Omiljeni Delici iz knjiga...

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

Te noci sam joj ocutao najlepše reci koje znam...
Jednom je rekla da bi sve dala da cuje to što ocutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na nicijoj zemlji izmedju devet salaša, u fantazmagoricnoj oazi koja se u Sahari zita prividja samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije opšlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima...
I tako, obicno u nekoj vedroj noci, roj Neizgovorenih Reci nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije precicu do najblizih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo...
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastucice, i nezno povuce finu cetku te velike krošnje kroz svoje kose...
I Neizgovorene Reci ostaju da trepere u lišcu starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom cešljicu od jantara...
"Zauvek?", pitala je uplašeno...
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...
Jednog dana, dakako, strovalice se i to stablo, oprljice ga Oluja šenluceci gromovima nad ravnicom, složice se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reci, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko ce ga znati?
Ali naici ce cerga tog leta, i to ne Meckari ili Dzambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Sviraci Tuznih Ociju, praceni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetice u gustoj travi narocitu racvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlicna viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, mozda necija, mozda proseda, mozda bez ikoga, ti ceš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameci ga da ti sobu opraši polenom i prolecem. A ulicom ce prolaziti mali Cigan sa violom, videceš samo drozdovo pero na šeširu kako promice za šimširom, i zacuceš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...
I zaplakaceš, istog casa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo...

Djole Balasevic "Jedan od onih zivota"

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

'U legendama niko Sveti Gral nije osvojio silom. To je uspelo Persivalu, neznom vitezu, koji je usao u razrusenu kapelu i nasao sto su drugi prevideli, tako sto je prosto seo i mirovao. Mislim sada da sloboda nije biti ni mocan ni bogat, ni omiljen ni bez obaveza, vec biti u stanju da volis. Voleti drugoga toliko da makar i za tren zaboravis na sebe, to znaci biti slobodan. Mistici i crkvenjaci govore o odbacivanju ovog tela i njegovih zudnji, o odbijanju da robujes puti. Ne kazu da se kroz put (telesno) oslobadjamo. Da ce nas zudnja za drugim uzdici iz nas samih potpunije no ista bozansko.
Mlak smo mi svet i nasa ceznja za slobodom, ceznja je za ljubavlju. Da imamo hrabrosti da volimo, ne bismo toliko cenili sve te ratne cinove.
Ljubav je, kazu, ropstvo, a strast je demon i mnogi su se zbog ljubavi izgubili. Znam da je ovo istina, ali znam da i bez ljubavi samo pipamo kroz tunele svojih zivota i nikad sunca ne vidimo. Kad sam se zaljubio, to je bilo kao da sam prvi put pogledao u ogledalo i video sebe. U cudu sam podigao ruku i dotakao svoje obraze, svoje grlo. To sam bio ja. A kad sam se video i privikao se na to ko sam, nisam se bojao da poneki deo sebe mrzim, jer sam zeleo da budem dostojan onoga u koga je ogledalo.
Tada, posto sam prvi put osmotrio sebe, osmotrio sam svet i video da je raznolikiji i lepsi no sto sam mislio. Kao i vecina ljudi uzivao sam u toplim vecerima, u mirisu hrane i pticama koje probadaju nebo, ali nisam bio ni mistik ni Bozji covek i nisam osecao zanos o kojem sam citao. Ceznuo sam za osecanjima, mada vam u to vreme ovo ne bih umeo reci. Reci kao sto su strast i zanos... svi ih naucimo, ali one ostaju mrtve na stranici. Ponekad ih prevrcemo, da saznamo sta je s druge strane, i svako ima svoju pricu o nekoj zeni ili nekom bordelu, o opijumskoj noci ili ratu. Toga se bojimo. Bojimo se strasti i smejemo se prejakoj ljubavi i onima koji previse vole.
A opet, ceznemo da nesto osetimo.'

Iz knjige 'Strast' od Dzenet Vinterson

Manhattan · Psycho Killer

"Čovek mora biti nezadovoljan sobom kada mu dokažu da nešto ne zna, umesto što se kao svinja zadovoljno valja u djubretu svoje neobrazovanosti."

