Istorija sveta – Plinije stariji

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

● Gaius Plinius Secundus Maior (23-79)
● Rođen u Komu, gradu u severnoj Italiji, poginuo u pomorskoj bazi Misenum posmatrajući provali Vezuva koji je uništio Herkulanum i Pompeje
● Zapovednik konjice u rimskoj vojsci, prokurator u Hispaniji, zapovednik flote, ali prevashodno uticajni pisac i lični savetnik rimskog cara Tita Flavija Vespazijana (39-81)

Recept za uspeh: malo sna, laka hrana, samo rad

Da bi zadovoljio ogromnu znatiželju i potrebu za sticanjem što šireg obrazovanja, Plinije Stariji trudio se da ne protraći nijedan minut. Od 24 sata radio je 20. Radni dan započinjao je u ponoć ili jedan ujutru. Čitao je i pisao negde do zore. Tada je napuštao kuću i odlazio da, kao lični savetnik tadašnjeg cara Vespazijana, razgovara o državnim pitanjima. Posle 2-3 sata vraćao se kući i ostatak jutra provodio radeći. U podne bi pojeo laku hranu, nešto što mu ne bi opteretilo stomak. Po lepom vremenu sedeo bi u bašti, ali ni tada nije bio besposlen. Nekoga bi zadužio da mu čita knjige. Potom bi se okupao hladnom vodom, odspavao desetak minuta i nastavljao s radom do večere...
Iako se o mladosti Plinija Starijeg malo zna, pretpostavlja se da je rođen u prilično siromašnoj porodici, te je mnogo truda morao da uloži da bi se popeo na društvenoj i političkoj lestvici tadašnjeg Rima. Plinije Mlađi (61-113), nećak Plinija Starijeg, u pismima koja su objavljena u 9 knjiga ostavio je, između ostalog, dosta podataka o životu svog ujaka.

Velika usna trči unatrag

Kako navodi Plinije, na Zemlji postoje neverovatne životinje. Tako, na primer, na severu žive aklisi, kopitari čije je telo poput jeguljinog sa nogama koje, lišene zglobova, ne mogu da se saviju. Jadni aklisi spavaju zato oslonjeni na drveće, a kad se za to ukaže potreba, trče ogromnom brzinom, i to isključivo unatrag. Razlog? Ne mogu da se kreću kao svi ostali pošto imaju tako veliku donju usnu da im se vuče po zemlji.
U Indiji žive mantičore, životinje koje najviše vole da se hrane ljudskim mesom. Malo čudno kad se zna da to ljudsko meso moraju da zagrizu vilicom "postavljenom" na glavi koja liči na čovečiju. Inače, mantičore imaju telo poput lava, a rep sličan škorpionovom.
Afrika je poznata po raznoraznim zmijama. Jedna je toliko otrovna da, čak i kad zagrize koplje, njen otrov prodire kroz metal i usmrćuje čoveka koji nosi to oružje. Ima i zmija koje mogu da skoče i uhvate pticu u letu, čak i tako dugačkih (velikih) koje se hrane, ni manje ni više, nego – slonovima!

Psoglavi i jednonogi

Možda bi se Plinijeve zablude u pogledu neobičnih životinja nekako i razumele, ali teško je shvatiti otkud mu ideja da na našoj planeti postoje i ljudi drukčijeg izgleda od našeg (još je neverovatnije da te njegove tvrdnje niko nije opovrgavao sve do XV veka).
Tek, Plinije kaže da Zemljom hodaju ljudi s jednom nogom (tako su rođeni), potom oni čije je stopalo psotavljeno unatrag i ima 16 prstiju koji po ceo bogovetni dan trčkaraju uokolo i gledaju svet s leđa. Druga "rasa" takođe je na svet došla velikih stopala, tako dugačkih da im ona, po jakom suncu, služe kao neka vrsta suncobrana.
Ima i ljudi s glavom nalik psećoj. Shodno prirodi koja ih je obdarila takvim izgledom, ti naši srodnici sporazumevaju se nekom vrstom laveža. Rađaju se i ljudi bez glave. Njima su oči i usta postavljeni negde u predelu ramena. Ali, ima i onih bez usta. Oni se hrane udišući različite hranljive mirise. Ukoliko omirišu neki otrov, umiru. Postoje i ljudi džinovi visoki preko dva metra. Takvi "primerci" ne znaju šta znači biti bolestan.

