Miroslav Antic

Sonja Marmeladovna · Početnik Domaćeg.de

Miroslav Antic

*** MIT O PTICI ***

PRVI DEO

I

Ko u ramenima oseca zemljinu tezu
kao prikriveni bol,
pripada potomstvu onih sto su u drevna vremena
znali za vestinu lebdenja:

onoj potpuno drukcijoj vrsti nasih predaka,
ne ovih sto nas dosezu krvlju iznutra,
vec nekih prozracnih sto nas doticu samo spolja
usnama zlatnim kao vecnost.

To je taj rodoslov od kojeg smo nasledili
neizlecivo mucenje da mislimo.
I u amanet dobili zenicu sto ne sabira
i ne odasilje utiske,
nego je culo sa iskustvima jednog sutra.

Jedno je: gledati vidom, a drugo: videti vid.

II

Tesko je danas i opisati te nase cudnovate pretke
obrasle vetrom i svetloscu.
Jedino nas jos zagrljaji pomalo podsecaju
na njihov nacin letenja.

Ili to, kad neocekivano otkrijemo u sebi
mogucnost da stvaramo takve oblike
iz kojih - kad se primakne uho i oslusne -
dopire lepet krila.

Ako se i znalo za postolja u njihova doba,
to nisu bila uporista i temelji, vec katapulti.

U prevelikoj strasti da prevazidju sve sto tone
ispisivali su pesme u prostoru pomocu takvih dimenzija
koje nas dovode na samu ivicu panike.

Vec tada bili su: sutra. Vec tada bili su: mi.

III

U znak secanja na te predivne, jake ljude,
pokusao sam jednog sumraka dole na obali reke
da i sam uoblicim nesto potpuno neograniceno.

Da smislim takvu vrstu strogosti i cistote
koja bi od fantasticnog stvorila uverljiv gest.

Pokusao sam da naucim svoje delo da misli.
Da ima belu radoznalost.

Usudio sam se da nadjem odgonetku
da li smo oblikovanjem necega oduzeti od sebe
ili smo sebi vraceni.

IV

Ali pre same odluke da pridjem samom cinu stvaranja
valjalo je da utvrdim da li postoji, ili ne,
suprotno klube svesti.

Bio sam duzan da ispitam da li rodjenje nije
ili rodjenje jeste
obicna senzacija premotavanja zivog.

Morao sam da oljustim prethodnu opnu sebe.

Trebalo je da odlozim sva druga vec izucena ucenja
i budem spreman da razjasnim da li je stvarno pocetak
bas tako - na pocetku.

V

Bio sam na putu da otkrijem
poslednju slobodu bezazlenosti:
razmak izmedju pripadanja i pripadanja,
izmedju izdvajanja-od i izdvajanja-u.

Kad jednom dospem do toga, rekoh sebi,
da vise ne cinim nasilja,
jer nemam razloga da primoravam stvari
na nesto drugo no sto oduvek jesu,
prevazici cu pravljenje i razumeti stvaranje.

Prevazici cu umetnost. Imacu zivi dokaz
gde je pocetak i kraj kugle.

VI

Zatim sam oprao tabane, chelo i ochi u reci.
Moja vecernja molitva bila je sva od sumnje.

Zar izucavanje stvaranja nije uporno raspitivanje
o svetovima sto i ne znaju za protoplazmu,
a ipak zive i ipak su od necega?

Mozda su tu negde, pored, a mi ih nismo svesni,
jer iz njih dopire nesto sto nazivamo: prazno?
Mozda smo mi njima: nista.
Mozda smo mi njima: prazno?

Koliko puta su prosli kroz nas,
a i ne znamo njihovu nameru?
Koliko puta smo prosli kroz njih,
a i ne znaju nasu nameru?

Da li je oblik oblik, ili je nesto drugo oblik?

VII

Poklonio mi se vatar. Poklonila se tisina.
I sumrak se poklonio. Ovo su njihove reci:

Kako da nadjete granice i procitate krajeve,
ako ih uporno trazite na mestu gde ih nema?
Svako je dno - svemir necemu ispod njega.
Svako je nebo - pliccak necemu iznad njega.

Kako dodirnuti kraj, kad je to samo zglob?
U provinciji barskog bilja
i trska je primer za ogromno.
Kome je oko - okean, i kitovi su mu - trunje.

Ko hoce da opipa rubove neka ne isteze ruke.
Treba presaviti um.
Mozda vi i znate da letite,
ali jos niste probali na sve moguce nacine.

VIII

Poklonio sam se vetru. Poklonio se tisini.
Mislim da sam razumeo.
Citava stvar je, znaci, u vatrometu hitrine
kojom se emituje i prima um u povratku.

Zato se kaze da dosezanje nije nista drugo
do - prepoznavanje sopstvene poruke.

Zato se kaze da je prostor: iskustvo
kojim nas je dodirnuo sopstveni dodir
kad nam se vratio iz buducnosti.

Mozda me je to sunce pozlatilo na zalasku:
bio sam cudno smiren, sa ridjim oreolom kose.
Bio sam spreman za stvaranje.

IX

Celog zivota opsedala me je zelja
da stvorim sebi zivu pticu.
Pticu koja je samo jednom.

Mozda je trebalo da to pokusam ranije.
Bio sam dete i, vrlo nepogresivo,
dospevao sam do svega u sta umem da poverujem.

Oblikujuci bezoblicja, uzimao sam saku nicega.
I nista nisam dodavao. I nista nisma oduzimao.
A imao sam uvek na dlanu nesto novo.

Kakva magicnost materijala!
Kakva cudesna linija!
Kakva raskos boja i povrsina, senki i svetlosti!

