Odisej Eliti

Eladan · Odomaćeni član

Da li je neko čitao neku pesmu ovog velikog pesnika, inače nobelovca?
Čekam da čujem vas, pa ću uskoro postaviti neku njegovu pesmu

Eladan · Odomaćeni član

Uh, ne mogu da verujem da ga niko odavde ne voli Sad

Ništa, evo onda da vam pokažem o kakvom se pesniku radi...

Telo leta

Minulo je vreme otkad se čula poslednja kiša
po mravima i gušterima
gori sada beskrajno nebo
voće poprima boju na svojim usnama
otvaraju se pore zemlje polako polako
i kraj vode koja kaplje ritmički
jedna ogromna biljka gleda u oči sunca!

Ko je onaj koji leži gore na peskovitim
[marq=right:8cfb71d869]obalama[/marq:8cfb71d869]
na leđima pušeći srebrnodimeće maslinovo
[marq=right:8cfb71d869]lišće[/marq:8cfb71d869]
Zunzari se greju na njegovim ušima
mravi mile po njegovim grudima
gušteri kližu po zelenilu pazuha
i kroz morske trave njegovih nogu prolazi
[marq=right:8cfb71d869]talas[/marq:8cfb71d869]
koji je poslala mala raspevana sirena:

O telo leta nago sagorelo
izgriženo od ulja i soli
telo stena i treptaja srca
veliko lepršanje ivine kose
disanje poljskog melema iznad kovrdžavog
[marq=right:8cfb71d869]dečaka[/marq:8cfb71d869]
Punog zvezdica i četina
telo dubokoplovećeg dana!

Dolaze lagane kiše silni gradovi
prolaze istučena kopna u kandžama vejavice
koja pomodruju dubine sa besnim talasima
gnjure brda u gusta vimena oblaka
ali ipak pored svega smešiš se bezbrižno
i opet nalaziš svoj besmrtni čas
kao na peskovitim obalama opet te nalazi
[marq=right:8cfb71d869]sunce[/marq:8cfb71d869]
kao unutra nagu tvoje zdravlje nebo.

Eladan · Odomaćeni član

Lakonski

Toliko me opalio pečal smrti, da se
moj sjaj vratio na sunce.

On me šalje u savršeni spoj
kamena i vazduha,

I tako, onog kog sam tražio, sam sam ja.

O platneno leto, o smišljena jeseni,

Blaga zimo,

Život ruši plodove maslinovog lišća

I u noći bezumnih sa malim cvrčkom
opet se potvrđuje zakonitost
[marq=right:1d0bb010f8]Neočekivanog[/marq:1d0bb010f8]

Eladan · Odomaćeni član

Jelena

Prvom kapi kiše ubijeno je leto
pokvašene su reči iz kojih su nastale vedrine
sve reči kojima si Ti bila jedini cilj!
Gde ćemo sada ispružiti naše ruke kad nas
[marq=right:5c7dbcd1db]vreme ignoriše[/marq:5c7dbcd1db]
Gde ćemo sada ostaviti naše oči kad su daleke
[marq=right:5c7dbcd1db]linije potonule u oblake[/marq:5c7dbcd1db]
Sad kad su se sklopile tvoje trepavice na
[marq=right:5c7dbcd1db]naše predele[/marq:5c7dbcd1db]
I jesmo - kao kad je kroz nas prošla magla -
sami samcijati opkoljeni tvojim mrtvim
[marq=right:5c7dbcd1db]slikama[/marq:5c7dbcd1db]

Sa čelom na oknu bdimo novu patnju
Smrt nije ta koja će nas zgaziti jer postojiš Ti
postoji negde jedan vetar koji te oživljava
odeva te iz blizine kao što te odeva iz daljine
[marq=right:5c7dbcd1db]naša nada[/marq:5c7dbcd1db]
Jer postoji negde
zelena livada dalje od tvog smeha sve do sunca
govoreći poverljivo da ćemo se opet sresti
ne smrt nije ona od koje ćemo se braniti
već sićušna kap jesenje kiše
jedno mutno osećanje
miris vlažne zemlje u nama koji se udaljujemo
[marq=right:5c7dbcd1db]sve više[/marq:5c7dbcd1db]

