Narodne legende i običaji

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Kruška

Naš čovek obično "pada" s kruške. Mislite da se šalimo. Obratite pažnju na svakodnevne izreke: "Pade k'o s kruške", "Pade ko kruška", "Čovek padne s kruške pa sedne da se odmori", i tako dalje. Za razliku od jabuke, voćke najdraže našem narodu, kruška je "drvo svih demona". Pod kruškom se sakupljaju đavoli. Kad je u Poljicama jedan fratar isterivao đavola iz neke žene, molio ga je đavo da ga pusti na staru krušku u polju.
Jednom u Dalmaciji "jedan čoek" vide noću divlju krušku "svu okićenu vešticama, da se sva sjala". On se nađe u čudu. Šta da čini? Kad malo dođe sebi, prekrsti se pa opali iz puške. Veštice se od gromka pucnja razbežaše na sve strane. Ali, posle nekog vremena umre tom čoveku sin. Kad je ono baba nadmudrila smrt, ova od silnog jeda nije znala kuda će. I, kako priča narod, zalepi se za krušku. I ona proždrljiva ala što satire grožđe u vinogradu, kad se sasvim nasiti, na staru krušku će, naravno. Vele opet ljudi iz Slavonije da znaju šta govore veštice kad se mažu mašću pa potom polete: "Ni o kladu, ni o panj, ni o drvo, ni o kamen, ni o krušku Todorovu".

Čudna je ta kruška. Eto, znaju istoričari da je ona starim Slovenima u njihovoj postojbini bila vrlo drago i sasvim sveto drvo. Tako bi i na Balkanu sve do pokrštavanja. A onda popovi moraše silno udariti na sve što dotad narodu bi milo i drago. I kako to radiše? Prosto. Nešto, ne imajući kud, proglasiše svetim i dobrim da boljeg na svetu nema, a nešto opet zlim i đavoljim. Tako je, eto, bilo nekada davno. Malo je popuštala crkva, a malo opet sâm narod. Tako kruška i postade zla da gora ne može bit'.
Mada, narod ti je vazda čudan. Ponegde on i ne ocrnjuje baš tako tu dobru biljku.
U okolini Đevđelije na drugi dan Uskrsa ide procesija do kakve stare kruške. I zamislite, pop tu krušku pričešćuje: lepo joj stavi naforu ispod kore. Popovima u nekim drugim krajevima sigurno i nije milo kad ovu priču čuju.
Neki kralj, pripoveda mnogi svet odvajkada, ne htede da ide na molitvu u crkvu. Reče: "Kruščica je moja crkvica". I da vidiš, Bog ga ne pokara. Kad se pomoli, dobro mu to pomože. Posveti se.

Bio jednom jedan zaklet jelen. Tužno ga bilo gledati kako se pod kletvom mučio. Zato mlađana devojka htede da dobroj životinji pomogne. I, kako se pripoveda u narodnoj priči, dade joj majka (inače veštica) tri mladice od kruške i jabuke. Ona udari njima jelena. I vradžbina spade ko da je nikad nije ni bilo.
Govori narod kako se sveti Sava o svom danu penje na neku staru krušku oko koje se iskupe golemi čopori vukova. Onda im Sava odozgo jednom po jednom određuje nafaku za sledeću godinu. I ni jedan se ne buni. Vele, opet, da sveti Sava – kad je ono put putovao od Zete do Budimlja – na vrh Konjuha zakopa silno srebro i to pod jednom kruškom. I otad se ono mesto prozva Srebrenica. Za vjeki vjekov.
Možda ne znate, ali boljeg leka za "žutu ranu" od kruške na svetu nema. Lepo se rana istrlja kruškom pa se ova baci nasred puta. Rekne bolesnik: "Ko me uzme, ko me zagrize, na njega rana, na mene zdravlje". Onda, ne osvrćući se, beži. Opet, zna se, čovek ti prljavu krušku sa tla uzeti neće, te ona tu čeka demona bolesti. I čim ovaj zagrize, bude kako je bolesnik poželeo.
Takva je, eto, kruška. I druge tu nema.