Grči sa slonovskim akcentom

Hijene mogu da oponašaju ljude itu svoju sposobnost koriste da kradu stoku. Noću po imenima dozivaju zbunjene pastire i prikradaju se torovima. Plinije Stariji, osim što navodi nepostojeće vrste, i životinjama koje postoje dodaje neverovatna svojstva. Slonovi su, recimo, izuzetno inteligentna i spretna "bića" koja, između ostalog, mogu da nauče da se penju uz konopac i pišu, doduše vrlo jednostavne, poruke na grčkom i latinskom.

Poljubi mazgu u njušku

Odeljak "Istorije prirode" posvećen lečenju i lekovima posebno je objavljivan kao "Plinijeva medicina", i to sve do 1509. godine. A šta nam to Plinije sve (stručno) savetuje?
Ako vas boli glava, zgnječite nekoliko puževa golaća i tu smesu razmašite po čelu ili skuvajte mozak lešinara i time namažite nozdrve, a možete i da pojedete i mozak sove (skuvan, doduše). Za kijavicu ili štucavicu odlično je da poljubite mazgu u njušku, odmah će vam proći.
Gubite kosu? Imate perut? Napravite masu od urina vola pomešanog sa sumporom. Pileći paprikaš izlečiće vas od astme, crevnih tegoba, ukočenih zglobova, alergije očiju...

I Šekspir je u zabludi?

Plinijeva "Istorija prirode" (Naturalis historia) jedan je od prvih enciklopedijskih priručnika u istoriji evropske kulture. Na osnovu oko 2000 obrađenih knjiga i pozivajući se na preko 100 autora. Plinije Stariji napisao je obimno delo u 37 knjiga sa podacima o astronomiji, geografiji, etnologiji, biologiji, poljoprivredi, medicini, minerologiji i umetnosti, jednom rečju o svim oblastima poznatim u vremenu u kojem je živeo. Iako prepuna zabluda (po kojima se, nažalost, ovo Plinijevo delo danas najviše pamti), ova enciklopedija, sa 40.000 odrednica koristila se sve do 1492. godine (čak ponegde i do XVII veka) kada je Nikolo Leoničeno objavio studiju "Plinijeve zablude". To znači da je "Istoriju prirode" u svojoj biblioteci imao verovatno i Šekspir, a još sigurnije Marko Polo.

Život vredan nekoliko života

Plinije Stariji je, nema sumnje, za 56 godina života postigao mnogo više nego što bi običan čovek uradio za nekoliko života. Pored vojničke i političke karijere, napisao je niz knjiga. Nažalost, u celini je sačuvana samo njegova "Istorija prirode". Zna se da je Plinije Stariji završio i delo o upotrebi koplja, potom o životu senatora Pomponija, istoriju germanskih ratova (u 20 knjiga), delo o besedništvu nazvano "Učenjaci" (6 knjiga), studiju o jezičkim nedoumicama i govorništvu (8 knjiga), "Istoriju Rima". Smatra se da bi njegove neobjavljene beleške stale u dodatnih 160 knjiga.

Radoznalost po cenu smrti

Kada je došlo do erupcije Vezuva avgusta 79. godine, Plinije Stariji nalazio se u Napulju. Nije verovao da će se ta erupcija završiti pogubno, te se uputio da tu pojavu vidi izbliza. I dok su svi bežali u strahu od smrti, Plinije je sedeo na obali i posmatrao "čaroliju". Po kasnijem svedočenju Plinija Mlađeg, telo Plinija Starijeg otkriveno je u pozi čoveka koji spava, pre nego osobe koja je umrla u mukama. Zato se i veruje da se Plinije Stariji ugušio od otrovnih gasova i svoju radoznalost platio glavom.

[iz "Politikinog zabavnika" #2297/1996]