Karadjordjeva ratna lukavstva

Charmed · Malo ~ mače ~

Pogibija Vase Čarapića

Slavni vojvoda poginuo na Stambol-kapiji prilikom oslobađanja Beograda 1806. godine
Kada je izdao poslednja naređenja komandantima formiranih grupa, Karađorđe je odlučio da se konsultuje sa bimbašom Kondom, koji je dobro poznavao tursko obezbeđenje na bedemima grada. Tom prilikom je bimbaša ponudio da se, sa nekoliko vojnika, krišom, prebaci preko palisada u grad i da s unutrašnje strane otvori Sava-kapiju.
U zoru, pola sata pre početka opšteg napada, Konda je s Uzun-Mirkom i petoricom hrabrih dobrovoljaca, u najvećoj tišini, krenuo ka cilju. Za njim je odmah pošao Miloje sa 150, a na izvesnom odstojanju i Karađorđe sa 2.000 boraca. Konda je dobro poznavao deo zida utvrđenja između Sava-kapije i Varoš-kapije, jer je u službi kod Turaka bio komandir jedne od karaula upravo na tom potezu. Nije mu bio problem da se neopaženo prebaci preko šanca i zida i uputi ka Varoš-kapiji.
Međutim, primetila ga je turska patrola. Vođa patrole odmah je upitao ko je, a Konda je mrzovoljno odgovorio, na turskom jeziku, da su to momci Uzun-bega i nastavio svojim putem.
Kad je patrola zamakla, Konda je naglo skrenuo i pošao ka unutrašnjoj strani Sava-kapije. Dvojicu stražara, koji su stajali pored nje, Konda je jataganom iznenada napao i ubio, pa je počeo da obija katanac na kapiji. Zatim je, uz pomoć Uzun-Mirka, otvorio Sava-kapiju. Čuvši buku, stražari su iz stražarnice samoinicijativno istrčali i pucali iz pušaka. Konda je sa svojom grupom prihvatio borbu.
Borba za tvrđavu
U bespoštednoj borbi na život i smrt poginuli su svi turski vojnici. Konda je zadobio četiri a Uzun-Mirko dve rane. Osim njih, samo je još jedan vojnik dobrovoljac (Mladen) ostao na nogama. Poginula su četiri hrabra borca: Nikola Sremac, koji je dovršio obijanje katanca i otvorio kapiju, knez Sima, seiz Dragić i Nikola Stambolija.
Na pucnjavu iz pušaka utrčala je kroz kapiju Milojeva grupa, sa Krstom iz Novog Pazara, Lugonjom i 150 vojnika. Ubrzo je stigao i Karađorđe sa ostalim vojnicima, koji su, preko šanca i palisada, uskakali u grad. Za to vreme većina Turaka u gradu, nakon slavljenja noći Bajrama, mirno je spavala. Oni koji su bili budni mislili su da pucnjava potiče od njihovih vojnika veseljaka.
Karađorđe se potom uputio ka Varoš-kapiji, na koju je upravo nasrtao knez Sima sa svojom grupom. Neki Turci, koji su bili prisebniji, pucali su na Karađorđevu grupu vojnika iz pušaka isturenih kroz prozore. Međutim, on je brzo savladao Turke kod Varoš-kapije i omogućio ulazak u grad grupi kneza Sime. Tako je jugozapadni deo grada bio u srpskim rukama. U isto vreme, Stanoje Glavaš i Vule Ilić prodrli su preko šanca i palisada iz pravca Vidin-kapije.
Vojvoda Vasa Čarapić, krećući se sa svojom grupom vodovodom, prodro je brzo preko gradskog bedema, desno od Stambol-kapije, i pošao ka Vidin-kapiji. Pri tom je smrtno pogođen u predelu krsta, na što je ljutito rekao:
"Gle, izede me pas, zakon mu... Ne bojte se! Eno peva Čamdžija!"
Potom su vojnici preneli Vasu Čarapića u Karađorđev šator na Tašmajdanu gde je ubrzo izdahnuo.
U to vreme kod Varoš-kapije je banuo i Karađorđe. Čuvši Kondu i Uzun-Mirka kako dovikuju knezu Simi: "Napred te, napred, evo nas Turcima s leđa!" i na drugoj strani Čamdžiju kako peva, uzviknuo je iz sveg glasa:
"E, sverova Milisav, po duši ga! Juriš, junaci, i mi da ne budemo poslednji!"
Na te uzvike Karađorđeve, Kondine i Uzun-Mirkove, vojnici iz knez-Simine grupe trkom su stigli do bedema s obe strane Varoš-kapije, pa su uz njihovu pomoć pregazili Turke kod stražare do same kapije i rasterali one iz obližnjih kuća koje su bile posebno podešene za upornu odbranu. U međuvremenu, u grad su prodrli i vojnici Stanoja Glavaša i Vula Ilića iz pravca Vidin-kapije. Kada je tako zauzela sve gradske kapije i ceo bedem, kojim je grad bio opasan, kao i sve topove koji su bili na anjemu, srpskoj vojsci je bilo lako da zauzme grad.
U svanuće su grmeli turski topovi sa zidina tvrđave. Turci izvan zidina, u gradu, bežali su ka gornjem i donjem delu tvrđave, a mnogi su se zatvorili u kuće. No, kako su srpski vojnici pristizali, tako su Turci bežali. osvajanje grada do zidina tvrđave potrajalo je do 10 sati. Poginulo je oko 50 Srba, među kojima i hrabri vojvoda Čarapić, koga je Karađorđe mnogo cenio i ljudski ožalio. Poginuli Srbi sahranjeni su na Vračaru, na padini Mokroluškog potoka.
Predstojalo je oslobađanje i beogradske tvrđave.
Odmah posle zauzimanja dela Beograda (grada), Karađorđe je preduzeo mere da se zarobljenici smeste u džamije i naredio kapetanu Radiču da pripremi "topovsku vatrenu liniju" za artiljerijski napad na Turke koji su na zidinama tvrđave.
Na samo 600 - 900 metara, polukružno između Save i Dunava oko beogradske tvrđave, kapetan Radič je za jednu noć postavio i ukopao topove i otpočeo artiljerijski napad na utvrde. Osam dana je trajala neprestana artiljerijska vatra, od koje turski vojnici nisu mogli ni glavu da pomole. Njihovi komandanti Alija Gušanac i Sulejman-paša, koji su se osećali sigurnim unutar zidina tvrđave, nisu pomišljali na predaju. "Kako im doskočiti, a da mi pri tom nepotrebno ne ginu ljudi?" - razmišljao je Karađorđe. I, 7. decembra, našao je rešenje.
Saznavši da je Turcima nestala hrana i da će pokušati da se snabdeju iz Zemuna, Karađorđe je naredio vojvodi Vulu Iliću da se noću, sa 100 vojnika i pet topova, lađama spusti niz Savu i posedne položaje na dunavskoj adi.
Sutradan, ne znajući za taj Karađorđev manevar, Turci su krenuli lađama preko Save u Zemun. Presreli su ih vojnici Vula Ilića sa ade, pa se zbog iznenadnog napada neprijatelj morao povući neobavljenog posla sa više mrtvih vojnika.
Gušanac se predao
Videći da je u klopci, Gušanac je 10. decembra ponudio predaju, s tim da mu Karađorđe dozvoli da sa vojskom ode niz Dunav u Vidin. Karađorđe je to odbio, tražeći bezuslovnu predaju. Dao mu je 24 sata za odgovor. Kad je vreme isteklo, a odgovora nije bilo, naredio je opšti artiljerijski napad.
Zbog snažne artiljerijske vatre sa Kalemegdana i ostrva, koja je naročito bila efikasna sa sadašnjeg Ratnog ostrva, Gušanac je morao postupiti prema Karađorđevim zahtevima. Tako je turski komandant sa 800 vojnika, strpanih u osam lađa, krenuo 17. decembra niz Dunav. Kod Poreča ga je sačekao Milenko Stojković, ali je brza dunavska voda išla Turcima na ruku, tako da su se lako dohvatili Vidina. Turke koji su vodili Gušančeve konje srpski vojnici su usput sačekali u zasedi.
Beograd je, mesec dana posle gušanca, napustio i Sulejman-paša i umakao ka Nišu, ali nije imao ratne sreće da sačuva glavu na ramenima.
Piše: Novica Stevanović