[iz "Politikinog zabavnika" #1802/1986]

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Pšenica

Početak setve oduvek je bio praznik u našem narodu. Jedan od najvažnijih događaja. Običaj je, recimo, u Bosni da "težak-baša" zakazuje početak setve. Tu čast ima najbolji domaćin u selu. Sve vere biraju jednog "težak-bašu". I – setva može da počne.
Prvo se okadi seme. Onda se stavi u neku lepu torbu, a za nju zaveže komad olova - "da pšenica bude ko olovo teška". Stavi se i pokoji novčić – "da pšenica dobru cenu ima". Onda si zasednu za ručak. Greota je gladan raditi oko hrane. A kad pšenica počne da se seje, ne sme se toga dana ništa iz kuće ni davati ni prodavati "jer neće biti berićeta". A teško onom ko gazi po mrvama koje padnu sa sofre. Jer onda pšenica neće da rodi. Žetva je važna koliko i setva. Kad se pšenica vrši, ne sme se hleb pržiti kraj vatre "jer će biti gada u pšenici". Kad je vršidba gotova, običaj je u niškom kraju da se uz stožer zakolje dobar petao. Krv pevčeva pusti se na pšenicu. Petla poslenici u slast pojedu, a on okrvavljena pšenica ostavi za sledeću setvu.

Pšenica, jasno, ima neke čudotvorne moći. Tako će čovek koji kani da gradi kuću uraditi sve ovim redom. Odabere plac. E, sada svakog muči da li je to i srećno mesto kao što je lepo. A to može lako da se sazna. Uveče se uzme nekoliko zrna pšenice belice i čaša vina, pa na tom mestu sve ostavi. Čim zora zarudi, žuri domaćin tamo. "Pa ako se ujutro sve nađe netaknuto, mesto je srećno, može se zidati". I bolje siguracije nema.
Devojka pita pšenicu kad će se udati. Ovako: na Ivanjdan uzme lonac zemlje i poseje nekoliko zrna. Baš na Petrovdan ode ona pogleda, pa ako se klice ukrug zavijaju sve je jasno. Dragi će je prstenovati. A ako ne... Onda valja gatati dalje.
Može ovako. O Đurđevdanu se uzme svilen konac i ode u polje. Jedan struk pšenice se za sreću nameni, a drugi za nesreću i onda se končićem zavežu. Sutradan, koji bude više izrastao... dalje znate i sami.
Ni tada nije kraj. Baš na sv. Andriju zaveže devojka u krpicu tri zrna pšenice i to stavi pod jastuk. Onda govori basmu sve dok ne zaspi, i – obično u snu vidi suđenika.
U Orebćima se pšenicom dočekuje mlada. Pšenicom i kukuruzom. Svi to bacaju na nju, pevaju i iz sveg glasa viču: "Evo nama neviste. Pospimo je 'šenicom, da nam bude plodna" i, da ne bude zabune, ako je pospu samo pšenicom, sve će ženskadiju da izrodi. Samo kukuruzom – sve muškarci. Zato se, lepo, oboje pomeša. I blago posle roditeljima.

Možda niste znali, ali ako se u puštu stave tri zrna pšenice i malo uskršnje sveće, onda se iz nje može i veštica ubiti. Ili kad kakav nečist demon noću navali na nekog čoveka, ako ovaj zna, lako se može spasiti. Samo u pšenicu da se skloni "i demon mu neće moći ni da priđe".
Kad nekog obrlati veliki kašalj, srdobolja ili male boginje, boljeg leka od "teja od pšenice" znajte, sigurno nema. Padavica je teško izlečiva, ali – pšenica samlevena u gluvo doba noći, zamešana sa vodom u kojoj su uhvaćeni sunce i mesec kada se jedu i ispečena na suncu" – lek je. I kad ujede besan pas pšenica spasava. Samo mora biti samlevena u vodenici koja melje nalevo. A ni jedna zaraza, ni čoveku ni detetu, ništa neće moći ako stalno nosi tri zrna pšenice, malo soli, "zmajotresinu" i zrno kukuruza. I kraste mogu lako da se spreče. Uzme se pšenica iz voljka crnog petla i crne kokoške "bez belege" pa se ušije u tkanicu.
A ako će neko u rat, mora za vreme liturgije ispod jevanđelja sakriti zrno, a da ga niko ne vidi. Onda ga ušije na sigurno mesto. I – džaba će mnoge puške opaliti. Ni nož na tog junaka jednostavno neće. Pa i veštice i vukodlaci zaobilaziće ga izdaleka.