Iako tvoja ruka nije u našim rukama
iako naša krv nije u venama tvojih snova
svetlost na bestelesnom telu
i nevidljiva muzika u nama O melanholičnosti
prolaznosti koje nas još drže na svetu
vlažan su vazduh trenutak jeseni rastanak
gorak oslonac uspomena ispod lakta
koje nadolaze kad nas noć odvaja od svetlosti
iznad prozora koji gleda na tugu
koji ne vidi ništa
jer su već postale nevidljiva muzika plamen
[marq=right:5c7dbcd1db]na ognjištu[/marq:5c7dbcd1db]
Otkucaj velikog zidnog sata
jer su već postale pesma stih do stiha zvuk
[marq=right:5c7dbcd1db]sličan kiši suze i reči[/marq:5c7dbcd1db]
reči ali ne kao nešto drugo ali i one kojima
[marq=right:5c7dbcd1db]si jedini cilj Ti[/marq:5c7dbcd1db]

alex_1389 · Početnik Domaćeg.de

Mnogo su duboki stihovi. Nisam nikad cuo za ovoga pjesnika. Ako znas nesto ukratko napisi o njemu. Po imenu bi rekao da bi mozda mogao da bude Grk. Hvala ti na svim stihovima koje postras, mnogo mi se svidjaju.

Eladan · Odomaćeni član

Jeste, Odisej Eliti je moderni grčki pesnik. Postaviću uskoro i njegovu biografiju, a do tada uživaćemo u njegovim stihovima Smile

Poreklo pejzaža ili kraj samilosti

Odjednom, senka laste pokosila je poglede
njenih nostalgija: Podne.

Zgrabi oštar šljunak, i polako, sa umenjem,
[marq=right:bb61b6e19a]sunce[/marq:bb61b6e19a]
sa površine ramena Eftidikove kćeri ureza
krila zefiru.

Svetlost negujući moju kožu, pojavi se u
[marq=right:bb61b6e19a]jednom trenutku[/marq:bb61b6e19a]
na grudima sa ljubičastim tragom, tamo
[marq=right:bb61b6e19a]gde me[/marq:bb61b6e19a]
griža savesti dodirnu, i trčah kao lud.
[marq=right:bb61b6e19a]posle,[/marq:bb61b6e19a]
u presavijenim listovima osuši me san i
[marq=right:bb61b6e19a]ostah[/marq:bb61b6e19a]
sam. Sam.

Zavideo sam neprimetnoj kapi koja je
[marq=right:bb61b6e19a]slavila anasone.[/marq:bb61b6e19a]
Da sam bio istovetan sa zadivljenim okom
[marq=right:bb61b6e19a]koje[/marq:bb61b6e19a]
je udostojeno da vidi kraj Samilosti!

Ili sam možda bio? Na neravnini stene,
[marq=right:bb61b6e19a]puzivši sa vrha[/marq:bb61b6e19a]
do dna i upoznavši svoje uporne čeljusti
koje su razdirale lešinu u nekom veku.

I taj pesak tamo, nataložen od radosti koje
[marq=right:bb61b6e19a]mi je[/marq:bb61b6e19a]
dalo more, nekada kad su psovali ljudi, i
pružio sam korak sa žurbom da se u
[marq=right:bb61b6e19a]njemu[/marq:bb61b6e19a]
razonodim. Je li to bilo ono za čim sam
tragao? Bezazlenost?

Dok je voda menjala svoj tok ušao sam u
[marq=right:bb61b6e19a]smisao mirte[/marq:bb61b6e19a]
gde beže zaljubljeni. Opet sam čuo svilu
[marq=right:bb61b6e19a]koja[/marq:bb61b6e19a]
je dahćući dodirivala moje kosmate grudi.
I glas "zlato moje", noć u jaruzi gde sam
sekao poslednje uže zvezde i pazio da uzme
oblik slavuja.

Kakve strasti stvarno, i kakve podsmehe
[marq=right:bb61b6e19a]doživeh sa onim[/marq:bb61b6e19a]
malim obećanjem za dva oka i prstima van
sablažnjivosti. Te godine - a da - bile su
kada sam činio da postane tako nežno to
ogromno plavo!

