Razni mitovi i legende

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Kralj Kizi

Pre mnogo vekova neki mladić iz Skoplja bio je vojnik u turskoj vojsci, ali se desilo da u jednom ratu dopadne ropstva. U zarobljeništvu se mngoo istakne, svidi se kralju te zemlje, i ovaj ga uzme na dvor da mu služi. Kako je mladić bio naočit, u njega se zagleda kraljeva kćerka, i oni se počnu krišom sastajati. Tako među njima nastane tajna ljubav.
Ali dogodi se da kraljeva kći oboli od neke bolesti kojoj nije bilo leka i ona reče mladiću: "Uskoro moram umreti, pa ću moliti oca da te posle moje smrti oslobodi. A ti, pošto si siromah, otkopaj moj grob i uzmi sve blago koje će otac sa mnom ukopati".
Posle malo vremena kraljeva kćerka doista umre. A mladić učini kako mu je ona rekla: po noći otkopa njen grob, kad u njemu, umesto devojke, leži njegov sused hodža. Mladić se prepadne i u strahu utekne.
Nekoliko dana posle smrti svoje kćerke kralj pozva mladića, bogato ga daruje i kaže mu da je sad slobodan: može ići kud mu je volja.
Oslobođenik se odmah vrati svojoj kući i upita majku za suseda hodžu. Ona mu odgovori da je hodža pre neki dan umro. Mladić onda otkri da je on izdahnuo istog časa kad i kraljeva kći.
Doznavši gde je hodža sahranjen, on po noći otkopa njegov grob, kad gle čuda – u njemu kraljeva kćer sa svojim blagom. Mladić uzme blago, a na tom mestu, njoj u spomen, sagradi turbe koje dobi ime "Kralj Kizi".
Vernici u Skoplju odvajkada smatraju ovu grobnicu svetom i čudotvornom, poneki je i danas obilaze smatrajući da ona leči od svih bolesti.

[iz "Politikinog zabavnika" #1460/1979]

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Pravedni sudija Karakuš (palestinska bajka)

Bilo je to u doba kada je ujedinjenim Egiptom i Sirijom vladao veliki sultan Saladin, osnivač moćne dinastije Ejubida. U samom srcu svetog grada Jerusalima, u neposrednoj blizini džamije El Aksa, nicala je raskošna kuća. Izgradnja prelepe građevine bližila se kraju. Na njoj je sada radio još samo stolar. Trebalo je samo da postavi prozore i vrata, pa da sve bude gotovo.
- Kakva divna kuća – reče jedan prolaznik, neki trgovac iz Jafe. – Čovek koji će ovde živeti mora da je imao mnogo sreće u poslovima.
Stranac nije uspeo ni da izgovori svoje reči, kada je kamen iznad jednog prozora s treskom pao na zemlju, pravo na nesrećnog stolara.
Nesrećnik se koprcao od bolova:
- Noga mi je slomljena! Čija je to krivica?
Slučajni prolaznik nije hteo da reskira pa je brže-bolje pobegao sa tog mesta, plašeći se da su možda njegove reči pokrenule kamen koji je povredio stolara.
- Kriv je vlasnik nove kuće – stenjao je stolar – a ja zahtevam da pravda bude izvršena.
Ljudi koji su se oko njega okupili odlučiše da ga odvedu pred emira Karakuša, pravednog sudiju, jedinog koji je mogao da mu pomogne.
Kada mu je siromašni stolar ispričao sve što se dogodilo, ovaj progovori:
- Nisam li ja, Karakuš, pravedni sudija? Dovedite mi vlasnika ove nove kuće – naredi emir svojim vojnicima.
I tako dovedoše vlasnika. Bacajući se na mramorni pod sudijine raskošne prijemne sobe, čovek zavapi:
- Milost, o Karakuše, nepristrasni sudijo, milostivi vladaru, predstavniče velikog i plemenitog sultana Saladina koji nas je sve spasao jarma hrišćanskih nevernika. Milost, gospodaru. Nisam ja kriv. Kriv je zidar. Ne može se od mene očekivati da nadzirem svakog radnika koji radi na mojoj kući.
- Nisam li ja, Karakuš, pravedni sudija? – zagrme predstavnik vlasti. – Dovedite mi tog zidara!
I tako krenuše po zidara. On je u to vreme radio na severnoj strani gradskog zida pa je imao dovoljno vremena da razmišlja dok su ga vodili pred sudiju. Kada su stigli pred svog gospodara, mišićavi vojnici grubo gurnuše zidara na pod.
- Kriv si, šta imaš da kažeš u svoju odbranu? – upita ga pravedni sudija.
- Nisam ja kriv. Sećam se dana kada sam zidao taj zid kao da je bilo juče. Sećam se da je, dok sam stavljao baš ovaj kamen što je pao, ulicom prošla jedna mlada žena. Na sebi je imala drečavu crvenu haljinu kakvu još nikada nisam video. Njena boja me je zasenila tako da nisam mogao da uradim svoj posao kako valja.
- Tako – reče Karakuš – sve smo bliže istini. Ja, Karakuš, pravedni sudija, zahtevam da se ta mlada žena u crvenoj haljini pronađe i smesta izvede pred mene.
Kada je saznala šta ju je snašlo, jadnica se užasnula jer je i ona već čula za pravednog sudiju i njegovu strogost. Pa ipak, morala je da se pojavi – i kakav je to prizor bio: haljina joj beše tako jarke boje da čitavu prijemnu sobu ispuni neka do tada neviđena crvenkasta svetlost.
- Strašna je to nesreća, o presvetli, o pravosudni Karakuše – reče devojka smerno oborenih očiju. – Ja nikada nisam želela crvenu haljinu, a kamoli drečavu kao što je ova. Želela sam jednu ozbiljne crne boje kakve nose sve valjane žene, ali bojadžija nije imao crnu boju već samo crvenu.
- Tako – reče Karakuš koji je sada osećao da se nalazi na sigurnom tragu – dovedite mi tog zlikovca koji je kriv za sve.
I tako dovedoše bojadžiju.
- Nisam ja kriv, nisam ja! – vikao je prestravljeni bojadžija – Ja sam naručio mnogo različitih boja, ali mi je engleski trgovac isporučio samo ovu užasnu crvenu. Jedino sam nju dobio. Morao sam da je prodam.
- Šta? Šta to kažeš? Trguješ sa nevernicima! Nema ti spasa! Obesite ga! – oglasi se pravedni sudija u svom strašnom gnevu.
A kako bi bojadžijina kazna bila kao primer drugima, naredi svojim vojnicima da ga obese za gornju gredu dućanskih vrata.
Dva sata kasnije, vojnici se vratiše pred svog gospodara:
- Da li je ono neverničko pseto mrtvo? – upita ih Karakuš.
- Nije, o presvetli. On je vrlo visok čovek, a vrata na njegovoj radnji strašno su niska. Obesili smo ga kao što si naredio, ali njegove noge dodiruju zemlju, pa tako ne može da izdahne.
- Obesite onda nekog nižeg čoveka – odgovori iznervirani pravedni sudija.
Vojnici izvršiše njegovu naredbu.

