Istraživanje planeta: Venera

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Lična karta:
Ime: Venera
Simbol: ♀
Položaj: Posle Merkura planeta najbliža Suncu
Prečnik: 12.104km (prema 12.756km Zemlje)
Gustina: (5,2g/cm² (prema 5,5 g/cm² na Zemlji)
Temperatura pri tlu: 461,85 °C
Prosečna udaljenost od Sunca: 108,2 miliona kilometara (prema 149,6 miliona kilometara, tj. gigametara, koliko je Zemlja udaljena od sunca)
Trajanje rotacije: 243 zemaljska dana
Smer rotacije: suprotan od smera obrtanja svih ostalih planeta; zato na Veneri Sunce izlazi na zapadu, a zalazi na istoku
Nagib ose: 2° (što znači da na Veneri nema godišnjih doba)
Pritisak: 90 atmosfera
Gravitacija: 8,87m/s²

Astrofizičar Stiv Sonders je srećan čovek. "Ne mogu da verujem da me svakoga dana na radnom stolu čekaju novi snimci predela koje niko pre mene nikada nije video", kaže. Pomenuti pisaći sto nalazi se već više od 20 godina u istoj kancelariji čuvene "Jet propulsion" laboratorije iz Pasadene u Kaliforniji, a predeli o kojima je reč nisu sa ovoga sveta: potiču sa Venere.

Posle Sunca i Meseca Venera je najsvetlije nebesko telo u Sunčevom sistemu. Najuočljivija je u zoru i predveče, pa ovom e duguje i dva naziva koje su joj nadenuli stari Grci: Phosphorus (jutarnja zvezda; Danica) i Hesperus (zvezda Večernjača). Drevne Rimljane je astrologija neuporedivo manje zanimala zbog čega im na pamet nije padalo da za istu zvezdu smišljaju dva različita imena. Oni su je prosto zvali Lucifer (gospodar svetlosti).
Od trenutka kada je čovek sklopio prvi teleskop (Galilej, astronomski durbin 1609) uperio ga je ka Veneri u nadi da će proniknuti u njene tajne. Ispostavilo se da je tajanstvena planeta obavijena gustim oblacima kroz koje ni jedan optički instrument nije u stanju da prodre. Tako je, vekovima, naučnike morilo isto pitanje: šta se to krije iza neprozirnih oblaka koji obavijaju Veneru? Bilo je onihkoji su verovali da je "nevidljiva2 planeta neka vrsta raja naseljenog bićima veoma sličnim dinosaurusima koji se danonoćno brčkaju kraj toplih izvora, usred rajski raskošne vegetacije...
U stvari, sa prečnikom koji je jedva 565km manji od prečnika Zemlje, masom od 82% zemaljske i vrlo sličnom gustinom, dugo se s pravom verovalo kako je Venera takoreći i sestra bliznakinja naše planete. Istina, nešto toplija jer je bliža Suncu, ali i pored toga kao stvorena da i na njoj nastane nekakav oblik života koji se tvrdoglavo skriva od nas iza mnoštva oblaka za koje se verovalo da nastaju kondenzovanjem vodene pare.
Teza o sličnosti Zemlje i Venere pala je u vodu s prvim podacima koje su pre četrdesetak godina svemirske sonde počele da šalju nazad na Zemlju. Ispostavilo se da je na Veneri malo toga onako kako se zamišljalo, a štošta upravo suprotno.