Rekoh. I okrenuvši lice svetlosti opet videh
[marq=right:bb61b6e19a]da me[/marq:bb61b6e19a]
posmatra bez samilosti.
I to je bila bezazlenost.

Lepa, i uznemirena od nataloženih godina
[marq=right:bb61b6e19a]ispod znako-[/marq:bb61b6e19a]
nosnog Sunca, plakala je kćerka
Eftidikova!

Koja me je gledala kako hodam, opet u ovom
[marq=right:bb61b6e19a]svetu,[/marq:bb61b6e19a]
bez bogova, ali težak od toga što sam
živeći oduzimao od smrti.

Odjednom, senka laste pokosila je poglede
njenih nostalgija: Podne.

Eladan · Odomaćeni član

Odisej Eliti rođen je 1911. u Iraklionu (Krit, Grčka). Prvu knjigu poezije pod naslovom Orijentacije objavio je 1940. god. Potom slede Sunce prvo (1943), Šest i jedno kajanje za nebo (1960), Drvo svetlosti, Četrnaesta sa lepotom, Vrhovno sunce i Monogram (1971) kao i knjiga eseja Otvorena knjiga (1974). Najznačajnije i najpoznatije njegovo delo Hvaljeno jest pojavilo se prvi put 1959. god. Jedan je od najznačajnijih pesnika savremene grčke poezije koji uživa veliki ugled u svetu. Nobelovu nagradu za književnost dobio je 1979. god.

Eladan · Odomaćeni član

Pazite samo ovu poetičnost... Ovako nešto treba umeti...

Sedam dana za večnost

Nedelja - Jutro, u hramu Moshofora
[marq=right:3110e0cbe6]Kažem: neka postane[/marq:3110e0cbe6]
istinita kao drvo lepa Miroto. I njena
ovca, gledajući
pravo u oči moga ubice. Za trenutak da
kazni najgorčiju
budućnost.

Ponedeljak - U prisustvu trave i vode
[marq=right:3110e0cbe6]kraj mojih nogu.[/marq:3110e0cbe6]
Što znači da postojim. Pre ili posle
[marq=right:3110e0cbe6]pogleda koji će[/marq:3110e0cbe6]
me skameniti, desna ruka visoko držeći
[marq=right:3110e0cbe6]ogroman plavi[/marq:3110e0cbe6]
klas. Da bi stvorio nove zodijake.

Utorak - Izlazak brojeva. Rvanje jedinice
[marq=right:3110e0cbe6]sa devetkom na pustoj [/marq:3110e0cbe6]
plaži, punoj crnih kamenica, gomila
[marq=right:3110e0cbe6]morske trave, velikog[/marq:3110e0cbe6]
skeleta zveri na stenama.
Moja dva stara voljena konja, ržući
[marq=right:3110e0cbe6]iznad pare[/marq:3110e0cbe6]
koja se podiže iz sumpora u moru.

Sreda - S druge strane Munja. Sagorela
[marq=right:3110e0cbe6]ruka koja će opet [/marq:3110e0cbe6]
opsovati. Da poravna bore sveta.

Četvrtak - Otvorena vrata: kamene
[marq=right:3110e0cbe6]stepenice, cvetovi geranije,[/marq:3110e0cbe6]
i još dalje providni krovovi, zmajevi,
[marq=right:3110e0cbe6]parčad školjki na[/marq:3110e0cbe6]
suncu. Jarac lagano preživa vekove, i
[marq=right:3110e0cbe6]dim, tanušan penje se[/marq:3110e0cbe6]
između rogova.
U potajnom času, u zadnjem dvorištu,
[marq=right:3110e0cbe6]ljubi se kćerka[/marq:3110e0cbe6]
baštovana, i od velikog zadovoljstva,
[marq=right:3110e0cbe6]pada i lomi se[/marq:3110e0cbe6]
saksija.
O, da spasem taj zvuk!

