Jeti, motman i čupakabra

vmirko · Upućeni član

Ja sam siguran da oni postoje, samo sto, nazalost ne mogu to da dokazem. Ali jednog dana ...

cupakabra · ***the dancing girl***

moj nick nema veze sa vasom chupacabrom... mada.....
mozda i postoje takve zveri... ko zna... mozda su postojale a mozda ce postojati

goran.b · Početnik Domaćeg.de

Jeti, Veliko Stopalo, Seskvoc, Loch Ness monster.

Unexplained Mysteries S01E19 The Monster Show 1 of 5

goran.b · Početnik Domaćeg.de

Unexplained Mysteries S01E19 The Monster Show 2 of 5

goran.b · Početnik Domaćeg.de

Unexplained Mysteries S01E19 The Monster Show 3 of 5

goran.b · Početnik Domaćeg.de

Unexplained Mysteries S01E19 The Monster Show 4 of 5

goran.b · Početnik Domaćeg.de

Unexplained Mysteries S01E19 The Monster Show 5 of 5

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

"Duboko u šumama planine Barisan, na ostrvu Sumatra, žive ljudi koji imaju rep veličine jednog pedlja, kao u psa. Neuhvatljivi su i znaju da budu veoma neprijatni ako čovek prema njima nije blagonaklon..." pisao je još u XIII veku Marko Polo. Prema mišljenju domorodačkog plemena Kubu, Marko Polo je pogrešio samo u pogledu repa. Sve ostalo je istina jer neka vrsta čovekolikog majmuna deli sa njima ta brda koja se uzdižu iznad Indijskog okeana i Južnog kineskog mora.

To biće zovu Gugu, brbljivko, prznica ili zakeralo... Kreće se, kažu, isključivo unatraške, da bi zbunio onog ko se usudi da ga prati. Noću moraju da mu ostavljaju duvan na poklon da bi ih ostavio na miru. U protivnom, podivlja, upada u njihova sela i uz urlike ruši sve pred sobom... A onda opet nestaje – do sledeće prilike. Skrivajući se vešto u tami ispod krošnje stoletnih stabala.

Sve do početka prošlog veka ljudi se nisu mnogo obazirali na ove priče, ali 1917. holandski plantažer Ostrinh, koji je slučajno zašao malo dublje u šumu, ugledao je neko biće za koje mu se učinilo da pokušava za zapali vatru. Poverovao je da se ipak radi o nekom čoveku, ali kada se približio, video je da to stvorenje podseća na majmuna ili još bliže, na gibona kratke dlake.

Pošto su čuli Ostrinhovu priču, pojavili su se i drugi svedoci, neki sa pričama "iz prve ruke", drugi sa crtežima otiska stopala ili čak sa uzorcima dlake. Godine 1923. doseljenik po imenu Van Hervarden dao je jedan od najuverljivijih opisa tajanstvenog Gugua: "Donji deo lica mu je špicastiji nego u čoveka, koža braon boje i gotovo bez dlake, a čelo zaprepašćujuće visoko. Obrve istaknute i veoma guste. Oči kao u čoveka, nos širok, nozdrve raširene, telo vitko – akrobatsko..."

Godine 1924. doktor Daberman je proučavao otisak stopala tog neobičnog bića i zaključio da se radi o malajskom medvedu, vrsti koja je bila naviknuta da hoda na dve noge. I verovanje da se Gugu kreće natraške po njemu je takođe bilo pogrešno jer ova životinja hoda povijenih prstiju pa se otuda stiče pogrešan utisak. Možda bi ovo objašnjenje i moglo da se prihvati da ovaj medved, iako može da stoji na dve noge, ipak hoda na sve četiri.

U maju 1932. izgledalo je da će tajna konačno biti rešena. Lokalne vlasti ponudile su pozamašnu sumu onome ko uhvati Gugua – živog ili mrtvog. Za samo par dana pojavila su se četiri domorodca sa neobičnim stvorom u džaku! Sve novine su objavile senzacionalnu vest tvrdeći da se radi o vrsti koja predstavlja nepoznatu kariku između ljudi i čovekolikog majmuna!