Celog zivota opsedala me je zelja
da stvorim pticu drukciju od svih ostalih.

X

Napustajuci detinjstvo, sve vise sam se hvatao
za sadrzine koje se mogu zarobiti
i sacuvati kao dokaz.

Nekad mi je bilo vazno da sebi pokazem sebe.
Docniije mi je sve to postalo nedovoljno.
Pred kraj decackog doba vec sam umeo da se ponasam
namerno, kao izlozba.

Nekad su me privlacile samo tajansvene nauke.
Sada sam stojao opcinjen pred carolijom obicnog.
Kako nisam imao niceg sem peska,
ja sam ga pokvasio u vodi i umesio pticu,
jer odjednom sam shvatio da umem takve stvari.

Zinuo sam, isukao sam mach iz svoje kichme:
udahnuo sam mojoj ptici celicno secivo umesto krila.

XI

Sve sam to cinio necujno, sporo i neprimetno.
Malo sam nakrivio glavu, zatim sklopio oci:
razmisljao sam o pesku sto se talasa i prosipa,
a ipak ima svoj mir, i povezanost, i sigurnost,
jer niko ga nije uhvatio da zuri.

Naidju nepogode.
I on ih utisa svojom tezinom.
Prolaze stoleca.
I on ih nadzivi i zatrpa.
Nicu i sahnu civilizacije.
I on im poravna tragove.

Sta posle vredi najveca bina vekova,
ako okolo nema gledalista?
Smrt nije zavrsetak predstave,
vec nedostatak publike.

XII

Eto zasto se neke stvari umeju polako, kao pesak,
dok se prislanja uho na gluvi prostor oko sebe
i osluskuje zvuk koji nas cini drukcijima od ostalih.

Samo onaj, ko nije uhvacen da zuri,
moze se uzvisiti nad pocetkom i krajem,
i biti vladar jednog predela,
istrazivac lepote ili ruznoce stvari oko sebe
i vojskovodja sna.

Ko zuri - zakasnice. Siroko zacudjenih zenica
ostace zauvek pobedjen. Zauvek samo podanik.

XIII

Budi oprezan, rekoh sebi. Budi isuvise oprezan.
Valjanost pomnog motrenja na takve oblike zbivanja
koji se izluce jednom, pa bezbroj puta umnoze,
zove se: mogucnost moguceg.

Tako ti dokazu sve, a zataskaju objasnjenje
kako nastaje licnost.

U mnostvu istih klikera dete ce svaki razlikovati.
Ne zna da kaze po cemu. Ne zna to ni da nazove.
Dete ne zna vajarstvo, ali prepoznaje oblike,
jer im pripada.

Budi oprezan da se ne svrstas u ono
sto ne zasluzuje cak ni da bude opovrgnuto.

XIV

Iz daleka, zvezde se cuju kao vasiona.
Iz daleka, ptice se cuju kao jato.
Iz daleka, ljudi se cuju kao covecanstvo.

Nije dovoljno samo cuti.
Treba se setiti usima.
Treba imati smisla za beskonacnost blizine.

Ko nema takvo uho - nema sluha.
Ko nema sluha - nisam siguran da je ziveo.

XV

I rekao sam sebi jos i ovo:

naucio si napamet kako se dogadjaju razlike
izmedju tkiva leoparda i tkiva ananasa,
i sta je ono zbog cega belutak nije pahuljica
niti ameba - medved.

Odbaci sva druga ucenja i odluci da dokucis
zasto je licnost - licnost.

U prevelikoj zabludi da stalno otkrivas tajne,
promaklo ti je da odgonetnes javnost oko sebe.
Naucio si napamet samo otkrica mudrih,
umesto da si ucio sta to mudri prikrivaju.

Sad, rekoh sebi, budi oprezan.
Ne odgonetaj tajnu, nego cin odgonetanja.

XVI

Dan, isuvise pognut, zalazio je za brda
natovaren obiljem ljubicastog i sivog.

Kakvo neverovatno slepilo, razmisljao sam
posmatrajuci odlazak boja.

Nesto mi je govorilo da sam uspeo
da obuhvatim dlanovima prostor prema spolja.

Ne znam kako drukcije da nazovem taj zagrljaj
sto se prostire iz unutrasnjosti u svim pravcima.

Nesto mi je govorilo da dodirujem rubove obrisa
i da polako pocinjem da razumem vajarstvo.

XVII

Postoje stvaraoci koji gospodare snovima.
Ne znam kako to chine, ali zaista sanjaju
to sto su sebi odredili.

Meni nedostaje stanje razumne umetnosti.
Ja nikada unapred ne znam sta cu uistinu usniti.
I uvek kad zaklopim ochi - tonem u nered i haos.
U unutrasnjost sna.

Tako i ovog puta: potpuno nepripremljen,
odjednom sam se sreo sa pocetkom zivota,
na pocetku svog velikog i najcudesnijeg sna.

To je strasna samoca.
Jedino mesto gde dostojanstvo potpuno prestaje.

Poznanstvo sa sopstvenim delom.
Prvi put bio sam istinski preplasen.

XVIII

Postoje stvaraoci ciji se vid zadrzava
kao brid dlana karateiste, zaustavljen i ukrocen
tacno na onoj skrami gde prebiva charolija.

Ja vidim ispod koze cvrstih i tamnih predmeta.
Vidim zglobove prostora i nervni sistem vremena.
Ne znam da vidim oblik, ako mu ne vidim bezoblicje.
Ne primecujem vidljivo bez njegovog nevidljivog.

Svako me delo pri susretu ponovo do bezumlja zapanji.
I ono koje sam prevazisao. I ono koje tek prevazilazim.