Charmed · Malo ~ mače ~

Prodor u Sandžak

Karađorđe je sredinom 1809. zauzeo Novu Varoš
Prepad glasom: "Pobegoše Turci!" Dok je pećki Numan-paša zadovoljno trljao ruke opkolivši, sredinom maja 1809. godine, Karađorđa na Sjeničkoj visoravni, iznenada je, s leđa i na turskom jeziku, začuo povike: "Pobegoše Turci! Pobegoše Turci!" Opštu pometnju i rasulo u redovima svoje vojske, koji su namah nastali, Numan-paša nije mogao da spreči...
Bitka za Sjenicu
Želeći da onemogući Karađorđev prodor u Crnu Goru, jer je sa 8.000 vojnika i 10 topova bio preduzeo ofanzivu i već zauzeo Sjenicu, pećki Numan-paša je, sredinom maja 1809. mobilisao 20.000 vojnika i, ratobora i osvetoljubiv, pošao Voždu u susret.
U to vreme Karađorđe se nalazio kod Nove Varoši, koju je, posle kraće artiljerijske pripreme, na juriš zauzeo. Tom prilikom je, kako beleži Konstantin N. Nenadović, poginulo 600 Turaka. U gradu je, zatim, kao posadu, ostavio 600 Srba i odmah se vratio na povoljnije položaje, u Sjenicu, da bi odatle nastavio prodor u susret Crnogorcima.
Saznavši da mu je za leđima pećki Numan-paša, Karađorđe je naumio da ga se oslobodi i nastavi prodor ka Nikšiću i Prijepolju. Karađorđe se, potom, iznenada sreo sa Numan-pašom na Sjeničkoj visoravni, tačnije na Suvodolu. Turska konjica se odmah razvila i pošla da ga opkoli a srpski vožd je pripremio topove za dejstvo i pešadiju ustrojio u kare.
Zaokupljen mišlju da se što pre obrčauna s Karađorđem i njegovom nevelikom vojskom, Numan-paša nije ni primetio srpsku konjicu, pod komandom vojvode Vula Ilića, koji je, izviđajući, bio odmakao ispred Karađorđa i pritajio se u šumi. Dok se komandant turske vojske bavio opkoljavanjem 5.000 srpskih vojnika i njihovog vrhovnog komandanta, unapred se radujući lakoj i brzoj pobedi, iznenada mu je silovito, udario s leđa vojvoda Vule Ilić, koji je, da bi još više zbunio Turke, vikao iz sveg glasa na turskom jeziku: "Pobegoše Turci! Pobegoše Turci!", unoseći i time zabunu i pometnju u redove neprijateljeve vojske.
Trenutak zabune neprijatelja iskoristio je Karađorđe, koji je razvio vojsku za napad. Numan-paša, ne znajući šta se sve zbilo i ne mogavši da obuzda vojnike, komandovao je odstupanje, što je doprinelo još većim gubicima. Poginulo je oko 3.000 Turaka, a Srba - 70. Numan-paša se povukao ka Novom Pazaru.
Karađorđe je produžio ofanzivu ka Crnoj Gori, i to u dva pravca: onim prema Nikšiću, prodrli su vojvoda Vujica Vulićević i Čolak-Ante Simenović i susreli se s crnogorskom vojskom; a drugi je vodio preko Kolašina, put Vasojevića i Kukutinaca, tgde je u žestokom boju poginulo 1.000 vojnika paše Skopljaka i 30 Srba i Crnogoraca. u tom boju poginuo je i čuveni crnogorski junak Jovan Šibalija, koga je vladika Petar Petrović Njegoš bio poslao u susret Karađorđu.
Lukavi serasker Rušid-paša, komandant 30.000 carskih vojnika, početkom septembra 1810. prvi put je primenio obilazni manevar u boju kod Jasike, ali je Karađorđe prozreo njegove namere i glavninu vojske izvukao na pripremljene položaje u Varvarinskom polju...
U nameri da izmanevriše jaku srpsku deligradsku odbranu na moravskom operacijskom pravcu, serasker Rušid-paša je naumio da sa 30.000 vojnika iz Niša, preko Kruševca, dođe do Zapadne Morave. Trebalo je da forsira reku kod sela Jasike i da njenom levom obalom nastavi prodor u Šumadiju i dalje - ka Beogradu.
Procenjujući seraskerove namere, Karađorđe je poseo mostobran na levoj obali Zapadne Morave, dobro se utvrdio i odatle pružao grčevit otpor. Znajući da je kod Deligrada, radi obmanjivanja, ostavio samo neznatne snage i da mu je glavnina skoncentrisana kod Jasike, srpski vožd je predviđao da će mu ovde, za odlučujući boj s mnogobrojnim neprijateljem, biti potrebna pomoć.
Odlučivši da k sebi pozove vojvodu Petra Dobrnjca, Vožd mu je pisao: "Da dođeš sa celim narodom što je kod tebe, ili da skloniš (nagovoriš, prim.autora) Ruse da oni pošalju koje odeljenje od svoje vojske. Ili jedno, ili drugo! A brže bolje na konje! Jer kad propadne sve amo, šta će nam onda Kladovo pomoći. Ne čekaj druga pisma, nego odma čas pre polazi pa potrči i dalju i noću. Sad do toga stoji sve!"
Pomoć 3.000 Rusa
Sedam dana je Rušid-paša bezuspešno pokušavao da jakim frontalnim napadima forsira Moravu kod sela Jasika (nedaleko od srpskih utvrđenja i položaja u Varvarinskom polju) i potisne Karađorđa ka unutrašnjosti Šumadije. Na kraju se dosetio da i tu primeni taktički princip - obilazni manevar, upućujući vojnike uzvodno od Jasike da pređu Moravu, napadnu srpske borce s leđa i onemoguće im povlačenje ka Varvarinu.
Međutim, Karađorđe je već bio doneo odluku da, kao sledeću odbrambenu liniju, posedne ranije pripremljene položaje u Varvarinskom polju, koje leži odmah na izlazu iz tesnaca (puta) niz obale Zapadne Morave. U isto vreme kad je Rušid-paša uputio deo vojske u obilazni napad, Karađorđu su u pomoć stigli ruski vojnici, koje je odmah uključio u borbu za zaštitu organizovanog povlačenja Srba ka Varvarinu.

