Dusan Kovacevic The Best

Daca · ~Žena Sanjicinog švalera~

5. U POTKROVLJU ILI »ODLAZAK«

VREME: 3. 8. 1972. Prošlo je 23 časa.
MESTO: Već viđeno potkrovlje u porodičnoj kući Topalovićevih. Mnoštvo stvari spremljeno je za put: dva velika ruksaka, uvijeni šator i mape, delovi garderobe... Prostoriju obasjava slaba svetlost iz ugla.
PRISUTNI: Kristina se šminka... Mirko ulazi iz hodnika. Zatvara vrata za sobom. Odlazi do prozora i viri napolje ... Nervozan je ...
MIRKO: Vidiš, Đavola opet nema ... Dosta mi je njega ... i ljudi u ovom gradu. Ulice postaju sve uže, a ljudi je sve više. Uskoro će se ovde jesti, kidati, daviti... Ovo više nije grad, ovo je džungla. Ali, sad je svršeno, draga Kristina. Gotovo je, jednom zauvek ... Sumnjam da ćemo se ikad više vratiti... Dosta smo nas dvoje živeli u ovoj pacovskoj jazbini, među nakazama. Znaš, džukela je jedva dočekala da je pustim na ulicu. I čim je izašla, pobegla je urlajući od sreće. Nije se nijednom okrenula ... Auto sam izgurao do kapije. Sačekaćemo još koji minut ...
(Mirko iznosi stvari u hodnik ... Šapuće.)
Draga Kristina, stani kod prozora. Ako naiđe Đavo reci mu da ide na prstima ... Nisi mi rekla gde ste noćas bili do dva sata? Ja to moram znati pre nego krenemo. On mi je rekao da ste tražili mene i Olju po ulicama ...
(Kristina proviruje kroz prozor na kosom krovu ... Mirko šeta.)
KRISTINA: Mirko ...
MIRKO: Ćuti, molim te. To je priča za budale i idiote ... Nešto si uznemirena. Nervozna ... Znam šta hoćeš da mi kažeš, ali tu sam priču već čuo i video ... Zašto si se sad šminkala dva sata? Molim? Za mene? Za mene si se šminkala, a znaš da ne podnosim kad se mažeš ko neka uličarka. Vidi na šta ličiš ...
(Mirko je hvata za ramena i odvlači do ogledala.)
MIRKO: Pogledaj se ... Na šta to ličiš? Oću ja po svetu da idem sa kurvom? Oćeš da nam dobacuju i nude novac? Oćeš da izigravam makroa?... Sve mi je jasno.
KRISTINA: Mirko ...
MIRKO: Ćuti! Ni reči! Dosta mi je tvojih priča. Nas dvoje smo se dogovorili kao ljudi: kad dođe vreme da se raziđemo, onda da to i lepo kažemo. A ne iza leđa, kurvinjski... To je podlo, draga Kristina. Veoma podlo ... Njega ću noćas ubiti.
(Iz džepa vadi veliki »skakavac«. Oštrica noža iskoči i blesne.)
Neće se više nikad ponoviti ona scena kod Olje u stanu. Neće Mirko više stajati i gledati dok se vas dvoje vatate i žvalavite ... Nikad više. A to ste radili i sto puta ranije, samo sam se ja pravio da ne znam. Dogovorili ste se da i on pođe sa nama, pa da me negde usput ubijete ... Gde ste bili noćas? U parku? U soliteru? U podrumu ... Ja sve razumem kad mi se lepo kaže. Meni je jasno da ti moraš, po nekim statistikama, da se tucaš 4.000 puta u životu. To mi je jasno, ali si mi to morala reći! Morala si reći: Mirko, tvoj svet je težak. Dosadio si mi. Nosi se sa tim tvojim ludačkim planovima. Oslobodi me jednom. Ti me u ovoj jazbini držiš kao zatvorenika. Plašiš se da me izvedeš iz kuće, u kojoj je samo mrak. I ja bih te pustio na ulicu. Ti bi otrčala kao onaj pas što je otrčao. Ne bi se okrenula. Ne bi, draga Kristina. Ja sam tebe i tebi slične odavno pročitao. Ja vas leđima osećam i vidim. Evo, čim zatvorim oči, istog trenutka mi se mota film: plešete, muzika svira ... on ti provlači ruku kroz kosu ... ljubi te ... Ti se ne opireš, a ja čekam da me pozoveš: Mirko! Ja bih utrčao i ubio ga ... Morao sam da kleknem. Pozlilo mi je, vrtelo mi se u glavi, krv mi je penila i kapljala na oči... Slušaš li ti mene? Dokle ćeš da gledaš kroz prozor? Dokle ćeš da ga očekuješ? Molim, promrmljala si: »Oh, bože.