Ko pristane na stvaranje, pristao je na cudjenje.

XIX

I mora pristati i na strah.

Odjednom, usred carolije, pokosila me je slutnja:
sta sam ja tome cudu sto mi na dlanu pulsira?
Tvorac?
Ili tek cuvar smisla?

Sta je to, sto celijama tog bica kaze: dosta je?
Jesam li ja odlucio da se dalje ne razlazu?
Jesam li ja odlucio dokle mogu da rastu?

Da li sam ikada primetio bar u nekom svom postupku
neciji krajnji cilj?
Sta gospodari mojom mudroscu? Mojim umecem?
I slobodom?

Nije li moja sloboda - sloboda da budem usmeren?
Nisu li moje delo i moj zivot - tudj zadatak?

XX

Cija je ovo ptica?
Sta ja to prenosim? Ciju poruku?
Sta je to sto mojoj ruci kaze: dosta je?
Jesam li ja odlucio da vise nista ne doticem
i da je oblik zavrsen?

Zasto sam odjednom prestao da zgrcem pesak i vodu
i dodajem zivotu jos zivota?

Zasto je svako moje delo tek zakasneli oblik misli?
Cijih misli?

Ko je to vec usavrsio sva moja savrsenstva?

Sonja Marmeladovna · Početnik Domaćeg.de

nastavak

Miroslav Antic

*** MIT O PTICI ***

XXI

Odjednom mi se ucinilo da me iz Mlecnog puta
odande, gde zvezde tonu u prastaru buducnost,
izgubljeno iza obronaka prostora i vremena
posmatra neka iznurena svetlost: nesto okruglo crno.

Da, neko me je gledao.
Nesto je necim motrilo to sto cinim.

Odjednom, nisam znao sta sam:
cim upotrebim sebe, vidim - za dah pre toga,
vec ono tamo crno mene je upotrebilo.

Jesam li konacno bio pred licem pravca
koji od mene bezi prema - ovamo?

XXII

U dramaturgiji toga sto u neznanju zovemo haos
to tamo crno oko sigurno mora znati:

sta sam bio pre mene,
sta sam sad dok sam ja,
i sta cu biti kad ne budem.

Mora znati i to: otkud meni dar
da cinim zive stvari.
Jesam li prorok? Kurir? Ili nekakav bog?

Da li sam ja to probio izlaz u neko drugo
mnogo prostranije unutra?

XXIII

Da bih opisao to nesto crno sto me posmatra
sa neporubljenih nebesa juznog avgusta,
bilo bi potrebno mnogo reci,
- toliko je to crno usisalo govora
u svoje cutanje.

Da bih ga sagledao u celini,
oko bih morao da izokrenem naopako,
- toliko je to crno vezalo mnogobojnog
u svoj cvor.

Da bih ga obuhvatio,
morao bih da pristanem da i ono mene obuhvati,
- toliko je to crno bilo unutrasnja umetnost
okrenuta ka spolja.

Jesam li bio pred duhom neke drukcije prirode?
Jesam li bio ovde ili sam bio jos negde?
Jesam li sada pre ili sam sada vec i posle?
Kako se postize nase istinsko stanje:
prisustvom ili neprisustvom?

XXIV

Poklonio sam se reci. I pesku sam se poklonio.
Moja je dusa, rekoh, raskoracena i razroka,
a jedino mi cvrsto tle: neravnoteza u glavi.
Zemlja je princip materinstva.
Ko ce, ako ne moja mati, da mi objasni
o koji smisao da se oduprem?

Da se ne ponasam kao potok
koji ima uzasan strah od potopa.
Da se ne ponasam kao busen
koji ima uzasan strah da ce ga zakopati u zemlju.
Da se ne ponasam kao plamicak svecce
koji ima uzasan strah od pozhara.

Mogu li od vas da naucim kako se menja ritam pameti?
Nedostaje mi, vidim, nekakva vasa vrsta boga.

XXV

Kad dodirujem prstima ukus talasa,
u komesanju vode osecam poljubac svetlosti.

Kad dodirujem prstima ukus belutka,
u belom srcu vulkana osecam poljubac sazvezdja.

Kad dodirujem prstima ukus svojih usana,
u dahu osecam poljubac neprolaznog.

Sta je sa oblikom svetlosti kad udje u oblik tame?
Ima li licnu ili bezlicnu svest?

Sta je sa prirodom svetlosti kad udje u prirodu tame?
Ima li licnu ili bezlicnu sadrzinu?

Kako da utvrdim sta sam:
jednina ili mnozina?

XXVI

Nase ucenje nije sistem, rekose oni.
Ali moze postati znanost,
ako ne bude bezglavo prihvaceno,
vec stalno opovrgavano sa mnogo ostroumlja.

I tada oni, koji su njim nadahnuti,
dokazujuci u odbrani nepogresivost svoje vere,
morace da se uspnu do takvih domasaja
koji se zovu i: razumevanje.

Nase ucenje nije nikakva gotova nauka.
Jer gotove su nauke uvek na strani one nosivosti
koja uspesnije zavarava i opsenjuje istinom.

Dokaz nije u istini. Ona je uvek istinita.
Dokaz je u vestini upotrebljavanja istine.

XXVII

Ucili su me zatim kako da mislim i kazujem.

Ne doticati oblik sljunka,
nego oblik svojih prstiju u sadrzini kamena.

Ne udisati miris trave,
nego miris svojih nozdrva u sadrzini bilja.

Ne osluskivati zvuk vetra,
nego zvonjavu svoga uha u sadrzini vazduha.