"Pšenica je od svih semena za najveće poštovanje". To zna svaki razborit čovek.
Kad jednom nastupi smak sveta, svako će to nepogrešivo moći da zaključi jer – "ne zemlji će nestati pšenice". I tu nema nikakve sumnje.
Zato, kad kakav grad zapreti, stare žene u leskovačkom kraju počnu odmah basmarske pesme. I sve kažu o pšeničnim mukama. Teško joj je pod crnom zemljom. Posle joj crvi navale na korenje. Ptica na klasje. Srp je seče. Vodenica muči između dva teška kamena. U peći je peku, zubima žvaću. "I Bog kad čuje za pšenične muke sažali se i neće da pusti grad". Mladež možda ine veruje, ali stari znaju da je oduvek tako bilo.
Neki o pšenici znaju više, neki manje. Ali ništa ne znate ako ne ostavljate pri svršetku setve, od poslednjeg klasja – "Božju bradu". I sve se fino poveže crvenim koncem. Pa okiti najlepšim cvećem. Pa pod strehu ostavi. Iduće setve od nje se poseje nešto zrnevlja.
I odmah možete biti sigurni da smak sveta nije blizu.

[iz "Politikinog zabavnika" #1812/1986]

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Munje i gromovi

Loš, vrlo loš znak je kad zagrmi kad mu vreme nije. Tada ti niko ne može savetovati šta valja činiti. Ali, kad posle zime, prvi put zagrmi, treba činiti sve po običaju narodnom, jer narod sve zna. I tako se mogu izbeći mnoge boljke.
U đevđelijskom kraju, na primer, namah se ljudi late jednog kamička i malo zelene trave te to stave na glavu. Pa reknu, i to tri puta: "Tebe glava boli, mene ne boli". I glava će mu cele godine biti čvrsta ko sam kamen. Svake godine na prvu grmljavinu isto treba činiti.
Širom zemlje narod zna da kad zagrmi prvi put odmah treba leći na tle i valjati se. "Da ne bi bolela leđa kad se žnje", a i drugi poslovi kad se rade.
A u pirotskom kraju svet još na prvu grmljavinu luta po ambarima da budu puni, zbog toga silaze i u bačve i u druge sudove. Neki se opet i "kite koprivom da bi cele godine bili zdravi". Grom neće u koprive, a ni boleština na čoveka koji sve tačno kako je gore rečeno uradi.
Neki opet znaju da grmljavina može štošta i da predskaže. "Kad zagrmi pre Đurđeva dne, veruje se koliko nedelja treba do Đurđeva dne, toliko će dinara biti skuplji kukuruz te godine. Ovo, naravno, ne treba uzeti zdravo za gotovo pri našoj inflaciji.
Kad zagrmi na sv. Iliju, kažu u Šumadiji, "crvljaće se orasi i lešnici te godine". A u Homolju znaju i ovo: ako je oblačno na taj dan, biće dosta žira i oraha. Ako bude vedro – svi će da opadnu.

A kako nastaje grmljavina?
Izgleda vrlo složeno, a u stvari je sasvim jasno. To sveti Ilija natera svoje ognjene konje sve u trk, a zlatna blistava kočija silno lupa i trese se. A kad munja sevne to on bičem svojim čudesnim raspali.
Oko Boljevca narod pripoveda dase to sveti Ilija toliko rastrči jer goni đavole. A "bio ih je sve pobdio, samo mu je pobegao Hromi Daba koji se bio sakrio u cigansko ćemanetu. Od Hromog Dabe napatili su se drugi đavoli, pa ih zato sveti Ilija goni". Opet, kad grom udari jedan đavo pogine. Ali koliko se đavola u ovom grešnom svetu izrodilo – ni sâm gromovnik Ilija nema dovoljno municije.
No, to i nije tvoja briga toliko. Nepozante su smrtniku staze nebeske... Već zapamtiti treba obavezno: "ne valja držati otvorena usta kad grmi". Đavo u silnom strahu i bežaniji glavom bez obzira "može da uleti u usta". Na kad grmi ne valja ni trčati, niti stajati na pragu i otvarati vrata".
Znate, sveti Ilija neće na čoveka, ali ta jurnjava je beskrajna pa se i njemu desi da promaši.