« To si rekla? Jesi, nisam gluv i nisam glup! Govoriš »Bože« a misliš na Đavola. Znam te ja. Pročitao sam te odavno. I sad si se osmehnula. Misliš, samo ti mene čitaj dok ti ne pobegnem. Je li tako? A? Dosta! Ni reči više Kristina! Ni reči! Zaveži jednom kurvo prokleta! Zaveži jednom i prestani da me mučiš! Prestani da mi krv piješ i život uništavaš! ... On dolazi! Zato se ti smeškaš! On ide! Dogovorili ste se da me noćas ubijete i pobegnete mojim kolima! Nećete! Nećeš kurvo!... Nećeš... Ja ću vas ... Kristina!!!
(Mladić se grčevito savija nad Kristinom. Njena majica postaje crvena. Iz predsoblja dopire bat koraka... Mladić skoči, držeći spreman nož. U sobu upadaju: Laki, Milutin, Aksentije i Bili Piton. Mirko pokušava da izađe, ali ga otac zadržava.)
MIRKO: Pusti me! Ja moram da ga nađem!
LAKI: Mirko, smiri se ... Mirko ...
MIRKO: On je pokušao da me ubije. Opkolite kuću, ne sme da pobegne! Držite ga ...
(Začu se zvonce. Svi se uznemiriše. Laki se prvi pribra: podiže Kristinu, iznosi je iz sobe.)
LAKI: Tata, uzmi mu nož. A ti, Bili, idi i vidi ko je. Ako je milicija, obavesti nas.
(Laki, noseći Kristinu, i Bili izjuriše u predsoblje. Milutin zagrli Mirka; polako mu uzima nož i odvodi ga do kauča. Mladić malaksalo seda ... Gleda ukočeno, tupo, izgubljeno... Vraća se Bili.)
MILUTIN: Ko je?
BILI PITON: Neka devojka. Traži Mirka.
LAKI (ulazi): Je li milicija?
BILI PITON: Nije. Neka devojka. Rekla je samo, da prenesem Mirku, da su Đavola uhapsili. Neće moći da putuje sa njim ... Pucao je na nekog zlatara. Misli da ga je ubio.
MILUTIN: Ništa novo. Čak me je i razočarao. Ja sam očekivao da će pobiti pola Beograda.
MIRKO: Gde je Kristina?
LAKI: Spava ... u sobi... Samo ti miruj.
MIRKO: Tata, video si sam ... Đavo je ubio Kristinu. On je bio tu ... a onda je zgrabio nož ... Ne, ja ga moram pronaći. Sad, odmah! Ja ga moram ubiti! Neće se izvući... Pusti me! ...
(Laki i Milutin zadržavaju mladića, koji se trese i plače. I Bili je priskočio.)
MILUTIN: Mirko, smiri se. Ja sam malopre ubio Đavola.
LAKI: Jeste, Mirko, tata ga je ubio.
MIRKO: Jesi?
MILUTIN: Jesam, jesam.
MIRKO: Bravo, deda ...
MILUTIN (tiho Lakiju): Idi donesi rakiju. Vidiš da će poludeti. Brzo.
(Laki otrča. Aksentije se prvi put pomeri.)
AKSENTIJE: Naše dete. Malo je slab sa živcima, ali je naš. I ti si takav bio, Milutine.
BILI PITON: Mirko Topaloviču, sine moj, smiri se. Ja znam da je tvoja duša napaćena i povređena, ali se moraš smiriti.
MILUTIN: Dođi kod prozora ... Diši, samo diši...
(Laki se vraća, noseći flašu rakije.)
LAKI: Laki je doneo svome sinu dobru kapljicu. Moramo proslaviti Đavolovu smrt. Hajde, Mirko, trgni... Znam, znam da ne piješ, ali trgni. Nema više Đavola ... Tako ... Još malo ...
(Mirko pije iz flaše. Napijaju ga... a onda i sami piju: flaša kruži iz ruke u ruku. Ubrzo svi postaju raspoloženiji i veseliji.)
MIRKO (mirno, opušteno): Tata, znaš, ja sam ubio Kristinu. Morao sam. Ona me je varala sa Đavolom.