Charmed · Malo ~ mače ~

Gladni frajkori

I kao austrougarski plaćenik, Karađorđe bio surov i domišljat vojnik
Srpski vojnici su se, koristeći obe obale reke, povukli u Varvarinsko polje, u koje je već bio stigao Veljko Petrović sa 3.000 Rusa, kojima je komandovao pukovnik Orurk.
Sagledavajući moguće posledice sukoba s jakim neprijateljem u Varvarinskom polju, srpske vojvode - kojih je bilo 18, a među njima Mladen Milovanović, Milan Obrenović, Stanoje Glavaš i pukovnik Orurk - savetovali su Karađorđa:
"Gospodaru! Mi te svi molimo da se na stranu ukloniš iz ovoga boja, jer je mnoštvo Turaka a nas malo, pa ako nas Turci razbiju i mi izginemo, narod će se opet oko tebe skupiti i ti ćeš naći druge vojvode i zemlju održati. Ali ako bi nas s tobom Turci razbili i ti poginuo, onda nema se oko koga narod skupljati, sve bi prslo i propalo".
Na to im je Karađorđe odgovorio:
"Koje kude, vidim da je velika turska sila, i dopisa je tako. Al će vojska misliti da se bojim Turaka pa će se poplašiti, i onda može zlo biti."
Boj s Rušid-pašom
Na kraju, Vožd je popustio. formiravši borbeni poredak za doček vojske Rušid-pašine na Varvarinskom polju. Karađorđe se povukao malo unazad i popeo na obližnje brdašce, odakle je imao dobar pregled bojišta.
Rušid-paša je veoma oprezno nastupao uskim puteljkom uz Moravu. Bio je, kako navodi Konstantin Nenadović, van sebe od sreće kad je izašao iz tesnaca i pred sobom ugledao Varvarinsko polje. Svojim starešinama je rekao:
"Sve se tužiste na Srbe da se ne možete s njima nigde u polje da desite. Eto vam polja, eto vam Srba! Da se pokažete da li ste vredni da jedete carski hleb".
Prvi juriš neprijatelja bio je silovit. Srbi su dopustili Turcima da se približe na domet pušaka, a zatim su otvorili plotunsku vatru.
Karađorđe nije mogao da odoli a da se ne umeša u boj, računajući da će iznenaditi Turke. "Ene, po duši ji turskoj", rekao je i sjurio se niz padinu. Zbog iznenadne pojave nove opasnosti Turci su se povukli.
Od 5. do 10. septembra 1810. Rušid-paša je bezuspešno napadao položaje dobro utvrđenih srpskih i ruskih vojnika. Videći da su mu napadi jalovi i da trpi gubitke, a bojeći se i goreg - da mu ubrzo Karađorđe zatvori odstupnicu ka Jasiki - odlučio je da se 15. septembra povuče ka Nišu.
Na početku 1787. sa nepunih dvadeset godina, Karađorđe je prebegao ispred turskog zuluma preko Save i, kao mnogi mladi Srbi iz Beogradskog pašaluka i Bosne, stupio u svojstvu dobrovoljaca u Austrijsku vojsku. Kao pripadnik frajkora dva puta je, u periodu od dva meseca, učestvovao u austrijskim pokušajima da na prepad zauzmu Beograd. A onda su ga vetrovi rata iz Srema poneli na sever Italije, gde je ratovao za interese bečkog dvora. Ovo je epizoda iz tog perioda njegovog burnog života...
Karađorđev komandant pukovnik Mihailo Mihaljević, koga su Srbi nazivali Vuleta, brzo je uvideo da je ovaj visoki i okretni, otresiti i hrabri mladić, prirodno obdaren za vojnika, jer je hitro i lako ovladao vojnim veštinama. Zbog toga mu je još u Sremu dao čin kaplara. Sa tim, početnim, vojnim činom odmarširao je u severnu Italiju, gde se Austrija čerupala s Napoleonom.
Komandujući desetinom vojnika stajaće vojske, borio se vešto i hrabro, mudro i odvažno, pa su ga austrijske vojne vlasti, nedugo zatim, unapredile u stražmeštara.
Izgledalo je da za Đorđa Petrovića u danonoćnim borbama s neprijateljem nema nerešenih zadataka. Ipak, jedan je bio na pomolu. Glad!
Poznat i kao vrlo odgovoran starešina, Karađorđe nije mogao da dozvoli da mu vojnici gladuju. Rat se bio otegao, a iz pozadine hrane za vojsku na položajima nije bilo već nekoliko dana. Hranu, koju italijanska vojska u povlačenju nije mogla da ponese, ili uništi, seljaci su dobro sakrivali. Ni visoke cene, koje su austrijski vojnici bili spremni da plate, nisu kod seljaka mogle da izazovu milost.
Znajući da od njega vojnici s pravom očekuju da nešto preduzme, Karađorđe se obratio pukovniku Mihaljeviću s molbom da mu dozvoli da zađe u obližnja sela i pokuša da nabavi bar nešto hrane. Ubrzo je, sa zemljakom Milutinom Garašaninom, formirao jedinicu od četrdesetak dobrovoljaca i zašao u obližnje selo: putem je razmišljao o tome na koji način da, bez primene sile, iskamči štogod hrane za vojsku i konje. Pokušaće lepim rečima, na uljudan način. Zato je i poveo vojnike koji su dobro govorili italijanski. Ali je krenulo bez uspeha...
Vešt i hrabar
Seljaci su odmahivali glavama, mlatarali rukama i galamili da im je njihova vojska sve pokupila, ili uništila prilikom povlačenja. Karađorđe im je zatim ponudio više novca. No, uzalud i to. Potom je počeo da preti da će im kuće zapaliti. Začudo, ni to nije pomoglo. A onda se Karađorđe - piše hroničar Konstantin N. Nenadović - "dosetio, pa stao njihovu decu vatati, govoreći im: kad ništa za ranu ne date, to mi i čovečje meso jedemo, pa ćemo vašu decu klati i jesti".
Na Karađorđev mig vojnici su se razleteli po selu i počeli da hvataju decu koja su se zatekla ispred kuća. Videći da će mu lukavstvo uroditi plodom, stražemštar je požurivao svoje vojnike. Seljaci, užasnuti namerom čudnih vojnika, počeli su da preklinju Karađorđa da odustane od sulude namere, a za uzvrat će mu odmah doneti sve što se od njih traži, pa i znatno više.
Za tili čas otvorila su se podzemna skloništa, iz kojih su seljaci donosili hranu, dovodili stoku. Slično je Karađorđe postupao i u drugim selima. I s istim uspehom. Zahvaljujući njegovom lukavstvu, vojnici puka Mihaljevića ubrzo su zaboravili na glad, pa se lakše i ratovalo.

