Romantizam - Bajron-Cajld Harold

Charmed · Malo ~ mače ~

POSTANAK ČAJLD HAROLDA

26. juna 1809. dva prijatelja ukrcaše se u malom pristaništu Falmut na brod kapetana Kidsa sa kojim će ploviti do Lisabona. Smislivši unapred da na putu vodi arheološke beleške, Hobhauz je poneo sobom stotinu pera, dva galona mastila i znatan broj svezaka čistog papira. Bajron je i ovog puta postao magnetski pol čitave gomile slugu. "Svidelo se proviđenju da se umeša u korist nesrećne publike spremivši Hobhauzu uganuće ruke te više ne može da piše i kiša mastila prestala je da pljušti... A što se mene tiče, - Englesku sam napustio bez tuge - u nju ću se vratiti bez zadovoljstva. Sličan sam Adamu, prvom osuđeniku, ali ja nemam Evu i nikad nisam pojeo jabuku koja nije bila kisela", zabilježio je Bajron.
Proputovanje odvelo ih je od Lisabona do Sevilje, preko Kadiksa do Gibraltara. Na parobrodu od Gibraltara do Malte putnici zavoleše Hobhauza, koji im je naveče, posle obeda, pričao anegdote. Bajron se manje sviđao, jer se držao na otstojanju. Ne jedući skoro ništa, dizao se od stola pre ostalih. Držao se postrani, gledao u more i činio utisak kao da udiše sumornu poeziju stenja. Shvatajući njegovo osamljivanje kao prezir, putnici su ga strogo sudili. Zabeležen je njegov sveden pogled, bojažljiv i nepoverljiv. Da su mogli prozreti nemir što se skrivao iza takvog držanja, onu mučnu bojažljivost hromog čoveka, oni bi ga žalili. Bajron se priklonio nemom društvu talasa i zvezda, jer se plašio ljudi. Ali dešavalo se kad zauzme jedan stav koji odgovara njegovoj prirodi, da ga posle zadržava misleći da je otmen. I posmatrajući pramac kako se lagano ljulja i raseca talase, osećao je da ga svaki taj talasić udaljuje od njegovih neprijatnosti. Razmišljao je o svom detinjstvu ali s nekom smirenom blagošću kao da je ono pripadalo drugoj osobi. ZAŠTO NE BI NAPISAO JEDNU POEMU O OVOM POKLONIŠTVU? Još od detinjstva u njemu se gomilaju snažna osećanja, uskiptela u toj vreloj duši, i pretvaraju se u neku stvrdnutu lavu... Zamislio je junaka koji bi imao staro porodično ime, Čajld Biren, a koji bi bio Bajron, taj očajni, razočarani Bajron, koga Hobhauz ne poznaje a uostalom ne bi ga ni razumeo... Brod se ljulja na mesečevoj svetlosti!

Charmed · Malo ~ mače ~

JEDNOG JUTRA PROBUDIO SAM SE I VIDEO DA SAM SLAVAN

Posle štampanja Čajld Harolda Bajronov život se naglo preobrazio. Još uveče London bejaše za njega pustinja naseljena sa tri ili četiri prijatelja; sutradan to je bio grad iz Hiljadu i jedne noći, načičkan osvetljenim dvorcima koji su se otvarali najslavnijem među mladim Englezima.
Veliko otmeno društvo (što znači, kako je govorio Bajron, četiri hiljade osoba koje su na nogama dok ostali svet spava) uvek je spremno na izlive divljenja ili odvratnosti; među njima glas se širio brzinom munje. Jer oni su osećali potrebu za divljenjem. Francuska revojucija, zatim Bonaparta, razbudili su silne nade kod hiljada mladih Evropljna koje je razočarao Napoleon. U Engleskoj je naročito bilo jako osećanje uzaludnosti života u onim društvenim slojevima koji su se se zgadili nad zadovoljstvima zbog njihove lakoće, nad ratničkom slavom zbog dužine ratova, nad politikom zbog neprekidnog držanja vlasti od strane konzervativaca koje je spoljna opasnost učinila nepobedivim.
Pesnici, nemoćni ili plašljivi, nisu bili u stanju da izraze tu potajnu mučninu. Čajld Harold je bio prvi odjek jedne obmanute generacije. Najzad jedan mladi Englez naslikao je Evropu iz 1812. onakvu kakvom su je činili revolucije i ratovi. Za narod, koji je već deset godina odvojen od kontinentalnog života, priča o putovanju u Albaniju i boravak kod Suliota, bila je zanimljivija od putovanja u Indiju ili na Pacifička Ostrva. U Čajld Haroldu bilo je političkih beležaka koje su se mnogo sviđale zbog svoje neuobičajne smelosti. Bila je to pesma o moru i potomcima Vikinga, koje je Blokada lišila Okeana, i kroz nju su udisali vazduh ovlažen morskom penom čiji su slan ukus već počinjali da zaboravljaju. U istoriji jednog naroda uvek nailaze takvi trenuci kad su nedela vladajućeg poretka odvratna čak i onima koji uživaju njegove prednosti. U jednom takvom trenutku u životu Engleske pojavio se Čajld Harold.

Charmed · Malo ~ mače ~

I JA SAM TE VOLEO OKEANU!

Kao Čajld Harold i Bajron se "grozio vlastite zemlje". "Kako sam bio lud da se vratim", govorio je on. Sećao se mirisa majčine dušice i lavendla, jasnih planinskih obrisa iznad plavog mora, zemalja gde ni o kom nije brinuo niti ko o njemu.
U proleće 1917. lekari Bajronu preporučuju promenu vazduha. Zdrava klima uticala bi na snižavanje njegove groznice. Hobhauz je bio već peti mesec u Rimu i izučavao arheologiju; pozvao je svog prijatelja u posetu. Za Čajld Harolda Rim je bio najsavršenije mesto za sanjarenje. U svetu nije postojala lepša zaliha bajronovskih tema. Veličina i opadanje, ruševine i lepota, na svakoj okuci sretala su se mesta priznate lepote... Razmišljanje nad grobnicom Cecilije Metele. Kakva je ona bila, ta velika dama što spava u tvrđavi? Je li bila čedna i lepa? Da li je umrla mlada sa poslednjim rumenim zrakom na detinjim obrazima, ili jako stara, sa dugim svetlo - srebrnastim pletenicama? Imao je toliko čulnog osećanja da se raznežio nad grobnicon te nepoznate...Sanjarenje na Palatinu. Noćne ptice uvlačile su se među kamenje obavijeno bršljanom, kamenje od koga je nekad bio sazidan dvorac Imperatora... Večni moral svake ljudske istorije. Sloboda porađa slavu, zatim Slava Bogatstvo, Tiranija dovodi Varvare, i krug se ponavlja...
George Gordon Noel Byron ( 1788-1824 )

Šta činiti usred te bede ljudskih stvari? Strofa prometejska, proročka i s pravom ponosna, utapa odgovor u njedrima okeana...

Eladan · Odomaćeni član

Ovo je pravo romantičarsko delo, napisano sa glavom u oblacima... Ipak, nesporno je da je Bajron živeo sebe kroz Harolda i to je najveći kvalitet dela, što vidimo razvoj jedne krhke lirske duše