Ne sagledavati sjaj mesecine,
nego blistavost svoga oka u sadrzini svetlosti.

Ne kusati ukus kise,
nego ukus svog daha u sadrzini vodenog.

Premnogo rechi utroseno je da se objasni
sta je sve potrebno cutanju.

XXVIII

Mi nismo u dosluhu sa nebom, rekose,
i tezhe nam je da pronadjemo pitanje nego odgovor.
I mi se grcimo u strahu i prevelikom neznanju
pred onim crnim gore sto usisava svetlost.

Gledajte ovaj prirodni poredak oko nas,
to umnozavanje iskusnih nagona,
ta krda istovetnog, taj stampedo zivota,
to nelogicno: logiku prirode.

Pupoljci svih boja i oblika izlecu iz svoje duse
odmah u nepogrsivom pravcu - prema suncu.
Svaka nova kap izvora zna da sidje ka reci
kao da tuda prolazi ko zna po koji put.

I mi i vi preskocili smo prvu rec.
Sve oko nas je druga rec, kao i ptica koju drzite.

XXIX

Kako objasniti, rekose, to sto je zelatin ikre
vican plivanju cim se izmresti?

Kako objasniti to, sto sve, bez ikakvog cudjenja,
ima vec gotove navike?

Svi pocinju da zive tako zapanjujuce sigurno
kao da ih je neko pre toga dugo dresirao.

Mozda je proslost samo zanemarena sadasnjost?
Mozda je sadasnjost samo zanemarena buducnost?
Mozda je nepoznato samo zanemareno poznato?

Idite, rekose, i zavrsite svoje delo.

Sonja Marmeladovna · Početnik Domaćeg.de

nastavak

Miroslav Antic

*** MIT O PTICI ***

DRUGI DEO

XXX

Tako je rodjena moja jedina ptica.
U neukosti i strahu.
U sumnji i panici peska. I gorkom priznanju vode.

Isprva nije razumela da se kroz beskraj ne izlazi.
To nisu nikakva vrata,
- to je potpuo drukcija vrsta shvatljivog.

I kad joj nije uspelo da prestigne brzinu,
ni da se lukavstvom provuce ispod rubova bezgranicnog,
najzad se, u ocajanju, setila suprotnog pravca.

Onu, onakvu stvarnost, izvrnula je na nalicje.
I cim se u sebe zagnjurila, izletela je iz sebe same.

XXXI

Posmatrao sam zadivljen taj cin:

videh kako se klube njenog prostora odmotava u levak,
sliva kroz uvrnut odusak potpuno lisen dimenzija
i odande se istace i obrnuto namotava
na nesto sto se otvorilo
kao zivo prostranstvo susedne, ove stvarnosti.

U svakom moru postoji drugo, suprotno more.
U svakoj reci, reka sto tece ka svom pocetku.
Nema mislenih imenica.
Nema nevidljivog - ima samo nemocnih ociju.

Stvarno sam ja to video njen duh kako se radja.

XXXII

Pretochena u plazmu, u jedan od onih oblika
koji se zovu vlaznim i mekim imenom: bice,
u magnovenju je prosla kroz tacku bez velicine
i postala je ptica:
uspomena na perspektivu vrtloga.

Uspomena, koja je svakim izdisajem
sve vise gubila pamcenje kroz svoje sopstveno grlo.

Ona je disala!
U onoj drukcijoj stvarnosti to je joj je bilo nepotrebno.
Ona je disala!
To znaci da je pocela da zaboravlja.

XXXIII

U redu, rekoh. Poznao sam vas, ptico.
Sad vidim da vas nisam stvorio hotimice
niti mi se vas izvanredni oblik iznenada dogodio.

Vi ste nesto od mene samog, lepa ptico,
i vraceni ste mi sasvim prirodno
kao sto su mi,
kad sam rodjen,
polako vraceni zubi,
cvrstina prsljenova, radoznalost, ili dar govora.

Vi ste vrhunac kretanja. Mog i vaseg.
Zanemarivanje vremena. Mog i vaseg.
Sazetost bezbroj gipkosti u jedan beli gest.

XXXIV

Drzao sam je eto, eto na svom drhtavom dlanu.
Drzao sam je pazljivo, scucurenu i mokru.
Bila je meka i prozirna poput svetlosti kandila.

Osetih kako vetar u mirisavom mlazu
paperjasto treperi uz moje ushi i nozdrve
slaveci svojim pra-shapatom ovaj torzhestveni dan,
dan na koji se namotavaju prostori.

O, zemljo, rekao sam,
vidite sta smo stvorili vi i ja!

Nacinili smo krila sto ne rastu iz tela,
nego iz duha ove ptice.
Nacinili smo caroliju sto nikad nece ostariti.
Nacinili smo bice koje je vrsnjak vecnosti.

XXXV

Najteze mi je pala ona krhka munjevitost
kojom je valjalo da je podsetim
na samu svecanost letenja.

Tu uvek postoje dva mozda:
- ili ja da joj pomognem,
- ili da sama shvati da je u ovom stanju
proglasena za nesto sto mi se cinilo najpogodnijim
da krstim imenom: pokretljivi vrh stvaranja.

Nije lako nahraniti prostranstvo jedne tacke.
Sto manji oblik - veca glad.

XXXV I

Ispraznio sam joj nebo. Pobio grabljivice.
Dao sam joj slobodu da se poistoveti s vazduhom,
da se pretope medjusobno i prozmu jedno drugim.

Sedite, rekao sam, tu kraj mene, uz vodu.
Poslednja duznost tvorca je, pre blagoslova,
da malo pocuti sa svojim delom.