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Boj u Vilinom gaju

Prvi srpski ustanak plamteo je svom žestinom. Ni Karađorđe ni njegovi iskusni zapovednici nisu mogli da dođu do predaha. Turska Porta i veliki vezir Jusuf-paša dobro su procenili ratnu situaciju. Uvidevši da rusi nisu u stanju da pomognu Srbiji, odlučili su da celokupnu vojsku bace na ustanike kako bi ih slomili pre borbe sa Rusima. Turska je stezala Srbiju u obruč sa tri strane. Bitke su bile ogorčene, Srbi su turske vojnike rukama grabile za guše, davili ih, ili jednostavno klali handžarima. Pred neuporedivo jačim neprijateljem morali su da se povlače.

Zovite mi apsandžiju!

Povlačenje je unelo nespokojstvo među srpske vojnike pa su mnogi pobegli kućama. Tako je glavnina vojske spala na 20.000 boraca. Vest o padu Deligrada primio je Karađorđe na putu od Topole za Jagodinu. Sada mu je bilo jasno da će ta, 1809. godina, biti presudna za ustanike.
U opštoj nevolji koja je zadesila Srbiju dogodilo se i ono što niko nije očekivao. Tih dana pojavio se stari neprijatelj Gušanac Alija sa 5000 konjanika koje je doveo iz Ruštuka. Stanovništvo Beograda zahvatio je užas jer je Gušanac u Požarevačkoj nahiji bio strah i trepet.
Tada se Karađorđe priseti da u tvrđavskom zatvoru ima nekoliko stotina kriminalaca koji su tu izdržavali kaznu. Naredi da mu dozovu Tomu Hapsandžiju. Prebledeo od straha, Toma zauze vojnički stav i viknu:
- Izvolite, gospodaru!
Karađorđe se nasmeši kad primeti kako se hapsandžiji tresu nogavice.
- Koekude, Tomo, nisam te zvao da te pogubim. Nego, reci ti meni, znaš li koliko imaš ljudi u tamnici?
- Znam, gospodaru: 634 lakša prestupnika i 122 teška krivca.
- Ko su ti ljudi?
- Najviše je Srba, a ima među njima i Mađara, Grka, Nemaca i Jevreja. Većina su lupeži, provalnici, hajduci ili nasilnici. Imam svega desetak onih koji su izvršili ubistva pri provali, ili zbog žena ili iz osvete.
- Sada ti meni reci, Tomo, bi li se ti mogao pouzdati u zadatu reč tih ljudi?
- Gospodaru, najveći broj tih ljudi je silovit i neobuzdan, ali kad zadaju veru, održaće je.
- Koekude, naredi neka se svi ti ljudi izvedu.
- Hoću li i one u okovima?
- Sve do jednog. Hoću da vidim apšenike i porazgovaram sa njima.