Zato treba znati kako se tada štiti. U Banjaluci "kad grmi i čovjek pobjegne pod kakvo drvo, vele neka odmah na tom drvetu napravi krst, pa u to drvo neće grom udariti". Ali ni to nije najsigurnije, jer Đavo svašta zna i ne preza da se na sve načine snađe. Tako će on, pošto zna da grom u krst neće i sam pod krst pobeći. Beži đavo od krsta, ali ga još veći strah od groma hvata.
Zato se valja na druge načine zaštititi. U Azbukovici se čobani zakite leskovim grančicama. Vele da "leskovinom zakićenog čobanina nikako neće sveti Ilija da gađa".
U Homojlu kad zagrmi "ne treba stajati pod visokim drvetom ni pevati, ni zviždati, niti nositi kosu, srp ili drugi gvozdeni predmet". U Skopskoj kotlini, kad grmi ne sme se jesti. U istočnoj Srbiji na svetog Marka niko ne sme da preže volove zbog grmljavine. A na Ilidži raja dobro zna da "za grmljavine ne valja ići pod hrastovo ili trešnjevo drvo, ni među koze". Opet u Vasojevićima kad grmi ne valja da gori vatra, pa se sav živi ugalj pokriva pepelom tako da se plamen ne vidi.

[iz "Politikinog zabavnika" #1819/1986]

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Kopriva

U davna, pradavna vremena, još dok su naši preci živeli daleko od brdovitog Balkana, kopriva je bila biljka kojoj su pridavali posebno značenje. Tako se još i dan-danas kod smernih hrišćana u Bosni može naći ovakav običaj. O Uskrsu pričeste se oni prvo hlebom i vinom, što i priliči "pravom 'rišćaninu", a onda – koprivom, što pokazuje da ni hiljade godina ne bacaju naše navike u zaborav. Elem, najpre se pričesti domaćin, pa onda sve muške glave i na posletku ženskinje. Onaj ko se pričešćuje okrene se istoku. Uzme pričest, tri puta, jer Bog treći put pomaže, i svaki put se okrene ukrug. Tako se to radi.
Kopriva je, inače, biljka vrlo dobra. Kako za ljude tako i za marvinče. Tako se valja o Đurđevu danu okupati u vodi u kojoj je potopljena kopriva - "zdravlja radi". A stoka se te vode napije "radi zdravlja i obilja mleka".

Čuli ste: "Neće grom u koprive". I istina je. Kao što se Rimljanin Tiberije od straha pred božjom srdžbom kitio lovorom "jer tu vrstu bilja ne bije grom" tako naš čovek, u proleće kad prvi put zagrmi – zakiti se koprivom. I od groma se onda bojati ne treba. Samo još valja zakititi i verige. Pa grom u kuću neće. Eto, samo malo napora treba kad se zna da "grom neće u koprive".
A radi zdrava poroda i mnogo dece porodilji obavezno treba staviti koprivu pod jastuk. Tako "senka" ne može da joj priđe ni blizu. I onda će sve biti u redu. A, da. "Senka" je ženski demon koji porodilji mnogo škodi. Još nešto važno: kako se neka snaša može spasiti da je neko "zao ne ureče". Lako, ako zna. Samo se zakiti koprivom o Đurđevom danu i kako je koji loš "urok" stigne samo s nje spadne kao niz stožinu namazanu lojem.

Opet valja znati, kopriva je čudna biljka. Pogledajte je malo bolje. Razrasla se tamo uz ogradu, skroz s kraja, tamna i tajanstvena, tajnovita i čudnovata. Ko će znati hoće li samo dobru služiti? A izgleda da neće. Bar tako neki pričaju.
Vele da subotom uveče metlom od koprive stara veštica "podmazuje" novu vešticu. Neki se kunu da su svojim očima videli da onda namah novoj veštici "proniknu krila slijepog miša, obradak joj se produlji, kose se raspletu, odjeća postane crna i tad i ona sa ostalijem poleti kao leptir".