Brzo se, međutim, ispostavilo da je reč o savršenoj podvali. Ova četvorica domorodaca su uhvatila langura, vrstu majmuna biljojeda kome su izoštrili zube i obrijali ga da bi što više ličio na biće iz priče. Posle ovoga, naučnicima nije ostalo ništa drugo nego da od Gugua dignu ruke. Onda je došao rat i svi su zaboravili na tajanstveno biće sa Sumatre.

Gugu je ostao u zaboravu sve do pre nekoliko godina kada je Englez Alen Benedikt rešio da po svaku cenu otkrije o čemu ili o kome je reč. Međutim, čim je kročio na tlo Sumatre, shvatio je da su za Gugua, ako uopšte postoji, došli crni dani. Duž planinskog venca Barisan sada se proteže autoput koji je zasigurno rasterao sve živo u tim tropskim šumama. U to se uverio čim se susreo s nomadima iz plemena kubu koji, nenaviknuti na civilizaciju, beže od autoputa i modernih građevina koje niču sa obe njegove strane.

Kada je Benedikt stigao u Padang, grad na obali mora, vlasti su ga odvraćali od njegove namere uveravajući ga da su priče o Guguu deo narodnog folklora, u stvari čista izmišljotina. Nije ih poslušao jer je od seljaka čuo priču koja je više odgovarala njegovom istraživačkom duhu. Prema toj priči jedan Kubu se pre više godina izgubio u šumama Barisana i naleteo na biće koje nije bilo ni čovek ni majmun. U strahu je pripucao na njega... Radoznalost ga je toliko vukla da je uspeo sasvim da mu se približi... Tvrdio je da se radilo o ženi Gugu.

Ali, ma koliko da je bio uporan i spreman na sve moguće žrtve, Benedikt nije otkrio nikakav trag neobičnog stvora. Zato je prešao na obližnje ostrvo Siberut na koje se, osim malobrojnih domorodaca, niko i ne usuđuje da kroči. Za tu priliku unajmio je čak vodiča i prevodioca Uhua.

Ništa nije vredelo. Posle više meseci bezuspešnog traganja, Benedikt je odlučio da se vratio kući. Gugu se tako pridružio Jetiju, velikom stopalu, čudovištu iz Loh Nesa, "poslednjem dinosaurusu" koji je u Africi poznat kao Mkele Mbembe i drugim tajanstvenim i neuhvatljivim bićima koja golicaju našu maštu.

Kada se pre nekoliko meseci jedan Benediktov prijatelj vratio sa puta po Sumatri, odmah mu je telefonirao da ga obavesti kako je otkrio sveže tragove stopala koji "zasigurno" pripadaju Guguu.
Lov se, dakle, nastavlja...

["Politikin zabavnik", #2016/1990]

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Jedan od prvih zapadnjaka koji je obavestio svet o Jetiju je britanski major L. A. Vadel i to još 1889. kada je u snegu Himalaja naišao na povelike otiske stopala slične ljudskim. Deset godina kasnije on je objavio: "To bi mogli biti tragovi divljeg čoveka obraslog gustim runom koji, kako se od pamtiveka veruje u tim krajevima; živi u večitom snegu i ledu. Tibetanci slepo veruju u njegovo postojanje".
Ovo što je napisao Vadel, a i neki drugi istraživači, dugo nije imalo nikakvog odjeka ni u Evropi, ni u Americi. Sve do trenutka kada je fantastično stvorenje iznenada postalo čuveno i to zahvaljujući nenamernoj grešci u prevodu njegovog tibetanskog imena.
Godine 1921. neki članovi britanske planinarske ekspedicije, dok su se pentrali severnim zidom Maunt Everesta, ugledali su ne baš sasvim jasne figure kako se, tačno iznad njih, vrzmaju po dubokom snegu. Kad su se uzverali do tog mesta, nisu zatekli nikoga, ali su ih zaprepastili veliki otisci stopala slični ljudskim.
Vođa ekspedicije potpukovnik Čarls Kenet Havard-Bari pričao je, pri povratku, o tome nekim novinarima u Indiji, rekavši da šerpasi, vodiči alpinista i nosači tereta, ova čudna bića zovu "metoh-kangmi". Potpukovnik nije znao da tom rečju domoroci uopšteno nazivaju razna stvorenja koja vršljaju po tim planinama. Priča je prenošena iz jednih u druge novine, naziv je shvaćen kao tibetanski i proizvoljno preveden u "odvratni snežni čovek".

