Berlinski kongres 1878.

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Био је почетак фебруара 1878. године. У Нишу је владала хладноћа, а снег све више освајао град. Иако би се човек тешко решио да без преке потребе изађе на улицу, свугде се осећала нека живост. Људи су били и радносни и поносни: после много година ропства под Турцима, најзад су дочекали слободу. Истина, тај, за нјих срећан час, био је пре месец и више дана, али одушевљење није било ништа мање сада него тада када су српске трупе ушле у Ниш.

Између групица раздраганих људи, главном улицом грабио је један официр. Био је то начелник ађутантурног оделења Јован Драгашевић, један од географско-картографских зналаца при Врховној команди која се, на челу са књазом Милано Обреновићем, још од 3. јануара налазила у граду.

Драгашевић је журио да се јави владару по његовом позиву. Додуше, од напуштене Јонус-бегове куће, где се сместио, до књажевог стана није требало много пешачити, али се тешко пробијао кроз гужву.

Моћник на коленима

Књаз га је дочекао равнодушно и одмах прешао на ствар.
- Обележи ми на карти шта Србија треба, по нашем мишљењу, да добије од Европе као накнаду у овом рату и сутра донеси ту карту.

Каква накнада и шта се тиче Европе оно што смо сопственом крвљу извојевали, питао се Драгашевић полако корачајући улицом. У мислима се вратио на протекло време. Сетио се првог, па другог рата са Турцима.

Први је трајао читавог лета и јесени 1876, а други од децембра 1877. до 31. јануара следеће године. У ствари, у тај, други рат ушла је Русија, а Румунија, Србија и Црна Гора стале су на њену страну. У управо завршеном рату српска војска ослободила је, поред јужних крајева Србије, и део данашњ Македоније и извесну територију Бугарске која је формално, од маричке битке 1371. године до Санстефанског мира 3. марта 1878. године била у саставу Османлијског царства.

Бачена на колена, Турска је молила за примирје. Склопљено је у Једрену. Србија је била пресрећна што је свој живаљ у поробљеним крајевима најзад решила турског јарма. На бугарске области није ни помишљала, мада се тамо пробила борбом са Османлијама. Знала је да то није њено.

У назначено време начелник ађутатнског оделења је био код књаза с траженом картом. Затекао се ту и министар иностраних послова Јован Ристић. Обојица су пажљиво разгледали нове границе Србије.
- А можеш ли нове границе тврдо да одбраниш подацима да ту одвајкада живе Срби?! – процеди Милан Обреновић и погледа начелника.
– Могу, само морам у Београд! Тамо ми је библиотека и у њој књиге у којима и страни историчари наводе географско простирање нашег народа! – одговорио је Драгашевић.
- Е, па онда на посао! – одвратио је владар.

Санстефанска дрскост

Драгашевић се са жаром бацио на цртање етнографске карте Србије. Истовремено је писао и текст објашњења за њу. Али, авај! У марту је Београдом пукла вест да је Русија закључила са Турском уговор у Сан Стефану, малом селу на обали Мраморног мора. Деловала је као гром из ведра неба, јер је, поред других одлука, уговор предвиђао да нова аутономна кнежевина Бугарска обухвати, поред Бугарске, и тзв. источну Румелију и велики део области данашње Србије и Македоније! Србија је добила незнатна повећања, а њен живаљ у јужним крајевима требало је да Турке замени новим господарима – Бугарима!

Велике силе су скочиле као помамне. За њих је Санстефански уговор пре свега значио ширење руског утицаја на Балкану. Затражиле су ревизију. Русија се уплашила и брже-боље пристала. Србији је лакнуло.

Ревизију је требало извршити на конгресу великих сила, али где? Предложен је Брисел. Као боље решенје виђен је Берлин и палата Радзивил у улици која је носила име немачког цара Виљема. Договорено је да у Берлин допутују и одлучују Немачка, Аустро-Угарска, Енглеска, Русија, Турска, Италија и Француска, односно министри иностраних послова тих земаља. Они о којима ће се одлучивати (међу њима је била и Србија) могли су да дођу у Виљемову улицу, али не и да се појаве и говоре у палати Радзивил! То је била прва и највећа иронија овог конгреса! Нажалост, не и једина!

За председавајућег на конгресу "велики" су изабрали немачког канцелара кнеза Бизмарка чије је животно гесло било: "Кад се од мене тражи што, ја најпре гледам шта ми се нуди". Њега се дословце држао и пре и за време конгреса, а да ниједанпут није трепнуо кад би га којим поводом изрекао. За праведност и принципе није много марио, па је тако свог сина Херберта просто гурнуо у немачку делегацију да се "учи дипломатском занату", премда је требало да се донесу одлуке о границама и Србије за које је она положила толике животе.