Kopriva čoveka može osloboditi svakojake gamadi, samo sve treba ovako učiniti.
Na Veliki petak od svih variva samo se ona sme jesti. I obavezno se nabada na slamku. I to zato "da preko leta ne bi imalo buva". Ali valja dobro paziti. Ako jedeš pa se pokapaš po odeći – zlo i naopako. "Izest ćete vaške i buve". Onda valja zapamtiti reči. I to posle prvog zalogaja valja baš ovako reći: "Na život i zdravlje, na Turčina boleščina, na kaluđera grozničina, a na popa terlemčina".
Devojci kopriva može otkriti najveću tajnu. Zorom, a na Mladence, treba da ubere tri struka koprive. Svaki nameni po jednom mladiću koji je onako željno gledi. A može i onaj koga ona onako iz prikrajka i ispod oka osmatra. Onda sutradan zatraži od svoje dobre drugarice da odvoji jedan struk. I kad ga odvoji ova zna kome ga je namenila te može biti sigurna da joj je taj suđenik.
Ima jedna nevolja koja muči mnoge tate danas, a slabo je ko čuo za narodni lek od koprive. A prosta stvar! Protiv opadanja kose "u koprive valja ostaviti ošišanu dečiju kosu, pa će brzo narasti". Eto. Sve narod zna.

[iz "Politikinog zabavnika" #1823/1986]

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Hrast

Granat i mračan, usamljen i gorostasan stoji stari hrast poiznad sela. Toliko je puta u njega opalila munja, toliki su putnici pored njega prošli, toliko vojske taborovale. On pamti što niko ne može ni da zamisli.
U Istočnoj Srbiji mnoga sela imaju po nekoliko – "zapisa". "I to su mahom gorostasni hrastovi sa usečenim krstovima u njihovim deblima. Niko ne sme da odseče takav hrast, niti i opalo suvo granje sa njega može da gori jer bi se takvom kuća ugasila ili bi mu bar ruka usahnula".

A u davna, pradavna vremena, još u slovenskoj postojbini, hrast je bio našim precima isto što i crkva. Dolazili su, sedali okolo, bogove pominjali, većali, važne odluke donosili.
Pa, nije li i "takovski grm" pod kojim je odlučeno da se Srbi dignu na drugi ustanak protiv Turaka bio – stari hrast?
I zato i dan-danas ima crkvica kraj starih hrastova. Zna narod da svevišnji ne voli da se sveta mesta često menjaju. Hulili su popovi, pretili i anatemisali, ali narod nije dao svoje sećanje. I posle toliko vekova hrast u našem čovek izaziva poštovanje i duboku naklonost. Setite se samo tona s kojim se izgovara reč "hrast". Eto, tako je to s narodnom dušom.

Posle je hrast zamenjivan hrastovim krstovima koji su postavljani po njivama.
Elem, čim vidiš stari hrast nakraj sela slobodno posumnjaj da pod njim može biti i zakopano blago. Samo znaj da do njega nije tako lako. Valja proći sva ona iskušenja koja su potanko opisana u mnogim narodnim pripovestima. Pa, ko je hrabar...
Hrastove grančice se uzberu za Badnjak. S njima se ide na čestitanje Nove godine. Pa se onda tim grančicama džara po vatri. Onda se one zakače za kućnu gredu i tu čuvaju do Malog Božića. Onda se sagore. To ti je za svako dobro.
Ako je neko dete urečeno, onda treba uzeti tri hrastove grančice, te se tako uroci oteraju na daleko. Urečenom detetu može se dati i voda u kojoj je bilo potopljeno sedam ili devet ugljena od hrasta. Uroci će uteći glavom bez obzira.
Hrast je i zaštita. U Crnoj Gori o Spasovdanu zelenim hrastovim grančicama zakite "svako žito, i kite se torovi i kuće".

Hrast je i lek. Korom hrasta se zaustavlja krv. Čaj od hrastove kore ili žira lek je protiv srdobolje. Protiv znojenja nogu samo kora hrastova može da pomogne. A opet ko je vešt lako može kakvu tešku boljku sa sebe na veliki hrast da prebaci i valja znati da će on to rado da prihvati.
Oko takova, kad koga dobro trese groznica, kažu, samo hrast pomaže. I to ovako: provrti se stablo, uvrti jedan klin i onda zapali sveća. I pomoć bolesnima odnekud stigne.

[iz "Politikinog zabavnika" #1824/1986]

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Sekira

U verovanjima kod Srba sekira je imala ulogu fetiša (stvar kojoj se pripisuje neka čudotvorna snaga). Pre svega ona se upotrebljavala kao odbrambeno sredstvo protiv zlih demona i kao utuk protiv mađija. Njom se preseca put vešticama i vampiru.
Kad je padao gräd sekira se stavljala pod streju (strehu) ili se iznosila u dvorište i postavljala sečivom prema oblacima da bi, kako se verovalo, gräd prestao da pada.
Za lakši porođaj žene su pile vodu u kojoj je oprana oštrica sekire. U ovršeno žito kad ostaje preko noći van ambara, stavljala se sekira kao zaštita od noćnih demona. A mlada baca sekiru preko svog novog doma jer se veruje da u potkrovlju borave demoni. Običaj je ostao, razlog je zaboravljen.