Ovo je bila prava medijska bomba: novinari kao da su dobili krila, vlasnici listova blistali su zbog skokova tiraža, javnost širom civilizovanog sveta bila je očarana, kod svih je proradio avanturistički duh. Tako je, zahvaljujući onom "odvratni", Jeti postao javna ličnost. Zvezda je rođena.
A osvajači himalajskih nebodera, Everesta i ostalih, dobili su podstrek više: lov na tajanstvenog, ali odvratnog snežnog čoveka. Alpinisti svih zemalja ujedinili su se u čvrstom uverenju da im je taj odvratnik nadohvat ako ne ruke, a onda pogleda, makar i kroz durbin. I ubrzo su počele da pristižu vesti o velikim čovekolikim tragovima stopala u snegu kao i o susretima, makar iz daleka i na kratko, s vlasnikom tih stopala.
Godine 1925. neustrašivi grčki fotoreporter N. A. Tombazi nalazio se na visini od 4500 metara planine Sikim kada su njegovi nosači šerpasi počeli panično da zapomažu i u nešto upiru prstom. Tombazi je zgrabio durbin i na oko 200 metara udaljenosti ugledao, kako je opisao: "Figuru sasvim sličnu ljudskoj koja se kretala uspravno na dve noge postepeno zastajkujući da čupne neki patuljasti rododendron".
"Figura" je brzo iščezla, ali je Grk našao na snegu otiske stopala. Bili su veoma nalik čovečjim, samo kraći, oko 15cm i znatno širi, oko 10cm na mestu gde je stopalo najšire.
Na osovnu ovog i drugih podataka pristiglih sa lica mesta tokom treće decenije XX veka pretpostavljeno je da postoji više vrsta himalajskih snežnih bića. Jer, tragovi koje je izmerio Tombazi bili su manji od onih koje je opisao Havard-Bari, ali su svi nalikovali čovečijim: biće se o tlo oslanjalo celim stopalom i bilo je očigledno da to stopalo ima pet prstiju.
Himalajski šerpasi su, uostalom, uvek pominjali bar dve vrste tih tajanstvenih bića i zvali ih različitim imenima, mada su uvek upotrebljavali i uopšteni naziv "teh" kojim su označavali svaku toplokrvnu životinju. Jedna, "meh-teh", znači čovek-životinja. Druga, "jeh-teh", iz čega je ispalo "Jeti", označava životinju koja se penje po stenovitim mestima, drži se pravo na dve noge i ima visinu čoveka.
Jeti, kažu, živi na ivici planinskih šuma, često se penje na veće visine, ali silazi u planinska sela ako je suviše gladan. Ima šiljatu glavu, crvenkasto krzno i dugačke ruke koje dopiru do kolena.