Robijaški odred

Za pola sata svih 756 zatvorenika bilo je svrstano na ledini gornjeg Kalemegdana. Na začelju je stajao Srećko harambaša sa teškim okovima na nogama i još petnaestak okovanih. Karađorđe pođe sa začelja i redom osmotri sve zatvorenike. Sve su to bili snažni ljudi, surovog izgleda i ponosito uzdignutih glava. Kad dođe do Srećka harambaše, vožd zastade, osmotri ga i smešeći se reče:
- E, moj Srećko, luda glavo, zar je to za tebe?
- Gospodaru, da mi je poslednja pamet gde mi je bila prva, možda bih sada bio tvoj vojvoda. Ali, kad nisam imao pameti, i ovo je za mene dobro.
- Evo, braćo, na šta sam se odlučio. Ko god od vas bude hteo da pođe sa mnom na bojno polje, sve će mu biti oprošteno. Ako ste vas sedam stotina odlučili da se bijete sa Turcima, valjaćete više nego drugih tri hiljade. Pored toga, moram vam reći da se tamo gine.
- Gospodaru, s tobom ćemo i u vatru i u vodu. Nemoj nas srmću i borbom plašiti. U zatvoru se umire lagano svaki dan. Duše ćemo borbom oživeti. Samo nam daj oružje i naredi da nas dobro nahrane i odenu. Vidiš i sam da su nam odela satrunula od memle tamničke – viknu Srećko.
- Tomo, zovi kovača da otkuju Srećka i ostale ljude. Zatim ćeš dovesti brice da ih ošišaju i obriju. Iz magacina dajte svakom po nov prsluk, opanke i odelo. Dobro ih nahrani. A ti, Srećko, preuzmi nad njima zapovedništvo.
- Hvala ti, gospodaru – zagrmeše sužnji.

Gušanac čeka

Pred Stambol-kapijom čekao je Karađorđe postrojen odred robijaša veselog izgleda. Svi su bili obrijani, ošišani i dobro naoružani. Srećko harambaša istupi pred vožda:
- Spremni smo, gospodaru, da pođemo s tobom.
- Milisave – dozva vožd – daj moga dorata Srećku. Kakav bio on bio starešina bez konja? A vi, braćo, šta ko zapleni u boju od Turaka, njegovo je.
- Gospodaru, i ja i ovi ljudi koje si oslobodio i dao im mogućnost da časno poginu ili steknu pravo na život i slobodu, vični smo svakoj muci i nevolji. Verujem da je većina ovih ljudi zbog neke nepravde skrenula sa pravog puta.
Kasno uveče Karađorđe je s odredom stigao na Moravu kod skele za Požarevac. Dočekao ga je Vujica Miličević i Vule Kozarac. Bili su vrlo uznemireni.
- Gospodaru, Gušanac je svoju vojsku doveo u Vilin Gaj. Tu je privukao nekoliko topova, grede i daske da danas napravi skele i čamce za prevoz topova i municije. A konjicom je namislio da pregazi Moravu kod Laza. Moj predlog bi bio da mi još u prvi sumrak pređemo Moravu, smaknemo mu straže, a onda da ga iznenada napadnemo u Vilinom Gaju.
- U pravu si. Samo ako nas opaze turske straže, možemo svi postradati.
- Imam ja ljude koji bi zvezdu s neba neopaženo skinuli, a kamoli turske straže koje ni u snu ne pomišljaju da bismo ih mogli napasti na onoj strani – upade Srećko.
- U ime Boga i krsta časnog, to ćemo i uraditi. Vujice, ti mi odvoj od tvoje vojske trista konjanika koje ću pridružiti svojoj pratnji.
Karađorđe polako i oprezno razmesti svoje i ostalih trista vojnika. Naredi da se s puškama na gotovs nečujno primaknu logoru.
- A kad čujete moju pušku, ospite vatru.