Pred astrofizičarima se ukazao svet u kome jedan dan traje četiri zemaljska meseca, gde Sunce izlazi na zapadu, a zalazi na istoku, u kome nema godišnjih doba nego vlada večita paklena vrelina od 500° Celzijusovih...
Tamošnji "vazduh" nemoguće je udahnuti jer je sastavljen od 97% ugljen-monoksida. Nad užarenom planetom neprekidno sevaju džinovske munje praćene zlokobnom tutnjavom gromova. Na nju se slivaju vrele sumporne kiše katkad praćene rominjanjem fluorsumporne kiseline – najmoćnijeg korozitnog sredstva za koje se zna. U višim slojevima atmosfere kovitlaju se usijani oblaci nošeni uraganskim vetrovima od 400km/sat. Nasuprot tome, dole, pri površini ništa se ne kreće. Sve miruje pod stravičnim pritiskom kakav se na Zemlji sreće samo na hiljadu metara dubine ispod površine okeana.
I samo tlo je usijano. Temperatura pri površini kreće se između 450° i 500°C. To je temperatura na kojoj se topi olovo, a sve što se na Zemlji javlja u čvrstom ili tečnom stanju pretvara se u paru. Drugim rečima, zaboravimo nadu da ćemo jednog dana zakoračiti na tlo Venere, kao što je, uostalom, malo verovatno da ćemo ikada dobiti fotografije razgovetnije od četiri snimka skromnog kvaliteta koje su nam 1975. i 1981. godine poslale sovjetske svemirske sonde pre nego što su se istopile u paklenoj atmosferi nedokučive planete.
Šta, dakle, da se radi? Postojalo je samo jedno rešenje: radar. To je jedini instrument koji je u stanju "da vidi" na veliku daljinu, čak i kroz oblake. Sedamdesetih godina pokušalo se sa radio-teleskopom postavljenim na Portoriku, ali su rezultati bili razočaravajući. Ispostavilo se da je teleskop isuviše udaljen od Venere (40 miliona kilometara) da bi se dobila mapa planete zadovoljavajućeg kvaliteta.
Rešenje se sastojalo u tome da se na sondu koja bi kružila oko Venere postavi radar. Tako su, 1978. godine, ka Veneri poletele sonde "Pionir 1" i "Pionir 2". Zahvaljujući njima tajanstvena planeta konačno je "snimljena" izbliza.

Kao prvo, ispostavilo se da na Veneri ne postoji ništa što bi makar izdaleka bilo nalik zemaljskim okeanima, da je u proseku pljosnatija od Zemlje, mada na površini postoje i planine po zapremini bliske zemaljskim i visoravni koje mogu da se uporede sa kontinentima na našoj planeti. Najprostranija je visoravan Ištar u blizini Venerinog Severnog pola. Velika je kao Australija, a njenim pejzažom dominira planinski venac Maksvel, jedina geografska tačka na Veneri koja je ponela muško ime u čast engleskog fizičara Džejmsa Klerka Maksvela (postavio teorijsku osnovu radio-talasa). Prema 12.000 metara visine venca Maksvel, Maunt Everest je takoreći patuljak: niži je za čitavih 3.152m. Ddrugi veliki "kontinent" na Veneri nazvan Afrodita prostire se na površini upola manjoj od one koju zauzima Afrika i proteže se 10.000km duž ekvatora.
Jednom rečju, prvi podrobniji pogled na Veneru izbliza razočarao je mnoge romantičare: ništa od rajski bujne vegetacije, ništa od malih zelenih čovečuljaka. Oba "Pionira" podbacili su još u nečemu: kako njihovi radari nisu bili u stanju da "hvataju" detalje manje od jednog kilometra, dobar deo Venerine površine i dalje je ostao neispitan. Ukratko, trebalo je stvoriti nešto savršenije. To nešto je radarska sonda "Magelan" koja je sa Zemlje lansirana maja 1989. godine. U orbitu Venere "Magelan" je ušao petnaest meseci kasnije, avgusta 1990. i od tog trenutka počeo da u bazu šalje radarske snimke izuzetne jasnoće.
- Snimci koje dobijamo san su svakog geologa jer su to snimci sveta koji je još uvek u povoju. Ni jedna od tih formacija nije starija od milijardu godina, štaviše, većina ih je stara svega 400 miliona godina. To je pravo osveženje u odnosu na Mesec, Merkur i Mars, ostala "čvrsta" tela u Sunčevom sistemu koja su nastala pre najmanje tri milijarde godina – kaže Sonders.