AKSENTIJE: Varala te? Kristina? Kučka prokleta. Varala te sa Đavolom, a ovde se pravila poštena. Nije mi dozvolila ni da je uštinem. Neka, neka si je ubio. Tako sam ja i moju ženu � ko mačku. Nema tu cile-mile ...
MIRKO (nategne iz flaše: pripito obrisa usta): Znate, dragi moji, ja sam dugo razmišljao i na kraju uvideo da je našoj porodici i našoj radionici potreban obrazovan, školovan čovek. Ja skromno mislim da sam to ja!
(Aplauz prisutnih.)
MIRKO: Istina, ja nisam završio fakultet, jer nemam srednju školu, ali sam se pripremao. Zato, ako vam je potreban direktor, sposoban i pametan čovek � tu sam!
(Aplauz prisutnih.)
LAKI: Bravo! Najzad si se opametio! Eh, majku mu, što je nisi ranije ubio!
MIRKO: Samo, odmah vam moram reći: ako hoćete da me slušate � sve uzimam u svoje ruke! Ja ću imati glavnu reč!
LAKI: Naravno! Tvoja prva i poslednja! Znao sam da ćeš kad-tad pristati.
MIRKO: Dosta! ... Slušajte: prvo, mi moramo osvojiti evropsko tržište! Moramo postati pojam poslovnosti i efikasnosti!
(Mirko se penje na stolicu i drži fanatičan govor, koji ostali prihvataju sa ovacijama.)
MILUTIN: Opraštam ti sve pare koje si mi pokrao!
MIRKO: Zaveži, deda! ... Mi moramo osvojiti svetsko tržište! Mi moramo imati veći profit od najvećih tvornica automobila! Smrt je jedini siguran i večiti posao! Sve može da izumre i da nestane, jedino će smrt večito biti živa i besmrtna! Iz godine u godinu, budućnost smrti je sve perspektivnija! Drugovi i drugarice ...
AKSENTIJE: Bez drugarica. One su pokojne.
MIRKO: Nemoj da me prekidaš!
LAKI: Deda!
MILUTIN: Tata, udariću te.
BILI PITON: Dozvolite mu da rekne mudre reči.
AKSENTIJE: Duboko se izvinjavam.
MIRKO: Vi vidite, niste ćoravi, koliko ljudi gine u svetu, po raznim rarištima. Vi vidite koliko ljudi umire od raznih izlečivih bolesti i od gladi! Mi se moramo probiti i sve te ljude uzeti pod svoje! Dosta je bilo sitnih poslova u Beogradu! Mi smo prevazišli ovaj grad i ovu zemlju! Mi smo sposobni da sahranimo ceo svet! Došao je pravi trenutak za veliki svetski posao!
PRISUTNI: Živeo!!!
MIRKO: Ova kuća će postati strah i trepet za konkurenciju! Mi ćemo zaposliti sve one koji u ovoj zemlji nemaju posla! Neće niko više ići da radi u Nemačkoj, Švedskoj ...
PRISUTNI: Živeo!!!
MIRKO: Od danas se menja firma ove kuće! Ono sr**je od firme »Dugo konačište« zameniće ogromna svetleća reklama »Topalovich und Welt«!
PRISUTNI: Živeo!!!
(Mirko skoči sa stolice, okružen uzvikanim i razdraganim ljudima.)
MIRKO: A sad vas pozivam da se provozamo po gradu! Od danas se gazi samo napred!
(U sobu bojažljivo ulazi Olja. Devojka nosi čašu vode i lekove.)
OLJA: Gospodine, vaš lek ...
AKSENTIJE: Beži s tim!
MIRKO: Stani! Sad ću vam pokazati da je Mirko sposoban da spava sa svakom ženom! Čuo sam kako pričate da sa mnom »nešto nije u redu ...«
(On navali na Olju. Obara je na pod. Ostali ga okružuju. Pijano se smeju. Posle nekoliko trenutaka, Aksentije zadovoljno uzviknu.)
AKSENTIJE: Gospodo, ovako ubijanje odavno nisam video! Ovo je prvi put, posle velikih podviga moga oca, da neko jebe sa toliko snage i znanja! Mirko je na najboljem putu da nasledi čukundedu Maksimilijana! Ponovo će drhtati evropski dvorovi i evropske gospođice! Ovo je čudo! Ovo se rađa jednom u istoriji čovečanstva!
(Aksentijev hvalospev »pokriva« potmulo brujanje automobilskog motora. Rad mašine postaje sve jači i zaglušljiviji.)