Napad je uspeo

Kad se privukao do same ivice svetlosti, Karađorđe uze na nišan jednog visokog Arnauta što je stajao naspram njega. Vožd ga stavi na vizir, opali, odbaci pušku od sebe i sačeka da zagrme plotuni sa svih strana. Još je stigao da vidi kako oko svih vatri poskakaše uplašeni Turci, a zatim se prolomi silovit uzvik na sve strane: "Juriš, braćo!" Istog trena Karađorđe potrča prema Turcima, ali ga sa strane presekoše njegovi momci. Iznenada se kraj njega obre seiz Milutin.
- Gospodaru, skloni se ovamo. Turci su izbezumljeni.
Vija, vriska, jauci, čuli su se na sve strane po Vilinom Gaju. Zatim se ta užasna graja otela prema drumu za Požarevac. Vožd nikako nije mogao da oceni koliko već traje to bezumno klanje. Tek u neko doba seti se i viknu:
- Milutine, palite luč da vidim šta se dešava.
Odnekud nabasa Vujica sa stotinak vojnika, pa kad vide Karađorđa, pritrča mu i viknu:
- Da su Turci razbijeni, to znam, gospodaru, ali ne mogu da shvatim onog ludog Srećka. Zamisli, pošao je u poteru za Turcima u Požarevac.
- Konje! – došavši sebi viknu Karađorđe.
U osvit zore vožd je sa konjicom ujahao u Požarevac i zatekao u gradu Srećka harambašu sa oko trista vojnika iz svog odreda.
Gde su ti ostali borci, Srećko?
- Ne znam, gospodaru. Ako nisu izginuli, doći će. A Gušanac mi je zamalo umakao da ga živa uhvatim. Samo verujem da nije izneo čitavu kožu. Kad sam ga gađao iz svoje šišane, odmah je polegao po konju. Ni u mraku nikad nisam promašio.

Pobeda u Vilinom Gaju nad Gušancem skupo je plaćena. Od robijaškog odreda poginulo je skoro dvesta boraca, a stotinak ih je bilo ranjeno. Vujica je imao pedeset ranjenih i dvadesetak poginulih. Na razbojištu, što ranjenih, što poginulih, našlo se preko dve hiljade Turaka. Zarobljeno je blizu hiljadu turskih konja, sedam lakih topova, ogromna količina hrane i municije. Iz ropstva je izbavljeno nekoliko stotina žena i devojaka. Putem do Požarevca nađeno je još pet stotina mrtvih Turaka.

[iz "Politikinog zabavnika" #1103/1973, iz knjige "Osamsto deveta"]

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Dugačka kolona ustanika lagano se kretala prema Sjenici. Malo je tu konjanika bilo, većinu su činili pešaci, a gotovo svi su bili iscrpljeni dugotrajnim pešačenjem, nedovoljnom ishranom i svakodnevnim čarkama sa Turcima. Karađorđe je računao da ih ima oko deset hiljada. Jašući na konju, povremeno je zastajao i sokolio ih. Nije morao: moral je bio na izuzetnoj visini.
Setio se početka. Dograbivši šta je ko u kući imao što se može upotrebiti za vojevanje, narod se listom podigao protiv turskog zuluma. Tako je 1804. i počeo Prvi srpski ustanak.
Karađorđe i narodni prvaci umešno su vodili vojsku protiv višestruko jačeg neprijatelja. Već prema tome koliko su prilike i interesi velikih sila dozvoljavali.
Došla je 1809. Karađorđe je naumio da ratni savez sa Rusijom iskoristi za ofanzivu u Bosni, Hercegovini i Crnoj Gori i da podigne na oružje napaćeni narod u tim krajevima. Međutim, glasanjem u Sovjetu usvojen je plan Mladena Milanovića da se vojska podeli u četiri dela i krene u četiri razna pravca. Sa oko deset hiljada ustanika vožd je pošao u Sandžak da se spoji sa Crnogorcima. Sada, krajem aprila, njegova grupa nalazila se nadomak Sjenice.

Otići ili ostati

Sjenica je oslobođena 5. maja. Hadži-beg Čavić se žilavo odupirao, ali višednevnoj paljbi iz deset topova i jurišima Karađorđevih ustanika nije mogao da odoli. Vojvoda Vule Ilić iz Kolara, Milan Obrenović, Vuica Vuličević i Lazar Mutap uleteli su u grad sa svojim ljudima poput risova: palo je nešto manje od hiljadu osmanlijskih glava!
Posle Sjenice na red je došla Nova Varoš.
Vest o Karađorđevim uspesima u Sandžaku razjedala je Numan-pašu iz Peći. Okupio je dvadesetak hiljada dobro izvežbanih surovih vojnika, većinom konjanika i pohitao put Sjenice. Uz put je udario na crnogorsko pleme Vasojevića i na silu poveo oko trista plemenskih boraca, među njima i čuvenog junaka Rada Laketića, i obukao ih u tursku odeću. Volje da to nije učinio…
Karađorđe se našao na muci: povući se ili ostati. Odnos snaga nije obećavao nikakav uspeh, naprotiv.
- Ostajemo! – graknuli su u isti glas svi viđeniji ljudi kad ih je pozvao na dogovor.
- I ja velim – suvo je zaključio vožd – pa šta bude.
Dogovoreno je da neprijatelja sačekaju u blizini Sjenice, prostranoj visoravni odakle puca vidik na sve strane.
Isticala je prva nedelja juna 1809.
Pašina vojska izbila je na brežuljak oko Suvodola u rano popodne. Gledajući je čoveku bi se učinilo da je sva sila pritisla oko malo zemlje. Šatori su očas razapeti. Numan-pašin je bio najveći i najlepši.

