plavi krug.

filicka · *hoppípolla*

Oduvek je I počinjalo baš ovako.
Smejala bih se po ceo dan i u dogovoreno vreme gasila svetlo u svim sobama.
Tiho pomerajući predmete u modrom mraku napipala bih svoje mesto na jastuku i u njega spuštala protekli dan pokušavajući i sama da ga premotam unazad.
Iz jednog pravca kroz prozorsko okno začuo bi se zvuk tvojih misli na točkovima, na hitajućim željama koje sa sobom već dugo, umoran odvodiš u san.
Čekam da počneš.
Telo ti polako trne i ležeći na ledjima u sivkastu kožu ispod očiju zapisujem još jedan od tvojih života za koji nagadjaš da ga odnosi jak miriš zelenila sa druge strane paravana.
Rukom iz prve pronalazim papirni krug koji sam obojila u plavo i ostavila ga pored kreveta.
Na njemu si ti, tvoje visoko čelo i tanke, čudovišno mirne usne sa osmehom deteta.
Lomljiv si.
Spuštam zato krug na pod sa željom da ga zagrlim.
Ne progovaraš, samo zaspiš.
Udaram glavom o drške kreveta, plačem, grizem nokte, grebem se, mrsim kosu.
Praznim te.
Tiho, da te ne probudim.
Prelako, da se ne pomeriš.
Kada završim usne mi postaju debele i bez jasnih kontura, vlasi mi obaviju vrat a izmedju grudi se slije hladan znoj.
Satima se okrećem na drugu stranu njišući u rukama plavi krug dok mi se posteljina prepliće sa nogama.
Tako znam da sam te zaštitila, da te niko neće probuditi i da si tamo sasvim siguran.
Onda ne mogu da zaspim.
Pravim kratke korake dok se napolju razdanjuje i dok primičem lice zidu šapućem ti ime.
Udari vazduh.
Cigaretu palim naopako, umorna od tebe, umorna od nas.
Usitnjen duvan ne uspeva da te zameni i opušak bacam sa terase na vlažan i prljav beton.
Kolena se tresu i neurotično vrtim pramen kose.
U tom trenutku kroz san otvaraš oči i ja prestajem.
Sklupčam se u dnu kreveta.
Usporavam disanje, smirujem tvoje trzaje.
Sad si sam.
Golo je, limeno, raspuklo, prećutno, izlišno, lukavo.
Dalje ćeš morati sam, ovde te ostavljam.
Vrisak ugušim starim trikom: sa visine zabijam lice u jastuk sve dok ne postane isuviše mokar.
Znam da si jak.
Sa ulice dopiru prigušeni zvuci svakodnevnog života i oni me ovog puta zaceljuju i uzimaju sve što još uvek mogu da dam.
Ne umem ni da zaspim, samo zurim u plafon i senku krošnji sa ulice dok mi po rukama krvare tvoje utvare.
Sve što misliš da ne znam, znam od prvog dana kad sam te videla.
Oduvek je počinjalo baš ovako.
Dobrodošao kući.
Skini se polako i baci stvari pored kreveta.
Pokupiću ih ja.