[iz "Politikinog zabavnika" #1721/1984]

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Šljiva

Ako dobra domaćina ko ove godine upita "Kako je rodilo?", odgovor će biti sigurno ovakav: "Pšenica slabo, kukuruz dobro, a šljiva tako i tako". Da ima šta da se jede, da stoka može da se prehrani i da šljivovice bude za slave i proslave.
Da dobro rode, na šljive se meće božićna slama. O Biljnom petku donosi domaćin na njih i magične biljke. A na Svetog Trifuna Rezača ne valja da žene išta iglom rade, "da ne bi crvi jeli šljive".
A u Župču tamo kod Breze, uoči Božića, momci i dečaci idu od bašče do bašče te zavijaju kao vukovi oko šljiva jer tako rod bude bolji.
Sve ove radnje valja ponekad raditi, ali zna se u narodu: kad na Božić padne kiša – rodiće šljiva. Sto posto.

Važno drvo

Možda ste primetili, mnoge su šljive posađene po grobovima. Još su iskićene kakvim raznobojnim končićima. Jer, senovito je to drvo. Pogodno da se u granatu krošnju smesti neka duša. A i demon, bogami.
Tako u Gornjoj Resavi "onaj koji je istih godina kao i pokojnik" u povorci nosi okićenu šljivu koja se onda posadi pokojniku baš više glave. A "za one koji su umrli bez sveće" u tačno određene dane, tri puta u godini, raspali se dobra vatra od šljivovine. Umrla deca su se, inače, u nekim krajevima sahranjivala u šljiviku.
I "gde šljiva najbolje napreduje tu je mesto za građenje kuće". Nikakve druge provere ili blagosiljanja, ni od popa ni od vidovitih ljudi, nisu potrebna.
Devojke znaju da im šljiva može sačuvati ruse kose. I to ovako: one dlake što otpadnu vežu se za mladu šljivu. Pa će, jasno, kosa "bolje rasti".

Ne jedite dvojanku

Opet u Resavi stara žena koja sve zna posle venčanja obuče mladoženji očevu, a mladoj majčinu košulju, uzme ih za ruke i dovede do voćnjaka – gde tri puta obilaze sa njima rodno drvo – šljivu. I biće sreće i buljuka dece.
I kada se beba prvi put okupa ona voda se obavezno prospe na rodnu šljivu.
A ako koje dete napadne dugotrajna bolest, žene znaju šta tu valja činiti. Nađu u šljiviku lepu mladu šljivu. Kroz procep prva doda drugoj to dete. Onda ga ona kroz isti procep vrati. A prva počne s detetom glavom bez obzira bežati kući. Bolest ostade na šljivi. Ona se toga ne boji.
Videli ste šljivu dvojanku. E, nju nipošto ne valja jesti. Jedni kažu "da će se sastavljati prsti na nogama". Drugi opet vele da će se rađati sve sami blizanci.
I još nešto: ko u snu bude brao šljive – plakaće!

[iz "Politikinog zabavnika" #]

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Venčanje

Ovako je bilo nekada među Gotima: muškarac se ženio devojkom iz svoje zajednice. Ali, ako nema devojaka za udaju, budući mladoženja, obavezno u društvu jednog jakog muškarca, skoknuo bi do susednog sela i ukrao bilo koju devojku. Prijatelj koji pođe s njim preteča je današnjeg kuma. Zaista, samo bi kum bio spreman da za prijatelja učini tako nešto. Od tada potiče i običaj da se mlada prenosi preko praga, danas tako romantičan, naročito ako mlada živi u soliteru. Nekada bi kum i mladoženja buduću nevestu bukvalno zgrabili i, s njom pod miškom, zaždili u svoje selo.