Uz tisinu volsebno staje sve ono
sto je promaklo da se kaze.

Nemam nameru da vas ucim, ptico mog ushicenja.
Mogu jedino da vas podsetim
na neka nacela krilatosti.

Ostalo je u vama. Prisutno. Vi to znate.
Mogu jedino da vas podsetim da ne znate da znate.

XXXVII

A ptica rece u svom dubokom cutanju:
nije strahota u tome sto ne znam sta vec znam.
Mnogo je veci uzas sto ne znam sta jos ne znam.

U pepeljastim lukovima
vetar se isparavao nad predelom,
krunio se u krosnjama i talozio na liscu
kao gorka prasina.

Polako, kazao sam. Pitanje vam je preveliko
i jos se nisam usudio da razmisljam o njemu,
a kamo li i da ga objasnim.

Duzan sam da vam saopstim deset zavestanja.
Ne o letenju, nego o dostojanstvu vasih krila.
Ostalo je vas posao.

XXXVIII

Prvi amanet ptici:

Cim ste se zadesili u jednom ovakvom unutra,
znaci da ste morali nekako uci.
Zato se kaze: ne istrazivati ovde i tamo,
nego trenutak dodira - vrata izmedju.

Ne izucavati oblik. Ni obris. Nego nesto
u pretapanju iz cudi u cud materije.

Ne izucavati ton. Ni zvuk. Nego: eho.
Ne spektar. Ne boju. Nego to
cime se prozracno drzi za sebe: ravnotezu.

Ne tkivo pre zivota i tkivo posle zivota,
nego sam cin prelivanja iz jedne svesti u drugu.
Ne arhitekturu. Ni opeku. Izucavati otvore.
Izucavati usta prostora. Dah.

XXXIX

Drugi amanet ptici:

Isto odelo, gledano iz raznih pobuda,
moze da bude promasaj ili da bude carolija.
Ista daljina, merena raznim potrebama,
moze da bude tu negde, ili da bude cak tamo.

Ista svetlost za nekoga je melem,
za nekog opekotina.
Ne menjaju se gibanja, vreme i bezgranicnost.
Ne menjaju se reci, nego njihovo znacenje.

Kad jedna skola svrgava drugu skolu,
ona se tacno uspravlja na rusevinama stare:
koristi isti materijal,
samo ga drugacije razmesta.

Ne menjaju se temelji. Ne menjaju se ucenja.
Jedino sto se menja, to su - ucitelji.

XL

Treci amanet ptici:

Sve se moze dokazati putem vec proverenih ucenja
ili umovanja sto se tek naziru,
ali stvari ce ipak teci onim brzinama
kojima putuje vasa misao.

Primite zato s rezervom dokaze jednog nosoroga
da je lebdenje lakse ili teze izvodljiv posao,
makar on posvetio takvoj dirljivoj nauci
citav svoj preozbiljni i uvazeni zivot.

Postoji nesto sto se ne da nauciti.
Ko moze govoriti liscu kako se menjaju boje?
Ko vatri da bude topla i izvoru da bude pitak?
Gde se to zvezda skolovala da sija?
Koji nas to ucitelj uputio u disanje?

Silom se ne moze biti ni krilat, ni darovit.

XLI

Cetvrti amanet ptici:

Obicaj je da se postavi jedno i jos jedno
i razmislja o njihovoj slicnosti ili razlici.
Mi sebi moramo naci drukcije pravilo poredjenja.

Mi zato uzimamo jedno
i uporedimo ga s njim samim.
Unutra bezi napolje. Spolja uranja u dubinu.
To nazivamo mudroscu kosmickog gesta.

Pre svakog polaska prvo prevalite rastojanje
izmedju ovde i ovde.

Izmedju prvog koraka i njega samog.

XLII

Peti amanet ptici:

Osloboditi sebe od robovanja slobodi,
to jos uvek ne znaci i raskid s tradicijom.
Raskinuti s tradicijom,
To jos uvek ne znaci: imati u rukama neko znanje.

Imati u rukama znanje,
to jos uvek nije i posedovanje vlastitog misljenja.
Imati svoje misljenje,
to jos uvek nije i otudjenje od navika.

Otudjenje od navika,
to jos uvek nije i objava rata.
Objava rata jos uvek nije i pobeda.
Pobeda jos uvek nije i istorija.

Istorija - to jos uvek nije i vecnost.
Vecnost - to jos uvek nije i sloboda.

XLIII

Sesti amanet ptici:

Sa neskrivenim postovanjem
odnosite se prema onima
koji ne misle kao vi.
Samo njih smatrajte vrednima.

Ko misli kao vi,
oduzima vam sposobnost vijanja vetra
i druge slicne pokretljive vestine.

Ne uzimajte ga za sagovornika
da svojom beslovesnoscu ne obezvredi
smisao vase pobede.

Sa neskrivenim postovanjem
odnosite se prema onima
koji su dostojni da ih prevazidjete.

XLIV

Sedmi amanet ptici:

Pravi i veliki letaci, ti, koji su nam uzor
i kojima najvise verujemo,
moraju na vreme da se povuku s neba,
jer zablenuti u lepotu svoga umeca
smetaju onima koji dolaze.

Mrtvo drvece je ugalj.
Mrtav ugalj je vetar.
Mrtva vatra je pepeo
iz kojeg nice korenje novog drveca.

Zato se veliki mudri letaci na vereme povlace
i ne guzvaju nebo.

Sonja Marmeladovna · Početnik Domaćeg.de

nastavak

Miroslav Antic

*** MIT O PTICI ***

XLV

Osmi amanet ptici:

Za vreme vaseg posmatranja
sve su carolije normalno stanje uma.