Paideia - Verner Jeger

"Bavi se metafizikom i razglaba o onome što pametni već znaju, a glupe ne zanima; Niko nije čuo za njega, a vidi ga - hoda kao bižiji dar čovečanstvu."

Ujka Vanja - A. P. Čehov

Manhattan · Psycho Killer

"Ali ne samo što sam ništa ne uobražavam i ne mislim da obećam ništa izvanrednoga, niti me raspinju tašte misli da uobražavam da javnost treba da se mnogo interesuje za moje poslove, nego u mene ni tako niska duša nije da bi želeo da uživam ma čiju naklonost, za koju bi se moglo misliti da je nisam zaslužio."

Reč o metodi - Rene Dekart

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

Gore u pustoši svako godišnje doba ima svoja čudesa, ali stalni su i nepromenljivi tamni, beskrajni zvuci neba i zemlje, opkoljenost sa svih strana, mrak šume, ugodnost drveća. Sve je meko i teško u isti mah, nijedna misao nije tu nemoguća. Severno od Selanro nalazilo se neko sasvim malo jezero, barica jedna, ne veća od običnog akvarija. Tamo su se koprcale sićušne ribice, koje nikako nisu rasle; živele su i umirale i nisu bile ni za šta, Bože moj, baš ni za šta! Jedne večeri stajala je tako Inger i osluškivala da li će čuti klepetuše. Nije ništa čula, svugde oko nje vladala je potpuna tišina, ali odjednom je začula neku pesmu iz akvarija. Bila je vrlo slabačka i skoro nečujna, kao da zamire. To je bila pesma sićušnih ribica.

Položaj Selanro je bio vrlo povoljan i stanovnici su svake jeseni i proleća mogli videti divlje guske kako lete preko pustoši, i čuti im krikove i primamljivanje gore u vazduhu; zvučalo je to kao zbrkani govor. I onda bi izgledalo kao da se svet ukočio, sve dok povorka ne bi prošla. Nije li u tim trenucima obuzimala ljude neka vrsta slabosti? Opet bi legli na posao, ali bi najpre duboko udahnuli, - bio ih je dodirnuo dah sa onoga sveta.

Velika čudesa opkoljavala su ih u svako doba. Zimi zvezde, a i severna svetlost, rasplamtelo obzorje, požar gore kod Boga. S vremena na vreme, ne često, i ne obično, ali s vremena na vreme čuli bi i gde grmi. Bivalo je to najviše s jeseni, postalo bi tad najednom i mračno i svečano i za ljude i za životinje. Stoka koja bi pasla na obližnjoj livadi, skupila bi se i ostala tako zbijena. Šta to sluša? Ne očekuje li kraj? I šta čekaju ljudi u svoj toj pustoši stojeći oborene glave dok grmljavina tutnji?

Proleće, - da, sama brzina i raspusnost i ushit; ali jesen! Ona je u ljudima stvarala drukčije raspoloženje. Tada bi se često plašili u mraku, pribegavali večernjoj molitvi, postajali vidoviti i čuli predznake. Ponekad bi, u kakav jesenji dan, izišli da nešto doteraju kući, muškarci možda drva, a žene stoku, koja je sad kao luda tražila i jela gljive, - i vraćali bi se u srcu ispunjeni tajanstvenim stvarima. Da li su nehotice nagazili mrava i utisnuli mu zadnji deo tela u stazu, tako da mu se prednji nije više mogao otkinuti? Ili su se suviše približili gnezdu alpijske kokoši, pa je kvočka sikćući poletela na njih? Pa čak ni veliki vrganji nisu bili bez nekog osobenog značaja. Čovek se ukoči i prebledi kad ih samo i pogleda. Vrganj niti cveta niti se miče s mesta, ali ima nešto u njemu što savlađuje, neman je on, liči na pluća koja, gola i neodevena telom, žive svojim posebnim životom.