Daca · ~Žena Sanjicinog švalera~

6. ULICE BEOGRADA ILI »GAZI GA«!!!

VREME: Ista noć kad je Mirko ubio Kristinu.
MESTO: Ulice Beograda.
PRISUTNI: Laki za volanom porodičnog automobila. Mirko sedi do njega. Na zadnjim sedištima su: Milutin, Aksentije i Bili Piton. Društvo je raspoloženo, veselo. Pevaju: »Što se bore misli moje«. Farovi automobila su dugi i jaki... Laki menja brzine.
MILUTIN: Gas! Neka se raspadne!
MIRKO: Do daske!
(Kola uleću u krivine. Ljudi se grčevito drže.)
LAKI: Malo smo se zaneli!
MILUTIN: Nemoj da ga žališ! Gas!
MIRKO: Tata, vidi ga! Vidi onog bogalja! Zgazi ga!
LAKI: Da gazim?!
BILI PITON: Gazi, Laki Topaloviču, gazi!
LAKI: Pazi! ... Ala se usro!
(Smeju se i osvrću.)
MILUTIN: Skočio je kao zec! Trči na obe noge!
LAKI: Idemo preko Bulevara Revolucije!
MILUTIN: Zar ne može brže?!
MIRKO: Pusti mene da vozim! Gnjaviš mnogo!
MILUTIN: Uzmi, Mirko, krntiju pod svoje! Ti vozi!
MIRKO: Sad ćete da vidite kako se upravlja!
(Laki i Mirko menjaju mesta za vreme vožnje... Mirko odmah dodaje gas. Motor ječi i urla.)
MILUTIN: Tako je! Tako se vozi! Tako!
AKSENTIJE: Mirko! Vidi onu ženu! Gazi je! Zaslepi je farovima!
(Farovi automobila postaju toliko jaki da je nemoguće gledati u pravcu kola... Svetlost prisiljava »pešake« da obore glavu ili rukama zaštite oči. Takva svetlost i strašna buka ostaju do samog kraja. Ljudi u kolima dobacuju i smeju se.)
MILUTIN: Potkači onog majmuna! Mazni ga! Tako! Tako!
AKSENTIJE: Onaj pobeže! Drži ga!
BILI PITON: Vidite Crnca! Gazite ga!
LAKI: Mi smo rasisti!
MILUTIN: Mi gazimo belce! Njih je više!
MIRKO: Onaj nam preti! Preti, preti, ko te jebe! Ako se vratim prosuću ti creva po ulici!
LAKI: Gas!!!
SVI U HORU: Gas!!! Gas!!! Gas!!!

Kraj

UKRATKOSS · Upućeni član

po meni je njegovo najbolje delo Radovan3 ali isto mi se svidja i Ko to tamo peva ali i Maratonci

carmen90 · Upućeni član

Ja uskoro vodim knjizevno vece sa njim Smile

Imate li ideju sta pitati takvog genijalca? Very Happy