Petak - "Preobraženje" žena koje sam
[marq=right:3110e0cbe6]voleo bez nade: Eho.[/marq:3110e0cbe6]
Ma-ri-na! E-le-ni! Na svaki otkucaj
[marq=right:3110e0cbe6]zvona,[/marq:3110e0cbe6]
jorgovan u mom zagrljaju. Posle toga,
[marq=right:3110e0cbe6]čudna svetlost[/marq:3110e0cbe6]
i dva raznolika goluba koja me nose
[marq=right:3110e0cbe6]visoko na jednu[/marq:3110e0cbe6]
kuću obloženu puzavicom.

Subota - Kiparisi moga srca, koje seku
[marq=right:3110e0cbe6]okrutni i nemi ljudi:[/marq:3110e0cbe6]
za veridbu ili smrt: Kopaju zemlju
[marq=right:3110e0cbe6]okolo i krope je[/marq:3110e0cbe6]
vodicom karanfila.
Posedujući već navedene reči koje
[marq=right:3110e0cbe6]razvejavaju[/marq:3110e0cbe6]
beskonačnost!

Eladan · Odomaćeni član

Godište plavog sećanja

Maslinjaci i vinogradi čak do mora
crveni čamci još dalje čak do sećanja
zlatni prekrivači avgusta u podnevnom snu
sa morskim travama ili ostrigama. O onaj
[marq=right:78a37dc446]brodić[/marq:78a37dc446]
tek zaplovio zelen, koji još čita u mirnom
zalivu voda. Ima boga.

Prošlo je večno lišće ili šljunak
sećam se dečaka mornara koji su odlazili
crtajući jedra kao svoje srce
pevali su o četiri strane sveta
i imali naslikan severni vetar na grudima.

Šta sam tražio kad si stigla obojena
[marq=right:78a37dc446]izlazećim suncem[/marq:78a37dc446]
sa godištem mora u očima
i sa zdravljem sunca na telu - šta sam
[marq=right:78a37dc446]tražio[/marq:78a37dc446]
duboko u morskim pećinama u širokim
[marq=right:78a37dc446]snovima[/marq:78a37dc446]
gde je vetar zapenio svoja osećanja
nepoznat i plav urezujući na svoje grudi
[marq=right:78a37dc446]moj morski grb[/marq:78a37dc446]
Sa peskom na prstima zatvarao sam prste
sa peskom u očima stezao sam prste
bilo je bolno
sećam se bio je april kad sam prvi put
[marq=right:78a37dc446]osetio tvoju ljudsku vrednost[/marq:78a37dc446]
tvoje ljudsko telo od gline i greha

kao naš prvi dan na zemlji
slavili su cveće ali sećam se bolelo te
bio je jedan dubok ujed na usnama
i jedna duboka ogrebotina na koži u pravcu
[marq=right:78a37dc446]gde se uvek urezuje vreme[/marq:78a37dc446]

Ostavih te tada

I jedan zvučni dah podiže bele kuće
bela osećanja sveže umivena na nebu koje je
sjalo jednim osmehom

sada ću imati kraj sebe krčak besmrtne vode
imaću jedan oblik slobode vetra koji drhti
i one tvoje ruke u kojima će se mučiti Ljubav
i onu tvoju školjku od koje će odzvanjati
[marq=right:78a37dc446]Egej.[/marq:78a37dc446]

Eladan · Odomaćeni član

Lik Beotije

Ovde gde pusti pogled razvejava i besmrtnost
ovde gde se čuju duboki koraci vremena

gde se otvaraju veliki oblaci zlatna šestokrila
ovde preko svoda neba
reci mi gde je počela večnost
reci mi gde je mesto gde boliš
i kakva je sudbina kratkovečnosti

o zemljo Beotije koju ostavlja vetar

šta se desilo sa onim orkestrom nagih ruku u
[marq=right:479146b772]dvorcima[/marq:479146b772]
sa milosrđem koje se penje kao sveti dim
gde su kapije sa antičkim pticama koje su
[marq=right:479146b772]pevale[/marq:479146b772]
i zveckanje koje je dočekivalo zoru užasa
[marq=right:479146b772]naroda[/marq:479146b772]
kad je sunce ulazilo trijumfalno
kad je sudbina treperila na koplju srca
i palila međusobna cvrkutanja
šta se desilo sa onim besmrtnim martovskim
[marq=right:479146b772]žrtvama levanica[/marq:479146b772]
grčkih linija u vodi trave
ranjena čela i laktovi
vreme mnogih neba okreće se roze
ljudi su hodali
puni tuge i snova