Knut Hamsun, mesto iz knjige PLODOVI ZEMLJE

Manhattan · Psycho Killer

"Nemam puno vrlina i plemenitih kvaliteta, ali kad volim - volim jako, ekskluzivno i postojano..."

Improvizacija - Žorž Sand

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

«Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta i podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumljivo bih mislio sve što kažem. Stvari bih cenio, ne po onom što vrede, već po onom što znače. Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da za svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo 60 sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore i kako bih uživao u sladoledu od čokolade. Kada bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno, izlagao se potrbuške suncu, ostavljajući otkrivenim ne samo telo, već i dušu. Bože moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu i čekao da izgreje Sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja. Zalivao bih ruže suzama da bih osetio bol njihovih bodlji i strastveni poljubac njihovih latica. Bože moj, kada bih imao jedan komadić života. Ne bih pustio da prođe ni jedan dan, a da ne kažem ljudima koje volim, da ih volim. Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete. Stare bih podučavao da smrt ne dolazi sa starošću, već sa zaboravom. Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi... Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne znaju da je istinska sreća u načinu savladavanja litica. Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put prst svoga oca, da ga je uhvatilo zauvek. Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog odozgo, jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi. Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću nažalost početi da umirem...»

Gabriel Garcia Marquez

Vanessa Mae · Početnik Domaćeg.de

Zivot se ne sastoji od velikih stvari, vec sitnica koje se nizu i sacinjavaju nas vek. Zato prvenstveno u njima treba uzivati i nalaziti radost. Jer, velike stvari se dogode jedanput, dvaput ili nikad, a radovat se treba svaki dan.
-Cvat lipe na Balkanu-
Gordana Kuic

Vanessa Mae · Početnik Domaćeg.de

Samo voljena zena sme da pita i da zahteva,da prebacuje i kori. Da se nestasno igra i koketuje sa bolom. Koketerija nevoljene zene je ruzna groteska, njeni zahtevi su nasilje, prekori placno moljakanje.Onaj ko trazi u ime svoje neuzvracene ljubavi,prlja i sebe i tu ljubav vukuci je kroz blato ponizenja.
-Zenski rodoslov-
Ljiljana Habjanovic-Djurovic

Vanessa Mae · Početnik Domaćeg.de

Neki ti nista ljudsko ne bude strano!
Neka ti nista zensko ne bude strano!
Zena nije prirodno agresivna,osim kada te napada iz tvog srca!
Ne veruj da postoji samo jedno sunce!Ne veruj da postoji samo jedna sloboda!Ne veruj da postoji samo jedna ideja!Ne veruj da postoji samo jedna ljubav!Ali ne sumnjaj da postoji samo jedan zivot!
Pamti pa vrati!
Pamti pa se uzdrzi!
Sve to jednom mora proci!Zar ne?
Zivi za poslednji put.Poslednji put je lepsi nego prvi put,zato sto je neponovljiv!
-Milena iz Knez Mihailove-
Milovan Vitezovic

Vanessa Mae · Početnik Domaćeg.de

Nisam bio spreman,to je mozda najblize istini, da ulazem i najmanji deo svoga bica u nesto sto je moglo da se zavrsi gubitkom. Svaki dan je bio dragocen, i ako bih nastavio da gubim,smatrao sam,nista vise od mene ne bi ostalo.
-Mrak-
David Albahari

Vanessa Mae · Početnik Domaćeg.de

"Ispod nebeskog polutara u dolinama gde se mesaju slana i slatka rosa raste ogromni otrovni vrganj, i na njegovoj kapi, pretvarajuci njegovu koznu krv u slast, male, jestive pecurke izvanrednog ukusa. Jeleni u tom kraju vole da obnove musku snagu tako sto pasu sa otrovnog vrgnja pecurku. Pri tome, oni koji nisu dovoljno pazljivi i zagrizu suvise duboko, zahvataju zajedno sa pecurkom i vrganj, i umiru otrovani.
Svake veceri kad poljubim svog dragog, ja pomislim: sasvim je prirodno da cu jednom ugristi suvise duboko..."
M. Pavic