Udri, đaurine!

Ustanici su se raspodelili na zaravni kako su najbolje mogli i umeli. Najveće nade polagali su u deset topova, koliko su imali. Znali su da Turci neće napasti pre sutrašnjeg dana. Prvo će se razbaškariti, dobro najesti, proveseliti, a ujutru – eto ih!
Ovoga puta, međutim, nije bilo tako. Sunce je već bilo granulo, a od napada praćenog karakterističnom turskom vikom – ništa. Šta je sad, pitali su se mnogi na turskoj strani. Ubrzo je razjašnjeno. Na goli breg Glavicu, krunu Suvodola, na pomamnim konjima izbila su dva Turčina i počela da pucaju iz kubure. Lazar Mutap se slučajno našao u zaklonu pored Karađorđa. Dvojica gizdavih Osmanlija su ga razdražila. Obratio se Karađorđu:
- Je l' to oni zovu našeg na megdan?!
- Koekude, takav im je adet! – odvratio je Karađorđe. – Silan paša, volja mu da uživa.
- E, neće! – ciknuo je Mutap i odjurio po svog konja Gavrana.
Vođa srpskih dobrovoljaca doviknuo mu je da stane, ali uzalud. Uskoro na Glavicu poleteše Lazar Mutap i Milić Drinčić. Mutap je skrenuo levo, a Drinčić je produžio pravo i ubrzo izbio na vrh.
Jusuf, jedan od dvojica Turaka, trže se kad ga spazi. Drinčić je zastao. Ukočen, motrio je na svaki neprijateljev pokret.
- Udri, bre, đaurine! – prekinuo je mučnu tišinu Jusuf, nagnao konja i opalio iz kubure.
Promašio je jer je Drinčićev konj na gospodarev trzaj ustuknuo. Srpski megdandžija – nije. Turčin se uhvatio za grudi i stropoštao na zemlju.
Baš tada je pred svog protivnika izbio i Mutap. Neustrašiv, kao što je bio, nije mogao da odoli, a da ga ne upita da li više voli da napada ili da dočekuje napad. Silno se iznenadio kada je čovek progovorio na tečnom našem jeziku, a zaprepastio se čuvši kad pred sobom ima nadaleko znanog Rada Laketića. Crnogorski junak objasnio je da ga je Numan-paša odredio za megdan i da je morao da pristane. Sada bi lako mogao da pređe Srbima, ali kako da ostavi svoje u pašinom logoru?

Prevara je uspela

Mutap je predložio da namerno promaše jedan drugog, a onda se svako vrati odakle je došao. Laketić je oduševljeno pristao.
Sa velike daljine paša nije mogao da zapazi prevaru. Osramoćen zbog neuspeha megdandžija, gnevno je naredio da se vojska pripremi za napad.
Deset hiljada ustanika hrabro je dočekalo dvadeset hiljada Turaka, ali deo turske vojske odvojio se i izgubio u obližnjim šumarcima… Neki su tvrdili ovo, neki su tvrdili ono, bilo kako bilo, neki su se ustanici našli opkoljeni kao u mišolovci. Bilo je samo pitanje vremena kad će početi stravičan masakr. Crn u licu kao zemlja, Karađorđe je trčao od jednog do drugog topa, izdavao naređenja za paljbu, ali je bio svestan da je kraj blizu.
I tada, kada se činilo da će Numan-paša isuviše skupo naplatiti sve ranije turske poraze od Karađorđa, nekome je palo na pamet da konjanici povežu crveni šal oko glave poput turske čalme. Kako konjski vrat zaklanja jahača i njegovu odeću, Turci će od naših pomisliti da su njihovi…
Predvođeni vojvodama, Srbi su zaigrali na sve ili ništa. Jurnuli su među Osmanlije pozivajući "braću" na povlačenje. Prvi je grabio vojvoda Vule Ilić. Pošto je bio poprilično grlat, njegovi povici: "Bež'te, Turci, izgibosmo!" daleko su dopirali. Numan-pašina vojska se uskomešala. Panično "bekstvo" konjanika sa crvenom čalmom jasno je govorilo da treba što pre nestati. Preplašeni Turci poslakaše i okrenuše leđa bojištu! Ali, nisu daleko odmakli. Uhvaćeni u klešta između Srba i Crnogoraca Rada Laketića, prosto su satirani.
Do podne je sve bilo gotovo. Kažu da je izginulo oko 3000 Turaka, Srba – 70!

[iz "Politikinog zabavnika" #1457/1979]