Lik opor! Oplemenjen vetrom
letnje bure koja jarkoplave tragove
ostavlja na obronke brda i orla
na linijama tvog dlana pokazuje sudbinu

šta znaš da gledaš i šta znaš da oblačiš
odevena muzikom trave i kako hodaš
kroz vresak i žalfije
do krajnjeg dometa strele

na ovoj ilovači Beotije
unutar pustinjskog marša stena
zapalićeš zlatni svežanj vatre
iščupaćeš zlu plodnost sećanja
da ostaviš gorku dušu divljoj nani!

Eladan · Odomaćeni član

Marina stenja

Tvoje usne imaju ukus bure - ali gde si
[marq=right:984c4045e3]lutala[/marq:984c4045e3]
celog dana tvrdo sanjarenje kamena i mora
olujni vetar ogoleo je brda
ogoleo je tvoju žudnju do kostiju
i zenice tvojih očiju uzeše palicu himere
u zebnji sa penom sećanja!
Gde je poznati uspon malog Septembra
na ilovači gde si se nekad igrala gledajući
[marq=right:984c4045e3]dole[/marq:984c4045e3]
u duboke buljuke drugih devojaka
po uglovima gde su tvoje drugarice ostavljale
[marq=right:984c4045e3]pregršti ruzmarina[/marq:984c4045e3]

- Ali gde si lutala
celu noć tvrdo sanjarenje kamena i mora
rekao sam ti da meriš preodenutu vodu
[marq=right:984c4045e3]njene svetle dane[/marq:984c4045e3]
ležeći na leđima da uživaš svanuće stvari
ili da opet lutaš žutim poljima
sa jednom detelinom svetlosti na grudima na svojim
[marq=right:984c4045e3]grudima heroino jamba[/marq:984c4045e3]
tvoje usne imaju ukus bure
tvoja haljina je crvena kao krv
na dnu zlatnog leta
i miris zumbula - ali gde si lutala

silazeći prema obali šljunkovitog zaliva
tamo su bile hladne slane morske alge
ali dublje je jedno ljudsko čuvstvovanje
[marq=right:984c4045e3]koje je krvarilo[/marq:984c4045e3]
i sa iznenađenjem širila si svoje ruke
[marq=right:984c4045e3]izgovarajući njegovo ime[/marq:984c4045e3]
penjući se lagano do prozračnosti dubine dna
gde je sjao tvoj zodijak

Čuj reč je mudrost poslednjih
i vreme je gnevni vajar ljudi
i sunce stoji iznad njega kao zverska nada
i ti blizu njega prigrljuješ jednu ljubav
sa ukusom gorčine na usnama

Ne možeš računati na tišinu do srži drugog
[marq=right:984c4045e3]leta[/marq:984c4045e3]
da bi promenila svoj tok reka
i da bi te povela nazad svojim majkama
da bi opet ljubila druge trešnje
ili da bi otišla jašući maestral

Prilepljena na stenama bez juče i sutra
u opsnostima stena začešljanim olujama
pozdravićeš svoju zagonetku

Eladan · Odomaćeni član

San junaka

Još mirišu tamjani i i maju oblik sagorelog od
[marq=right:611cec2183]svojih[/marq:611cec2183]
premošćavanja na Tamna Velika Mesta.

Tamo gde ih je odjednom bacilo Nepomično.

Potrbuške, na zemlji kojoj je i najmanja
[marq=right:611cec2183]breberina*[/marq:611cec2183]
bila dovoljna da zagorča vetar Ada.

(Jedna ispružena ruka, pričao si, borila se da
bi se oslonila
na budućnost, a druga ispod napuštene
glave,
okrenute bočno

kao da gleda poslednji put u oči nekog
unakaženog konja,
gomile ruševina koje se dime)...

nastaviće se...

* breberina - višegodišnja biljka iz roda anemona, 7-30cm visoka, glatke stabljike, raste po šumama sa cvetovima koji mogu biti u raznim bojama