Odmah posle II sv. rata ponovo počinje osvajanje nebeskih vrhova na ogromnom prostranstvu od pakistanskog Karakoruma do Himalaja sa glavnim ciljem Maunt Everestom koji se uzdiže na granicama između Nepala i Tibeta (Kine), a u samom srcu takozvane Jetijeve zemlje.
Godine 1951. ekspedicija "Everest rekonesans" krenula je u traženje najpogodnijih staza za osvajanje ovog najvišeg planinskog vrha na svetu. Na visini od 5400m dva člana ekspedicije naišla su na tragove stopala u snegu i pratila ih dobar kilometar i po sve doivice glečera Menlung.
Vođa te ekspedicije Erik Šipton objavio je kasnije u uglednom londonskom listu "Tajmsu": "... da su se tragovi, usled topljenja snega, deformisali dobivši ovalni oblik, nešto duži i znatno širi od otisaka naših planinarskih gojzerica. Ali, tu i tamo, gde je tanji sloj snega pokrivao ledenu površinu, naišli smo na nekoliko čistih i jasnih otisaka stopala neke životinje sa tri široka prsta i četvrtim, takođe širokim, postrance. Najrazgovetniji otisak bio je dugačak 32,5 i širok 20cm.
Erik Šipton je bio poznati alpinista koji je osvojio mnoge čuvene vrhove širom sveta i njegovom iskustvu i rečima se verovalo. Objavljivanje njegovog celokupnog izveštaja i fotografija tragova stopala izazvalo je nov talas zanimanja za Jetija. Krenule su nove ekspedicije.
Među njima se velikim stilom, opremom i organizacijom isticala ona koju je 1954 finansirao londonski list "Dejli mejl". Na čelu se nalazio reporter Ralf Izard i, zarad naučne potpore, dva čuvena britanska zoologa. Ova ekspedicija završila se razočaravajuće. Od Jetija doslovce ni traga, možda zato što su ga tražili po snežnim padinama i vrhovima umesto po šumama velikih visina i stenovitim predelima gde, kažu, Jeti provodi najviše vremena.
Tokom sledećih meseci, ponovo su stizale vesti o čuvenim otiscima u snegu i to od zapadnog Karakoruma do krajnje istočne granice Himalaja. Oni što su u njihovu autentičnost sumnjali govorili su da su, možda, medveđi jer oni, krećući se, zadnju šapu stavljaju tačno na mesto prednje zbog čega takav trag može da podseća na otisak čovekovog stopala.
Godine
1957. američki multimilijarder Tom Slik finansirao je prvu od tri velike himalajske ekspedicije u potrazi za Jetijem. Nijedna, nažalost, nije došla do željenih dokaza, ali, uprkos neuspehu, vera da Jeti, ili nešto slično njemu, postoji, nije poljuljana. Svet je želeo da veruje u Jetija i verovao je. A onda je doživeo težak udarac.

Za šok otrežnjenja krivicu je snosio ser Edmond Hilari koji je od britanske kraljice dobio plemićku titulu 1953. kao prvi čovek kome je uspelo da se popne na Mont Everest. On je između 1960. i 1961. ponovo došao na Himalaje na čelu ekspedicije čiji je cilj bio proučavanje fiziologije ljudskog organizma na velikim visinama. I traganje za Jetijem, onako usput.
Na tragove stopala u snegu brzo su naišli, ali je ser Hilari ocenio da su ih napravile obične životinje samo što su topljenjem snega uvećani i deformisani. Iz budističkog hrama dobili su na zajam skalp jednog Jetija. Analize su pokazale da pripada goralu, vrsti himalajske koze.
Ser Hilari je, dobro poznavajući šerpase, zaključio da su oni, mada nehotice, izazvali svetsku jetimaniju. On je uočio da šerpasi takoreći ne prave razliku između svog metafizičkog sveta, tj. mašte i folklora, i objektivne stvarnosti. Tako oni, recimo, veruju da Jeti po svojoj želji može da postane i nevidljiv.
Za šerpase je, po Hilarijevom mišljenju, postojanje Jetija "lepa bajka nastala iz retkih i uzbudljivih pojava neobičnih životinja uz priličnu dozu praznoverja, a sve to podgrejano tolikim oduševljenim ekspedicijama sa zapada".
Ovo, ipak, nije kraj priče o "odvratnom snežnom čoveku". Poznati britanski zoolog primatolog Vilijem Osman Hil ocenio je Hilarijev zaključak o nepostojanju Jetija "prilično ishitrenim" i krenuo da Jetijevo postojanje brani i to prilično argumentovano. Ser Hilari je na to izjavio kako on "nepostojanje Jetija ne negira kategorički već samo smatra da ga treba tražiti niže, među patuljastim rododendronima".
Pa ipak su, posle toga, traganja za Jetijem postala sve ređa uprkos povremenim vestima da je neki od njih viđen izdaleka. Čak uprkos fotografiji koju je 1986. slučajno naprvio Entoni Vuldridž. Ona jeste izazvala senzaciju, ali je sâm Vuldridž, nakon detaljne analize slike, priznao da će to pre bitineka stena koja podseća na čoveka nego Jeti.
Neoborivih dokaza da Jeti postoji zasad nema, što uopšte ne znači da on ne postoji. Možda će jednog dana neka nova ekspedicija napraviti opsadu Himalaja i okoline i tu stvar sa Jetijem raščistiti kao što se upravo događa sa Almasima na Kavkazu.