Zasto tvrditi nekom
da su plavi gleceri Grenlanda smedji,
ako ih je on video ruzicaste?
Oni si, ustvari, isto to: isto beli.

Neka za vreme vaseg posmatranja
purpur crvenog cveca sto se zhuti
neodoljivo podseca
na zeleno sivilo ljubicastog.

Mogucnost nemoguceg postize se kad uman stvor
izgubi osecanja za prepreke i tvrdo,
izmigolji se svim zahvatima, cak i vetru
i zauvek prestane da se bavi dijalogom.

XLVI

Deveti amanet ptici:

Ko samo razgleda sebe kao celinu,
taj moze biti i odmaknuto radoznao
da bi neprestano posmatrao obe svoje sustine
i razumeo kako to pravac ka ovamo
vodi u onom pravcu.

Ali ko sebe hoce kao celinu i da obuhvati,
taj mora podjednako ispunjavati obe zapremine
i biti vrlo spolja u jasnoci nejasnog
i vrlo unutra u nejasnoci jasnog.

Iz ovog stanja sebe, sto je jos uvek tamo,
dospeti u ono stanje sebe, sto je vec sasvim ovde.

To nazivamo dostojanstvom svih stvari.

XLVII

Deseti amanet ptici:

Pokrecite se kroz razum bez saplitanja. Glatko.
Bez namere. Naprezanja. Opterecenja. I prisile.
Ne predvidjajte unapred dubinu nijednog zamaha.

Misle li da ste ukopani - ukopana je njihova misao,
jer nije u stanju da vas prati.

I placite i smejte se zbog iste stvari. U isti mah.
U isti mah se i vracajte i odlazite tamo i ovamo.
Istodobno zaboravljajte i pamtite.

Letenje je onaj trenutak, kad shvatite
da vas u svemu svako moze zameniti
samo ne u sopstvenoj besmrtnosti.

Ja to najbolje znam. Ja ta umeca nisam umeo.
Strahovito sam ukopan. Strahovito sam smrtan.

XLVIII

Da li da vas nazovem uciteljem, gospodine,
upitala me je ptica nekakvim mirisavim osmehom
dok je u vetru njusila dah teskih vlaznih senki
i zmirkala u gumenu daljinu
sto se skracivala i rastezala podno bregova.

Ucitelj umece daruje da bude svima korisno,
a vi ste tako munjevito izveli svoje stvaranje
i niste cak ni meni rekli kako me ljustite
sa same granice prostora.

Za sve sto ne znate, unapred pogadjate odgovore
bez straha da li ce biti tachni
i bez radoznalosti zasto su zaista tachni
mnogo docnije kad se prouce ili dokazu.

Vi ne pravite jata,
nego poseban slucaj krilatosti.
Mogu li da vas nazovem uciteljem, gospodine?

XLIX

Ako ste ucitelj, objasnite mi neke stvari.

Mogu ja divno da verujem u to sto ne znam sta je.
Zar ne verujem i u sebe, iako ne znam sta sam.?
Ali potrebno mi je znanje zasto verujem.

Zasto me bacate uvis?
Zasto mislite da sam ziva?
Zasto mislite da sam ptica?
I zasto mislite da sam krilata?

Mozda jedino zato sto ste u meni primetili
da sam toliko opcinjena slobodom
da mi je neudobno i to sto pripadam sebi.

L

Po cemu nesto,
sto je privremeno nacinjeno od peska,
kao ja,
mora i da misli kao pesak: privremeno?

Po cemu i najstarije moje pitanje
mora da bude mladje od bozanskih pitanja svemira?

O cemu nas dvoje govorimo dok cutimo?
O stvaranju zivota?
Ili o stvaranju vec stvorenog?

Da li je isto: isto? Ili je isto: razlicito?

LI

Strahovito sam meka i neotporna.
Osecam se kao plima i oseka.

Mozda jedan kamen misli o meni da sam ruzna
i ljigava,
kao sto ja to mislim za sipu ili zhabu.
Mozda se sipa i zhaba gade mene i kamena
jer smo im jednako tvrdi.

Htela bih da ispravim neke pogreske naucenog.
Da sa ozbiljnosti oljustim proizvoljno.
Da odgonetnem ono sto se smatra misticnim.

Ja sam primila svih vasih deset zavestanja,
ali ona su vase, a ne moje iskustvo.
Ako mi date svoje prezime
i primorate me na svoju misao,
chime cu onda rasti?

LII

I ovako je rekla: ja nemam rodoslova,
ali mi je neshvatljivo da sam dosla iz nicega.

Ja nisam ni pesak ni voda. Nisam vise ni vi.
Ovo iz cega vam govorim,
taj paperjasti oblik ptice,
- to je tek privremeno moje stanje.

Ne bojim se zivota. Bojim se sto se ne secam
koliko sam vec puta bila mrtva.

Ne bojim se ni smrti.
Bojim se sto cu opet zaboraviti da sam zivela.

LIII

Cudno je to sa stvaranjem zivota,
priznao sam joj umorno.
Ne, nemojte me zvati uciteljem.
Samo sam slucajni ucenik svetlosti.

Posao sam na sever
da negde izucim tezak zanat livca vetra.
To je bojena umetnost oblikovanja misli dahom
i mnogi je ovde svrstavaju u pesnistvo,
ali je razlika u vestini neizdisanja
suvisnih reci.

Ovo je prvi put da vajam.
Prolazeci niz reku pomolio sam se vetru
i svetlost me je primetila
i pomogla mi da vas stvorim.

Izabrao sam ucitelja koji je preziveo svoju smrt.

