Hercegovački ustanak - Bitka na Fundini

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Godine 1876. Crna Gora i Srbija i ustanički narod Hercegovine i Bosne, udarili su složno na Tursku. U tom ratu Crnogorci su na sve strane tukli Turke.
2. VIII 1876. godine odigrala se borba na Fundini i trajala je celi dan.
Na dan bitke Novak Milošev Vujadinović nalazio se pri glavnom štabu južne crnogorske vojske pod komandom Boža Petrovića, pa kad je čuo da je borba otpočela, zatražio je od vojvode da ga pusti da ide u boj. Ali vojvoda nije hteo.
- Ti si, Novače, i ovde potreban kao i u boju!
Novak navaljuje i preklinje ga:
- Vojvodo, sramota je dok se braća kolju, da propada Novakova snaga, već me puštaj u boj, da ne ostane reč: "Dok je Novak Milošev sedeo u štabu, dotle su se Crnogorci klali".
Vojvoda omeška i najzad popusti:
- Hajde, Novače, pa ako živ ostaneš donesi mi glas sa bojišta: je li pobeda naša ili turska.

Uzmi barjak, Novače!

Dok su brda odjekivala od već započetog boja prenoseći oko sebe nadaleko glas puščanih plotuna i junačkih poklika, jurio je Novak Milošev na dobru konju ka središtu bitke. Nakon što je konja umorio, stigao je na poprište bitke, izvukao krivu sablju i krenuo u Turke.
Ali, u tom trenutku začu glas svog ranjenog druga, Pera Ivanova, četno barjaktara:
- Uzmi barjak, Novače Milošev!
Novak se zaustavi i priđe drugu, čestita mu junačke rane, pa uze okrvavljeni barjak i ulete u Turke.
Prvog Turčina na koga je naleteo dohvatio je sabljom po vratu, a drugoga kuršumom iz kubure pogodio, pa u trku, dok je Turčin smrtno ranjen padao na zemlju, glavu mu sabljom odsekao.
No, tada se sukobi sa jednim hrabrim i za borbu vičnim Turčinom. Dugo su se borili pa se najzad uhvatiše i za kosti junačke. Nosili su se po poljani dok je Novaka pena popala, ali Turčin malaksa i Novak ga obori oštrim jataganom, udari u grudi i prikova za zemlju.
Još se novek ne beše ni podigao sa njega, kad se na nj nameri jedan zoran i stasit Turčin koji je u boju pokazao veliko junaštvo: njegov oštar handžar beše posekao dva Crnogorca. On potegnu sablju i kao strela ustremi se na Novaka, i odista ga poseći htede da u tom momenu ne puče jedan crnogorski džeferdar te ga pogodi.

Više nisam ni brojao

Boj se i dalje vodio nesmanjenom žestinom, dok Turci osetiše da postaje isuviše mučno, pa počnu odstupati da bi pregrupisali svoje položaje. Ali im to ništa ne pomaže. Crnogorci udare novom snagom. Pobiše tada mnogo neprijatelja i mnogi se dobro pokazaše, ali ispred svih njih u junaštvu najviše se istakao Novak Milošev.
Po završenom boju, Novak ostavi ratno poprište na kome je ležalo oko 6000 poginulih Turaka i pohita da podnese izveštaj vojvodi Božu. više Doljana sretne nekog popa sa jednim vojnikom:
- Vidim da ideš sa bojišta krvav! Koliko poseče turskih glava? – upita pop.
- Brojao sam do 18, a pošto nastade slom Turaka, više ih nisam ni brojao, - odgovoi Novak.
- Dobar si junak, ali toliko glava da si posekao – ne verujem – reče vojnik.
- Čovek me pita i čoveku pričam, a za pogani mi nije stalo – odgovori Novak.
Kad vojvoda Božo dobi radosnu vest sa bojišta, zagrli Novaka i upita:
- O, Novače, moj junače, koliko si glava posekao?
- Ne znam, a da znam pravo bih ti rekao samo ti mogu reći da se nećeš pred ljudima posideti što si poslao u boj Novaka Miloševa – odgovori Novak.

