Veštački jezici koji nisu opstali

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Još pre 300 godina nemački filozof i matematičar Lajbnic, onaj isti koji je ocenio da je "Postojeći svet najbolji od svih mogućih svetova", zaključio je kako u tom idealnom ustrojstvu stvari ponešto ipak nije savršeno – jezička zbrka, na primer. Istog mišljenja bio je i francuski filozof i matematičar Rene Dekart. Njih dvojica zalagali su se za jedinstven svetsko-filozofski jezik, ali su se na tome, uglavnom, i zaustavili.

Ta odvratna stvorenja: bivk, bovg i bvak!

Neki drugi pobornici ideje o jedinstvenom jeziku za sve prešli su s pukih reči na delo. Izvesni anonimni jezički vizionar stvorio je jezik u kome je ulogu nosilaca značenja dodelio samoglasnicima. A je označavalo uzvišene stvari, E stvari tanane, nežne i tužne, I majušne stvari, O jake strasti, a U sve što je tamno i skriveno.
Godine 1960. 73-godišnji Fuišiki Okamoto izmislio je BABM za koji je, sasvim opravdano, tvrdio da ne liči ni na jedan drugi jezik na svetu. Osim što je bio zaista jedinstven Babm je još i vrveo od slova B. Na Babm-u se mrav kaže "bevt", komarac "bivk", skakavac "bovf", moljac "bvah", a stenica "bvak".
Vek pre Okamote jezikotvoračka groznica zahvatila je francuskog nastavnika muzike Žan Fransoa Sidru. Sidr je svoj jezik zvani "Solresol" tako reći komponovao jer se ovaj sastojao iskljuivo od nota: do, re, mi, fa, sol i tako redom, do kraja lestvice. U neku ruku, Solresol je zaista bio melodičan: misol, solmi, solmido, domisol (dobro, zlo, Satana, Bog). Stvaralačka groznica tresla je Sidra sve do 11.732 reči. Tu je stao, proglasio posao okončanim i svetu objavio kako njegov jezik može da se govori, peva i svira. Svet je na to ostao gluv.
Da bi nam bilo mnogo bolje kada bismo umesto reči koristili brojeve mislili su mnogi. Najslavniji pokušaj te vrste delo je berlinskog arhitekte Timera. On je stvorio matematički jezik Timerio na kome se "ja te volim" lepo, kratko i jasno kaže: "1-80-17".

Dole gramatika!

Kako su, jedan za drugim, veštački jezici nepovratno tonuli u zaborav, tako je jačalo uverenje da rešenje leži na drugoj strani. Svetski jezik da, ali ne izmišljen: treba samo pojednostaviti i uneti malo više logike u postojeće!
Jedan od sveopštih jezika nastalih na ovom principu zvao se univerzal glot. Pre nego što je glot stigao da uhvati korena, katolički sveštenik Johan Martin Šlajer skovao je 1879. godine Volapik. Šlajer je, zarad veće jednostavnosti i govorljivosti , reči skresao do njihovih latinskih korena. Tako je "mudrost, znanje" od predugačkog latinskog "sapienta" postalo "sap".
Izgleda da se sa proklamovanom jednostavnošću Volapiku nešto usput dogodilo, jer se Karl Lenc, prvi profesor Volapika (volapikatidel) hvalio kako na ovom predivnom jeziku glagol ima 505.440 različitih oblika. Nekim drugim sledebnicima Šlajerovog jezika činilo se da to nije nešto čime bi pametan lingvista trebao da se hvali. Bacili su se na stvaranje velikog broja pojednostavljenih varijanti Volapika sa živopisnim nazivima kao što su Dopal, Balta, Veltpar, Dil i Dilpok. Ispostavilo se da je to previše varijanti za jedan jedini jezik. Sledbenici Volapika utonuli su u beskrajne međusobne sporove.
Italijanski matematičar Đuzepe Peano stvorio je "Latino sine flexione" (latinski bez promena), nazvao ga je Interlingua i tako ostvario san brojnih generacija srednjoškolaca. Nevolja je, međutim, bila u tome što su nastavnici nastavili da propitauju ortodoksni latinski, sa sve nezgodnim promenama i odgovarajućim nastavcima.
Ne dopuštajući da ga ometu strahote i užasi drugog svetskog rata, englez Lanselot Hogben stvorio je Interglosu. U čvrstom uverenju da je svim postojećim jezicima neophodno "semantičko veliko spremanje" iz svog jezika poizbacivao je sve sinonime i ostavio ga da počiva na čvrstim starogrčkim korenima. Njegovim zemljacima Ronu Klarku i Vendi Ebši i to se učinilo nedovoljnim. Nedavno su objavili kako su od interglose konačno dobili upotrebljiv jezik, Glosu – "najjednostavniji jezik koji je ikada stvoren". Biće da je Glosa zaista jednostavna, jer nema ni jedno jedino gramatičko pravilo. Po Klarku i Ešbijevoj je, naime, "gramatika lingvistička besmislica minulih vremena".

Šta ono reče Čerčil?

Pisac i lingvista Čarls Kej Ogden nije video razloga da univerzalni jezik stvara od više jezika. Maternji, engleski, učinio mu se sasvim zgodnim za sve-svetsko sporazumevanje. Pošto je prvo došao do zaključka, a onda i izjavio kako je Evro preko potrebno "još 50-ak mrtvih jezika", 1928. godine stvorio je tzv. "Bejzik ingliš" (basic = osnovni). Ogden je tvrdio da Bejzik može da se nauči za svega dve nedelje i da sa njegovih 850 reči može da se izrazi takoreći sve.
Čarls Kej je u Vinstonu Čerčilu, nenadmašnom govorniku onog drugog, nesažetog engleskog, našao ako ne oduševljenog pristalicu, onda sigurno veoma blagonaklonog saveznika. Ostalo je zabeleženo da je Čerčil 1943. godine toplo preporučio Ogdenov bejzik ozbiljnoj i strogoj publici koja se na Harvardu okupila da ga čuje.
Teško je reći kakav je utisak Ogdenova varijanta engleskog ostavila na prisutne. Izvesno je samo ovoliko. Prevedene na bejzik, čuvene Čerčilove reči: "Nudim vam samo krv, muku, znoj i suze" glasile su: "Nudim vam samo krv, težak rad, vodu iz tela i vodu iz očiju".

[iz "Politikinog zabavnika" #1850/1987]