[iz "Politikinog zabavnika" #2109/1992]

Kada je čulo rzanje konja, ogromno stvorenje je ustalo sa gomile stabala kraj reke, okrenulo se i s druge strane vode ugledalo kako mu se približavaju dva konjanika. Konji, preplašeni iznenadnom pojavom ili, možda, mirisom, naglo su stali i počeli da uzmiču. Jedan konjanik, onaj bliži, skliznuo je iz sedla i našao se na zemlji.
Tada se, izgleda, uplašilo i ogromno dlakavo stvorenje i u velikim skokovima preko peščane obale požurilo u pravcu šume. Čovek zbačen sa konja potrčao je za njim držeći u rukama kameru od 16mm.
To je bio lično Rodžer Paterson, bivši profesionalni rodeo-kauboj, u slobodnom vremenu pronalazač i već dugo tragač za Bigfutom, uopštenim imenom datim ljudskoj ili životinjskoj vrsti čiji su pripadnici ostavljali krupne tragove stopala, jedini opipljiv znak da uopšte postoje.
U SAD ti tragovi uglavnom su nalaženi po šumovitim teško pristupačnim oblastima severozapada i oko granice s Kanadom. Američki divlji čovek tamo se naziva Saskvoč prema imenu koje mu je ko zna kada dalo pleme Sališ iz Britanske Kolumbije. Rodžer Paterson je godinama tragao za njim i slepo verovao u njegovo postojanje.

U petak, 20. X 1967. oko 13:15, Paterson i njegov prijatelj Bob Gimlin, s kojim je već nedelju dana krstario šumovitim visoravnima Kalifornije u blizini granice sa državom Oregon, jahali su u pravcu severa duž Blaf Krika, plitke rečice duboke tridesetak samtimetara. Tu su, čim su prešli gomilu oborenih stabala koja im je skrivala vidik, ugledali onog za kim su toliko godina tragali.
Paterson je, trčeći, snimao dok mu je objektiv kamere poskakivao. U trenutku kada se stvorenje, a Paterson je bio ubeđen da je to Bigfut, odnosno Saskvoč, hitajući prema šumi ponovo okrenulo, Paterson je kleknuo, uhvatio ga celog u kadar i snimio iz relativne blizine.
Ali, baš tada, sa užasom je video da nema više filma. U onoj brzini i uzbuđenju nije se ni setio da je kotur pri kraju jer je, u nadi da će napraviti dokumentarac o prebivalištu Saskvoča za neku televizijsku kuću, snimao predele kroz koje su prolazili.
Bob Gimlin ga je sve vreme pokrivao zapetom puškom, ali nije okinuo mada bi i mrtav Saskvoč bio više nego verodostojan dokaz da takav divlji čovek postoji. Njemu i Patersonu preostalo je još samo da naprave gipsane kalupe otisaka stopala u pesku dubokih oko 2,5 dugačkih 36 i širokih 10cm. Izmerili su i dužinu koraka Bigfuta koja je iznosila metar.