Nije samo površina naše nesuđene planetarne sestre užarena, vri i u njenoj utrobi. "Magelan" je ustanovio da je preko 80% površine Venere vulkanskog porekla. "Ova planeta, takva kakva je danas, pokazuje nam kakva je morala biti Zemlja u vreme svog detinjstva, pre 4 milijarde godina, kada je iz tečnog i užarenog prešla u čvrsto stanje, u telo sfernog oblika obavijeno gustim oblacima fulkanskih gasova", objašnjava Stiv Sonders.
S geološke tačke gledišta, razlike između dve planete su ogromne. Ne samo da je boj vulkana koji su, po svemu sudeći, aktivni na Veneri ogroman (stotine hiljada prema 660-750 koliko se pretpostavlja da ih ima na Zemlji), nego su po površini planete razbacani bez ikakvog reda za razliku od zemaljskih koji su pedantno raspoređeni unutar nekoliko tektonskih pojaseva. Nebeske vulkane odlikuje i neobična raznolikost u pogledu dimenzija. Veličina prečnika kreće se od nešto ispod tri kilometra (većina) do preko 200 kilometara (njih stotinjak). Još jedna značajna razlika: izgleda da se "rezervoari" magme u slučaju Venere nalaze tik ispod površine, dok na Zemlji usijana lava izbija sa velikih dubina.
Što se vulkana tiče, sve je manje-više jasno, što nipošto ne bi moglo da se kaže i za izvestan broj pojava koje je "Magelan" otkrio na površini Venere, a koje su, najblaže rečeno – veoma zanimljive. U prvom redu su takozvani "pauci". Reč je o formacijama približno kružnog oblika, opasanim nizom naprslina u obliku paučine koje su možda nastale usled širenja ili sabijanja površinske kore. Moguće je i da je reč o magmi koju je na površinu Venere izbacio onaj isti moćni prirodni mehanizam koji je na Zemlji iz mora izdigao Havajska ostrva.
Daleko veća zagonetka su korita reka, u nekim slučajevima dugačka više stotina kilometara, koja se vide na radarskim snimcima što ih je poslao "Magelan". Šta je to, s obzirom da tamo gore vode nema, moglo da ih stvori, ako ne izlivanje lave? Ovaj odgovor prihvatljiv je u izvesnom broju slučajeva, ali nipošto u svim. Primera radi, jedna od reka široka je 1800 metara, a dugačka preko 7000km, duža dakle i od Nila koji je sa svojih 6611km rekorder na Zemlji. S obzirom da je atmosfera Venere izuzetno gusta, rastopljene stene tamo se hlade relativno brzo (otprilike kao što se na Zemlji pri istoj temperaturi, voda rashladi pre vazduha), pa su geolozi računali da lava, čak i u najužarenijem stanju, može da se razliva i teče najviše 2000km pre nego što se stvrdne i ukopa u mestu. Šta je to onda što je stvorilo ovu džinovsku reku kakve nema ni na jednoj drugoj planeti? Jedno od mogućih objašnjenja glasi: čitavom dužinom korita raspoređeni su izvori lave iz kojih neprekidno kulja vrela magma. Bila bi to, dakle, neka vrsta "linearnog" vulkana.

Površina Venere izbrazdana je ožiljcima od sudara sa meteoritima. Samo, za razliku od svih ostalih veličina i oblika, Venera je, takoreći, netaknuta. "Magelan" je na njenoj površini na jedvite jade uspeo da otkrije oko hiljadu kratera prečnika najmanje tri kilometra i, bez izuzetka – veoma plitkih. Zašto baš takvih? Izgleda da objašnjenje treba potražiti u atmosferi Venere koja ej tako gusta (svega 14 puta ređa od vode) da služi kao neka vrsta štita o koji se manji meteoriti razbijaju u paramparčad i sagorevaju pre nego što dotaknu tlo. U slučaju većih ublažava udarac prilikom pada, na sličan način na koji se to dešava u okeanima na Zemlji. Vulkani razbacani po površini Venere i dan-danas nastavljaju da vajaju i menjaju izgled ove planete, uklanjajući usput iz tragove iz bliže i dalje prošlosti.
- Na žalost – kaže Sonders – za sada ne znamo da li je u ovom trenutku na Veneri u toku neka erupcija. "Magelan" nije u stanju da "vidi" dim koji bi u tom slučaju svakako morao da se diže iz kratera. Ali, ako se naša misija nastavi, a po svemu sudeći hoće, to će nam omogućiti da na osnovu poređenja više snimaka istog mesta načinjenih u određenim vremenskim razmacima utvrdimo da li je gore u toku neka erupcija ili ne. Razume se, za tako nešto potrebno je i mnogo sreće. Jer, ne zaboravite: s geološke tačke gledišta, naše istraživanje trajaće tek tren.

[iz "Politikinog zabavnika" #2176/1993]