Šta je bio kum?
Kum je u ta davna vremena, pored prstena, nosio sa sobom još nešto: zbog opasnosti da se devojčina rodbina dâ u poteru za njom, kum je na venčanju uvek stajao pored mladoženje, naoružan i spreman da brani mladence. Ponekad je i kum služio kao čuvar ispred njihovih vrata. Naravno, mnogo od ovoga samo je deo nemačkog folklora i mašte, ali postoje i izvesni dokazi da je bilo gotovo tako. Na primer, ispod oltara mnogih starih naroda, uključujući Hune, Gote, Vizigote i Vandale, ležali su pravi mali arsenali toljaga, noževa, kopalja i drugih predmeta neophodnih za venčanje. Običaj da mlada stoji uvek mladoženji sa leve strane, potiče upravo odatle – desna ruka morala je da mu bude slobodna – da u svakoj prilici odbrani svoju dragu. Tako je to bilo među Varvarima na severu Evrope, a ostaci tih običaja zadržali su se, u izmenjenom obliku, sve do danas.

Od kada potiče burma i kakva je njena simbolika?
Najpre se pojavila u staroegipatskom kraljevstvu, oko 2800. godine pre nove ere. Pošto nema ni početak ni kraj, krug je za Egipćane značio večnost i tako postao idealna stvarčica za venčane ceremonije – brak je trebalo da bude vezivanje zauvek. Mora se priznati da su burme od najfinijeg zlata bile veoma na ceni u društvu bogatih Egipćana i kasnije kod Rimljana. Zanimljivo je da se među brojnim prstenovima starim dve hiljade godina, nađenim u Pompeji, nalazi i jedan čiji je izgled, vekovima docnije u Evropi, postao veoma popularan naročito među hipicima šezdesetih i sedamdesetih godina. Taj zlatni venčani prsten – burma (danas prekršten u "prsten prijateljstva") sačinjen je dve izukrštane ruke koje se rukuju. Zbog svoje buduće mlade, Rimljanin skromnih materijalnih prilika mogao je da dođe do prosjačkog štapa. Tertulijan, hrišćanski sveštenik koji je pisao u drugom veku naše ere, primetio je "da mnoge žene ne znaju ništa o zlatu osim o burmi na venčanom prstu". Rimljanke su pred svetom s ponosom nosile svoje venčano zlato, ali kod kuće, prema Tertulijanu, jednostavnu gvozdenu alku.

O veridbenom prstenu
Venecijanski dokument iz 1503. godine pominje venčani prsten koji je pripadao Mariji iz Modene i verovatno predstavlja prvi verenički prsten sa skupocenim draguljom – dijamantom što je ubrzo postalo opšteprihvaćeni običaj i veoma otmeno. Mleci su prvi otkrili kvalitete dijamanta i usavršili njegovo brušenje, te je srebrno i zlatno prstenje ukrašeno dijamantima bilo veoma šik među bogatim Mlecima prilikom sklapanja bračnih ugovora i veridbe.
Jedan od najstarijih prstenova sa dijamantom bio je ujedno i najmanji u istoriji – napravljen je za veridbu dvogodišnje Meri, kćerke Henrija VIII. Već tada su je obećali sinu francuskog kralja Fransoa I, koji se tek bio rodio. Jedan stari anglosaksonski običaj govori o korenima veridbenog prstena: otac koji je tražio devojku za svoga sina donosio je tazbini neki vredan lični predmet i lomio ga na dva dela. Jedan je ostavljao za sebe, drugi davao budućoj mladi. Od bogatih ljudi očekivalo se da donesu srebro ili zlato. Etnolozi veruju da je veridbeni prsten kasnije zamenio grumenčić zlata, odnosno srebra.
Papa Nikola I doneo je 860. godine dekret po kome je veridbeni prsten bio znak sigurnog venčanja. Kao beskompromisni borac za svetost braka, isključio je iz crkve dvojicu nadbiskupa koji su venčali, razveli i ponovo venčali Lotara II od Lorene, optužujući ih da su "odobravali bigamiju". Za papu Nikolu prsten od bilo kakvog metala nije bio dovoljan – morao je da bude od finog metala, najbolje od zlata, čime bi budući mladoženja i materijalno pokazao da se žrtvuje za mladu. Od tada su zlatne burme postale opšteprihvaćene, a ustanovljena su i dva druga običaja: oduzimanje prstena mužu koji prekrši bračni zavet i obaveza da devojka vrati prsten ako raskine veridbu. Crkva je bila nemilosrdna u očuvanju ozbiljnosti obećanog braka i kažnjavanju ako se prekrši. Tako je veliki Savet Elvire osudio roditelje jednog mladoženje zato što su prekršili veridbeno obećanje. Ukoliko bi neka devojka odlučila da ga raskine i navela razloge koji nisu mogli da zadovolje crkvu, sveštenik iz njene parohije imao je pravo da nesrećnicu smesta pošalje u manastir, do kraja života.

