkasto-smedjih do drvenasto-braon nijansi. Kosa i oči su im plave. Muškarci nose kratke i lepo podšišane brade. Imaju velike noseve kojima se ponose. Vole odeću u bojama kože i zemlje a ukrašavaju odeću finim nakitom. Postaju punoletni sa 40 godina a žive oko 350 mada neki dostižu i 500 godina starosti.

Odnosi sa drugima: Gnomi se veoma lepo slažu sa patuljcima jer dele njihovu ljubav prema draguljima, mehaničkim predmetima i mržnju prema goblinima i džinovima. Vole društvo polušana, pogotovo onih koji mogu da istrpe njihove štoseve. Većina gnoma je malo nepoverljiva prema visokim rasama ali nisu prema njima zli ili agresivni.

Alignment: Najčešće su dobri. Oni koji teže ka lawfull su pripovedači, istraživači, naučnici ili konsultanti. Oni koji teže chaosu su najčešće lutalice, juveliri ili šaljivdžije i lakrdijaši najgore vrste. Zli gnomi su prava retkost, uglavnom su dobrog srca i čak i najveće šaljivdžije medju njima svoje šale izvode zbog zabave a ne iz zlih namera.

Gnomske zemlje: Gnomi prave svoje domove u brdovitim, šumskim predelima. Žive ispod zemlje, mada izlaze na svež vazduh češće od patuljaka, uživajući u prirodi i životinjskom svetu koji ih okružuje. Njihovi domovi su dobro sakriveni veštom konstrukcijom i iluzijama. Oni koji nisu dobrodošli nikad ne pronalaze njihove udobne i tople jazbine. Gnomi koji se nasele u ljudskim zemljama su najčešće juveliri, inžinjeri ili tutori. Mnoge ljudske porodice imaju gnomske tutore.

Religija: Glavni gnomski bog je Garl Glittergold, Pažljivi Zaštitnik. Njegovi klerici uče gnome da paze i žuvaju svoju zajednicu.

Jezik: Gnomski jezik, koji koristi patuljačko pismo (Dwarven), je cenjen zbog svojih tehničkih izraza i knjiga u kojima je skupljeno veliko znanje o prirodi. Mnogi herbalisti, prirodnjaci i inženjeri drugih rasa uče gnomski jezik da bi pročitali najbolje knjige iz ovih oblasti.

Imena: Gnomi obožavaju imena i mnogi od njih imaju tuce različitih imena. Kako gnom raste, on dobija različita imena od majke, oca, vodje klana, tetaka, rodjaka a nadimke dobija od gotovo svakog. Imena su obično varijacije imena predaka i daljih rodjaka a neka su i nova, izmišljena. Kada komuniciriaju ljudima ili drugim rasama, koje su prilično "dosadne" u vezi sa imenima, oni obično uzmu tri imena: lično, ime klana i nadimak a pri izboru koje će od mnogobrojnik imena i nadimaka uzeti izaberu ono koje im je najzabavnije da izgovore.Imena klanova su obično kombinacije dve gnomske reči i oni ga uvek prevode (na Common u zemljama ljudi ili Elven u vilenjačkim zemljama itd).

Avanturisti: Gnomi su radoznali i impulsivni. Mogu se prihvatiti avantura da bi videli svet, iz ljubavi prema istraživanju. Lawful gnomi mogu krenuti u avanturu da bi zaštitili slabe i nedužne prikazujući istu ljubav i zaštitu prema celom svetu kao prema gnomskoj zajednici. Kao ljubitelji dragulja, neki gnomi mogu krenuti u pohode da bi stekli bogatstvo. Neki gnomi koji napuste klan mogu biti smatrani skitnicama beskućnicima ili čak izdanicima (u zavisnosti od običaja klana) jer napuštaju obaveze prema klanu tj. zajednici.