LIV

Na onoj strani horizonta, gde je vec mrak,
kotrljaju se prve zvezde.
Milionima godina salju nam stalno svezu svetlost.
To njihovo iskustvo pamti: sta je nista.

Pamti kako drvo zatrudni.
Da li je pchela predak ili potomak svoje duse.
Dokle vreme zri.
Kako se mogu nabrojati sva chula ilovache.
U sta je smestena bezgranicnost.

Nisam vam govorio svoju istinu,
nego istinu svetlosti.
Otac neznanja je: necu da saznam.
Otac znanja je: moram.
Najvece misli dogadjaju se u procepu.

Oslusnite i cucete: postoji nesto kao pra-govor.
Bio sam pritesnjen. Ja sam morao to da nauchim.

LV

Nije li najzad vreme, rekoh ptici,
da vas bacim u nebo?
Vi tamo pripadate.

Verujte, priznao sam,
jedva sam uspeo da vas nacinim.
Sad vise nemam snage ni da se obradujem.

Laku noc, rekao sam.
I bacio sam je uvis:
letite u cistoti, ptico moja!
Ne znam pravedniju pocast
koju bih mogao da vam darujem.

Nacinila je krug nad mojom glavom
kao da crta auru. I odletela.
U ogledalu vode licio sam na boga.

LVI

Posto sam napokon uspeo da zanemarim neke cudnosti,
da zanemarim navike i osecajnost postupka
i da izbegnem zamkama samodopadljivih nauka,

da zanemarim boju i delotvornost oblika,
vreme trajanja prostora i njegovu cistotu,

da zanemarim pitanje: sta je sadrzaj bicca,
od cega se to pravi,

da zanemarim pitanje: da li ja uokvirujem razum,
ili je razum to sto uokviruje mene,

- bilo je najzad vreme da shvatim i smisao igre.
I mislim da sam ga shvatio.

LVIII

Jedino, mozda je trebalo da joj ponesto kazem
i o ruznoci. O zlu i smrti.
O kvarljivosti materije.

Ali bio sam divno cist i bezazlen tih godina.
Bavio sam se neogranicenim poverenjem u lepo.
Bio sam taj sto se raspituje o snu.

Imao sam sva nemoguca chula
koja se mogu dogoditi u prvoj mladosti.

U prevelikom zanosu, zbog mrve savrsenstva,
dogadjalo se da pocinim obilje neoprostivih gresaka.
Najveca od njih je bila sto sam se bavio znacima,
umesto da pazim na predznak.

LVIII

Vodeni vetar u zamrsenoj mrezi reke.
Vetar vazduha u najezenom perutanju lishca.

Veliko vreme rastanka: u plicacima
ribe su vecerale tisinu.

Negde daleko u brdima kao da je
zbog mene i zbog ptice nesto plakalo.
Kisa.

Kakav naporan dan za ucenja i za odluke!

Daca · ~Žena Sanjicinog švalera~

"Rodjen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam isao i u osnovnu skolu. U gimnaziju sam isao u Kikindi i Pancevu, a studirao u Beogradu. Zivim u Novom Sadu. To je cista moja biografija. U stvari, ja svima kazem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih zeleo, jos nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaza u novinama... Svakog jutra pozelim da pocnem jednu odlicnu biografiju, koja bi posluzila, ako nikome drugom, bar djacima u skoli, jer oni, nazalost, moraju da uce i zivor pisca.
Ja bih bio najgori djak, jer ni svoj zivot nisam naucio. A radio sam svasta. BIo zidarski pomocnik, fizicki radnik u pivari, kubikas na pristanistu, mornar, pozorisni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obradjivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozoristu, cak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije...
Imam i neke nagrade i priznanja. Dve "Nevenove". Jednu za zivotno delo u poeziji za decu. Goranovu nagradu. Nagradu Sterijinog pozorja. Zlatnu arenu za filmski scenario. Nagradu oslobodjenja Vojvodine. Sedmojulsku nagradu Srbije. Nosilac sam ordena zasluga za narod. Neko bi od svega toga mogao da napise bezbroj stranica. Recimo: uredjivao list "Ritam" ili uredjivao Zmajev "Neven"...
Najvise bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda cu imati mnogo raznih zivota i biti najzivlji medju zivima.
Ostalo, sto nije za najavu pisca, nego za saputanje, rekao sam u pesmi "In memoriam".
I u svim ostalim svojim pesmama."

24. juna 1986. garavi sokak Miroslava Antica zanemeo je, a pesnicka ulica u novosadskom Avijaticarskom naselju u svoje temelje ugradjuje jos jedan spomenik i legendu.
Miroslava Antica.

Daca · ~Žena Sanjicinog švalera~

BESMRTNA PESMA

Ako ti jave: umro sam,

a bio sam ti drag,

onda će u tebi odjednom nešto posiveti.

Na trepavici magla.

Na usni pepeljast trag.

Da li si uopšte ponekad

mislio šta znači živeti?

Ako ti jave: umro sam

evo šta će biti.

Hiljadu šarenih riba

lepršaće mi kroz oko.

I zemlja će me skriti.

I korov će me skriti.

A ja ću za to vreme

leteti visoko...

Visoko.

Zar misliš da moja ruka,

koleno, ili glava

može da bude sutra

koren breze

il' trava?

Ako ti jave: umro sam,

ne veruj

to ne umem.

Na ovu zemlju sam svratio

da ti namignem malo.

Da za mnom ostane nešto

kao lepršav trag.

I zato: ne budi tužan.

Toliko mi je stalo

da ostanem u tebi

budalast i čudno drag.

Noću,

kad gledaš u nebo,

i ti namigni meni.