Od mrvica do torte?
Stari Jevreji stavljali su venčani prsten ili burmu na kažiprst, u Indiji su ga nosili na palcu. Običaj naroda na Zapadu da burmu nose na domalom prstu potiče, zapravo od starih Grka. Grčki lekari iz III veka pne. verovali su da "vena ljubavi" ide od toga prsta pravo do srca. Tako je sasvim logično što je upravo taj prst, postao najpodesniji za burmu. Rimljani koji su pokrali i kopirali grčke anatomske crteže prihvatili su i priču o veni i prstu ljubavi. Za njih je ovaj prst bio i "prst zdravlja". Koristio se i za mešanje medikamenata jer se verovalo da bi otrovno dejstvo nekog leka doktor mogao odmah da oseti preko ovog prsta i pacijentu ne dâ ovaj lek.
A kad već pričamo o venčanjima i svadbama, nemoguće je zaobići svadbeni kolač. Nije oduvek bio običaj da mlada jede svadbenu tortu – najčešće su je njom gađali. Pšenica, vekovima simbol plodnosti i uspeha, bila je nezaobilazni deo svadbenih svetkovina – bacali su je na mladu, a neudate devojke sakupljale su je nadajući se skoroj udaji – isto kao što se danas devojke lome da uhvate bidermajer. Stari rimski pekari, oko 100 godina pre naše ere, započeli su tradiciju pečenja malih slatkih kolačića – da se na svadbama jedu, a ne da se sa njima gađa mlada. Prema Lukreciju, rimskom pesniku i filozofu, slatki hlepčići mrvili su se nad nevestinom glavom, u ime plodnosti, a posle su mladenci iz iste porcije zajedno jeli mrvice kolača. Kasnije su gosti sami počeli da donose slatkiše na svadbu.
U Engleskoj, na primer, sve što donesu slagali su na gomilu (što više, to će brak biti plodniji), a mladenci bi se na kraju poljubili iznad gomile kolača. Za vreme vladavine kralja Čarlsa II 1660. jedan francuski kuvar bio je u Londonu da posmatra ceremoniju gomilanja kolača. Zaprepašćen načinom na koji su Englezi slagali razne patišpanje i keks, došao je na ideju da od te bezoblične planine napravi napravi hladan kolač na nekoliko nivoa i to s kremom. Tako je nastala torta. A mlada i mladoženja danas je seku zajedno i i na svadbenom ručku zajedno probaju po parče, kao nekad kolačiće, da bi im zajednički život bio plodan, sladak i bogat kao što je i torta.

Pobegulje, pobegulje
U Srbiji, međutim, nije postojao takav običaj. Kako je zabeležio Milan Ž. Milićević u knjizi "Život Srba i seljaka", verovalo se da ne valja da momak i devojka (mladenci) u isto vreme piju vodu "jer će se svaditi, a isto tako ako jedu od jednog zalogaja ili istom kašikom". Mladenci se "venčavaju s kitom bosiljka, pa to posle ušiju u jastuk", tako da je to jedina zajednička stvar koju imaju u toku svadbene ceremonije. Što se tiče onog gotskog običaja sa početka priče, izgleda da je u Srbiji bio češći običaj da devojke, ne čekajući uobičajenu prosidbu i dogovor roditelja, beće za svoje momke, nego što su ih oni krali. Te devojke u narodu se zovu "begunice". "Momak i devojka se najpre zamiluju. I videći da će stariji stvar odugovlačiti", piše Milan Milićević, "oni ugode te se nekoliki momci od najbliže svojte dođu uveče, izazovu devojku, i s njom pobegnu. Posle toga roditelji se srde, ali drugi ljudi navale, te se oni stišaju i pomire. Svadba ovakve begunice vrlo je prosta, i biva da ovakva odbeglica nije srećna u životu. Zato se i veli: Begunica pre, begunica i posle. To jest, pobegla momku, pa bega i od momka".
Bila "begunica" ili ne, mladu uvek prate ceremonije, običaji i znamenja od kojih su neka ista, od Bugarske do Kanade, bez obzira na različite religije, kulture i društvena uređenja.

[iz "Politikinog zabavnika" #]