Главну реч водио је аустроугарски представник, гроф Андраши. Наиме, и врапци на дрвету су знали да је Конгрес сазван с намером да се давањем Аустро-Угарској нових концесија на рачун наших народа сузбије превелики утицај Русије на Балкану. Андраши то није крио. Отворено је рекао српском министру Ристићу:
- Саветујем Вам да не чините никакве тегобе у погледу трговачког уговора, ако не желите да доведете у питање своје жеље за територијалним увећањем, па и за Нишом. Ако бих ја нашао интерес да се одупрем Вашим жељама, будите уверени да бих наишао на одзив код већине сила!

Ристић је држао главу оборену. Није имао шта да каже. Пошао је у Берлин да измоли за своју земљу бар мрвице територије коју је она минулим ратом ослободила, а сад, ево, још и Андраши. А он је био неумољив: пристао је да Србија добије четири округа: нишки, пиротски, топлички и врањски; али само ако претходно склопи са Аустро-Угарском трговински уговор. Дошло му је да јекне: најтежа тачка уговора предвиђала је обавезу Србије да о свом трошку изгради две железничке пруге и повеже их са пругама које су водиле за Солун и Софију, а потом, да их уступи аустроугарском барону Хиршу на експлоатацију. Затражио је време за одговор, мада му је било јасно као дан да ће морати да потпише тај документ.

Атентат на цара

У Берлину је Ристић са стручњацима из пратње одсео у хотелу "Гранд". И док је црногорска делегација на име дневница добијала од својих по десет дуката дневно, српска влада је и у овом одсудном часу шкртарила: Ристићу је припадало само пет дуката на дан! Тим новцем једва је подмиривао трошкове преноћишта и исхране.

Главни град Немачке припремао се да дочека представнике великих сила онако како то доликује њиховом имену. Русију је заступао осамдесетогодишњи кнез Горчаков, а помагао му је гроф Шувалов. Горчаков је кубурио са здрављем, нарочито са ногама. Њему близак по годинама, али крепкији био је енглески министар гроф Биконсфилд. Уживао је углед књижевника. Дела је потписивао правим именом – Бенџамин Дизраели. Турци су послали другоразредне личности: Кара-Теодорија и Мехмед Али-пашу. Нису се надали ничем добром, па нису ни хтели да уваљују у невоље и излажу подсмеху виђенија имена. Италијане је заступао гроф Корти, човек ружан, ситних очију и пљосната носа. Бажио је за рђавог говорника, али то за ову прилику и није било важно: до мишљења Италијана није се уопште држало. Најпријатнија личност овог "шареног" скупа свакако је био француски опуномоћеник Вадингтон. Одликовао се речитошћу, дружељубљем и шармом.

Почетак Конгреса заказан је за 13. јун. Међутим, умало није дошло до одлагања тог рока, чак се и помишљало на избор другог града. Повод је био атентат на немачког цара Виљема II. Извршио га је, почетком јуна, саксонски анархиста по имену Нобилинг. Цар је погођен само у руку, но како је у престоници настао метеж, а штампа осула дрвље и камење на анархисте, на Конгрес се заборавило. Ипа, остало се код предвиђеног датума и шпалир грађана у најпознатијој берлинској улици Под липом бурно је поздравио, 13. јуна, представнике великих сила у отвореним кочијама на путу за Виљемову улицу и палату Радзавил.

Рад Конгреса текао је у седницама. Оне су се одржавале за великим столом у облику потковице прекривеним мрком чојом. Представници држава седели су један до другог по абецедном реду сила. Поједина питања прво су се претресала у војним и политичким комисијама. Право одлучивања имали су само министри.

Шта је то, екселенцијо?

Одређујући српске и црногорске границе, министри су се буквално цењкали око сваког села, водећи при том рачуна искључиво о интересима сопствених земаља. српски министар Ристић, који је још пре почетка Конгреса упутио "великима" текст са захтевом српске владе, стално је обигравао око чланова делегације у паузама и после седница, разговарао са министрима на свечаним ручковима или вечерама и… готово молио за сваки педаљ земље. Чим је неком приликом чуо за извесно цењкање око два мала места, одјурио је до Руса Шувалова и још са врата, сав задихан, упитао:
- Шта је то, екселенцијо? Зашто нам данас узесте оно што сте нам јуче већ дали.
- Па кад је Аустро-Угарска отела Ихтиман који сам издејствовао за Бугаре, морао сам сад да надокнадим штету на ваш рачун! – мирно је одговорио Рус.