Neka to bude tajna.

Uprkos danima sivim

kad vidiš neku kometu

da nebo zarumeni,

upamti: to ja još uvek

šašav letim, i živim.

Daca · ~Žena Sanjicinog švalera~

OPOMENA
Važno je, možda, i to da znamo:
čovek je željan tek ako želi.

I ako sebe celog damo,
tek tada i možemo biti celi.

Saznaćemo tek ako kažemo
reči iskrene, istovetne.

I samo onda kad i mi tražimo,
moći će neko i nas da sretne

Daca · ~Žena Sanjicinog švalera~

JASTUK ZA DVOJE

Ovo je pesma za tvoja usta od

višanja i pogled crn.

Zavoli me kad jesen duva

u pijane mehove.

Ja umem u svakoj kapiji

da napravim jun.

I nemam obične sreće.

I nemam obične grehove.

Podeleću s tobom sve bolesti i zdravlja.

Zavoli moju senku

što se tetura niz mokri dan.

Sutra nas mogu sresti ponori.

Ili uzglavlja. Svejedno:

lepo je nemati plan.

Zavoli trag mog osmeha

na rubu čaše, na cigareti, i blatnjav

hod duž ulica koje sigurno nekuda vode.

Čak i kad ti se čini da ih mi nekud vodimo,

one se smeškaju blago i nekuda nas vode.

Bićemo tamo negde možda suviše voljeni,

potpuno neprimetni, ili javno prokleti

Daca · ~Žena Sanjicinog švalera~

MOSTOVI

U meni večeras jedna reka

razbila ogromna brda daleka,

muči se, urliče, razmiče klance

i kida svoje zelene lance

i rije kroz moje srce i peče

i kroz oči mi kipi i teče.

U tebi večeras ta ista reka

čudno je meka.

I čas je srebrna.

I čas je plava.

U njoj se tišina odslikava.

Svako u sebi reke druge

pod istim mostovima sretne.

Zato su naše sreće i tuge

uvek drukčije istovetne.

Daca · ~Žena Sanjicinog švalera~

SENKA

Zbog svega što smo najlepše hteli

hoću uz mene noćas da kreneš.

Ma bili svetovi crni, il beli,

ma bili putevi hladni, il vreli,

nemoj da žališ ako sveneš.

Hoću da držiš moju ruku,

da se ne bojiš vetra i mraka,

uspavana i kad kiše tuku,

jednako krhka, jednako jaka.

Hoću uz mene da se sviješ,

korake moje da uhvatiš,

pa sa mnom bol i smeh da piješ

i da ne želiš da se vratiš.

Da sa mnom ispod crnog neba

pronađeš hleba komadić beli,

prona�eš sunca komadić vreli,

pronađeš života komadić zreli.

Il crkneš, ako crći treba zbog

svega što smo najlepše hteli.

Daca · ~Žena Sanjicinog švalera~

SERENADA

Mesec je tupom krivom kamom

zaklao jedno veče žuto.

Oprosti, bio sam skitnica samo,

pa sam u tvoje oči zaluto.

I sasvim nespretno prosuo se

kao lopata vrelog snega,

nasmejan, izgužvane kose,

od ptica ranjav, od cveta pegav.

Oprosti, uvek moram da odem.

Vetrove žute jesen već plače.

Jezera - oči. Što kvase vode

obale niske za skitačem.

Uvek se biva lep na početku.

Pomalo dobar. Pomalo tužan.

Uvek se biva na ovom svetu

na kraju tuđ, na kraju ružan.

I uvek samo sebe imamo

i san pun želja, nedorečen.

Mesec je tupom krivom kamom

zaklao jedno žuto veče.

Daca · ~Žena Sanjicinog švalera~

TORBA

Nikad te nisam ništa iskrenije molio, od ovog

što ti sada govorim, sine moj.

U naježenom vetru večeri drveće otresa s

leđa suvi bakar. To se dogegao septembar.

Ti sutra polaziš u školu.

Okna mirišu srebrno i zeleno na prve severne

magle i prve kiše. Vazduh se para kao

paučina i sav je izbušen kricima divljih

jata što se sele na jug.

Popodne kupio sam ti torbu. Tvoj prvi teret

u životu. Držiš je praznu kraj uzglavlja.

S njom ćeš prespavati noć.

"Prazna je torba najteža" - pevaju Cigani dok

se vuku niz bespuća. Ja u sebi pevušim:

"Prazna je torba bogatstvo, jer u nju staje

mašta svega što živi i želi. U punu ne staje

više nijedna mrva sna.

Nijedna gipkost ovog pomalo okoštalog sveta.

Tu pesmu, možda, retko koji mališan čuje od

svoga oca, dok prima u šake sudbinu.

Otac Don Kihotov, Servantes, rekao je svom

sinu: "Ko premnogo u torbu trpa, poderaće je."

A i ljudsko oko je torba. A i ljudska pamet je

torba. A i ljudsko srce je torba. Sve su to

torbe bez dna.

I mogu mnoge hiljade pokolenja stavljati u

njih pregršt zanosa, nežnosti, nade, još

uvek ostaće mesta za nove, šire proste,

još uvek ostaće mesta za nove radoznalosti.

Jos uvek ostaće mesta za mnogolike svetove

koji na prstima prilaze i nose ispod kože

toplije i belje ljubavi.

Jer sutra nema jedno obličje, sine moj. Postoji

veliki broj budućnosti.

I moraš imati dalekovidu moć proricanja da

se ne zgrudvaš u samo jednom vremenu.

Ne znam grešim li ako verujem: ipak je sve

tako lako poderivo - sem čoveka.