Ono što je Paterson snimio na svega sedam minuta filma, nešto više od jednog minuta gledanja, jedinstveno je u istoriji traganja za svim vrstama divljeg čoveka uključujući i čuvenog Jetija.
Početak, snimljen u trzaju, prilično je nerazgovetan. Zatim se ukazuje snažna figura širokih ramena i opuštenih grudi, po svoj prilici ženka. Telo je obraslo crnocrvenkastim krznom, osim dela lica i dlanova. Glava uvučena u ramena kao da nema vrata, čelo ispupčeno, oblik i izgled lobanje kao kod gorile.
Stvorenje se u skokovima, ali veoma lako i skladno, udaljavalo od objektiva kamere mašući dugačkim rukama. Kasnije ispitivanje filma pokazalo je da je težina tela padala naizmenično na jednu pa na drugu snažnu nogu blago savijenih kolena kao u smučara, dok kod čovek težina tela uvek pada na zategnutu nogu.
Ovaj film prikazan je na televiziji pred više od milion gledalaca i izazvao je veliko uzbuđenje i različite reakcije. Javljali su se ljudi koji su tvrdili da su i oni videli Saskvoča i opisivali gde, kada i kako. Mnogi su se spremali da organizuju traganje za njim.
Što se naučnika tiče, većina filmu nije pridala nikakav značaj smatrajući ga spretnom prevarom. Neku su ga, ipak, gledali bezbroj puta, analizirali i ocenili da nije ni falsifikat ni trik.
Englez Donald Griv, naučnik čije je specijalnost biomehanika, ozbiljno je proučavao Patersonov film i zaključio: ako je film snimljen brzinom od 24 fotograma u sekundi, figura na njemu mogla bi biti čovek kamufliran u Saskvoča i reč je o prevari. Ali, svaki trik je isključen ako je snimano brzinom od 16 do 18 fotograma u sekundi jer u tom slučaju ni jedno normalno ljudsko biće ne može da prođe kao nešto drugo, tj. snimak nije falsifikat.

Nažalost, Rodžer Paterson nije umeo da kaže kojom brzinom je snimao. U žurbi o tome uopšte nije razmišljao, a možda se brzina i promenila dok je padao s konja ili iz bisaga izvlačio kameru.
Sovjetski stručnjaci, koji su kasnije analizirali Patersonov film u Moskvi, pronašli su nov način za određivanje brzine snimanja. Kako je Paterson pojurio za Saskvočem sa aktiviranom kamerom, na filmu su registrovani Patersonovi skokovi pri svakom koraku, odnosno ritam njegovog kretanja.
Znači, ako je film snimljen brzinom od 24 fotograma po sekundi, Peterson je morao da načini šest koraka u sekundi što bi bilo daleko brže od rekorda svetskog prvaka u sprintu. Prema tome, procenili su Rusi, film je mogao biti snimljen samo brzinom od 16 fotograma u sekundi, pa je, prema tome, savršeno verodostojan.
Rodžer Paterson je umro 1972, a rasprave oko snimljenog Saskvoča nisu prestale. Rene Dainden je film odneo na ekspertizu u studio Volt Dizni najboljim svetskim stručnjacima za filmske trikove. Ako je Patersonov film falsifikat, rekli su tamo, onda su oni prema njemu obični amateri jer takvu savršenu prevaru ne bi umeli da snime.
Danas mnogi smatraju da je Patersonov film jedini pravi dokaz da se neka džinovska rasa antropoidnih čudovišta vrzma po divljim, skrovitim i nedovoljno ispitanim ćoškovima naše planete.

Patersonov snimak Bigfuta

[iz "Politikinog zabavnika" #2112/1992]

Y0da · Početnik Domaćeg.de

Jeti je samo izmisljeno stvorenje kojim naucnici pokusavaju nadomjestiti kariku koja povezuje majmuna i covjeka u evoluciji!
Ta karika ne postoji,naravno,jer majmuni i mi nemamo veze jedni s drugima ali kako bi "sveznajuci" naucnici priznali da jos nemaju odgovor na pitanje o nasem porijeklu!
Zato su uzeli nekakvu prastaru legendu i od nje stvorili razlog da se covjek zapita!
E,pa,po meni,taj razlog ne postoji!
U mom kraju postoje deseci prica o vampirima,vukodlacima i ne znam sve o kakvim stvorenjima pa kad bi pretpostavili da su su sve ove price osnovane to bi znacilo da su ovu planetu naseljavala ko zna sve kakva bica,a samo kosti dinosaurusa i mamuta su pronadjene!
Izgleda da mamuti nisu bili samo biljojedi! Laughing