Министар Ристић је одиста уложио максимум дипломатског такта и вештине за време трајања Конгреса, али није могао да учини више од оног што је учинио.

После месец дана, 13. јула 1878. године, Берлински конгрес је окончан. Свечано обучени опуномоћеници потписали су текст одлуке. Са лица им није силазио осмех. Очигледно, били су задовољни обављеним послом. Бизмарк им се захвалио пригодним речима, не пропустивши да нагласи "да ће историја дати за право њиховим намерама". Била је то последња иронија овог скупа, јер, по Бизмарковом схватању правде, правдољубиво је било да Аустро-Угарска окупира Босну и Херцеговину, а да се Србији и Црној Гори призна само део сопствене територије, ратом ослобођене од непријатеља. Тако су, вољом Берлинског конгреса, Србији припала четири округа: врањски, нишки, пиротски и топлички, а не цела територија данашње Србије. Добар део ослобођених крајева насељених њеним живљем дат је Бугарима. Интереси великих сила тиме су били задовољени.

Берлински уговор

Велике силе учеснице Берлинског конгреса потписале су уговор од 64 члана чије су главне одредбе биле:
- Оснива се кнежевина Бугарска и Источна Румелија у вазалном односу према Турској;
- Босна и Херцеговина с Новопазарским Санџаком ставља се под окупацију Аустро-Угарске;
- Црној Гори се признаје независност и добија градове Никшић, Подгорицу, Бар, Спуж, Жабљак, Плав и Гусиње;
- Кнежевини Србији се признаје независност и територија обухваћена Нишким, Пиротским, Лесковачким и Врањским окрузима;
- Русија добија Бесарабију и Јерменију.

[iz "Politikinog zabavnika"; #1361/1978]

Vladika Rufim · Početnik Domaćeg.de

Iz prošlosti

Podgorica i Zeta prisjedinjeni Knjaževini Crnoj Gori

Nakon Berlinskog kongresa od 13. jula 1878. godine, već u januaru naredne 1879. Podgorica i Zeta prisjedinjeni Knjaževini Crnoj Gori.
Tim povodom knjaz Nikola je izdao Proklamaciju narodu Podgorice i Zete. "Glas Crnogorca" 27. januara 1879. godine istu donosi na prvoj strani, a ona glasi:

Proklamacija Narodu u Podgorici i Zeti

Narode!
Velike sile Jevropske, kad su radile, da se jednom prekine dugi, teški i krvavi rat koji je toliko muke i žrtava nas svijeh stao, riješili su, da Podgorica sa Zetom prisjedini Knjaževini Crnoj Gori.
Ovo prisjedinjavanje, koje je stečeno mnogom, dragocjenom krvlju naroda mojega, i utvrđeno blagovoljenjem jevropskijeh sila, izvršeno je danas (27. januara) po prethodnom sporazumu Mojega Njegovim Veličanstvom Sultanom.
Od ovog časa vi postajete slobodni državljani crnogorski i sudova i sve vlasti koje stupaju u život u mjestima vašim.
Narode!
Moja vojska koja je danas zamijenila, dosadanju posadu carsku, dolazi k vama, kao braći svojoj, veselo s bratskom ljubavlju i oduševljenjem. Njena će dužnost uvijek biti da čuva mir i red u kojem ćete najbolje otpočeti i sa pomoću Božjom, na korist svoju, opet se prihvatiti svojijeh poslova i rada, da vam procvjeta svako blagostanje. Svi pazari i putovi otvoreni su po danas i svaki je na njima slobodan i siguran za sebe i svoje imanje, kao u kući svojoj.
Muhamedanci!
Vas neće dijeliti predivnom vjera od našijeh pravoslavnijeh i katoličkijeh sudržavljana. Svi skupa uživaćete jednaku i istu ljubav Moju, jednaku i istu pravicu Mojijeh. Svaki je slobodan u svojoj vjeri, u svojim dobrim običajima, u svojem radu.
Narode!
Prioni sada oko rada, budi poslušan i na ruci svojijem vlastima, živi u miru i ljubavi doma i u susjedstvu, pa će biti blagoslov Božji pod tobom i bićeš zadovoljan i imuć, slobodan i srećan.

Knjaz Nikola

Pripremio: M. Živković

http://www.pobjeda.co.me/citanje.php?datum=2007-01-09&id=109955

anabila · Upućeni član

mozel li ovaj tekst na latinici?