Tri puta Bog pomaže

velociraptor · **Banovan!**

Neobično je to koliko smo mi Srbi vezani za broj tri, da je pravo čudo kako ga nismo stavili na zastavu ili urezali u grb.Svuda ga ima. Tri puta se ljubimo pri susretu, tri puta se prekrstimo u crkvi, sa tri prsta otpozdravljamo jedni drugima ... Toliko smo opčinjeni ovim brojem da od stranih običaja i budalaština uzimamo samo ona gde se pominje ova brojka. Staro englesko verovanje da treba tri puta pljunuti kad crna mačka pređe put oberučke smo prihvatili, što se ne bi desilo da, recimo, treba to uraditi dva ili četiri puta. Ni u bajke i maštarije nema mesta za druge brojeve-uljeze. Kad se deca žele uplašiti priča se o aždaji sa tri glave, a kad sanjarimo i žudimo za neostvarenim snovima, sve bi dali da upecamo zlatnu ribicu. Normalno, zna se koliko želja ona ispunjava. Kome to jedno od omiljenih dečjih štiva za uspavljivanje nije bila priča o vuku i -koliko ono beše?- prasića.

Zabušavamo i nismo skloni tome da zavrnemo rukave. Radno vreme nam je od osam do petnaest časova, a radimo najviše...pa pogađate i sami koliko sati. Bar imamo dobar izgovor:“ Oni se prave da nas plaćaju, a mi se pravimo da radimo“. Važimo za lepe ljude i mnogo držimo do kulta muškosti. Pravim jeba...ljubavnikom smatramo samo onog ko može, da prostite, tri puta bez vađenja “ one stvari“. Da smo veseli i duhoviti-jesmo. Volimo šalu na svoj i tuđ račun, posebna poslastica su nam vicevi. Bili Englez, Francuz i Srbin... Ne treba ni pominjati ko na kraju ispada najsnalažljiviji, najduhovitiji, najhrabriji... Ti vicevi ne bi imali tu čar i draž da se pominju samo dvojica. Ne bi valjalo, bogami, jer fali treći. Tek onda vic dobija na snazi, dinamici, lepoti i napetosti, dok čekamo da čujemo reakciju onog trećeg-kulminaciju vica.

Umemo da budemo nezgodni i krvoločni, zbog najbanalnijih stvari potežemo noževe i pištolje na one sa kojima smo do pre par minuta zagrljeni sedeli. Idemo još dalje; ubićemo kuma i to na spavanju sa sekirom. Ej, svinjama i pilićima se takva sudbina ne namenjuje, već postoji neki uobičajeni ritual, gde se nagovesti sve to, kako bi žrtvi bilo bar malo podnošljivije i kako bi imala vremena da se pripremi za sudnji tren. Ali, eto kum nije dugme. Možda nas je zato i Bog kaznio tako, da kroz istoriju toliko ratujemo.

“Nije mala, nije mala
triput ratovala...“

A kako nas i ne bi kaznio kad smo kvazivernici. Vratimo se iz crkve, popijemo kafu, prevrnemo šoljicu, prekrstimo je bridom dlana( navodno tri puta Bog pomaže), a onda se prepustimo mistici i ezoteriji. Neverovatni smo, na čudan način spajamo paganstvo i religiju, od istog drveta pravimo i lopatu i ikonu, a to ne ide. Mnogi teolozi, psiholozi i ostali “olozi“
potrošili su more mastila pokušavajući da odgonetnu ovaj fenomen, ali uzalud. Jednostavno, takvi smo! Ipak, stavimo li na kantar dobre i loše strane, one prve bi ubedljivo prevagnule. Veliki broj stranih posetioca poželi da ostane ovde zauvek, posle samo par provedenih sati. Naravno, prva reč koju nauče i koja ih osvoji je šljivovica. U početku malo prevrću jezikom i frfljaju, ali brzo nauče da je tečno izgovore. Kad popiju par čašica već usavrše srpski i teraju sve u tri materine.

Napreduju, napreduju, svaka čast! Šta će, psovka je uvek bila propratna pojaba ovog jedinstvenog alkoholnog pića koje su Germani na bezobrazan način patentirali kao svoj izum. Posebna priča za sebe su naše lepe izvorne pesme, još jedna propratna pojava rakije šljivovice. Kome ne bi zasuzile oči slušajući “ Kosi Marko travu detrelinu“, pesmu o nesrećnom mladiću što je zgrešio sa rođenom sestrom. Nema teme i situacije koja nije obrađena u njima i sa kojom svaki čovek ne može da se poistoveti. Incest, krvna osveta, pesme o nesrećnim i srećnim ljubavima, rodoljubive, šaljive... Nema dileme, za svakoga ponešto da se izabere. Neparni ritmovi, neobične melodijske linije i maštoviti tekstovi, oduvek su bili odraz našega duha i neprocenjeni majdan koji fascinira muzikologe. Tako je bilo od Getea pa do vrhunskih džez muzičara, koji su morali istinski da se namuče kako bi savladali sedmoosminske, devetoosminske ritmove, za njih tako neobične i strane. Recept je prost i jednostavan; tri strofe ili bar dve gde su tri retorička pitanja.
Ni pesma ne prima broj ako nije u pitanju trojka.
Tri devojke zbor zborile; tri livade nigde nema ’lada; lakoj-lane, diri-diri-dane...
Do vrhunca su iskristalisane stilske figure, iako su ih sastavljali gotovo nepismeni ljudi. Posebno su poštovali pravilo gradacije i na njemu zasnivali pesmu. Treći čoban se moli Šar-planini da ga pusti, jer on ima ljubav koja ga čeka i, mada se to ne pominje u pesmi, naslućuje se da ona to i uraditi, sažalivši se na njegovo izlaganje, koje je ubedljivije od argumenata prethodne dvojice. Eto i ta kamena gromada šarsko-pelagijskog predela se rastužila nad dirljivom pričom jednog čobanina.
Idemo dalje: koja filozofska krilatica može bolje da dočara stanje opreznosti od poslovice; tri puta meri, jednom seci? Ili stanje zasićenosti od one ; riba i gost treći dan smrde? Teško da postoji lepša formulacija snalažljivosti nego što su reči: dok se dvoje svađaju, treći koristi. Imaju li ove poslovice odgovarajući pandan među nekoj sličnoj narodnoj umotvorini? Nemaju!

Nije slučajno da najlepše godišnje doba počinje upravo u trećem mesecu, pa se da zaključiti da je trojka nezvanična kraljica među brojkama. Ako sve ovo ne pije vodu kod mnogih, saglasićete se bar u tome da nema nijednog poslovnog dogovora bez učešća trećeg lica, jer neko mora da posreduje prilikom tog istog dogovora. Slažete li se?! Nisam li u pravu?!
Prvi put, drugi put, treći put... Prodato!

Lakoj-lane, diri-diri-dane...

Mysty · **~abhor~**

hehehee svaka cast Exclamation