Krive su spletke

Tako glasi bajka o sudiji koji nije ni mudar ni pravedan, i o dugom i besmislenom putu koji pravda katkada prevali da bi na kraju – pogrešila.
Bajka o sudiji, pravdi i veštini bacanja krivice na drugog možda nikada ne bi bila izmišljena da Behaedin Karakuš nije stvarno postojao i da kojim slučajem nije zauzimao vrlo važan položaj na dvoru sultana Saladina.
Kada su ga posle opsade grada Ake krstaši zarobili, ovaj vojskovođa, istinski odan svom gospodaru, zarobljen je i bačen u tamnicu. U toku te duge četiri godine njegovi protivnici pokušali su da spletkama i izmišljenim pričama kao što je ova, poljuljaju njegov ugled kod sultana, i tako se dočepaju visokog položaja.
Iako sultan u te izmišljotine nikada nije poverovao i iako je, na kraju, čak i zauzeo tvrđavu i oslobodio Karakuša, bajke izmišljene samo da bi ga lišile sultanove naklonosti i visokog položaja ostale su da zauvek kruže u narodu.

[iz "Politikinog zabavnika" #1417/1979]

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Gavanova kula

U sred besplodne ravnice uzdizao se ogroman zamak, mrkih zidina. Oko njega, svuda, pustoš – suro kamenje, a tek tu i tamo pokoji grm česvine ili smreke ljuljao bi se na blagom povetarcu ili silovitom udaru bure.
Vlasnik zamka u ovoj pustoši i zemlje oko nje, bejaše okrutni Gavan. Otimao je narodu zemlju i dobivajući novi ral postajao sve suroviji. Udario je i namet na svaku kuću u okolini. Narod siromašan, sa malo muških glava posle svakodnevnih borbi, davao je dok je imao. A onima koji osim golog života nisu imali šta da daju, Gavan je uzimao i to poslednje.
U Gavanovom zamku živela je njegova žena, tek rođeni sin i gomila slugu, služavki i paževa.
Jednog jutra ustade Gavan mračan i ljutit. Trebalo mu je novca, još novca. Neki mali paž, dodajući mu pehar s vinom, zadrhta od ljutitog pogleda gospodarevog i ispusti zlatni pehar. Gavan ga dade odmah pogubiti, pokupi svoje sluge i pođe u jedno selo po namet. U svojoj požudi za novcem on i ne vide predskazanja: zlatnu svetlost pomutio bi tek koji oblačić, jedna zmija sunčala se na širokom kamenu da bi odjednom odgmizala i nestala, jato ptica odleti prema jugu, a bio je tek početak leta.
Kolona konjanika prođe prve kolibe i uputi se kolibi poglavara sela. Zastadoše pred njom i Gavan viknu. Pojavi se sedi starac, sav u dronjcima, s kožnim remenom i vučjim zubima oko vrata. Ponosito zastade pred zlim gospodarem. Cela njegova pojava zračila je ponositim prkosom.
- Šta hoćeš? – dostojanstveno upita starac.
- Znaš i sâm. Namet. – dreknu Gavan. – Ako mi ga ne doneseš dok sunce zađe za brda, spaliću selo, a tebe obesiti.
Obesni gospodar vrati se u svoj zamak. Sunce je već zašlo, a namet niko nije donosio. Silnik poče da se priprema za strašnu osvetu kad se pojaviše seljani, ko s vilama, ko s grabuljama, i navališe na Gavanove ljude. Borba je kratko trajala. Seljani behu desetkovani. Već je padala noć, a velike vatre gorele su u bivšem selu. Ne dugo zatim u zamku se ugasila i poslednja voštanica. I nastade mrak.
Zora je više nalikovala na suton. Neka prilika, oslanjajući se o štap, približavala se zamku.
Gavan je bio za doručkom. Kad ču lupu na vratima, osmehnu se i reče slugi:
- Izgleda da je neki prosjak. Pusti ga da se malo zabavim.
Otvoriše se vrata i prosjak i Gavan se pogledaše.
- Šta hoćeš?
- Kruha, molim te! – odgovori prosjak.
- Toliko mi se gadiš da ti ga ne mogu dati u ruke – namršti se Gavan i hitnu mu nogom u lice komad plesnjivog kruha.
Prosjak na to skide kapuljaču i zamahnu štapom:
- Neka si večno proklet, i ti i svi tvoji!
U taj mah zatutnja zemlja, grmnu i poče odsvakud navirati voda. Začas je napunila zamak i potopila svu čeljad. Jedino je jedna služavka sa Gavanovim sinom uspela pobeći. Trčala je s detetom u naručju, posrtala, ali ga čvrsto pripila uza se. Prosjak, koga voda i ne dotače, primeti vernu služavku, pruži štap pa i za njom poteče voda.
- Baci dete, nesrećnice – viknuo je za njom.
Uto se ona spotače o jedan kamen i dete joj ispadne iz naručja. Voda proguta dete, a služavka pobegne.
I voda se razli po ravnici i nastade jezero. Narod ga prozva – Prokljansko.
I danas nasred jezera mogu se videti ostaci kule Gavanovog zamka.

(legenda iz okoline Šibenika)

[iz "Politikinog zabavnika" #1249/1975]

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Rukav-glavica

Tu u podnožju sela Borovca, između Kosorićke Bukovice i Timara, na 16km od Žabljaka, nalazi se jedna uzvišica koja se zove Rukav-glavica.
Rukav-glavica je obrasla bukovinom i nadnešena je nad reku Bukovicu koja ovde pravi niz malih vodopada, poveću klisuru i još veću buku.
Ovuda je prolazio jedan puteljak, plemenski put od Jezera prema Uskocima. Šuma je bila prepuna jelena, medveda i drugog zverinja, a huk Bukovice dodavao je, ovim starim i krošnjatim stablima i pećinama, posebnu tajnovitost. Sve to uterivalo je strah, a priče su se plele, strašnije od strašnije.
Tako se priča da se iz jedne pećine iznad puta mogao čuti arlauk i smeh, čudnovati ljudski krici i vrisak, naročito noću. Ponekad bi se začule svirale, a onda, opet, neki vrisak, kuknjava, lelek.
Narod je zato verovao da je ta pećina prebivalište samih vragova, pa se uveče niko nije smeo usuditi da tuda prođe.
Nego, posle jednog narodnog skupa povede se razgovor o toj pećini i jedan se momak zareče da će on tuda usred ponoći proći. Seljaci mu obećaju ponajboljeg ovna iz tora, samo da još tome i dokaz dâ.
Momak obuče kabanicu, uze podebelu toljagu i zašilji joj donji kraj, kako bi ga u zemlju zabo i kao dokaz ostavio na prolazu ispred pećine.
Tako opremljen, momak krenu. Išao je živo, ali ponekad zastajkivao i osluškivao bojeći se priviđenja i utvara. Tako je izbio na pomenutu glavicu i tu se sagnuo da zabode toljagu u zemlju. Ali, kako se bio sagnuo tako mu je i rukav od kabanice bio po zemlji polegao, on, zabadajući toljagu u ledinu, pribode za zemlju i svoj rukav. Kad htede da krene dalje, zategnu mu se kabanica, a njemu se učini da ga je vrag za rukav uhvatio. Proba da se otrgne jednom, drugi put, ali uzalud: toljaga je bila dobro u zemlju zabodena. U strahu pomisli da mu spasa nema i na mestu izdahne.
Kad ljudi videše da im se momak iz sela nije vratio, poraniše sutradan da ga pronađu i tako ga zatekoše mrtva ispred same pećine, sa zabodenim rukavom od kabanice. Shvatiše komšije šta je bilo i kako im je drug umro.
Tako se ova glavica od tada prozva Rukav-glavica.

[iz "Politikinog zabavnika" #1435/1979]