Put u Rusiju

Nije prošlo mnogo, a glas i slava o pobedi na Fundini obiđe svu Crnu goru i Srbiju, Bosnu i Hercegovinu, pa dopre čak i do drugih krajeva.
Zamalo pa cela Evropa saznade da se oko 5000 Crnogoraca borilo sa 20.000 Turaka i potuklo ih do nogu i da su se u tom boju istakli mnogi Crnogorci, a među njima jedan najviše, koji je posekao toliko Turaka da ih ni brojati nije mogao. A taj vitez bio je niko drugi do skroman i običan čovek. Mnogi je hrabri Crnogorac podigao zdravicu za njegovo zdravlje, a ni pevač ga nije zaboravljao, već je uz strune svojih gusala opevao njegova viteška dela.
O Fundini i drugim pobedama crnogorskim čula je i Rusija, pa vlada i sami zatraže od Crne Gore da im se javi ime najvećeg junaka. Knez je dostavio ime Novaka Miloševa, a nakon toga Novaku dođe poziv da poseti Petrograd i Rusiju.
Sa vojvodom Božom Petrovićem i Petrom Vukotićem, Novak pođe u Petrograd. Priređen im je svečani doček i prijem. Novaku su se najviše divili, počev od običnih ruskih mužika, pa do grofova i knezova.
Novak je dobio i visoko carsko odlikovanje, ali najveća počast bio je dar jedne grupe rodoljuba – jatagan u koricama. Na jataganu je, pored ostalog, izgravirano na ruskom jeziku: "Hrabrom Novaku Miloševu od Rusa".
Uz jatagan poslata mu je i originalna diploma na kojoj su, pored uporednog ruskog i srpskog teksta, imena lica koja su dala dobrovoljne priloge za izradu ovog jedinstvenog i dragocenog jatagana. Na diplomi su imena 84 priloženika, od kojih su sedam generala, jedan inžinjer, jedan lekar, jedan umetnik, jedan arhitekta, više oficira (od pukovnika do poručnika), sedam žena (većinm supruge viših oficira) pa čak i jedan knez i jedan baron. U spisku priloženika koji se navode azbučnim redom, pored ovih visokih ličnosti nalazi se i jedan crkvenjak, pa čak i jedan običan seljak-zemljoradnik Kuzmen.
Jatagan je potpuno očuvan do danas. Zasluga za to pripadala je do balkanskog rata Novakovom sinu Arsu, a pošto je on hrabro poginuo kao brigadni barjaktar u boju na Bardanjolu, 25. I 1913. godine, jatagan su, kao najveću porodičnu svetinju čuvale Novakova snaha Leposava Arsova i Novakova kći Senija Rista Petrovića. Taj poznati jatagan ustupljen je Državnom muzeju na Cetinju, gde se čuva kao velika dragocenost, a Muzeju ga je predala Arsova kći Milka, supruga Đorđije Vujoševića.

Nestalo drago kamenje

Jatagan je imao sa dve strane na koricama razne srebrne ukrase, po kojima su se nalazila 74 draga kamena. Na oštrici jatagana nalazi se neki turski zapis, a ispod toga zapisa izgraviran je krupnim slovima sledeći tekst: "Koljem dušmana u boju, ako li leži – ne udaram".
Na žalost, danas na jataganu nema ni jednog dragog kamena jer su oni davno sa njega nestali.
Kod potomaka Novaka Miloševa sačuvalo se predanje da je Novak svoj jatagan predao knezu Nikoli, da bi ga, kako mu je knez rekao, pokazivao svojim gostima kao veliku dragocenost i retkost, a kasnije mu je predložio da se originalno drago kamenje zameni negde u inostranstvu običnim, te da od prodaje ovih originalnih ukrasa Novak osigura udoban život sebi i svojim potomcima, što je najposle i Novak prihvatio.
No, kako za dugo vremena knez Novaku nije vraćao jatagan, a nije mu ništa govorio ni o predloženoj zameni dragog kamenja, Novak je nekoliko puta tražio od kneza da mu vrati jatagan. Kada mu ga je naposletku vratio, rekao je Novaku da je odavno poslao kamenje u Beč da se zameni, a da mu otuda nema već toliko vremena nikakvog odgovora. To je, izgleda, tako teško palo ovome starom junaku, da je po pričanju njegovih potomaka, kratko vreme posle toga od jada i bola preminuo.

[iz knjige "Znameniti crnogorski i hercegovački junaci"
Turci su imali 4-5000 mrtvih. Crnogorci su zaplenili 3200 pušaka, 280 sablji, 22 zastave, 236 konja, mnogo oružja i opreme, a sami su izgubili 700 ljudi (poginulih i ranjenih)
(iz Vojne enciklopedije)]

[iz "Politikinog zabavnika" #897/1969]

Lutovo · Početnik Domaćeg.de

Vrlo interesantan text o Fundini. Dodao bih još par detalja. Bratonoski(čelični) bataljon prvi je udario u centar turske vojske sa lutovskom cetom na visoravan Helm gdje su bili turski sančevi i natjerali turke na bježanje. Prvi je izasao sa lutovskim barjakom Đoko Muratov Jovanovic. Radivoje Bećov Krkeljic je posjekao 17 turaka i turskog Alaj-barjaktara i uzeo barjak za to junaštvo dobio je Georgijevski krst. Tesko je ranjen komandir lutovske cete Milija Stefanov Krkeljic dok mu je brat Bozina Stefanov Krkeljic Poginuo ispod lutovskog barjaka kao komandir voda, treci brat Jefto Stefanov Krkeljic je posjekao 11 turaka i dobio Zlatnu Obilica medalju. Na Fundini je poginuo bataljonski barjaktar Murat Simov Jovanovic, otac lutovskog barjaktara Đoka Jovanovića i Kralj Nikola mu je podigao spomenik pred crkvom na Ublima. Kralj Nikola je poslao lutovski barjak ruskom caru kao odraz crnogorskog junaštva . Barjak je imao 404 pogodka.